НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
О ПРЕЛЕСТИ
 
364. Нема разлога да се човек боји прелести. Она се дешава онима који су се погордили… који почињу да мисле да је чим је топлина свратила у срце – то већ и крај савршенства. А ту је тек почетак, и то можда нестабилан. Јер и топлина и умирење срца бивају и природни, – плод усредсређивања пажње. А треба се трудити и трудити, чекати и чекати док природно не буде замењено благодатним. У сваком случају, најбоље је да човек никада не сматра да је било шта достигао, већ да увек себе види као ништег, нагог, слепог и неваљалог.
365. О уметничком делању Исусове молитве је почело да се говори од Григорија Синаита у 13. веку и касније. До тада је далеко. Онда размислимо, да ли да о томе пишемо? Унапред вам, између осталог, кажем да је и мени већ падало на памет да пропустимо оне чланке у којима се говори о овоме… и да зборник завршимо Симеоном Богословом…
Творити Исусову молитву као што се ми навикавамо да чинимо јесте добро дело. У манастирима се то прописује као дужност. Зар би се прописивало кад би било опасно?! Опасна је она метода коју су измислили и прикачили уз ову молитву. Она некога гура у прелест машталачку, а понекога, срамота је и рећи – у стално стање похоти. Зато треба саветовати да се она не твори и забрањивати је. А свакоме треба сугерисати и све настројавати на то да у простоти срца призивају најслађе име Господа.
366. А ако неко немајући молитву присиљава себе само на молитву, а на смиреномудреност, на љубав и поштовање осталих Господњих заповести се не присиљава, онда му се понекад, на његову молбу даје благодатна молитва, чак делимично ради успокојења и весеља, али он је по природи сличан као што је и био. Јер нема кротости, зато што је није добио с трудом и није се припремио да буде кротак; нема смиреномудрености зато што за њу није молио и није себе на то приморавао, нема љубави према свима, зато што се за ово није бринуо и није ово тражио јако у молитвеној прозби. Јер свако ко се присиљава и приморава, чак и против жеље срца, на молитву, такође треба да се приморава и на љубав, и на кротост, и на свако трпљење, и великодушност, како је написано, с радошћу, а исто тако треба да се приморава на понижавање, на то да себе сматра најгорим и најнижим од свих, да не разговара о ономе што није корисно, већ да се увек поучава речима Господњим и да их изриче устима и срцем. Још треба себе човек да приморава на то да не пада у раздражљивост, као што је речено: „Всјака горест, и гњев, и клич да возметсја от вас, со всјакоју злобоју“ (Еф. 4, 31). Да би му Господ на тај начин, видећи човекову жељу, дао да без труда и приморавања учини све оно што је пре једва могао да сачува приморавајући себе, због греха који је у њему живео. И сви подухвати добродетељи ће се на известан начин претворити у његову природу, зато што му на крају долази Господ, долази и пребива у њему, и Сам у њему твори заповести Своје без труда испуњавајући га духовним плодовима.
367. Уколико смиреномудреност и љубав, простота и благост не буду у нама тесно сједињени с молитвом онда и сама молтива, боље речено – ова маска молитве, може да нам донесе врло мало користи. И ово тврдимо не само за молитву, већ и за сваки подвиг и труд, девственост или пост, или бденије или појање псалама, или служење, или било које друго делање, које се врши ради добродетељи. Уколико у себи не угледамо плодове љубави, мира, радости, кротости, још ћу додати, смиреномудрености, простодушности, искрености, вере, колико треба, великодушности, дружељубивости – узалудно смо се трудили зато што труд и започињемо да бисмо користили плодове; а када се испоставља да у нама нема плодова љубави, тада је без сумње делање узалудно. Зато се такав ни по чему не разликује од пет лудих девојака које су због тога што овде још нису у срцима имале духовног јелеја, односно духовне делатности горе наведених добродетељи, назване лудима и жалосно остављене да стоје ван царске палате, немајући никакве користи од подвига девствености. Као што се приликом обрађивања винограда сва брига и сав труд улажу у нади на плодове и уколико нема плода испоставља се да је делање узалудно, тако, уколико не видимо у себи, по дејству Духа плодове љубави, мира, радости и свега осталог што је апостол набројао (Гал. 5, 22) и ако их не препознамо у себи с потпуном сигурношћу и по духовном осећању и ако не можемо да признамо да несумњиво постоје у нама и по духовном осећању, сувишним ће се показати и подвиг девствености, молитве, појања псалама, поста и бденија. Јер овај труд и душевни и телесни подвизи морају да се врше, као што смо казали, у нади на духовне плодове, а плодови добродетељи јесу духовна наслада непорочним задовољством, које неизрециво производи Дух у срцима верних и смирених. Због тога подвизи и труд морају бити поштовани као онакви какви заиста и јесу, као труд и подвизи, а плодови као плодови. Међутим, ако неко због оскудности знања своје делање и подвиг буде сматрао плодовима Духа испоставиће се да се очигледно вара обмањујући себе, лишавајући се оваквим својим мишљењем заиста великих плодова Духа.
368. Истински почетак молитве јесте срдачна топлина која спаљује страсти, која усељава утеху и радост у срце непоколебљивом љубављу и која утврђује срце с несумњивом сигурношћу. Све што долази у душу, кажу оци, без обзира на то да ли је чулно или духовно, чим срце сумња у њега не прихватајући га, није од Бога, већ је послато од непријатеља. Такође, када видиш свој ум напољу или како га у висину вуче нека невидљива сила, не веруј овоме и не допуштај да ти ум буде одвучен, већ га одмах присили на његово дело. Оно што је од Бога долази само од себе, каже свети Исак, а да не знаш ни време кад оно долази. Иако непријатељ и у бедрима покушава да привидно представи као духовно, једно нудећи уместо другог, уместо топлине наводећи ружан пламен, уместо весеља – будећи бесловесну радост и мокру сласт, и ако успева да се сакрије иза ових обмана од неискусних, ипак га време, искуство и осећање обично откривају пред онима који су упознати с његовим злим сплеткама. „Гортањ брашна различајет“, каже Свето Писмо. Тако и духовни укус све јасно показује какво је, не препуштајући се обмани.
369. Ево какав је узрок мисли! Слушали сте празне речи и остало је сећање на њих. Непријатељ узима ове црте сећања и плете од њих мрежу пред очима вашег ума да би га заплео. Сиђите онда у срце одвративши очи од привидних непријатељских представа и вапијте ка Господу.
370. За напредовање у молитви и ради избегавања прелести неопходно је самоодрицање, које учи да се у молитви тражи само пажња. Тада ће се молитвени подвиг упростити и постати лакши; постаће лакша и искушења, која ипак увек прате подвиг. Уколико неко пре времена тежи ка томе да открије у себи дејство срдачне молитве, „њему се,“ каже преп. Нил Сорски, у складу са осталим светим оцима, „допуштају тешка искушења од демона, која премашују његове снаге.“ Као основа оваквих тежњи служе узношења и високоумље које човек не примећује, и који изгледају као усрдност.
371. Неки тврде да услед упражњавања Исусове молитве увек или гутово увек следи прелест и строго забрањују бављење овом молитвом.
У усвајању овакве мисли и у оваквој забрани садржи се страшно богохуљење, садржи се жаљења достојна прелест. Наш Господ Исус Христос је једини извор нашег спасења, једино средство нашег спасења; Његово људско име је преузело од Његовог Божанства неограничену, свесвету силу да нас спасава; како онда ова сила, која делује на спасење, ова једина сила која дарује спасење може да се изопачи и да делује на погибељ? То је бесмислено! То је жалосна глупост, богохулна, погубна по душу! Они који су усвојили овакав начин мишљења заиста се налазе у демонској прелести, обманути лажно названим разумом, који потиче од сатане.
Анализирај цело Свето Писмо, видећеш да је у њему свуда узвеличано и прослављено име Господње, да је хваљена сила Његова која је спасоносна по људе. Размотри дела отаца, увидећеш да сви они без изузетка саветују и заповедају бављење Исусовом молитвом, да је називају оружјем од којег нема јачег ни на небу нина земљи, називају је Богом даним, неодузимљивим наслеђем, једним од коначних и највиших завештања Богочовека, утехом пуном љубави и најслађим, поузданим залогом. На крају, обрати се закону Православне Источне Цркве: видећеш да је она за сву неписмену децу своју – и монахе и мирјане – установила да се појање псалама и молитвословље на келијном правилу замени Исусовом молитвом. Шта значи пред једногласним сведочанством Светог Писма и свих светих отаца, пред законом Васељенске Цркве о молитви Исусовој супротно мишљење неких слепаца, које су прославили и које прослављају њима слични слепци.
372. До силажења с ума од Исусове молитве може да дође онда када људи творећи ову молитву не остављају неке своје грехове и грешне навике који осуђују савест. Притом унутра долази до дубоког несклада који истерује сваки мир из срца… Од тога човеку може да се помути у глави, и да се појмови помешају и збркају.
Прва ваша реч о ватрици… шта је то? Кад Бог да сазнаћете. Онај ко није окусио сладост меда не може да спозна каква је то сладост. Тако је и овде! Ово се открива сталним осећањем према Богу.
373. Умна молитва, кажу, спасава; међутим, за умну молитву је крајње потребно руководство, док је човек сам твори, док је радна. Управо у ово време делања умне молитве којом не руководи искусна рука људи углавном скрећу с пута.
374. Међутим, прелест је позната по многим очигледним последицама, она мора бити проучавана, схваћена у самом свом зачетку: у лажној мисли, која служи као основа свих заблуда о несрећним душевним стањима. У лажној мисли ума већ постоји читаво здање прелести, као што у зрну постоји она биљка, која треба да израсте из њега након што буде засађена у земљу.
375. Велико оруђе против непријатеља има онај ко се у молитви држи скрушеног плача да не би пао у високо мишљење о себи због радости коју даје молитва. Онај ко чува ову радост-тугу избећи ће сваку штету. Права молитва која не обмањује јесте она у којој топлина с Исусовом молитвом баца огањ у земљу нашег срца и спаљује страсти као трње. Она с весељем и миром осењује душу и не долази с десне или леве стране, не долази чак ни одозго, већ ниче у срцу као извор воде од животворног Духа. Само њу заволи и ревнуј да је стекнеш у свом срцу, увек чувај ум од маштања. С њом се не бој ничега, јер Онај Ко је рекао: дерзајте, Аз јесам, не бојтесја! је Лично с нама. Онај ко овако се настројивши живи праведно и непорочно, коме је туђе човекоугађање и надменост остаће да стоји и неће претрпети никакву штету, чак и ако се читав демонски пук подигне на њега и нападне га безбројним искушењима.
376. Они који ревнују за духовни живот, пише Сперански, почињу од „Господи, помилуј“ али код њих се, као и код нас, то брзо прекида. Огањ који је једном запаљен гори сам од себе, и никоме није познато чиме се храни. У томе се и састоји тајна. Поново налазиш „Господи, помилуј“ у својим мислима у тренутку када дођеш к себи. Речи ове молитве јесу: „Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја!“ или: „Иисусе, Сине Божиј, помилуј мја!“ Огањ који се овде помиње не разгорева се брзо, већ после великог труда, када се у срцу разгори топлина, која се стално појачава и распламсава за време умне молитве. Дубока молитва упућена Господу подстиче топлину. Код искусних отаца се строго разликују – телесна топлина, проста, која се дешава услед усредсређивања сила у срцу пажњом и напетошћу; телесна, похотна топлина, коју одмах понекад усађује и подржава непријатељ; и топлина духовна, трезвена, чиста. Има две врсте ове топлине: природна, због сједињења ума са срцем, и благодатна. Искуство учи како да се разликује свака од њих. Ова топлина је сладосна и човек жели да је подржава како због саме ове сладости тако и због тога што она све унутрашње доводи у ред. Међутим, ко се труди да подржи и појача ову топлину само због ове сладости развија у себи духовно сластољубље. Због тога трезвени улажу напор да се пролазећи мимо ове сладости утврде само у стајању пред Господом, с потпуним предавањем Њему, као да Му се препуштају у у руке, а на сладост која проистиче од топлине се не ослањају и не прикивају пажњу за њу. Међутим, могуће је прилепити се пажњом за њу и задржавши се у њој као у топлој соби или одећи, само њу подржавати и не простирати мисли даље. Мистици нису ишли даље од овог; код њих се ово стање сматрало највишим: овде је било апстолутно бесмишље погружено у некакву празнину. Овакво стање је созерцање мистичара.
377. Не варај се унутрашњим сладостима; без крста су оне непоуздане и опасне.
Сваког човека сматрај бољим од себе, без ове мисли је свако, чак и ако учини чудо, далеко од Бога.
378. Питате од чега настаје прелест приликом творења Исусове молитве? – Она не настаје од ње, већ од начина на који се она врши, управо од оног који је прописан у Добротољубљу. Овај начин треба спроводити с наставником, који ту ствар познаје и пред његовим очима. А ко се сам лати овог посла, само на основу његовог описа, не може мимоићи прелест. Тамо је описан само спољашњи изглед дела, а оно што притом додаје старац који види како се то одвија ради допуњавања унутрашњег устројства, – то се не види. Онај ко пролази овакво делање без присутног руководитеља природно остаје само са спољашњим делањем, строго испуњава оно што је заповеђено у вези с положајем тела, дисањем и гледањем у срце. Пошто овакве методе природно могу да доведу до извесног степена усредсређивања пажње и топлине он немајући притом поузданог учитеља, који би му рекао какав је квалитет измене која се у њему дешава долази до мисли да то и јесте оно што он тражи, т.ј. да га је осенила благодат, док је још нема и почиње да мисли да има благодат немајући је. Управо ово и јесте прелест, која ће затим искривити и читав даљи ток његовог унутрашњег живота. Ево зашто данас код стараца видимо да саветују да се човек уопште не упушта у овакве методе због опасности од њих. Сами по себе они не могу да дају ништа благодатно, јер се благодат не везује ничим спољашњим, већ само снисходи на унутрашње устројство. Ваљано унутрашње устројство ће и без њих привући дејство благодати. Ово устројство је следеће: приликом Исусове молитве ходити у присуству Божијем, распламсавати осећања свештеног страха и страха Божијег, ни у чему себи не попуштати, увек и у свему слушати своју савест и чувати је неупрљаном и мирном, и сав свој живот – и унутрашњи и спољашњи предати у руке Божије. Из ових духовних стихија благодат Божија, која долази у своје време, сливши их у једно пали духовни огањ у срцу, који и служи као сведок присуства благодати у срцу. Ко иде овим путем тешко ће пасти у надменост. Али је и овде боље имати личног руководитеља који би видео лице и чуо глас. Јер ово двоје открива шта је унутра.
379. Читалац ће наћи у Добротољубљу, у беседи Симеона Новог Богослова нешто о три начина молитве, у беседни Никифора Монаха и у делима Ксантопула, поуку о уметничком увођењу ума у срце уз помоћ природног дисања, другим речима, о механизму, који помаже достизању умне молитве. Ово учење отаца је причињавало тешкоће и причињава их многим читаоцима, а ту нема ништа тешко. Саветујемо вољеној браћи да не траже да открију у себи овај механизам уколико им се он не открије сам од себе. И многи који су хтели да га спознају из искуства оштетили су своја плућа и ништа нису постигли. Суштина ствари се састоји у томе да се ум сједини са срцем у молитви, а то чини Божија благодат у своје време, које Бог одреди. Поменути механизам у потпуности замењује лагано изговарање молитве, кратак одмор после сваке молитве, тихо и лагано дисање, затварање ума у речи молитве. Уз помоћ ових помагала лако можемо да остваримо пажњу у извесном степену. Кад постоји пажња ума у молитви срце веома брзо почиње да саосећа. Саосећање срца уму мало по мало почиње да прелази у сједињење ума са срцем и механизам који су оци понудили појавиће се сам од себе. Сва механичка средства која имају вештаствени карактер оци су понудили само као помагала за што згодније и брже достизање пажње приликом молитве, а не као нешто суштинско. Суштинска, неопходна принадлежност молитве јесте пажња. Без пажње нема молитве. Истинска благодатна пажња појављује се од умртвљивања срца за свет. Помагала ће увек остати само помагала… Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли ума с духовним осећањима срца.
380. „Пре свега треба да се придржаваш трију ствари,“ каже Симеон Нови Богослов, „да се не бринеш ни за шта, чак ни за благословено, а не само за неблагословено или испразно, то јест, треба да се умртвиш за све; треба да имаш чисту савест у свему тако да те она ни најмање ни за шта не разобличава; и треба да имаш апсолутну беспристрасност, како твоја помисао не би скретала ни према каквој мирској ствари. Стој пажњом у себи самом (не у глави, већ у срцу).“
Притом свети Симеон указује на извесне спољашње методе, које неке саблажњавају и одбијају од дела, а код других искривљују само делање. Пошто ове методе због недостатка руководилаца могу бити праћене лошим последицама, а нису ништа друго осим спољашњег прилагођавања унутрашњем делању, које не даје ништа суштинско, ми их пропуштамо.
Суштина ствари јесте у томе да човек стекне навику да стоји умом у срцу – у овом чулном срцу, али не чулно.
Ум из главе треба свести у срце и тамо га посадити, или како је неко од стараца рекао, спојити ум са срцем.
Како се ово достиже?
Тражи и наћи ћеш. Ово се најлакше постиже хођењем пред Богом и молитвеним трудом, посебно одлажењем у цркву. Међутим, не треба заборавити да је наш само труд, а само дело, то јест спајање ума са срцем јесте дар благодати, који се даје када и како жели Господ. Најбољи пример је Максим Капсокаливит.
381. Немојте скренути на неким спољашњим методама приликом умне Исусове молитве. Некима су оне потребне, а вама нису неопходне. Прошло је време. Место срца о којем се тамо говори ви би требало да знате. Другога се не дотичите. Дело Божије је просто, молитва је говор деце Оцу без икаквих пренемагања, Господ нека вас умудри на спасење!
Ономе ко још није нашао пут према свом унутрашњем човеку могу да помогну путовања по светим местима, а ко је га нашао по њега су она разорна: изводе из средине ка споља. Ви се сада усавршавајте у унутар-пребивању, а оно спољашње оставите.
382. Онима који су стекли и усвојили несрећну предрасуду против Исусове молитве и који нимало с њом нису упознати из правилног и дуговременог упражњавања, било би много разумније, много безбедније да се уздржавају од суђења о њој, да постају свесни свог апослутног непознавања овог свештеног подвига него да се прихватају обавезе проповеди против упражњавања Исусове молитве; да објављују да ова свесвета молитва служи као узрок демонске прелести и погибељи душе. Да би их упозорио сматрам да је неопходно да кажем да хуљење молитве Исусовим именом, приписивање штетног дејства овом имену има подједнако силу као она хула коју су изговарали фарисеји против чуда, која је Господ чинио… Неуко богохулно мудровање против Исусове молитве има у потпуности карактер јеретичког умовања.
383. Читате Добротољубље. Добро. Немојте се изгубити у чланцима Игњатија и Калиста, Григорија Синаита и Никифора. Потражите да ли неко има животопис старца Пајсија Њамецког. Тамо се налазе предговори за неке чланке из Добротољубља, које је сачинио старац Василије. Ови чланци у знатној мери објашњавају значај механизма приликом творења Исусове молитве. Они ће вам и помоћи да схватите све како треба. Већ сам помињао да вама овај механизам није потребан. Оно што он даје ви већ имате од тренутка када сте призвани. Немојте неправилно помишљати да је дело ваше молитве већ завршено. Узрастање молитве нема краја. Ако се ово узрастање зауставља, значи зауставио се живот. Нека вас Господ спаси и помилује! Може се изаћи из ваљаног стања и само сећање на њега сматрати за само стање. Избави, Господе!
Осећате расејаност мисли: причувајте се! То је веома опасно. Непријатељ жели да вас натера у неки честар и да вас тамо убије. Мисли почињу да лутају због смањивања страха и хлађења срца. За хлађење срца постоји много узрока. Главни од њих је задовољство собом и високо мишљење о себи. Вама је то веома блиско. Причувајте се и пожурите да васпоставите страх Божји и да загрејете душу.
384. Сва дела грчких отаца су достојна дубоког поштовања због обиља благодати и духовног разума који у њима живе и дишу, међутим, дела руских отаца су нам због нарочите јасности и једноставности излагања, због веће блискости у погледу времена, приступачнија него дела грчких светила. Посебно се дела старца Василија могу и треба их признати за прву књигу којој у наше време треба да се обрати онај ко жели да се успешно бави Исусовом молитвом. Таква је и њена намена. Старац је своја дела назвао уводима, предговорима или лектиром која припрема човека за читање грчких отаца.
385. Не спада без основе у стање самообмане и прелести душевно расположење оних монаха који се одбацивши упражњавање Исусове молитве и умно делање уопште задовољавају само спољашњим мољењем, то јест, учествовањем у црквеним службама без изостанка и сталним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од појања псалама и усмених и гласних молитвословља. Они не могу да избегну надменост, као што то објашњава горе поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита позивајући се пре свега на дела преподобних – овог Григорија и Симеона Новог Богослова. Симптом надмености која се поткрала открива се у подвижницима онда када они мисле да воде пажљив живот, и често због гордости презиру друге… Усмено и гласно мољење је плодоносно онда када је спојено с пажњом, што се среће веома ретко зато што се пажњи учимо пре свега приликом упражњавања Исусове молитве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *