NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
KAKO PAŽNJOM STATI U SRCE?
 
206. U prirodnom poretku ili ustrojstvu naših sila, na prelasku od spolja ka unutra stoji mašta (uobrazilja) Treba je uspešno mimoići kako bi se uspešno dospelo na pravo mesto unutra. Zbog neopreznosti čovek može da se zaglibi u njoj i da ostajući tamo bude ubeđen da je ušao unutra, dok je to samo spoljašnje predvorje, dvor jazikov. A to još ne bi bilo ništa strašno da ovo stanje gotovo uvek ne prati samoobmana…
Poznato je da je sva briga revnitelja za duhovni život usmerena na to da čovek dovede sebe u odgovarajući odnos prema Bogu. Ovo se dešava i otkriva u molitvi. Ona je put ushođenja ka Bogu i njeni stepeni su stepenice približavanja našeg duha Bogu. Najprostiji zakon u molitvi je – ništa ne zamišljati, već sabravši se umom u srcu biti uveren da je Bog blizu, da vidi i sluša, i u tom ubeđenju pribegavati Njemu, strašnom u veličanstvenosti i bliskom u snishođenju nama… Slike pažnju drže spolja, i ma kako sveštene one bile ipak za vreme molitve pažnja treba da bude unutra, u srcu: središte pažnje u srcu jeste polazna tačka valjane molitve. I pošto je molitva put ushođenja ka Bogu, skretanje pažnje od srca jeste skretanje s ovog puta.
207. Prvi pogrešan način molitve zavisi od toga što neki u njoj deluju pre svega uobraziljom i fantazijom. Ove sile predstavljaju prvu instancu u kretanju od spolja ka unutra, koju bi trebalo mimoići, a oni se umesto toga zaustavljaju na njoj. Drugu instancu na putu ka unutra predstavlja razum, razmišljanje, pamet, uopšte sila rasuđivanja i mišljenja. I nju treba proći i zajedno s njom sići u srce. Kada se, pak, um zadrži na njoj dolazi do drugog nepravilnog načina molitve, koji se odlikuje time što um, ostajući u glavi želi da sam upravlja svime u duši; međutim, od ovaj trud ne daje nikakve plodove. On za svim juri, ali ništa ne može da savlada i samo trpi poraze. Ovo stanje jadnog razuma je veoma detaljno prikazano kod Novog Bogoslova.
Drugom načinu molitve dolikuje naziv umno-mozgovni, za razliku od trećeg – umno-srdačnog, ili srdačno-umnog.
Međutim, kad dolazi do ovog vrenja u glavi, koje je prikazano u drugom načinu molitve – srce ide svojim putem, na njega niko ne pazi, i napadaju ga brige i strasna kretanja. Upravo tada um zaboravlja na sebe i trči ka predmetima briga i strasti; i tada jedva da može nekada da se osvesti…
Dodaću ovom, t.j. drugom načinu molitve nekoliko reči iz predgovora delima Grigorija Sinaita od starca Vasilija shimonaha, saposnika i druga Pajsija Njameckog. Navevši mesto iz Simeona Novog Bogoslova on dodaje: „Kako se može samim ograđivanjem spoljašnjih osećanja um čuvati od rasejavanja kada se pomisli same od sebe rastaču i lete ka stvarima čulnim? Ako se ne može onda je umu neophodno da u času molitve beži unutra do srca i da stoji tamo gluv i nem za sve pomisli. Onaj ko se samo spoljašnje udaljava od gledanja, slušanja i govorenja ima malo koristi. Zatvori svoj um u unutrašnjoj kleti srca i tada ćeš se nasladiti spokojem od zlih pomisli i okusićeš duhovnu radost, koju donosi umna molitva i srdačna pažnja.“ Sveti Isihije kaže: „Ne može naš um da pobedi demonsko maštanje sam po sebi, i tome se nikada ne treba nadati. Zato se čuvaj, da se ne uzneseš po uzoru na drevni Izrailj – i da ne budeš i ti predat misaonim neprijateljima. Onaj je, pošto ga je Bog svega izbavio od Egipćana umislio da ima idola od praha zemaljskog. Pod zemljanim idolom podrazumevaj naš nemoćni razum, koji dok moli Isusa Hrista da deluje protiv lukavih duhova, lako ih tera, a kada se nerazumno pouzda u sebe, pada velikim padom i razbija se.“
208. Pritom ne zaboravljaj sledeću mudru pouku svetog Lestvičnika. On prikazuje put našeg ushođenja ka Bogu u vidu lestvice sa četiri stepenika. Jedni, kaže on, ukroćavaju strasti; drugi poju, to jest, mole se svojim ustima; treći se vežbaju u umnoj molitvi; četvrti na kraju, ushode do viđenja. Oni koji žele da idu uz ova četiri stepnika ne mogu da počnu odozgo, već moraju da počnu odozdo, i stupivši na prvi stepenik s njega da se penju na drugi, zatim na treći, i posle svega ovoga na četvrti. Ovim putem svako može da se popne na nebo. Prvo se treba podvizavati u ukroćivanju i smanjivanju strasti; zatim treba vežbati pojanje psalama, to jest, navići se na usmenu molitvu; dalje, treba se moliti umno, i na kraju, steći mogućnost ushođenja u viđenja. Prvo je delo početnika, drugo onih koji uzrastaju i napreduju, treće onih koji su došli do kraja razvoja, a četvrto – savršenih.
209. Dakle, početak nije ništa drugo do umaljivanje i kroćenje strasti, a one se u duši ne smanjuju ni na koji drugi način osim čuvanjem srca i pažnjom… Dakle, onaj ko prolazi sve ovo, po redu, sve u svoje vreme, može da se, posle toga, nakon što se njegovo srce očisti od strasti, u potpunosti prepusti pojanju psalama, i da se bori protiv pomisli, i da gleda nebo čulnim očima ili da ga sozercava umnim očima duše i da se zaista čisto moli, onako kako treba.
210. Kada se molite s osećanjem, gde je vaša pažnja ako nije u srcu? Osećanje uvek privlači pažnju. U glavi je – buvlja pijaca. Tamo čovek ne može da se moli Bogu. To što molitva ide dobro… i sama od sebe… jeste dobar znak. Znači da je počela da se usađuje u srce. Čuvajte srce od pristrasnosti, trudite se da se sećate Boga videći Ga pred sobom i delujući pred Njegovim licem.
211. Razmišljate o zatvoru. Evo vam zatvora! Sedite i vapijte: Gospodi, pomiluj! Kako ćete da ispunjavate volju Božiju ako ne budete dolazili u dodir s ljudima? Nikako drugačije osim u dužnom raspoloženju vašeg unutrašnjeg (čoveka). A u čemu se to sastoji? – U neprestanom sećanju na Boga sa strahom i pobožnošću i sećanjem na smrt. Navika da se hodi pred Bogom ili u sećanju na Boga jeste atmosfera duhovnog života. Bilo bi prirodno da ona bude u našem duhu, koji je stvoren po obrazu Božijem, ali je nema zbog našeg otpadanja od Boga. Usled ovoga predstoji trud u sticanju navike da se hodi pred Bogom. On se suštinski sastoji u naporu da čovek svešću stoji pred licem sveprisutnog Boga, ali podržava se i drugim pomoćnim delanjima, koja ulaze u sastav duhovnog života. Međutim, i ovde predstoji trud – u tome da se ova delanja usmere ka određenom cilju.
U tom pravcu treba usmeriti i čitanje, razmišljanje i molitvu, i sva zanimanja i odnose sprovoditi tako da ne ometaju i ne rasejavaju sećanje na Boga. I to treba prilagoditi stajanju sa svešću ili pažnjom.
Razum je u glavi i ljudi razuma (naučnici) stalno žive u glavi. Žive u glavi i pate od neprekidnog kovitlaca pomisli. Ovaj kovitlac ne dozvoljava pažnji da se zadrži na jednom. Razum ne može da se zaustavi samo na razmišljanju o Bogu dok je u glavi. Stalno beži i beži. Na osnovu ovoga se onome ko želi da se zadrži samo na razmišljanju o Bogu zapoveda da ostavi glavu i da svojim umom siđe u srce i tamo stalno stoji pažnjom. Tek kad se um spoji sa srcem može se očekivati uspeh u sećanju na Boga. Izvolite sada da postavite sebi za cilj da ovo dostignete i počnite da se krećete prema ovom cilju. Nemojte misliti da je to trud koji prevazilazi vaše mogućnosti, ali nemojte misliti ni da je to tako lako, da je dovoljno da čovek poželi i sve je tu… Prvi način vodi ka tome da razum privuče srcu, upravo preko osećanja iz molitava koje se čitaju i slušaju, jer osećanje srca obično vlada razumom… Ako sve ispunite kako treba u ovoj prvoj metodi, vaše molitvoslovlje će ići s osećanjima. Ova osećanja će se menjati u skladu sa sadržajem molitava. Ne govorim o ovim osećanjima, već o onima koja će obuzeti vašu svest i srce i vezati dušu ne dajući joj da slobodno nastavi čitanje, već stalno odvlačeći njenu pažnju na sebe. To su posebna osećanja, i čim se rode ona u duši rađaju svojevrsne molitve. Ova naročita osećanja i molitve koje se rađaju u srcu nikada ne treba presecati daljim čitanjem, već im, prekinuvši čitanje, treba davati slobodu da se izliju, dok se sasvim ne izliju i dok osećanje ne postane jednako s običnim molitvenim osećanjima. Ova metoda je jača od prve i brže će spustiti um u srce. Međutim, ona može da deluje tek posle prve metode ili zajedno s njom.
212. Mislim da ste stalno u glavi, a ne u srcu. Siđite u srce i odmah ćete videti kakvi ste. Izjavili ste želju da dođete do osećanja svoje rugobe. Evo, to ćete početi da vidite i da osećate čim siđete u srce. Što dalje budete išli tim ćete jasnije to videti.
213. Glavno je – umom treba stati u srce pred Gospoda i stajati pred Njim neprestano danju i noću do kraja života.
214. Neko je jednom rekao: Učini da tvoje misli nikada ne izlaze van zidina manastira i ubrzo ćeš steći slatki spokoj manastirske osame. Ovo je blaženi udeo Marije – urediti tako da u mislima ne bude ništa drugo osim crkve i kelije. Kako je to divno! Mislim da se blaženstvo ovog stanja ne može ni opisati.
215. Palo mi je na pamet da vam posavetujem: uzmite jednu kratku molitvicu i sve njome tvorite… i kad ste u poslu i kad niste u poslu, i idući i sedeći, neprestano. Prvo ćete sebe primoravati da tvorite ovu molitvicu, a zatim će ona ići sama od sebe… Samo se latite posla i trudite se neprestano… Ova molitva je: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja grješnuju. Pritom pažnju ne držite u glavi i na sebi, već u srcu, tamo, unutra ispod leve strane grudi. Kada naviknete time ćete rasterivati sve što vas smućuje i prizivati mir na dušu.
216. Gde je srce? – Tamo gde se odaziva i gde se oseća tuga, radost, gnev i ostalo, tamo je srce. Tamo držite pažnju… Telesno srce je mišić srca – meso… ali ne oseća meso, već duša, čije je ovo srce od mesa samo oruđe, kao što mozak služi kao oruđe razuma… Stoj u srcu s verom da je Bog tu, a kako je tu, ne razmišljaj. Moli se i traži da ti blagodat Božija na kraju da osećanje prema Bogu.
217. Nije besmisleno ako ti kažem iz svetootačkih predanja: drži se kako hoćeš, samo da uspeš da stekneš ovo poslednje – umno stajanje pred Gospodom u srcu, u kojem je suština stvari.
Međutim, među telesnim delanjima ima i takvih koja kao da se srastaju s umnom molitvom i nikada je ne napuštaju. Treba pažnjom stajati u srcu, treba celo telo držati u bodroj napetosti mišića i ne dozvoljavati svojoj pažnji da se prepušta i zanima spoljašnjim utiscima koja se primaju preko čula.
218. Za vreme molitve pažnja treba da bude unutra, u srcu: usredsređivanje pažnje u srcu jeste polazna tačka za valjanu molitvu. I pošto je molitva put ushođenja ka Bogu skretanje pažnje od srca jeste skretanje s ovog puta.
219. Spuštanje uma u srce putem disanja savetuje se u slučaju da ne znaš gde da zadržiš pažnju, ili gde je srce, a ako i bez toga znaš kako da nađeš srce, radi kako znaš, samo se utvrdi u srcu.
220. U molitvi je neophodno da se duh sjedini s umom i da zajedno s njim izgovara molitvu, pri čemu um deluje rečima, koje se izgovaraju samo mišlju ili uz učestvovanje glasa, a duh deluje osećanjem umilenja ili plača. Sjedinjenje u svoje vreme daruje Božanstvena blagodat, a za početnika je dovoljno ako duh bude saučestvovao i pomagao umu. Prilikom čuvanja pažnje umom duh će sigurno osetiti umilenje. Duh se obično naziva srcem, kao što se i umesto reči razum upotrebljava reč glava.
Moli se s pažnjom, u skrušenosti duha, pomažući sebi gore navedenim mehanizmima; pritom će se samo od sebe otkriti iskustveno poznavanje srdačnog mesta. O njemu je na zadovoljavajući način dato objašnjenje u predgovorima shimonaha Vasilija.
221. Molitva se naziva umnom kada se izgovara umom s dubokom pažnjom uz saosećanje srca; srdačnom, kada se izgovara sjedinjenim umom i srcem, pri čemu um kao da silazi u srce i iz dubine srca uznosi molitvu; duševnom kada se tvori iz sve duše, uz učestvovanje samog tela, kada se tvori iz sveg bića, pri čemu celo biće postaje kao jedna usta, koja prinose molitvu.
Sveti oci u svojim delima često pod jednim nazivom umne molitve podrazumevaju i srdačnu i duševnu, a ponekad ih i razlikuju. Tako je prepodobni Grigorije Sinajski rekao: „Neprestano zovi umno ili duševno.“ Međutim, danas kada je veoma malo onih koji živim ustima mogu da objasne nešto o ovom predmetu veoma je korisno znati po čemu se oni razlikuju. U jednima više deluje umna molitva, u drugima srdačna, a u trećima duševna, u zavisnosti o toga koliko je koga obdario Davatelj svih dobara, i prirodnih i blagodatnih; ponekad u jednom istom podvižniku deluje čas ova, čas ona molitva. Ovakva molitva je često i uglavnom praćena suzama.
222. Još uvek vam nije jasno spasonosno ustrojstvo. Čitajte prve tačke Filoteja Sinajskog u Dobrotoljublju i gledajte šta tamo piše. Jedan akt i sve je tu. Jer on sve privlači i drži u redu. Izvolite tako da uredite i dobićete neophodno ustrojstvo unutra i jasno ćete ga ugledati. Ovaj akt jeste – stati pažnjom u srce i stajati tamo pred Gospodom sa sveštenim strahom. Ovo je početak duhovne premudrosti!
Želeli biste da dobijete mudrost razlikovanja pomisli. Siđite iz glave u srce. Tada ćete jasno videti sve pomisli koje se kreću pred okom našeg oštrovidnog uma, a pre toga ne očekujte dužno razlikovanje pomisli.
223. „Sabira mi se duh“. Neka vam Gospod pomogne! Međutim, nemojte da vašoj pažnji promakne glavno, – da se umom saberete u srcu. Na ovo najviše usmeravajte svoj trud. Način je jedan – trudite se da pažnjom stojite u srcu, sa sećanjem na sveprisutnost Božiju i na to da Njegovo oko gleda u vaše srce. Postarajte se da se učvrstite u uverenosti da iako ste sami uvek imate ne samo u svojoj blizini, već u sebi Lice, Koje je u vama, Koje na vas gleda i sve u vama vidi. Ono što sam vam pisao o delanju Isusove molitve nekoliko puta dnevno, poslužiće vam kao veoma jako sredstvo za ovo. Radite tako svaki put desetak-petnaestak minuta, ili još bolje, stojeći u molitvenom položaju s malim poklonima, i bez njih, kako vam više odgovara. Trudite se tako i molite Gospoda da vam, na kraju da da osetite i spoznate, šta je ranica u srcu, po rečima starca Partenija. Ovo ne polazi za rukom odmah. Proći će godina napetog truda, a možda i više, dok ne počnu da se pokazuju neki tragovi ovoga. Neka vas blagoslovi Gospod na trud i na ovaj put; međutim, nemojte smatrati da je to nešto drugostepeno, već neka vam to bude glavni posao.
224. Ako se vaše srce zagreva prilikom čitanja uobičajenih molitava na isti taj način zagrevajte i srdačnu toplinu prema Bogu. Isusova molitva, ako se tvori mehanički ništa neće dati, kao ni svaka druga molitva, koju izgovara samo jezik.
Pokušajte da za vreme Isusove molitve življe pomišljate da je Sam Gospod blizu i da stoji u vašoj duši i pazi na ono što se u njoj dešava. U duši pritom probudite žeđ za spasenjem i uverenost da osim Gospoda nemamo odakle da očekujemo spasenje. Zatim vapijte ka Njemu Kojeg misleno pred sobom vidite: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, ili: Milostivij Gospodi, spasi mja imiže vjesi sudbami (Milostivi Gospode, spasi me kako god znaš.). Stvar nije u rečima, već u osećanjima prema Gospodu.
Duhovno gorenje srca prema Gospodu jeste ljubav prema Njemu. Ona se zapaljuje kada Gospod dodirne srce. Pošto je On sav ljubav, Njegov dodir srca istog trenutka čini da se zapali ljubav prema Njemu. A od ljubavi potiče gorenje srca prema Njemu. Ovo i treba da bude predmet traganja.
Na jeziku neka bude Isusova molitva, u umu – viđenje Gospoda pred sobom, u srcu – čežnja za Bogom ili za opštenjem s Gospodom. Kada sve ovo bude stalno, Gospod će, videći kako se trudite dati ono za šta molite.
225. Drugi i uzvišeniji cilj kratke molitve jeste udubljivanje misli i osećanje prema Bogu. To što imate – ovo glasno izgovaranje reči – će se razleteti prilikom prvog utiska; osim toga, bez obzira na glasno izgovaranje reči, misli se kovitlaju u glavi… kao komarci. Da bi se presekao ovaj kovitlac um treba vezati jednom mišlju ili mišlju o Jedinom… Pomoć u ovome je kratka molitva. Uz pomoć nje um se uprošćava, objedinjuje i usvaja se ili razvija osećanje ka Bogu… Kada ovo osećanje dođe duša će se svešću utvrditi u Bogu… i sve će početi da čini po Božijem. Uz kratku molitvu treba držati misao o Bogu i pažnju prema Njemu… A ograničavati se samo rečima… jeste mjed zvenjaščaja.
226. Pitate: „Da li da nastavim takvu molitvu ili da umom silazim u srce?“ – A to, što ste kazali, gde biva? Ovo nema gde drugo da bude osim unutra. Stojite pred Gospodom bez slika, u prisustvu Gospoda… i imate dobra osećanja. Šta je još potrebno. Zar ovo činite samo u glavi?! – Ne, treba stajati u srcu. Ali ne treba se sećati srca, već samo gledati Gospoda. – Sve se može izraziti ovako: „Stajati u srcu umom pred Gospodom i moliti se.“
Glavni plod molitve nije toplina i sladost, već strah Božji i skrušenost.
227. Samo spoljašnja molitva nije dovoljna. Bog sluša um, i zbog toga oni monasi koji spoljašnju molitvu ne sjedinjuju s unutrašnjom nisu monasi. Definicija je veoma tačna! Monah znači osamljeni: onaj ko se nije osamio u samom sebi, još nije osamljen, on još nije monah, čak i ako živi u najusamljenijem manastiru. Um podvižnika, koji se nije osamio i nije zatvorio u sebi obavezno se nalazi u gužvi i metežu koje proizvode bezbrojne pomisli, koje do njega uvek imaju slobodan pristup i sam bolno, bez ikakve potrebe i koristi, sa štetom po sebe, skita po vaseljeni. Osamljivanje čoveka u samom sebi ne može da se ostvari na drugi način osim uz pomoć pažljive molitve, pre svega uz pomoć pažljive Isusove molitve.
A dostizanje bestrasnosti, osvećenje ili što je isto to, hrišćanskog savršenstva, bez sticanja umne molitve nije moguće; u tome se slažu svi oci.
Put istinske molitve postaje neuporedivio tesniji kada podvižnik stupi na njega delatnošću unutrašnjeg čoveka. Kada on stupi u ove uske prolaze i oseti pravilnost, spasonosnost, neophodnost ovakvog položaja, kada trud u unutrašnjoj kleti postane za njega poželjan tada će željena postati i testnoća u pogledu spoljašnjeg načina života, koja služi kao obitelj i riznica unutrašnje delatnosti.
228. Suština stvari jeste u sticanju navike stajanja umom u srcu, u ovom čulnom srcu, ali ne čulno. Um treba iz glave spustiti u srce i tamo ga ukoreniti, ili kao što je jedan od staraca rekao, spojiti um sa srcem… Kako ovo dostići? Traži i naći ćeš. Ovo je najzgodnije dostići hođenjem pred Bogom i molitvenim trudom, naročito odlaženjem u crkvu. Međutim, treba imati na umu da je naš samo trud, a samo delo, odnosno spajanje uma sa srcem jeste dar blagodati, koji Gospod daje kada i kako poželi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *