ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ОСМА ГЛАВА
 
1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.
 
Неки од Коринћана су били савршени и, знајући да човека не погани оно што у уста улази (в. Мт. 15; 11), као и да су идоли дрво и камен и да не могу да нашкоде, равнодушно су улазили у храмове и јели од (меса) идолских жртава. Други пак, који су били мање савршени, кад су видели ове, и сами су улазили у храмове и приносили жртве идолима, али не са истом мишљу с каквом су улазили они први, него мислећи да су идоли достојни поштовања и способни да прихвате жртве. То је Павла подстакло на ревност, јер је то нашкодило и једнима и другима: савршенима тиме, што су се наслађивали демонским јелима, а несавршенима тиме, што су се приклонили идолослужењу.
Апостол, дакле, жури да исправи ово зло, и по свом обичају, оставивши несавршене, обраћа се савршенима. Као прво, он смирује њихово преузношење (надимање) знањем и каже: “Ви нисте једини који имате то знање, него сви ми знамо да идол није ништа у свету. То знање, међутим, не само да не доноси никакву корист, него вам и шкоди, јер преузноси и надима онога, који га поседује.” Тиме га удаљује од ближњег, уколико уз то знање не буде имао и љубав која, напротив, може да изгради. Оно, што знање без љубави сруши, то љубав васпостави (обнови) и сазида, све чинећи на корист ближњег.
 
2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.
 
Овде говори више, тј. да ће знање, чак и кад се сједини с љубављу, бити несавршено. Нико, чак и кад би био Петар или Павле, ништа не зна онако, као што би требало знати. Зашто се онда надимате ви, који имате знање без љубави? Чак и ако бисте имали и знање и љубав, опет ништа не бисте савршено знали.
 
3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.
 
Ове речи имају следећи смисао: ако неко љуби ближњег, он, несумњиво, љуби и Бога. Онога, пак, који љуби Бога, Бог је познао, тј. Бог га зна и усвојио га је. Такав добија знање од Бога, али је и то знање несавршено. Услед тога, ако будеш имао знање, немој се надимати, јер оно није савршено и није плод твог напора, него ти је даровано од Бога. Погледај, каквим мерама кроти њихову разметљивост.
 
4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа у свету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.
Опет их кроти и уопштава знање. Сви ми, каже, знамо, да идол није ништа у свету. Према томе, не постоје идоли? Не постоје кипови? Постоје, али они су ништа, тј. немају никакву моћ. То нису богови, него камење и демони. Међу Јелинима је било и простих људи и мудраца. Прости људи у идолима нису видели ништа осим камења, док су мудраци сматрали да у њима обитавају божанствене силе које су они и називали боговима. Због тога апостол простом народу каже да идол није ништа у свету, а мудрацима каже да нема другог Бога осим једног. Према томе, у идолима не живе божанствене силе, јер је Бог један, и не постоји мноштво богова.
 
5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми.
 
Рекао је да нема другога Бога. Међутим, како су Јелини говорили да има много богова, а да не би сматрали да им он (Павле) отворено противуречи, каже: има такозваних богова, тј. оних, које тако називају, али који уистину нису богови. Било на небу, као што су сунце, месец и остале звезде, које су Јелини обоготворили. Било на земљи, као што су неки од људи, које су они сматрали за богове. Ми имамо само једног Бога Оца, од којега је све. Тиме указује да је Он Творац. И за којега смо ми: тиме указује на веровање у Њега и да нас је Он усвојио. Као да је тиме рекао: ми смо Му се обратили и привезали се за Њега.
 
И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега.
 
Кроз Сина је све приведено у биће; и ми смо кроз Њега приведени у биће и добробиће, тј. постали смо верујући и из заблуде прешли у истину. Слушајући речи: један је Бог Отац и један Господ Исус Христос, немој да помислиш да се као Бог именује искључиво Отац, а да се као Господ именује Син. Син се исто тако назива Богом, на пример: Од којих је Христос по телу, који је над свима Бог (Рим. 9; 5).
Исто тако, и Отац се назива Господом: Рече Господ Господу мојему (Пс. 109; 11). Међутим, како се апостол обраћа Јелинима, који су поштовали много богова и много господа, он Сина није назвао Богом, како они, навикнути на многобоштво, не би помислили на два бога. И опет, ни Оца није назвао Господом, како не би помислили да и ми имамо много господа. Из истог разлога, тј. снисходећи према слабости слушалаца, овде није поменуо Духа, слично као што ни пророци због слабости Јудејаца нису јасно помињали Сина, да они не би помислили на страсно.
Због тога стално додаје: нема Бога осим једнога и један је Бог и један је Господ. Дакле, Оца је назвао Богом да би Га разликовао од лажних богова, а не зато, да би га разликовао од Сина. Исто тако, и Сина је назвао Господом, да би Га разликовао од лажних господа а не зато, да би Га разликовао од Оца.
 
7. Али сви немају то сазнање.
 
Не знају сви, каже, да је Бог један, да нема много богова и да су идоли ништа.
 
Јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља се.
 
Рекао је неодређено: неки, желећи да их пред свима покаже. Било је много оних, који су из идолопоклонства прешли у веру, али који све до сада, дакле и након што су поверовали, једу месо идолских жртава, као идолске жртве.
Са савешћу навиклом на идоле, тј. имајући о идолима исто онакво мишљење, какво су имали и пре обраћања у веру, сматрајући их за нешто и плашећи их се као оних, што могу да им нашкоде. Зато није рекао да идоли прљају, него да се прља њихова савест, јер је она слаба и не може да поднесе да су идоли ништа, да сами по себи никога не могу да упрљају (оскрнаве). Разуми, дакле да су они, који су јели од меса идолских жртава, осећали нешто слично као онај што је, према јудејском обичају, додиривање мртваца сматрао за скрнављење. Видевши пак да то други чине чисте савести, а због стида пред њима, и он сам би учинио то исто. Он се, дакле, не би тиме оскрнавио, али би се оскрнавила његова савест, будући да га је она осуђивала.
 
8. А јело нас не поставља пред Бога.
 
Да неко не би рекао: ” Ја једем чисте савести, и не марим ако се неко због своје слабости саблажњава”, објашњава да и само једење меса идолских жртава, чак и уз одлучно презирање идола, нема никакав значај. Чак и кад се твој брат не би саблажњавао, ти ни у том случају не би учинио ништа похвално нити богоугодно, јер нас храна не приближава Богу.
 
Јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.
 
Другим речима, и у случају да једемо немамо никакву предност пред другима, нити чинимо нешто, што је посебно угодно Богу. Исто тако, ако не једемо, не трпимо никакав губитак нити понижење.
 
9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.
 
Тиме их плаши. Није рекао: “ово ваше знање”, него: ова ваша слобода, тј. нека ваша самовоља и гордост не послуже као саблазан за слабе. Више их оптужује то, што не штеде слабе, којима је требало помагати.
 
10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве!
 
Ако неко од слабих види тебе, који себе називаш савршеним, како једеш идолске жртве, зар неће пронаћи велики повод да и сам једе ово месо и зар се неће утврдити у мишљењу да је идол нешто? Не знајући твоје мисли с којима то чиниш, он ће, несумњиво, твој поступак сматрати за савет.
 
11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умре.
 
На тај начин ће твоје савршенство бити узрок за пропаст другога, и то слабога, за којега је умро Христос. ” Ако Христос није одбио да умре за њега, како онда да се ти не уздржиш од хране, да се он не би саблазнио твојим јелом”, каже св. Јован Златоусти.
 
12. А тако грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите.
 
Нијерекао: “саблажњавајући” него: рањавајући, како би указао на њихову каменосрдност, кад рањавају и слабу савест. Тај грех је узнео на сами врх преступа кад је рекао: О Христа се грешите.
У ком смислу се тај грех савршава против Христа? Оно, што се чини Његовим слугама, Христос прихвата на Себе; рањено је Његово тело, и Његови удови. Они руше то, што је Он сатворио кроз сопствено заклање, односно руше спасење.
 
13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега.
 
Као изврстан учитељ, сопственим примером доказује оно, о чему говори. Није рекао: ако Га саблажњава праведно, него: ако га на било који начин саблажњава. Није рекао: “нећу јести месо од идолских жртава”, него: нећу јести месо уопште, чак и ако је то дозвољено.
И опет, није рекао: ” нећу јести један или два дана”, него: читавог свог живота, јер то значи реч довека. Најзад, није рекао: “да не погубим”, него: да не саблазним.

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.