НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
СТЕПЕНИ МОЛИТВЕ
 
14. а) Навикавање на уобичајена молитвословља у цркви и код куће.
б) Сродњавање молитвених мисли и осећања са умом и срцем.
в) Непрестана молитва.
Исусова молитва може се односити на све ово, али њено право место је у непрестаној молитви. Главни успех у молитви јесте очишћење срца од страсти и сваке пристрасности према било чему чулном. Без тога ће молитва увек остати на првом степену или читању. У сразмери са очишћењем срца молитва читања ће прелазити у умно-срдачну, а када се оно потпуно очисти завладаће и непрестана молитва. Како да делујете? У цркви пратите службу и држите се оних мисли и осећања која вам нуди богослужење. Код куће пробудите у себи молитвене мисли и осећања и држите их у души уз помоћ Исусове молитве.
15. Молитва има различите степене. Она је прво само молитвословна молитва, међутим, заједно са њом мора да иде, њоме да се разгорева и подржава молитва ума и срца. Умно-срдачна молитва затим добија самосталност и постаје час делатна, напета у својим напорима, час се креће сама од себе, долази сама од себе. У последњем облику она је исто оно што и показано увлачење унутра, пред Бога: она је истовремена са њима и из њих се развија. Када затим стање у којем се душа налази за време ових тежњи постане стално, тада умно-срдачна молитва почиње непрестано да делује. Притом се претходне пролазне тежње претварају у стање созерцања, у којима се, и из којих се тада открива и созерцатељна молтива. Созерцање је заробљеност ума и свег созерцања неким духовним предметом које је толико јако да се све спољашње заборавља, излази из свести: ум и свест одлазе у предмет који се созерцава тако да нас више као да нема.
16. „Всјакоју молитвоју и моленијем мољашчесја на всјако времја духом…“ (Еф. 6, 18).
Указујући на неопходност молитве апостол одмах указује и на то каква молитва треба да буде да би била услишена. Прво је – молите се, каже, сваком молитвом и мољењем, односно свеусрдно, са болом срца, са ватреном устремљеношћу ка Богу… Друго – молите се, каже, у свако време. Овим он заповеда сталност и будност молитве. Молитва не треба да буде занимање, које је предвиђено за одређено време, већ свагдашње стање духа. „Види,“ каже свети Златоуст, „не ограничавај се само извесним временом дана. Чујеш шта каже! – У свако време приступај молитви, као што је и на другом месту казао: непрестано се молите“ (1 Сол. 5, 17). Треће – молите се, каже, духом, односно, молитва не сме бити само спољашња, већ и унутрашња, која се твори умом у срцу. У овоме је суштина молитва која представља узношење ума и срца према Богу. Свети оци умно-срдачну молитву разликују од духовне. Прва се твори свесно делатношћу самог човека који се моли, а друга долази, и иако је човек свестан, она се креће сама без напора онога ко се моли. Ова молитва је покретана духом. Њу не смемо прописивати себи, јер она није у нашој власти. Можемо је прижељкивати, тражити и са захвалношћу примати, али је не можемо творити кад год пожелимо. Уосталом, код очишћених људи молитва је углавном покретана духом. Зато треба сматрати да апостол прописује умно-срдачну молитву када каже: молите се духом. Може се додати: молите се умно-срдачно, са жељом да достигнете духом покретану молитву. Оваква молитва држи душу свесном пред лицем Бога Који је свуда присутан. Привлачећи и одражавајући Божански зрак она тера непријатеље. Са вероватношћу се може сматрати да је душа у таквом стању неприступачна демонима. – Тако је могуће молити се у свако време и на сваком месту.
17. „Као што је апостол рекао: више волим пет речи да кажем својим умом неголи хиљаду језиком. Пре свега уз помоћ ових пет речи треба чистити ум и срце говорећи непрестано у дубини срдачној: Господи Иисусе Христе, помилуј мја, и на тај начин усходити у разумно појање. Зато што сваки почетник и свако ко је страстан ову молитву може уз пажење на срце да твори, а да поје не може никако пре него што се претходно очисти умном молитвом.“
18. Питање о молитви: „Како је боље молити се – устима или умом?“ решено је првим речима: „Молите се некада речима, некада умом.“ Само што треба објаснити да човек ни умом не може да се моли без речи, само што се ове речи не чују, већ се тамо унутра, у срцу мислено изговарају. Ово је боље рећи овако: моли се понекад речима звучним, а понекад безвучним, које се не чују. Старај се само за то да и звучна и безвучна молитва исходе из срца.
19. Ствар ове молитве је проста: стани умом у срце, пред лице Господа и вапиј: Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, или само: Господи, помилуј… Милостивиј Господи, помилуј мја, грјешнаго… или неким дугим речима. Сила није у речима, већ у мислима и осећањима.
20. Молитва: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја! јесте словесна молитва, као и свака друга. Сама у себи нема ништа нарочито, већ сву силу преузима од тога с каквим расположењем је неко твори.
Све методе о којима се пише (сести, нагнути се)… или уметничко творење ове молитве не одговарају свима, и без личног наставника је опасно. Боље је не лаћати се тога. Једна метода је обавезна за све: „пажњом стајати у срцу“. Све друго је додатак који не води у добром правцу.
О плодовима ове молитве се прича све и свашта. Без разлога. Баш су нашли талисман! Никакви плодови не припадају словесном саставу ове молитве и изговарању речи. Сви плодови могу бити добијени и без ове молитве, чак и без икакве словесне молитве, само кроз упереност ума и срца према Богу.
Суштина ствари је у томе да се „човек утврди у сећању на Бога или да ходи у присуству Божијем“. Свакоме се може рећи: „Како год знаш, само оствари ово… Да ли ћеш творити Исусову молитву… или ћеш чинити метаније, или ћеш ићи у цркву… ради шта год хоћеш, само оствари то да се увек сећаш Бога.“ Сећам се како сам у Кијеву срео човека који је говорио: никакве методе нисам користио, и нисам знао за Исусову молитву, а све што је овде написано било је у мени и јесте. А како, ни сам не знам. Бог је дао!..
То да је Бог дао или ће дати не треба сметнути са ума како се своје измишљотине не би помешале са даром благодати.
Кажу: стеци Исусову молитву, то јест, унутрашњу молитву. Исусова молитва је добро средство за унутрашњу молитву, али сама по себи није унутрашња, већ спољашња молитва. Веома добро раде они који се на њу навикавају. Али, ако се задржавају само на њој, а не иду даље, они стају само на пола пута…
Размишљање о Богу је ипак потребно и приликом упражњавања Исусове молитве: иначе је то сува храна. Добро је ако се некоме име Исусово прилепило за језик. Али човек притом може да се уопште не сећа Бога и може чак да држи мисли које су Му противне. Дакле, све зависи од свесног и слободног обраћања Богу и напора да се човек у том стању држи са расуђивањем.
21. Могуће је размишљање о Богу заменити Исусовом молитвом, али каква је потреба за тим? Они су једно исто. Богомислије је држање неке истине у мислима: оваплоћења, смрти на крсту, васкрсења, свеприсутности и др., без икаквог усмеравања мисли.
22. Делање Исусове молитве је једноставно: стати са пажњом у своје срце пред лице Господа и вапити Му: Господи Иисусе Хирсте, Сине Божиј, помилуј мја! Ствар није у речима, већ у вери,, скрушености и предавању себе Господу. Са овим осећањима човек пред Господом може да стоји и без речи… и то ће бити молитва.
23. Трудите се над Исусовом молитвом. Падате? Али када навикнете да устима изговарате ову молитву сједините сећање на Господа са страхом и побожношћу. Јер, главно је ходити пред Богом, или под оком Божјим са свешћу да вас Бог гледа, вашу душу – ваше срце, и да тамо све види. Свест о томе је најјачи покретач у кретању унутрашњег духовног живота.
24. Исусова молитва се може спајати са дисањем као што ви то чините. То је рекао неко од древних… Дисање уместо бројаница.
25. У Исусову молитву се удубљујте колико год имате снаге. Она ће вас сабрати, даће вам да осетите силу у Господу и учиниће да непрекидно будете са Њим, – и када сте сами, и када сте са људима, и кад послујете по кући, и када читате или се молите. Само немојте сматрати да је сила ове молитве у понављању извесних речи, већ у обраћености ума и срца према Господу приликом изговарања ових речи. И једно и друго заједно.
26. Исусова молитва је као и свака друга. Она је јача од свих осталих само због свесилног имена Исуса Господа, Спаситеља, када се оно призива са потпуном, топлом вером, која се не колеба – да је Он близу, да све види и чује, и да оно за шта Га човек моли пажљиво слуша и да је спреман да испуни и дарује човеку оно што тражи. Оваква нада неће бити посрамљена. Ако понекад није одмах испуњена то зависи од тога што онај ко моли још није спреман да прими оно за шта моли.
27. Молити се са размишљањем о ономе о чему говоре речи молитве – то је ипак молитва, иако је хрома на једну ногу. Молитва престаје да буде молитва када пажња напушта речи молитве… Када постоји свест у молитви … то је молитва иако није довољна. Осећање ће доћи… не треба се приморавати на њега.
28. Исусова молитва није неки талисман. Њена сила потиче од вере у Господа и дубоког спајања срца и ума са Њим. Уз таква расположења име Господа које се призива показује се да је она многоделатна. Само понављање речи ништа не значи.
29. Стално умиротворење мисли јесте дар Божји; међутим, овај дар се не даје без великог личног труда. И само својим трудом ништа нећете остварити, – и Бог вам ништа неће дати ако се не потрудите из све снаге. Овакав је непромењив закон.
30. А какав управо труд овде треба употребити понављао сам више пута: не дозволити мислима да лутају, а када нехотице побегну истог тренутка их враћати назад, прекоревајући себе, жалећи и болујући због овог растројства. Свети Лествичник на то каже да „треба са напором затварати свој ум у речи молитве“.
31. Човек никада не треба да сматра да се неко духовно делање утврдило, а најмање молитва, већ увек треба да сматра да први пут почиње да је твори. У оно што се ради први пут улаже се и прва усрдност. Ако будете тако чинили, приступајући молитви, као да се никада раније нисте молили онако како треба и као да сада први пут желите то да учините увек ћете своју молитву творити са првом усрдношћу. И она ће добро ићи.
Ако не будете имали успеха у молитви, не очекујте успех у било чему другом. Она је корен свега.
32. Када је богомислије у питању неки предмет је ближи човековом срцу од других. У том случају се на њему треба зауставити по завршетку овог дела и дуже се њиме хранити. Тако се крчи пут ка непрестаној молитви.
33. Узнети се умом ка Господу и скрушено рећи: „Господе, смилуј се! Господе, благослови! Господе, помози!“ – јесте молитвени вапај. А ако се у срцу и роди осећање према Богу, то ће бити непрестана молитва без речи и без стајања на молитви.
34. 1 Солуњанима 5, 17. Непрестано молитесја. И у другим посланицима свети Павле заповеда да се „пребива“ (Рим. 12, 12) и „трпи у молитви, бдијући у њој“ (Кол. 4, 2), „всјакоју молитвоју и моленијем молитесја на всјако времја духом“ (Еф. 6, 18). Сталности и непопустљивости у молитви учи и Сам Спаситељ причом о удовици, која је непопустљивошћу мољења умолила неправедног судију (Лк. 18, 1 и даље). Види се да непрестана молитва није нешто што је случајно прописано, већ да је неодвојива црта хришћанског духа. Живот хришћанина, по апостолу је „скривена са Христом у Богу“ (Кол. 3, 3). Пребивање у Богу увек треба да буде са пажњом и осећањима, што и јесте непрестана молитва. Са друге стране, сваки хришаћнин је „храм Божји“ у којем „живи Дух Божји“ (1 Кор. 3, 16; 6, 19; Рим. 8, 9). Управо овај „Дух“ Који увек у њему пребива и Који се заступа – моли се „о нем всегда воздиханијами неизглаголаними“ (Рим. 8, 26), учећи га непрестаној молитви. Прво дејство благодати Божије која обраћа грешника ка Богу испољава се у устремљености његовог ума и срца ка Богу. Када затим, након покајања и посвећивања свог живота Богу благодат Божија, која је дејствовала споља, кроз тајне, сиђе на њега и буде у њему, тада постаје у њему непромењиво, свагдашње, и оно устремљење ума и срца ка Богу, у којима је суштина молитве. Оно се открива у разним степенима, и као и сваки други дар, мора бити подгревано (2 Тим. 1, 6). Оно се подгрева у складу са својом природом: молитвеним трудом и посебним стрпљивим и целисходним слушањем црквених молитава. Непрестано се моли – труди се у молтиви – и стећи ћеш непрестану молитву која ће онда сама почети да се твори у срцу без нарочитих напора. Свакоме је очигледно да се заповест светих апостола не испуњава само творењем одређених молитава у извесно време, већ да захтева свагдашње хођење пред Богом, посвећивање свих дела Богу, Који све види у свуда је присутан, разгоревањем топлог обраћања ка небу умом у срцу. Сав живот, у свим својим манифестацијама мора бити прожет молтивом. Тајна је у њеној љубави према Господу. Као што се невеста која је заволела женика не одваја од њега у сећању и осећањима, тако и душа, која се са Господом спојила љубављу, непрекидно са Њим пребива, упућујући Му топле беседе из срца. „Прилепљајсја Господеви, једин дух јест с Господем“ (1 Кор. 6, 17).
35. Сећам се како Василије Велики питања о томе како су апостоли могли непрестано моле решава на следећи начин: они су у свим својим делима размишљали о Богу и живели у непрестаној преданости Богу. Ово расположење духа је била њихова непрестана молитва.
36. Жалите због тога што Исусова молитва није непрекидна, – што је не изговарате непрестано, – то се и не захтева… захтева се стално осећање према Богу, које може да постоји и приликом разговора, и приликом читања, и приликом посматрања и разматрања нечега… Али пошто је Исусова молитва, када се њоме молите исправна, наставите тако да чините, и ова молитва ће… се проширити.
37. Понекад се све време које је предвиђено за правило може провести у изговарању једног псалма на памет, човек од сваког стиха може да састави своју молитву. Још – понекад цело правило може да проведе у Исусовој молитви са метанијама.. А може и од једног и од другог, и од трећег да узме по мало. Богу је потребно срце (Прич. 23, 26), и чим оно са страхопоштовањем стоји пред Њим, то је довољно. Непрестана молитва се састоји у томе да човек са свештеним страхом увек стоји пред Богом. А правило је притом само цепаница која се у пећ баца да се ватра разгори.
38. Услед непрестане молитве подвижник стиче духовно сиромаштво: учећи се да непрекидно тражи Божију помоћ он постепено губи уздање у себе; ако нешто учини успешно, он у томе не види свој успех, већ милост Божију, за коју непрестано преклиње Бога.
Непрекидна молитва руководи ка стицању вере, зато што онај ко се непрестано моли постепено почиње да осећа Божије присуство. Ово осећање мало по мало може до те мере да узрасте и да ојача да ће око ума јасније видети Бога у Његовом Промислу него што чулно око види материјалне предмете света; срце ће осетити Божије присуство. Онај ко на тај начин види Бога и ко осети Његово присуство не може да не поверује у Њега живом вером, која се показује у делима.
Непрестана молитва уништава лукавство надом у Бога, уводи у свету простоту одучавајући ум од разноврсних помисли, од ковања планова у вези са собом и ближњима увек га држећи у смерности и смирењу мисли, које чине његову поуку.
Онај ко се непрестано моли постепено губи навику маштања, расејаности, испразне бриге и многобрижништва, губи тим више што се свето и смирено поучавање буде удубљивало у његову душу и у њој укорењивало. На крају, он може да дође у стање детета, које је заповеђено у Јеванђељу, да постане луд ради Христа, то јест да изгуби лажни разум света и да од Бога добије духовни разум.
Непрестаном молитвом се уништава радозналост, сумњичавост, подозривост. Зато сви људи човеку почињу да изгледају добри, а од таквог залога у срцу према људима рађа се и љубав према њима.
Онај ко се непрестано моли пребива непрестано у Господу, познаје Господа као Господа, стиче страх Господњи, страхом улази у чистоту, чистотом у Божанствену љубав. Љубав Божија испуњава Свој храм даровима Духа.
39. Умна молитва се састоји у томе да човек умом у срцу стоји пред Богом, или просто, или изговарајући молбе, благодарења и славословља… Стално се навикава на то да се налази у општењу са Богом, без икаквих слика, без икаквог размишљања, без икаквог уочљивог кретања мисли. Ето правог израза! Управо у томе се састоји суштина умне молитве, или стајање пред Богом умом у срцу. Умна молитва бива у два стања, она је или радна, када се човек приморава на њу, и самопокретна, када сама по себи постоји и делује. Последње се дешава за време поменутог увлачења у себе, а прво треба да представља наш стални труд. Иако он сам по себи није успешан, јер све мисли бивају разграбљене, ипак сведочи о нашој жељи и напору да имамо сталну молитву и привлачи милост Господњу, – и Бог ће за овај труд дати, у своје време, оно увлачеење у себе приликом којег се умна молитва показује у свом правом облику.
40. Могуће је умом изговарати Исусову молитву без покрета језика. То је боље од молитве језиком. Молитва језиком нека буде као помоћ умној… Понекад се молитва језиком захтева ради постојаности умне.
41. У деловању Исусове молитве не сме да постоји никаква слика која представља посредника између ума и Господа, и речи нису оно главно већ оно што посредује. Главно је умно стајање пред Господом у срцу. То је умна молитва, а не речи. Речи су овде исто што и речи сваке друге молитве. Суштина умне молитве је у хођењу пред Богом, а хођење пред Богом јесте стална свесна убеђеност да је Бог како свуда тако и у вама, и да види све што је у вама, да види чак и више него ви сами. Ова свест о оку Божијем, које гледа у вама, такође не треба да буде у виду слике, већ у потпуности треба да се састоји од простог убеђења или осећања. Онај ко је у топлој соби осећа како га топлота обузима и прожима. Исто то треба да се дешава и у нашем духовном човеку од свеприсутног и свеобухватног Бога, Који је огањ. Иако су речи: „Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја,“ оруђе, а не суштина ствари, ипак су оруђе веома јако и многоделатно, јер је име Господа Исуса страшно непријатељима нашег спасења и даје благослов онима који Га траже. Не заборавите да је ово једноставна ствар и да нема никаквих необичности и да не треба да има. Молите се за све Господу, Пречистој Владичици и Анђелу-Чувару и они ће вас свему научити, или сами, или кроз друге.
42. Вероватно си чуо овакве речи: словесна молитва, мислена молитва, срдачна молитва; притом си можда чуо и расуђивња о свакој од њих понаособ. Од чега потиче овакво дељење молитве на њене делове? Због тога што због нашег немара бива да понекад језик изговара свете речи молитве, а ум лута ко зна где, или ум и схвата речи молитве, а срце се на њих не одазива осећањем. У првом случају молитва бива само словесна, и уопште није молитва, у другом се са словесном сједињује и мислена молитва, и то је несавршена, непотпуна молитва. Потпуна и права молитва јесте када се са молитвеном речју и молитвеном мишљу сједињује и молитвено осећање.
43. Умна или унутрашња молитва јесте када онај ко се моли сабравши ум у срце одатле без гласа, безгласном речју узноси Богу своју молитву славословећи Га и благодарећи Му, скрушено исповедајући пред Њим своје грехове и молиећи Га за душевна и телесна добра која су му потребна. Не треба се молити само речју, већ и умом, и не само умом, већ и срцем, да ум јасно види и схвати шта се изговара речју и да срце осећа оно што ум притом размишља. Све ово заједно јесте права молитва, и ако у твојој молитви нема нечега од овога, она је или несавршена молитва или уопште није молитва.
44. Онај ко се покајао иде ка Господу. Пут до Њега је заправо унутрашњи пут, који се одвија у уму и срцу. Овако треба настројити помисли ума и расположење срца да човеков дух увек буде са Господом, да Му увек тако приступа. Овакав човек се непрестано просвећује унутрашњим просвећењем, прима на себе зраке умне светлости (Теодорит), попут Мојсија чије се лице прославило на гори од пребивања са Богом. О овоме на другом месту говори свети Давид: „Знаменасја на нас свјет лица Твојего, Господи“ (Пс. 4, 7). Средство које је овоме прилагођено јесте умна молитва која се твори у срцу. Тек када она настане постаје јасан поглед ума, и дух, који јасно види Бога добија од Њега силу и да види и да одагњава све због чега може да се застиди пред Богом. Међутим, има доста оних који се надају да ће доћи до Бога само спољашњим делима и подвизима. Надају се и не долазе, јер не иду правим путем. И ево им позива: приступите Богу умом и срцем и просветићете се и престаће непријатељ да вас посрамљује, непријатељ који вас уз сву вашу спољашњу исправност непрестано надвладава и посрамљује у помислима и осећањима срца. Умно и срдачно приступање Богу даће вам силу да победите све друге покрете душе и да посрамите тако непријатеља када покуша да вас посрами.
45. Вашу бригу за умно стајање пред Богом нека Господ благослови. Тражите и наћи ћете. То је непромењиви закон за свакога ко жели успех на духовном путу. Случајно ништа не долази. Помоћ Божија је увек спремна и увек је близу, али се даје само онима који траже и који се труде и то онда када они који корачају преиспитују сва своја средства… и пуног срца почну да вапију: Господе, помози! А док остаје макар мала нада у нешто своје Господ се ту не меша, као да каже: хоћеш сам да достигнеш! Па, чекај… Ма колико да чекаш ништа неће бити. Нека вам Господ дарује дух скрушен, срце сркушено и смирено!
46. Дешава се по благодати Божијој да постоји само срдачна молитва, и то и јесте духовна молитва, коју Дух Свети покреће у срцу; онај ко се моли свестан је ње, али је не твори, већ се она сама у њему твори. Оваква молитва је удео савршених. Свима приступачна молитва која се од свих захтева јесте да се са молитвеном речју увек спајају и мисао и осећање.
Бива још и молитва која се назива стајањем пред Богом, када онај ко се моли сав се усредсредивши унутар срца мислено созерцава Бога као присутног у себи са одговарајућим осећањима: час страха Божијег и изумљења пуног свештеног страха због Његове величанствености, час вере и уздања, час љубави и преданости вољи Његовој, час скрушености и спремности на сваку жртву. Овакво стање долази када се неко удуби у обичну молитву речју, умом и срцем. Код онога ко се дуго и како треба моли, оваква стања ће се све чешће понављати и на крају овакво стање може да постане стално и тада се оно назива хођењем пред Богом и то је непрестана молитва. У таквом стању је пребивао свети Давид који је за себе сведочио: „Предзрјех Господа предо мноју вину, јако одеснују мене јест, да не подвижусја“ (Пс. 15, 8).
47. Дејство ове молитве у срцу бива на два начина: понекад ум претходи прилепљујући се за Господа у срцу непрестаним сећањем; понекад дејство молитве, покренуто претходно огњем весеља привлачи ум у срце и привезује га за призивање Господа Исуса и на стајање пред Њим пуно свештеног страха (прва молитва је радна, друга је самопокретна). У првом случају дејство молитве почиње да се открива након стишавања страсти, испуњавањем заповести, топлином срдачном, због појачаног призивања Господа Исуса; у другом – Дух привлачи ум ка срцу и насађује га тамо у дубини, не дајући му да се упусти у уобичајено лутање. И тада он више не бива као заробљеник којег из Јерусалима воде Асирцима, већ се напротив, сели из Вавилона у Сион кличући с пророком: „Тебје подобајет пјесан, Боже, в Сиоње, и Тебје воздајетсја молитва во Ијерусалимје.“ Од ова два облика молитве и ум бива час делатан, час созерцатељан, деловањем он уз помоћ Божију, побеђује страсти, а созерцањем види Бога онолико колико је то доступно човеку.
48. Када унутрашња молитва постане јака она почиње да управља молитвословљем, она преовладава над спољашњим молитвословљем, чак га гута. Од тога ће се молитвена ревност разгоревати, јер ће тада у души бити рај. Остајући пак само на спољашњем молитвословљу можете да се охладите према молитвеном труду, – чак и ако бисте га творили са пажњом и разумевањем; главно су молитвена осећања срца.
49. Различити облици молитве се не дају по вашем избору. То су разни изданци једне исте благодати.
Овакве су само самопокретане молитве када долази молитвени дух. Али и њих има две врсте: у једној човек има моћ да јој се повинује или не, да јој садејствује или да је разори, а у другом нема моћ ништа да уради, већ га у молитвеној екстази држи друга сила и он нема слободу да делује било како другачије. Дакле, изражена мисао у потпуности може да се односи само напоследње. У односу на све друге облике избор молитве је уместан.
50. „Но Сам Дух ходатајствујет о нас воздиханијами неизглаголаними“ (Рим. 8, 26).
Ово ће бити јасније ако га применимо на нешто што се дешава у наше време. У наше време исто се дешава у молитви која долази сама. Обично се молимо по молитвеницима или својом речју. Има притом и молитвених осећања и уздаха, али их ми својом вољом подстичемо у себи. И то је молитва. Али дешава се да жеља за молитвом сама долази и приморава нас да се молимо и не даје нам мира док се молитва не излије у потпуности. Ово је исто оно о чему говори апостол или нешто што на то личи. Садржај оваквих молитава се ретко одређује неким предметом, већ готово увек она дише предавањем себе вољи Божијој, поверавањем себе руководству Бога Који боље од нас зна шта нам је неопходно, и ради унутрашњег и ради спољашњег, и јаче од нас то жели за нас, Богу Који је спреман да нам све то да и уреди, само да се не опиремо ногама. Све молитве које су нам предали свети оци су таквог истог порекла, оне су покретане духом и зато су до данас тако делатне.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *