НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДРУГА ГЛАВА
 
1. И ја, дошавши к вама, браћо, не дођох с високом речју или мудрошћу да вам јавим сведочанство Божије.
 
Нису само, каже, за ученике Еванђеља били изабрани људи неуки и незнатног порекла, него сам и ја, проповедник Еванђеља, дошао да вам без красноречивости и људске мудрости обзнаним сведочанство Божије, тј. смрт Христову. Запази да је и проповедник био прост и неук човек и да су предмет проповеди били смрт и крст. И поред тога, извојевао је победу. Очигледно је, дакле, да је неизрецива та сила, која је све то учинила. Шта то значи? Зар Павле, ако би то хтео, није могао да дође с мудрошћу? Он сам није могао, пошто је уистину био прост и неук човек. То је могао да учини Христос, Који му је подарио и више од тога. Међутим, то не би било повољно за проповед, јер је за Христа више славе у томе, што је друге победио Павловом простотом, него да је то постигао мудрошћу и красноречивошћу.
 
2. Јер расудих да не знам међу вама ишта осим Исуса Христа, и то распетога.
 
И Христос је, каже, хтео да будем прост човек, па и ја сам сматрам да је то боље (да уопште не познајем спољашњу мудрост, а да знам само да је Христос распет и да умем да вам проповедам о Њему).
 
3. И ја бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету.
 
Нисам, каже, дошао код вас оскудевајући само у речима, него сам и живео међу вама у слабости, страху и трепету, тј. међу прогонима, искушењима и безбројним опасностима. И он сам се, као човек, плашио опасности, па је чак и дрхтао због њих. Због тога је и достојан велике похвале, јер нас је, будући исте природе као и ми, превазишао својом вољом. Наведеним речима показује силу Христову, односно да је Он превазишао толико препрека, и истовремено руши гордост Коринћана који су се ослањали на мудрост, богатство и снагу.
 
4. И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе.
 
Моја проповед није била украшена спољашњом убедљивошћу и красноречивошћу, него се састојала у показивању Духа, то јест имала је за свој доказ Самог Духа Светог. То значи да је апостол, или кроз благодатно служење Логосу (Речи) објавио веру својим слушаоцима на неки необичан начин, или да је творио знакове и чуда, пошто је додао: и силе, тј. знакова. У суштини, видети мртве како васкрсавају представљало је снажан доказ за истинитост вере. Како пак и демони помоћу привида творе знамења, апостол је додао реч силе, пошто је претходно поменуо Духа. Тиме је показао да су његови знакови зависили од Светог Духа. Уосталом реч сила може се схватити и другачије: пошто је рекао да није дошао у мудрости него у слабости, речи у показивању Духа везује за мудрост, а реч сила супротставља слабости и као да каже: иако сам трпео прогоне и био бичеван, био сам све силнији, а то служи као највећи доказ за реч.
 
5. Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.
 
Мудрошћу људском назива убедљивост и красноречивост, док под силом Божијом, као што је претходно показано, подразумева укрепљење слабих и прогоњених, а такође и показивање знакова. На тај начин је, Коринћани, била утврђена и ваша вера – не способношћу да говорите убедљиво и красноречиво, него силом Божијом.
 
6. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни.
 
Претходно је проповед назвао лудошћу јер су је тако називали Јелини. Међутим, доказавши самим делом да је то истинска премудрост, најзад смело назива и проповед о Христу премудрошћу и спасењем крстом Смрћу уништити смрт дело је највеће премудрости.
Савршенима назива верујуће, јер су они уистину савршени: пошто су презрели све земаљско стреме ка небеском.
Мудрошћу овога века назива спољашњу мудрост јер је она привремена и окончава се заједно са овим веком. Кнезовима овога века не назива демоне, као што су неки мислили, него мудраце састављаче беседа и говорнике који су били уз народне вође и старешине. Пошто су и они привремени, назива их кнезовима овога века и пролазнима тј. онима чије ће се постојање прекинути, а не вечнима.
 
7. Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену…
 
Тајном назива проповед о Христу. Она је истовремено и проповед тајна, јер ни анђели нису знали за њу пре него што је била благовештена. (1. Петр. 1; 12). Ми пак, видевши у њој једно, мислимо на друго. Ја видим крст и страдање а мислим на силу. Видим слугу, а поклањам се Господару. Сила премудрости је за неверујуће сакривена потпуно, а за верне саш делимично, јер сада видимо као у огледалу (в. 1. Кор. 13; 12).
 
Коју предодреди Бог пре векова за славу нашу.
 
Речју предодреди указује на Божију љубав према нама. Уистину нас љуби Онај, Који је већ одавно спреман да нам подари доброчинство. Тако нам је Бог пре векова предодредио спасење крстом, спасење које чини највећу премудрост. Рекао је за славу нашу јер нас је Он учинио причасницима славе. За слугу представља славу да заједно са Господарем буде учесник у скривеној тајни.
 
8. Коју нико од кнезова овога века није познао.
 
Кнезовима овде назива Ирода и Пилата. Уосталом, нећемо погрешити ни ако под кнезовима будемо подразумевали првосвештенике и књижевнике. Речи: овога века изражавају, као што је претходно речено, њихову привремену власт.
 
Јер да су је познали, не би Господа славе разапели.
 
Као што је већ речено, да су познали премудрост и тајне божанствене икономије (домостроја), односно тајну Ваплоћења Божијег, тајну Крста, тајну призива и усвајања незнабожаца, тајну препорођења, усиновљења и наслеђивања Царства Небеског, једном речју – све тајне које је Дух Свети открио апостолима. Исто тако, да су и првосвештеници знали да ће њихов град бити покорен[1] и да ће они сами бити одведени у ропство, не би разапели Христа. Христа је овде назвао Господом славе. Како су крст сматрали нечим срамним (неславним), показује да Христ посредством крста ни најмање није изгубио Своју славу. Напротив, Он се још више прославио, јер је кроз крст пројавио Своје човекољубље. Дакле, ако нису знали, да ли би им требало отпустити (опростити) овај грех? Наравно, да су се они после тога покајали и преобратили, грех би им био отпуштен (опроштен), као што је отпуштен Павлу и многима од Јевреја.
 
9. Него као што је написано.
 
Недостају речи: „тако се и догодило.“ Апостол на многим местима изоставља речи које се подразумевају.
 
Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе.
 
Шта је Бог приуготовио онима, који Га љубе? Познање Христа и спасење Ваплоћењем. То нити је људско око видело, нити је ухо чуло, нити је дошло у људско срце. Пророци нису гледали људским очима, нити су слушали људским ушима, нити су људским умом разумевали откровења о Христу (в. Иса. 64; 4), него је код њих све било божанствено. Речено је: Господ ми даде ухо, наравно, духовно, и остало, томе слично. А ко су они, што љубе Бога? Верујући. Осим тога, где је написана та изрека? Можда је она уистину и била написана тим речима. Сада, међутим, та књига не постоји. Најзад, можда је премудри Павле том изреком пренео следећи стих: Јер ће видети што им није казивано и разумеће што нису слушали (Иса. 52; 15).
 
10. А нама Бог откри Духом Својим.
 
Неко би могао да упита: ако није долазило у људско срце, како сте онда ви дознали за то? Одговара: Бог нам је открио Духом а не људском мудрошћу, јер она није била тога достојна, нити је могла да види тајне Божије.
 
Јер Дух све испитује, и дубине Божије. 11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега.
 
Таква је, каже, била та тајна, и била је толико скривена да ни од кога не бисмо могли да је дознамо, да нас није научио Дух, Који познаје и дубине Божије.
Реч испитује не указује на незнање, него на савршено знање, слично као што је и о Оцу речено: Ти испитујеш срца (Пс. 7; 10), уместо: познајеш дубину срца. Може се разумети и овако: каже се да Дух испитује тајне Божије, у том смислу што се он наслађује њиховим созерцањем. Савршено знање Духа показује се и у речима које следе: као што човечији дух зна шта је у човеку, тако, каже, и Дух Божији зна шта припада Богу. Између осталог, отуда дознајемо да Дух није друге суштине у односу на Оца, слично као што ни дух човечији није другачији у односу на човека.
 
12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога.
 
Духом овога света назвао је људску мудрост. Ми нисмо примили ту мудрост, да не би нашу проповед учинила празном и бескорисном. Напротив, наш учитељ је био Дух од Бога, односно, суштаство једносуштно Богу које исходи из Његове суштине.
 
Да знамо што нам је даровано од Бога.
 
Дух је, каже, светлост, и ми смо ту светлост примили да би, просветливши се њом, дознали оно што је до сада било скривено. А шта је то? Оно, што нам је даровано од Бога, тј. све што се односи на икономију (домострој) Христову, односно: како је Он умро за нас, како нас је учинио чедима Божијим, како је у Себи[2] и нас поставио с десне стране Оца. Према томе, они, који немају Духа, не знају ове тајне.
 
13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светога.
 
Ми, каже, имамо више мудрости у односу на јелинске мудраце услед тога што су њих поучавали људи, а ми говоримо онако, како нам саветује Дух Свети.
 
Духовно духовним доказујући.
 
Односно, ако се појаве нека духовна питања, ми расуђујемо о њима, тј. разрешавамо их другим духовним учењима или предањима,
Тако је, на пример духовно питање: да ли је Христос васкрсао? Ми о њему расуђујемо и разрешавамо га на основу другог духовног питања, односно на основу повести о Јони.[3] На сличан начин појављује се и питање: како је Дјева могла да роди? Оно се разрешава неплодношћу Саре, Ревеке и Јелисавете, које нису зачеле по природним законима, пошто зачеће зависи од снаге материце. Исто тако, разрешавамо га и тиме, што је Ева без семена потекла од Адамових ребара, исто као и другим примерима о којима расуђујемо у вези с појавом човека у свету. Уосталом, речи духовно духовним доказујући можеш разумети и овако: о духовним питањима расуђуј и разрешавај их само са духовним људима, јер једино они могу да их разумеју. Због тога је додао оно што следи:
 
14. А душевни (у српском преводу: телесни) човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост.
 
Душевни човек је онај, који се у свему ослања на своја размишљања (помисли) и не сматра да му је потребна вишња помоћ. То је онај, који ништа неће да прихвати вером и сматра да је лудост све, што се не може доказати. Онога, дакле, који мисли да се све догађа према природном редоследу и не допушта ништа натприродно, апостол назива душевним, односно природним, јер се његова душа бави једино икономијом (домостројем, устројством) природе. И као што телесне очи, иако саме по себи прекрасне и веома корисне, ништа не могу да виде ако нема светлости, тако ни душа, која је постала способна за примање Светога Духа, без Њега не може да созерцава божанствено.
 
И не може да разуме, јер се то испитује духовно.
 
Не разуме зато, што те ствари захтевају веру и не могу се појмити разумом. То значе речи: то се испитује духовно, тј. то има доказе у вери и Духу.
 
15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује..
 
Духовни, каже, зна све: зна, да је све садашње привремено а да је будуће постојано; зна да ће он задобити спасење, а да ће неверујући бити кажњени. Зато их и разобличује, а њега самог нико не испитује, тј. не могу да га разобличују. Исто тако, онај који види, види и своје и оно што припада онима што не виде, док слепи не види ни своје, ни оно што припада њему (тј. оном који види).
 
16. Јер ко познаде ум Господњи, да би Га поучио?
 
Духовни ум назива умом Господњим. Реч судити употребио је уместо исправити. Пошто је рекао: духовног нико не испитује сада доказује да је то исправно.
Јер ко познаде ум Господњи тако, да би се одлучио да му суди, тј. да га исправља. Ако, дакле, нико не може да позна ум Господњи, а такав је ум духовног човека, онда утолико пре не може да га поучава и исправља.
 
А ми имамо ум Христов.
 
Немој се чудити, каже, што сам духовног човека и његов ум назвао умом Господњим. Сви ми имамо ум Христов, јер нам је све што знамо открио Христос. Све што разумемо о божанственим стварима, дато нам је од Христа. Другим речима, знање какво имамо о духовним стварима вере, имамо од Христа, тако да уистину нико не може да нам суди.
Неки су, уосталом, умом Христовим називали Оца, а неки Светога Духа.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Јерусалим
  2. У Својој људској природи.
  3. Старозаветни пророк, чија књига чини једну од 12 књига тзв. „малих пророка“, иако се, у строгом смислу те речи, не може сврстати у пророчке књиге. Због непокорности Богу, који му је заповедио да Ниневљанима проповеда о покајању, Јону је прогутао кит и он је у утроби ове животиње провео три дана (као и Христос у гробу). Јонин излазак из утробе кита тумачи се као праобраз Васкрсења Христовог, јер и Сам Господ каже: Као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у утроби земље три дана и три ноћи (Мт. 12; 40).

Један коментар

  1. Марина

    Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *