НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
О СЕЋАЊУ НА БОГА
 
102. Често сам те подсећао, драга моја сестро, на сећање на Бога, и сада ти опет кажем да ако се не трудиш и ако се добро не ознојиш да се у твом уму и срцу уреже ово страшно име, узалуд ћутиш, узалуд појеш, узалуд постиш, узалуд бдиш. Једном речју: сав труд монаха ништа неће вредети без оваквог делања, без сећања на Бога. То је почетак тиховања ради Господа, то је и крај. Ово много жељено име је душа тиховања и ћутања. У сећању на њега је радост и весеље, отпуштење грехова и богатство добродетељи. Ово преславно име је мали број људи стекао само у тиховању и ћутању. Човек другачије не може ни да га стекне иако много и присиљава себе на то. Зато, знајући силу овога, увек убеђујем твоју у Христу љубав да тихује и ћути, јер се уз помоћ ових добротељи богати у нама сећање на Бога.
103. Бог је свуда и увек с нама, уз нас и у нама, али ми нисмо увек с Њим, јер Га се не сећамо, и зато што Га се не сећамо дозвољавамо себи многе ствари које не бисмо дозволили када бисмо се сећали. Почните да се трудите да се навикавате на ово сећање!
Одреди себи као закон правило да увек будеш с Господом умом у срцу и да не дозвољаваш мислима да лутају, већ чим оду да их опет враћаш назад и примораваш да седе код куће, у клети срца, и да беседе с најслађим Господом.
Шаљем вам у вези с овим предметом књижицу: „Писма о духовном животу“, која је у потпуности усмерена на то да помогне утврђивању ума у срцу пажњом према Господу и молитвеним расположењем.
104. Што се више будете утврђивали у сећању на Бога или у умном стајању пред Богом у срцу, тим ће се све више и више утишавати и мисли и мање ће лутати. Унутрашње довођење у ред и успех у молитви иду заједно.
Сетите се шта је на самом почетку писама говорено о нашем духу. Ево, управо то је поновно успостављање његових права. Када се ово васпостави тада ће почети делатна – животна – промена душе и тела, и спољашњих односа, очишћење. И постаћете прави човек.
105. Када ваш унутрашњи човек утврди у сећању на Бога тада ће се и Христос Господ у вас уселити. Једно и друго иде заједно.
И ево вам знамење на основу којег можете да се уверите да је ово предивно дело почело да се дешава у вама, а то је – извесно осећање топлине према Господу. Ако будете испуњавали све прописано овакво осећање ће убрзо почети да се појављује, и све чешће и чешће, а затим ће постати и непрекидно. Ово осећање је сладосно и блажено. И од тренутка када се појави подстиче жељу и тежњу да не одлази од срца, јер је у њему рај.
Да ли желите да што пре ступите у овај рај? Ево шта да радите: када се молите не одлазите са молитве, а да се у вашем срцу не пробуди неко осећање према Богу: или свештеног страха, или преданости, или захвалности, или добре наде и уздања; такође када после молитве почнете да читате, не напуштајте читање док не почнете да осећате прочитану истину. Ова два осећања узајамно се подгревајући могу, уколико будете водили рачуна о себи, и цео дан да вас држе под својим утицајем. Потрудите се да у потпуности испуните ове две методе и сами ћете видети шта ће се десити.
106. Сећање на Бога Сам Бог усађује у душу. Али за то је потребно да се сама душа помучи и потруди. Трудите се из све снаге приморавајући се на непрестано сећање на Бога. И Бог, видећи како ово усрдно желите, даће вам сећање на Себе.
107. Све време, од кад се пробудите док не заспите, ходите у сећању на Божију свеприсутност, размишљајући о томе да вас Господ види и да бележи све покрете мисли и срца вашег. Како би ово било непрестано молите се Исусовом молитвом, и често прилазите иконама, начините неколико метанија, и по кретању и захтеву свог срца тако да читав ваш дан буде често прекидан малим бројем метанија и да пролази у непрестаном богомислију и творењу Исусове молитве, уз разне послове.
108. Читава ствар је у томе да човек навикне да увек држи пажњу на Господу Свудаприсутном и Свевидећем, и да Он жели да се сви спасу и да је спреман да у томе помогне.
Ова навика вам неће дати да тугујете – без обзира да ли вас узнемирава унутрашња или спољашња мука: јер она даје души потпуно задовољење, које насићујући душу неће дати простора никаквом осећању оскудице и инфериорности препуштајући себе и све своје у руке Господа и рађајући осећање Његовог непрестаног заступништва и помоћи.
109. Молитва није само то да човек стоји на молитви. Држати ум и срце обраћене ка Господу и уперене према Њему – јесте већ молитва, ма у каквом положају човек да се налази. Молитвено правило је једно, а ово молитвено стање је друго. Пут ка њему је навикавање човека да се увек сећа Бога и последњег часа, са судом који за њим следи. Тако се настројите и све ће кренути на добро. То ће бити: у себи посвећујте сваки корак Богу… А кораке треба усмеравати по заповестима. А заповести знате. Ето, то је све!.. Сваки случај чак можете да подведете под заповест и да у себи посветите Богу своје деловање у Њему. Тако ће се читав живот посвећивати Богу. Шта се још захтева? – Ништа. Видите како је просто. Ревност за спасење имате… Када постоји ревност она сведочи о жаркој бризи за спасење. На све начине треба избегавати хлађење. Ево како долази до хлађења: оно почиње заборављањем… Заборављају се доброчинства Божија, и Сам Бог, и своје спасење у Њему, опасност да се буде без Бога, и сећање на смрт одлази – једном речју, затвара се сва духовна област. То се дешава и од непријатеља, и од расејавања мисли пословима, бригама, многим контактима с људима. Када све ово буде заборављено, срце се хлади и његово саосећање за духовно се прекида… – ево и безосећајности. А када се то деси заједно с њим долази и до настанка немара и безбрижности… Услед овога духовна занимања се одлажу за неко време, а онда се и потпуно остављају. И кренуо је стари – и безбрижан, и нерадан живот, само ради угађања себи. Иако се притом неће догодити ништа толико аљкаво, али немој се надати ни да ћеш наћи Бога. Празан живот!
Уколико не желите да паднете у ову провалију чувајте се првог корака – заборављања. Зато ходите увек у сећању на Бога, то јест на Бога и Божије ствари. То ће подржавати саосећање према њима, а од једног и другог стално ће се распламсавати ревност. И то је живот!
110. Што се тиче умне молитве, будите опрезни у једном, да уз непрестано сећање на Бога не заборављате да распламсавате и свештени страх и потребу да падате у прах пред лицем Бога, Најмилостивијег Оца, али и страшног Судије.
Често сећање не Бога без свештеног страха отупљује осећање страха Божијег и тако га лишава оног спасоносног дејства, које му припада у кругу духовних кретања и који осим њега ништа друго не може да изазове.
111. Питате о молитви. Срећем код отаца то да човек док се моли треба да истерује све слике из главе. Ја се тако и трудим да радим, улажући напор да стојим у уверености да је Бог свуда… да је и овде где су моја мисао и моје осећање. Не успевам да се у потпуности ослободим слика… али оне све више и више испаравају. Сигурно да постоји време када ће у потпуности нестати.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *