НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ТРЕЗВЕЊЕ И СТРАЖЕЊЕ
 
327. Управо ова два будна стражара мора да има војник Христов: трезвење и стражење. Први је окренут ка унутра, а други ка споља; онај прати покрете који излазе из самог срца, а овај претпоставља покрете који ће се у њему наставити услед спољашњег утицаја; закон за први је: након што је сећањем на Божије присуство из душе истерана свака помисао, стани на дверима срца и пажљиво пази на све што у њега улази и што из њега излази, посебно не допуштај да деловање претходи осећању и жељи, јер отуда потиче све зло…
328. Пажење на себе у срцу с молитвом упућеном Господу уништава све непријатељске сплетке. Читајте код Исихија и учите како то да чините.
329. Овде непријатељ има своје методе. Указаћу на главне. Када се неко, имајући мудрости, не препушта помислима и позивима на добро, који изгледају добри, већ их одмах или по сопственом расуђивању или по савету искуснијих, одсеца, ма како лепо они изгледали и у том погледу делује с таквом одлучношћу да нема могућности да буде ухваћен овом методом – тада непријатељ одбацује ову лукавост и почиње да делује споља – преко људи, из његове околине. Тада ће кренути ласкаве похвале, клевете, осуђивања, најразноврснији притисци и непријатности. Ево ово треба да знате и то да очекујете и да добро отворите очи. Ми немамо моћ да ово спречимо, али имамо моћ да преваримо непријатеља. Главно је – све трпети не нарушавајући љубав и мир. Помоћник је Господ. Њега треба молити да умири наше срце, и ако Он жели, све се смирује и са спољашње стране. Са своје стране не треба да губимо из вида одакле и од кога се подиже бура, и непријатељство уместо према људима треба да усмеримо на онога ко стоји иза њих, распаљује их и диригује свиме.
330. Приликом читања мора се имати у виду главни животни циљ, и прикупљати све што је у вези с њим. Образоваће се нешто целовито, повезано и због тога чврсто. Чврстина знања и убеђења пренеће чврстину и на карактер.
331. Не скидајте своје умно око са срца и све што отуда излази истог тренутка хватајте и анализирајте: ако је добро – нека живи; ако није добро – одмах га треба убити. Из овога учите да спознајете себе. Каква помисао чешће излази, значи та страст је јача, против ње и почните да делујете јаче. Међутим, никако се немојте уздати у себе и немојте се надати да ћете било шта учинити својим трудом. Исцељујуће лекове и средства шаље Господ. Њему се и препустите – и то у сваком тренутку. Трудите се – трудите се; међутим, свако добро очекујте само од Господа.
332. Велика несрећа потиче од осећања праведности. Добро запамтите да чим ово осећање дође, макар у слабој мери то значи да сте кренули кривим путем. Што грешнијом себе будете сматрали тим је ваш пут правији. Међутим, човек треба да се труди да осећање сопствене грешности природно истиче из дубине душе, а не да буде сугерисано споља сопственим размишљањем или речју са стране.
Има много добрих осећања, али је осећање неваљалости основно; тако да чим њега нема, ништа не ваља. Ово добро научите.
333. Пазите на себе и више се бавите срцем. Ради анализе срдачних покрета читајте размишљајући о себи и примењујући на себе Лествицу, Исака Сирина, Варсануфија и Јована, у Добротољубљу – Дијадоха, Филотеја, Исаију, Евагрија, Касијана, Нила. Када читате не сматрајте оно што сте прочитали за нешто уопштено, већ то увек претварајте у своје правило – лично, које се на вас односи, при чему уопштено увек трпи извесне сенке промена.
334. Избегавајте ситост – оно стање у којем лукаво срце за себе говори: доста је, више ми ништа не треба; потрудила сам се, све се уредило, могу себи да дам и одушка. За Израиљ се каже: ути, утолсте, расшире (5 Мојс. 32, 15).
Куд ћете веће задовољство? Међутим, какав је плод? – И заби Бога. Ово се односило на телесну ситост и на задовољство својим спољашњим стањем. Међутим, ово се у потпуности може применити и на духовну ситост, и на духовно задовољство својим унутрашњим стањем. И последица тога је – заборављање Бога. Кад човек свега има довољно, зашто Богу да се моли и да размишља о Њему? Иако задовољство собом не долази одмах, оно је ипак ту у зачетку. Непосредно дејство ситости јесте попуштање пажње и дозвољавање олакшица. Онај ко то допусти, почеће да се котрља низбрдо, као што се човек котрља низ клизаву гору. Ево несреће. Будите будни!
335. Мислим да се у вашој души непрекидно одвија суд и доношење одлука у вези с другима. Добро погледајте. Ако се то и не дешава често већ понекад, и то није мала невоља. Из високог мишљења о себи излазе две ствари: трубљење пред собом и осуђивање других. Ево зле тројке која јури у погибељ. Треба испрегнути и растоварити ове необуздане коње. Тада ће се остварити: пожури полако. Пазите, молим вас, више на себе.
Телесни труд је добра ствар; овај труд по послушању је света ствар. Сећање на Бога нека не напушта ваше срце. Као што се види светлост тако треба видети Господа пред собом и у срцу падати пред Њим са осећањима смирења и скрушености. Доћи ће отрезвљујући страх.
Добро би било кад би вас неко тамо грдио. Радујте се кад се то деси. Лоше је када сви унаоколо хвале, а истину нико не говори. Зар дуго треба човеку да се заплете? И нехотице ће почети себе да сматра за свеца и свима почети да држи придике.
Нека вас Господ укрепи на добро! Пазите се да не скренете на пут оних који хладно корачају са исправним спољашњим понашањем, без унутрашњих осећања која просвећују човека и привлаче благодат Божију. А то ће бити истог тренутка чим се препустите високом мишљењу о себи и задовољству собом, на којима стоји натпис – таштина.
336. Држите се храбро! Када ослаби топлина духа на сваки начин се треба трудити да се она васпостави, са страхом и трпетом падајући ничице пред Богом. Све је од Њега. Униније (чамотиња), досада, тежина духа и тела ће некада доћи, можда и на дуго времена. Не треба се плашити, већ се треба чврсто држати свога, усрдно испуњавајући прихваћена правила и не очекујте да у души више не буде никаквог укуса. И не очекујте да у души увек буде подједнако топло и слатко. Тако не бива. Напротив, стално очекујте изненадне промене. Када дође тромост и отежалост мислите да сте то ви права – онаква каква јесте, а духовну сладост примајте као незаслужену милост.
337. Ви на сестре гледајте као да иду преко брда или крова, а ви доле – ниско-ниско. И ако душа неку сестру почне да гледа као нижу од себе, треба јако прекорети себе и пожурити да од Господа измолите опроштај. Најгора од свих ствари јесте узношење, таштина, осуђивање. То је паклени дим и смрад! Навикавајте себе на све начине да се више радујете када се према вама опходе с презиром, када вас прекоревају или чак грде него када вас милују и поздрављају. То је најсигурнији пут ка смирењу.
334. Да ли се чува ваше раније топло стање? Треба да га чувате. Његов темељ је смирење. Чим се умањи смирење, креће хладноћа. Јер када душа почне себе да сматра за нешто, Господ истог часа одступа, и она, оставши сама, насамо са собом, почиње да се хлади. Не треба говорити језиком: ја сам ништа, већ своју ништавност треба осећати у срцу. И онда ће ту увек бити Господ, Који је све створио ни из чега и који све и ствара. Топлину ће дати Господ, али сами треба да се потрудимо.
Овај труд је, као што је управо речено, смирење и пажња, и болно падање ничице пред Богом у срцу – стално, уз свако дело и реч, у кретању и седењу, код куће и у цркви. Нека вам Господ да мудрости! Читајте свете књиге, и све корисно са размишљањем усвајајући примењујте на свој живот и на своју душу.
339. Сваког дана треба вртети неку мисао у глави – ону која вас више занима и долази на срце. Без вежбања мисли душа обамире.
340. Таштина је, кажу, домаћи лопов који је у договору са спољашњим лоповима. Он им отвара врата и прозоре, ови улазе и праве велику пустош унутра. Ко зна? Можда је и ова помраченост, која вам се догодила и која је одмах прошла чим сте се помолили непријатељска лукавост да би се родиле горде мисли: ево каква сам ја молитвеница! Чим сам се помолила сви демони се разбежаше. Присетите се, ако су постојале помисли таштине знајте да то непријатељ хоће да вас учини надменом.
341. Имате књигу? – Читајте, размишљајте, примењујте на себе. Циљ и плод читања јесте примена на себе. Ако се чита без овог примењивања на себе, неће бити користи, већ ће бити и зла. Само се теорије скупљају у глави и не уче човека да себе усмерава на добро, већ да осуђује друге. Имајте уши и чујте ово. Ако већ имате Добротољубље, – нађите и прочитајте код Исихија о трезвењу. Ту је прописано управо руководство за управљање мислима и њихово довођење у ред. Пажљивије прочитајте, срдачније усвојите и затим делујте онако како је тамо указано.
У сваком случају треба имати страх Божји. Он је корен сваке науке и сваког доброг делања. Када он влада у души тада све иде на добро и унутра и споља. Њега се трудите да разгоревате пре свега сваког јутра. Затим ће он почети свиме да управља као нека полуга.
342. Ипак треба разликовати једно осуђивање од другог. Грех започиње када се у срцу рађа презир према некоме, због нешег лошег. Човек може да осуди просто без икаквог доношења пресуде ономе коме се суди. Уколико притом у срцу постоји жаљење због лица које је постало лоше, жеља да се оно поправи и молитва да се то деси, то неће бити грех осуђивања, већ ће се остварити дело љубави, које је могуђе приликом таквог сусрета. Грех осуђивања је више у срцу него на језику. Говорење о једној истој ствари може бити и грех и не мора бити грех, у зависности од осећања с којим се изговара.
343. Када постоји смућење у души, ма чега да се оно тиче, не верујте јој: све лаже ма шта да приче. Тада је колеба сатана, наравно, то јој није на спасење, а она се јадна, труди из све снаге.
„Гнев мужа правди Божијеј не содјеливајет“ (Јак. 1, 20). Све Божије је мирно, тихо, сладосно и у души оставља ову сладост и око себе је обилно разлива, без обзира на то што понекад као да грди.
344. Потрудите се да се тако устројите да немате жељу да идете код некога и да немате жељу да некога видите код себе. Код стараца пише: док постоји жеља да се даје и узима не очекуј мир. Ова фраза: „давати и узимати“ обухвата све, све врсте односа с другима. Ово не може одједном да се достигне, али му темељ треба ударити одмах. Сладост пребивања с Господом нека вам дарује Његова благост!
345. Право судећи нема на свету ствари због које би човек требало да се љути. Шта је за душу драгоценије од сопственог мира? А срџба одузима овај мир. Овде је човек сам себи непријатељ. И сам још раздувава, увеличавајући у души неправде другог. Све је зато што не пази на себе: зато се то и пробија. Дубоко у срцу лежи присвајање себи права да се другима суди и да се кажњавају за грехове, уместо да се то чини себи. Ту је све… Када би човек видео себе као грешника са осећањем свих последица греха не би се срдио.
346. Пишете да понекад за време молитве сами од себе незнано одакле долазе одговори на питања која се тичу духовног живота. То је добро! Чини ми се да сам вам о томе већ писао. То је право хришћанско учење истини Божијој. Овде се испуњава обећање: Бог ће све научити (будут всје научени Богом). То се тако и дешава. Прстом Божијим се пишу истине у срцу – и онда остају неизбрисиве и не могу се поколебати. Немојте оставити без пажње оваква слова истине Божије, већ их записујте.
347. Душа која није искушена патњама ништа не вреди.
348. Тамо – у Царство Божије води један пут: крст, узет слободном вољом или невољно.
349. Да не мисли ваша пријатељица да је одрекавши се светске буке већ све учинила? Да ли она зна да постоји мир у срцу, а то је: живети независно на сопствено задовољство? Нека је избави Господ од оваквог расположења. А оно постоји код неких који ипак мисле да су на добром путу.
350. Зловоља и срџба који вас обузимају кад неко наруши вашу осмаљеност ништа не ваљају… То је плод високог мишљења о себи: да се ниси усудио да ми сметаш. Овде се непријатељ мота око вас. Одредите себи за правило да се не препуштате овом осећању. Непријатељство и срџба су дозвољени само онда када имају за предмет лоше помисли и осећања.
351. Бити трезвен значи не давати своје срце ничему осим Богу. Ово прилепљивање душу чини пијаном и она не зна шта ради. Пазити значи строго гледати да се не појави нешто лоше у срцу.
352. Постоји један начин којег ако се човек придржава са пуном пажњом ретко нешто страстно може да пролети непримећено, а то је: размарати своје мисли и осећања, куда они вуку – према угађању Богу или према угађању себи. Ово уопште није тешко одредити. Само пазите на себе. Знајте да чим нешто радите упркос угађању себи нема грешке. Неки старац је говорио свом ученику: пази, немој у себи држати издајника. Ко је издајник? – упита ученик. Угађање себи, одговори старац. И то је тачно. Оно је узрочник свих невоља. Уколико будете анализирали видећете да је све лоше што се десило потекло од њега.
353. „Нема љубави и смирења.“ Док их не буде неће бити ни ничег духовног. Духовно се зачиње и расте заједно с њиховим зачињањем и узрастањем. Они су за душу исто што и ограничавање плоти за тело… Смирење се стиче делима смирења, љубав – делима љубави.
354. Широм отворите очи. Ево мере: онај ко је смирен не може да види да се према њему неко односи испод његовог достојанства, јер он себе сматра тако ниским да нико не може да се опходи према њему испод тога, ма како се довијао. У овоме је премудрост.
355. Немоћи карактера Господ нам понекад оставља ради смирења. Да их нема одмах бисмо се подигли изнад облака и тамо себи поставили престо. А у томе је погибељ.
356. Нема разлога да вам понављам да је непобедиво оружје против непријатеља смирење. Смирење се тешко остварује. Човек може себе да сматра смиреним немајући ни сенку смирења. Само размишљањем се нећеш смирити. Најбољи или једини поуздани пут ка смирењу јесте послушање и одрицање од своје воље. Без овога човек у себи може да развије сатанску гордост правећи се смиреним у речима и положају тела. Задржите се, молим вас на овој тачки и с потпуним страхом анализирајте уређење вашег живота. Шта од свега што радите не чините по својој вољи, по свом разуму и плану? Да ли нешто радите нерадо, само зато што је заповеђено, само из послушања? Анализирајте, молим вас, и реците. Ако не постоји ништа такво устројство вашег живота вас неће довести до смирења. Без обзира на то како да се смирујете у мислима без дела која смирују смирење неће доћи. И треба добро да размислите како то да уредите.
357. Смиривање себе још није смирење, већ жеља и трагање за њим. Нека вам Господ помогне да то достигнете. Постоји дух прелести који на све начине обилази душу својим лукавством и замршава је у помисли тако да она мисли да је смирена, а у себи скрива гордо високо мишљење о себи. Због тога пажљиво треба гледати у срце. Овде су од највеће користи спољашњи односи који воде ка смирењу.
Мало не ваљате. Страх Божји је отишао, а за њим је отишла и пажња, и пали сте у осуђивање. Истину говорите да сте већ згрешили у себи. Брже се кајте и измолите опроштај од Господа. За ово следи казна, и унутрашња такође. Осуђивање се не чини само речју, већ и унутрашњим покретом срца. Оно већ постоји, чим душа о некоме лоше помисли.
358. Увредили сте се. Увредити се неком непажњом значи сматрати себе вредном пажње, те дакле, ценити себе високо у срцу, то јест, бити високог мишљења о себи. Да ли је то добро? Да ли је наш дуг да макар истрпимо дрскост? Наравно. Како ћемо почети да га испуњавамо? Па када је дата заповест да се трпи онда треба сваки непријатан случај трпети не пропуштајући га и трпети с радошћу, без нарушавања мирних односа… Господ је рекао: кад те ударе по једном образу, окрени и други, а овде је мува пролетела и закачила крилом, а ми смо дигли узбуну. Реците, да ли сте спремни да испуните ову заповест Господа о ударцу у образ? Сигурно ћете рећи: спреман сам. А случај о којем сте писали представља управо то. Ударац у образ не треба схватати само буквално. Под овим треба подразумевати уопште сваки поступак ближњег, којим нам, како се нама чини, није указана дужна пажња и почаст, којим осећамо да смо понижени, од којег пати, да тако кажем, наша част. Сваки овакав поступак, ма био он и најмањи, – поступак, израз лица и друго – јесте ударац у образ; и не треба га само истрпети, већ треба бити спреман на још веће понижење, што ће и одговарати окретању другог образа. – Ово што се вама десило личило је на лагани ударац у образ. А шта сте ви урадили? Да ли сте окренули други?
Не, не само да нисте окренули, већ сте напротив – вратили мило за драго. Јер већ сте вратили мило за драго, већ сте дали да се осети да се у вама нешто кува. Значи такви смо: не дирај ме. Па шта онда вредимо? И како можемо да се сматрамо Христовим ученицима кад заповести не испуњавамо? Да сте само расудили: вредите ли ви икакве пажње? Да је у срцу било ово осећање недостојности, не бисте осетили никакву увреду.
359. Због чега осуђујемо друге? Због тога што се не трудимо да спознамо себе. Онај ко је заузет спознавањем себе самог нема времена да примећује шта други раде. Осуђуј себе и престаћеш да судиш другима… Сваког човека сматрај бољим од себе. Без ове мисли човек је далеко од Бога, чак и ако чини чуда.
360. Свети Дух даје истинско смирење. Човек, и најразумнији, ако нема у себи Светог Духа не може на прави начин да зна себе, јер без помоћи Божије не може да види своје унутрашње душевно стање… Међутим, Свети Дух, уселивши се у срце човека показује му све његово унутрашње сиромаштво и слабост, и разврат душе и срца његовог, и удаљеност од Бога; и уз све његове врлине и правичност показује му све његове грехове, лењост и немар за спасење и чињење добра људима, његову користољубивост у његовим наизглед најнесебичнијим добрим делима, његово грубо самољубље тамо где он није ни подозревао да постоји. Укратко речено, Свети Дух све показује у правом светлу и тада човек почиње да се смирава истинским смирењем, почиње да губи наду у своје сопствене силе и врлине, сматра себе најгорим човеком… Дух Свети учи истинској молитви. Нико не може да се моли молитвом која је истински пријатна Богу док не добије Духа Светог. Зато ако неко немајући у себи Светог Духа почне да се моли његова душа се расејава на разне стране, од једне ствари ка другој и он никако не може да задржи своје мисли на једном, и притом не зна онако како треба ни самог себе, ни своје потребе ни то како да моли и шта да моли од Бога и не зна ко је Бог. Међутим, човек у којем обитава Свети Дух и зна Бога, и види да је Он његов Отац, зна како да Му приступи и како да моли и шта да моли од Њега. Његове мисли у молитви су складне, чисте и упућене ка једном предмету – Богу; и својом молитвом он заиста све може да учини.
361. Неспокојство духа и страсти кваре крв и веома шкоде здрављу. Пост и испоснички живот уопште јесте најбоље средство за чување здравља и његов процват…
Молитва дух уводи у Божију област у којој је корен живота, а од духа и тело постаје заједничар у овом животу. Скрушен дух, покајничка осећања и сузе не умањују снаге, већ их додају: јер доводе душу у радосно стање…
Желите да вас скрушеност и сузе никада не напуштају. Боље је да желите да у вама увек влада дух дубоког смирења. Од њега потичу сузе и скрушеност… од њега потиче и то што они не надимају, јер и од њих непријатељ лукаво може да произведе ове штетне траве.
Дешава се и духовно раздвајање наизменично са скрушеношћу. Права скрушеност уме да не омета чисто духовно радовање – и с њим пријатељски живи, скривајући се некако испод њега.
А како стоје ствари са вашим високим мишљењем о себи. Узмите мач, или држите га увек – мач смирења и понижења и без жаљења одсецајте главу нашем првом злотвору.
362. Пазите на себе. Рећи ћу вам једну ствар, или понављам оно што сам већ рекао. Успех у духовном животу се огледа у све већој и већој свести о својој непотребности, у потпуном значењу ове речи, без икаквих ограничења, тако да чим човек сматра да је нешто у било ком смислу, ствар је кренула како не треба. И то је опасно. Непријатељ вреба и почиње да скреће поглед, – а онда баци и каменчић, па човек може да се спотакне. Душа која себе сматра за нешто је исто што и врана која је испустила сир.
Нека вам Господ помогне да се усавршите у овом невиђењу својих дела и труда. И постарајте се да у души буде што мање слика, а више мисли и осећања… Начин за пресецање тока слика јесте умна молитва коју сте започели. Трудите се. Доћи ће тренутак када ћете осетити да ста ток овај, као течење крви код крвоточиве (Лк. 8, 44).
363. Само Бог и душа – ето, то је монах. Како да дођеш до тога? Како знаш, а дођи, јер чим неко није такав, он и није монах. Ма како тешко било долази дух ревности и растерује све страхове. Овај дух је назадржив. Он наилази, срце га прима и он врши велике преврате унутра. Овакав је настанак свих истинских монаха! У ствари, тачније је рећи да монаси не чине себе саме монасима. Међутим, има тихих природа, којима не одговарају сурови подвизи самоодрицања. Њима је ближе да живе смирено, у простоти срца, чинећи добра дела и помажући сваком потребитом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *