НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ТАЈНА СПАСЕЊА КОЈА СЕ ОТКРИВА НЕПРЕСТАНОМ МОЛИТВОМ
 
Како се спасити? Ово благочестиво хришћанско питање се природно рађа у уму сваког услед осећања оштећене и раслабљене човекове природе и остатка у њој првобитног стремљења ка истини и праведности. Свако ко има макар мало вере у бесмртност и давање свакоме по заслугама у вечном животу и нехотице се среће са мишљу о томе како да се спаси када управља свој поглед ка небу. Пошто је решавање овог задатка за њега тешко он за ово пита умне и с тим упознате људе, затим чита по њиховом савету поучне књиге духовних писаца у вези с овим предметом тежећи да без одступања следи истине и правила која је чуо и прочитао. У свим овим поукама он наилази на очигледне, на известан начин неопходне услове за спасење: побожан живот, подвизи и труд над самим собом ради одлучног самоодрицања које води ка творењу добрих дела, ка сталном испуњавању свих Божјих заповести, које сведочи о непоколебљивости и чврстини вере. Даље му се проповеда да сви ови услови за спасење обавезно треба да се испуњавају уз најдубље смирење и у целини: јер као што све врлине зависе једна од друге, оне треба једна другу да подржавају, једна другу да усавршавају и надахњују, као што сунчеви зраци тек онда показују своју силу и производе пламен кад се усредсреде у једну тачку. А иначе „неправедниј вмаље и в мнозје неправеден јест.“
Осим тога, као највећи доказ за неопходност ове изузетно сложене и целокупне делатности он слуша узвишену похвалу лепоте добродетељи и поругу нискости и беде порока. Све ово се урезује као истинито обећање или величанстене награде и блаженства или мучне казне и невоље у вечном животу.
Такав је посебно карактер проповедања најновијег времена! Усмерен на такав начин онај ко ватрено жели спасење са свом радошћу приступа испуњењу поука и примени искустава из свега што је чуо и прочитао, али авај! Чак ни на првом кораку свог стремљења не налази могућност да достигне свој циљ, предвиђајући и чак осећајући да ће његова повређена и раслабљена природа победити убеђења његовог разума, да је његова слободна воља везана, да су наклоности оштећене, да је сила духа изнемогла. Уз такво искуствено самосазнање о својој немоћи он природно прелази на мисао да нема можда неких средстава која помажу да се испуни оно што прописује закон Божји, што захтева хришћанска благочестивост и што су испуњавали сви они који су се удостојили да добију спасење и светињу? Због свега овога и да би помирио у себи захтев разума и савести и немоћ силе да ово испуни он се још обраћа проповедницима спасења с питањем: Како да се спасим? Како да испуни услове спасења који су му недоступни? И да ли онај ко све ово проповеда има снаге да испуни све оно чему поучава?..
„Моли Бога, моли се Богу да ти помогне!“ Али зар не би било полодотворније уколико бисмо се пре или увек и при свему учили молитви као узрочници испуњавања свега што захтева хришћанско благочестије и чиме се стиче спасење – закључује онај ко је поставио питање и уједно приступа изучавању молитве: чита, размишља, разматра учење оних који су писали на ову тему. Истина, у њима налази много светлих мисли, дубоких познања и јаких израза. Један предивно расуђује о неопходности молитве, други о њеној сили, благотворности, о обавези човека да се моли, о томе да је за молитву потребна усрдност, пажња, топлина духа, чистота мисли, помирење с непријатељима, смирење, скрушеност и друго што мора да постоји приликом молитве… А шта је молитва по себи и како човек суштински да се моли – пошто се на ова питања, иако су она прва и најпотребнија, веома ретко могу наћи подробна и свима јасна објашњења, онај ко ревносно жели да се моли опет остаје под покровом тајне. У његовом сећању се од свега што је прочитао укорењује само спољашња страна молитве која премда је и благочестива, ипак је само спољашња и он долази до овакве констатације или закључка: да би се човек молио треба да иде у цркву, да се крсти, да се клања, да клечи, да чита псалтир, каноне, акатисте… Ово је уобичајено схватање молитве оних који нису упознати с делима о унутрашњој молитви и созерцатељним делима светих отаца. На крају, тражитељ се среће с књигом која се назива „Добротољубље“ у којој су двадесет петорица светих отаца јасно приказала науку истинске и суштаствене срдачне молитве.
Овде изнад тајне спасења и молитве почиње за њега да се подиже крајичак завесе и он види да истински се молити значи усмеравати разум и сећање ка непрекидном сећању на Бога, ходити у Његовом Божанственом присуству, подстицати себе на Његову љубав посредством богомслија и сјединити име Божије с дисањем и покретима срца, руководећи се у свему овом призивањем устима најсветијег имена Исуса Христа или творењем Исусове молитве, у свако време и на сваком месту и при сваком послу непрекидно.
Иако ће ове светле истине озаривши познања тражитеља и откривши му пут ка изучавању и достизању молитве убедити овог тражитеља да одмах приступи испуњавању ових мудрих поука ипак ће он приликом својих опита делујући променљивим методама још наилазити на препреке док му искусни неаставник не открије (по истој овој књизи „Добротољубље“) у свој пуноти тајну, да је само учесталост или непрестаност молитве (ма како да се она изговарала на почетку) једино моћно средство, како за савршенство унутрашње молитве тако и за спасење душе. Учесталост молитве јесте основа или темељ, који на себи држи читав круг спасоносне делатности, као што то потврђује и свети Симеон Нови Богослов: „Онај,“ каже он, „ко се непрестано моли, у овом једном је сјединио све добро.“
Дакле, да би се представла истина овог открића у свој пуноти наставник је развија на следећи начин. За спасење душе је као прво неопходна истинска вера: Свето Писмо каже: „Без вјери не возможно угодити Богу“ (Јевр. 11, 6); „Иже не имјет вјери, осужден будет.“
Међутим, из Светог Писма се види да човек не може сам по себи да роди веру у себи чак ни колико зрно горушично, да вера не потиче од нас, јер је она дар Божји, да веру, као духовни дар даје Свети Дух.
Шта да се ради у том случају? Како помирити човека у вери с немогућношћу човека да је роди у себи? У истом овом Светом Писму је откривено и средство за ово и показани су примери: „Просите и дастсја вам.“ Апостоли нису могли сами да подстакну у себи савршенство вере, већ су молили Исуса Христа: „Господи, приложи нам вјеру.“ Ево примера тражења вере! Одавде се види да се вера стиче молитвом.
За спасење душе су осим истинске вере потребна и добра дела, добродетељи, јер „вјера без дјел мертва јест“, јер ће се човек оправдати од дела, а не само од вере, и ашче хошчеши внити в живот, собљуди заповједи: јеже не убијеши, не прељуби сотвориши, не украдеши, не лжесвидједељствујеши, чти оца и матер, и возљубиши искрењаго јако сам себе. И све ове заповести треба испуњавати заједно. „Иже бо вјес закон собљудет, согрјешит же во једином, бист всјем повинен“. Овако учи свети апостол Јаков.
А свети апостол Павле описујући слабе људске силе каже „от дјел закона не оправдитсја всјака плот“, „вјеми бо, јако закон духовен јест, аз же плотјан јесам, продан под грјех. Јеже бо хотјети прилежит ми, а јеже содјејати доброје, не обрјетају, но јеже не хошчу, злоје сије содјевају. Умом мојим работају закону Божију, плотију же закону грјеховному.“ Како онда треба испуњавати неопходна дела закона Божијег када је човек немоћан, када нема могућности да оправда заповести у себи?
Нема могућности само дотле док не моли за то, док се за то не моли. „Не имате, зање не просите,“ открива узрок свети апостол. Па и Сам Исус Христос каже: „Без Мене не можете творити ничесоже.“ А како творити с Њим учи овако: „Будите во Мне и Аз в вас.“ „Ашче кто пребудет во Мње плод мног сотворит.“ А бити у Њему значи непрестано осећати Његово присуство, непрестано молити у име Његово: „Ашче што просите во имја Моје, Аз сотворју.“ Дакле, могућност испуњења добрих дела стиче се опет молитвом. Пример за ово види се у самом апостолу Павлу који се три пута молио да победи искушења, који је клечао пред Богом Оцем да му да да се утврди у унутрашњем човеку, и који је на крају, заповедао да се пре свега „твори молитва“ и свима чак „непрестано се молите“.
Из свега горе наведеног следи да васцело душевно спасење човека зависи од молитве, и зато је она као прво пре свега и потребна, јер се њоме оживљава вера, кроз њу се испуњавају све добродетељи. Једном речју, уз молитву све прати успех, а без ње ниједно дело хришћанског благочестија не може да се оствари.
Управо зато се непрестаност, свагдашњост, даје искључиво и само молитви; остале добродетељи – свака има своје време, а за молитву се заповеда да се непрестано упражњавати: „непрестано молитесја“, „подобајет всегда молитисја, молитисја на всјако времја, на всјаком мјестје.“
Истинска молитва захтева своје услове: она мора бити приношена с чистотом мисли и срца, с пламеном усрдношћу, с чврстом пажњом, с трепетним свештеним страхом и с најдубљим смирењем. Међутим, ко од оних који имају чисту савест неће признати да је далек од горе наведених услова за истинску молитву, да обавља своју молитву више зато што тако треба, више с принуђивањем себе него из жеље, него због наслађивања молитвом, из љубави према молитви? О томе и Свето Писмо сведочи да човек не може ум да учини сталним и да га потпуно очисти од рђавих помисли: „Надлежит бо человјеку помишленије на злоје от јуности јего,“ да нам само Бог даје другачије срце и нови дух „што јеже хотјети и јеже дјејати Божије јест.“ И сам апостол Павле је рекао: „Дух мој (т.ј. глас мој) молитсја, а ум без плода јест.“ И: „Не вјеми, како или о чесом помолимсја,“ потврђује он. Из овога следи да ми сами по себи не можемо истински да се молимо, не можемо у својој молитви да откријемо њена суштинска својства!
Шта је онда у оваквој немоћи сваког човека преостало као могуће да учини од своје воље и силе за спасење сопствене душе? Он не може да стекне веру без молитве, добра дела такође, на послетку, није у стању ни да се моли истински. Шта му је онда преостало, шта је дато његовој слободи и силама да не би погинуо, већ да би се спасио?
Пошто у сваком делу постоји квалитет њега је Господ оставио Својој вољи и даровању. А да би се јасније показала људска зависност од воље Божије и да би човека дубље погрузио у смиреномудреност Бог је људској вољи и силама оставио само количину молитве, заповедио нам је да се непрестано молимо, да се увек молимо, у свако време, на сваком месту. Управо овим се и открива тајанствени начин достизања истинске молитве, а уједно с њом и вере, и испуњења заповести и спасења. Дакле, човеку је остављена количина. Учесталост молитве је препуштена у својину његовој вољи… О овоме исто тако уче и оци Цркве. Свети Макарије Велики каже: „Молити се некако (али често) зависи од наше воље, а молити се истински јесте дар благодати.“ Преподобни Исихије каже да се учесталост молитве прелази у навику и претвара се у природу, да без честог призивања имена Исуса Христа није могуће очистити срце.
Преподобни Калист и Игњатије саветују да се пре свих подвига и добродетељи започне молитва у име Исуса Христа често, непрекидно, јер учесталост и нечисту молитву узводи ка чистоти. Блажени Дијадох тврди да кад би човек што је могуће чешће призивао име Божије (молио се) не би падао у сагрешења. Како су искусне, мудре и срцу блиске ове практичне поуке отаца! Оне у искуственој простоти бацају светлост на начине и средства за усавршавање душе. Каква је у њима велика супротност с моралним усмерењима теоретског разума! Разум убеђује: ради ово и ово добро, наоружај се храброшћу, употреби силу воље, увери се лепим последицама добродетељи, на пример: очисти ум и срце од испразних маштања, испуни њихово место поучним размишљањима, чини добро и бићеш поштован и миран, живи онако како захтевају разум и савест… Међутим, авај! Све то уз сав напор не достиже свој циљ без честе молитве, без привлачења њоме милости Божије. После овога открићемо још неке поуке отаца и погледаћемо шта они кажу, на пример, о очишћењу душе. Свети Лествичник пише: „Приликом помрачивања душе нечистим помислима непријатељ се побеђује Исусовим именом ако га често понављамо. Јаче и успешније оружје од овог нећеш наћи ни на небу, ни на земљи.“ Свети Григорије Синаит поучава: „Знај да нико не може сам да задржи свој ум, и зато уколико имаш нечисте мисли чешће и више призивај име Исуса Христа и помисли ће се стишати саме по себи.“ Какав једноставан и згодан, али и искуствени начин, који је уједно супротан савету теоретског разума, који уображено покушава да достигне чистоту само својим дејством! Упоредивши ове исксутвене поуке светих отаца долазимо до закључка да је главни, једини и најзгоднији начин за стицање дела спасења и духовног савршенства учесталост, непрекидност молитве, ма како она немоћна била!..
Хришћанска душо! Ако не налазиш у себи снаге да се поклањаш Богу духом и истином, ако твоје срце још не осећа топлину и сладосни укус умне и унутрашње молитве принеси на молитвену жртву оно што можеш, што зависи од твоје воље, што је сразмерно твојим силама: нека се нижи органи твојих уста прво сроде с честим и сталним молитваним вапајем; нека често, непрекидно призивају моћно име Исуса Христа; ово не представља велики труд и то свако може!.. Притом ово захтева и искусна заповест светог апостола: „Да приносим вину (увек) жертву Богу, сиреч плод устјен исповједајушчихсја имени Јего“; учесталост молитве ће сигурно створити и навику и претворити се у природу, привући ће након неког времена ум и срце у дужно расположење. Притом размисли, ако би човек стално испуњавао само ову заповест Божију о непрестаној молитви он би само њом испунио све заповести: јер када би непрекидно у свако време, приликом свих дела и послова творио молитву, тајно призивао Божанствено име Исуса Христа, макар прво и без душевне топлине и усрдности, макар само приморавајући себе, тада више не би имао времена за испразне разговоре, за осуђивање ближњих, за празно трошење времена у чулним грешним задовољствима: свака његова преступна мисао би наилазила на препреку у свом ширењу, свако греховно дело не би било промишљано тако плодоносно као у празном уму; смањила би се или би се потпуно уништила и брбљивост и празнословље и сваки поступак би се одмах чистио благодатном силом кроз често призивање имена Божијег. Често упражњавање молитве често би одвлачило душу од греховних дела и привлачило би је оном знању које је за њу најбитније – сједињењу с Богом! Видиш ли сада како је важан и неопходан квантитет у молитви? Учесталост молитве је једини начин за стицање чисте и истинске молитве; то је најбоље и најделатније припремање за молитву и најсигурнији пут за достизање молитвеног циља и спасења!
Ради даљег уверавања у неопхдоност и плодотворност честе молитве што је могуће боље запамти: 1) Да је сваки подстицај, свака мисао у молитви дејство Светог Духа и глас твог Анђела-чувара. 2) Да име Исуса Христа које се призива у молитви садржи у себи самосталну и самоделатну благотворну силу, и због тога 3) Немој се смућивати нечистотом или сувопарношћу своје молитве, већ стрпљиво очекуј плод од честог призивања имена Божијег. Не слушај неискусну неразумну сугестију света да је само хладно, премда и стално вапијање бескорисно многословље. Не! Сила имена Божијег и учесталост призивања показаће свој плод у своје време!..
Предивно о овоме расуђује један од духовних писаца: „Знам,“ каже он, „да многим наводно духовним и лажно мудрим философима који свуда траже лажну величину и наводно благородна упражњавања у очима њиховог разума и гордости просто, усмено и стално исто, али често упражњавање молтиве изгледа као безвредно или ниско занимање или као глупост. Међутим, они се, несрећници варају, и заборављају поуку Исуса Христа: „Ашче не будете јако дјети, не внидете в Царствије Божије.“ Они сачињавају себи некакву науку од мољења на колебљивим основама природног разума! Да ли је потребно много учења, ума или знања да би се чиста срца рекло: „Иисусе, Сине Божиј, помилуј мја!“ Зар није такве честе молитве хвалио и Сам наш Божанствени Учитељ? Зар нису овим кратким, али честим молитвама била измољавана и творена чуда? Ах, душо хришћанска! Бдиј и немој заћутати у непрекидним вапајима твоје молитве! Чак и ако би твој вапај потицао из срца још увек расејаног и делимично испуњеног светом – нема везе! Треба га само наставити, не заћутати, и не брини се: оно ће се само од себе очистити због учесталости. Не испуштај никада из сећања да „Иже в вас, болиј јест того, иже в мирје.“ „Болиј бо јест Бог средца нашего, и вјест всја,“ каже апостол.
Дакле, након свих ових уверавања, уз сву нашу слабост, она је тако моћна, безусловно доступна човеку и у потпуности зависи од његове воље – одлучи се да покушаш макар само један дан да пазиш на себе, на учесталост своје молитве тако да на молитвено призивање имена Исуса Христа буде употребљено много више времена у току дана него за друга занимања: и ово више поклањање времена молитви у односу на свакодневне послове сигурно ће ти доказати да тај дан није изгубљен, већ да је стечен на спасење, да на тасу правосуђа Божијег учестала молитва претеже таблу твојих слабости и изглађује грехове које си тог дана починио у књизи сећања, да те поставља на степен праведности и дарује наду да ћеш добити освећење и вечни живот.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *