ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Угледајте се на мене, као и ја на Христа.
 
Речи као ја на Христа немој прихватити као израз гордости, јер су оне изречене с циљем да их снажније подстакне на подражавање. Ако сам, каже, ја подражавао Христа, Који није поштедео ни сопствени живот да бисмо ми оживели, зар онда ви, утолико пре, не можете да подражавате мене? Ја нисам толико бољи од вас, колико је Он бољи од мене, јер Он неупоредиво превасходи све нас.
 
2. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите…
 
Окончавши слово о кушању идолских жртава као о тешком греху, сада исправља донекле лакши грех. Он, наиме, им обичај да међу тешким греховима помене и оне који су мање важни. Шта је то било? То, што су се жене молиле и пророковале откривене главе (тада су и жене пророковале), док су мушкарци у време пророковања покривали главу, као они који се баве мудрољубљем (философијом). Такав је био јелински обичај. Апостол је то већ приметио, можда у време док је боравио код њих. Међутим, неки од њих су га послушали, а неки нису. За послушне каже: Хвалим вас што све моје памтите. Иако је у виду имао само то, да мушкарци не покривају главу, он ипак каже све моје памтите. Свагда је имао обичај да разборито похвали оне које је похвала могла да подстакне на веће савршенство.
 
И држите предања као што вам предадох.
 
Одатле се види да су Павле и остали апостоли много тога предали и без Писма.
 
3. Али хоћу да знате да је свакоме мужу Глава Христос.
 
Судећи по току слова, он, како се чини, наставља беседу са онима које хвали због очувања онога што им је предао, иако, у ствари, исправља непослушне. Кад чујеш да је Христос глава сваком мужу, треба да разумеш: сваком верном (верујућем) мужу, јер смо ми, верујући, Тело Христово, а не незнабошци, због чега ни Он није њихова глава.
 
А муж је глава жени, а Бог је глава Христу.
 
Муж је глава жени, зато што јој господари. Бог је глава Христу, јер Му је Он узрок, као Отац Сину. Оно што је речено о глави, не мора се нужно у истом смислу разумети и о Христу. Христос је нама глава и због тога што је Он наш Творац и због тога што смо ми Његово Тело. Отац је пак глава Христу, као Његов узрок. Ако, пак, називање Оца главом Христовом будеш разумео и по човечијој природи (Христовој), у смислу у којем је и Христос назван нашом главом, у томе неће бити ничега безбожног. Отац се назива Богом Христовим према човечијој природи (Христовој, в. Јн. 20; 17).
Како је Он хтео да нам се уподоби и како се назвао нашим братом и нашом главом, онда није ништа чудно ако Он прихвата и имена унижавања, и ако Свог Оца по божанствености (по божанској природи) има за главу по човечијој природи, као Свог Цара и Бога.
 
4. Сваки муж који се с покривеном главом (досл. имајући на глави) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју.
 
Мужу (мушкарцу) не забрањује се да свагда има покривену главу, него само у време молитве и пророковања. Није рекао једноставно с покривеном главом, него имајући нешто на глави. Да би унизио покривање главе не само одећом, него и косом, каже да онај који има дугу косу има на глави, односно има ту косу. Зашто пак он срамоти своју главу? Зато што је постављен за старешину и управитеља, а опет самога себе показује као потчињеног. Покривање главе означава полагање власти на главу, док покривало на глави означава место старешине, тако да служи као знак потчињености.
Или овако: постиђује своју главу – Христа, себе унижава и губи слободу. Као што мало тело постиђује главу, тако и онај који је од Бога створен као слободан и самовластан, али самога себе унижава као потчињенога, постиђује и Христа који је Њему глава као телу. Достојно је испитивања, због чега то апостол истиче као грех. Мужу и жени, од којих једно означава власт а друго потчињеност, дато је много и различито; између осталог, да једно има откривену, а друго покривену главу. Како да није грех ако се поступа против природе, па се муж украшава косом, а жена се не покрива? Он искорењује ту појаву као знак самовоље, која је веома погубна у црквеним стварима. И јереси произилазе отуда, што сваки излази изван граница законитог.
 
5. И свака жена, која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто и кад је ошишана.
 
Постојале су, кажем, и жене с пророчким даром, као што су Филипове кћери (в. Дела ап. 21; 9) и многе друге. Чиме постиђује своју главу? Тиме што главу представља као неког прогнаника што је одступио власти коју му је Бог поверио. Знај такође да је мужу, као што је речено, забрањено да буде покривен у време молитве и пророковања, а жени се забрањује да буде гологлава не само у то, него и у свако друго време. Он то жели да каже речима јер је једно исто као и ошишана. И као што је за њу срамно да буде ошишана, тако је срамно и да буде гологлава. Коса замењује покривало и зато она која скине покривало личи на ону која је ошишала косу.
 
6. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.
 
Наставља да доказује да је гологлава жена слична оној која је ошишана. И као што је срамно ово друго, тако је срамно и прво. Свим тим изражава да је жени свагда срамно да буде гологлава.
 
7. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија.
 
Као први разлог навео је то што муж за своју главу има Христа и зато не би требало да се покрива. Сад наводи и други разлог, односно да је он слава Божија, тј. намесник Божији и Његова слика.
Зато се представник власти Свецара свагда мора појављивати пред Њим са ознакама те власти, тј. с непокривеном главом. Она служи као знак, да муж није потчињен никоме од земнородних, него да сам над свим господари, као слика (икона) Божија.
 
А жена је слава мужевљева.
 
Тј. жена је потчињена мужу. Због тога и треба да има знак потчињености, а као такав знак служи покривена глава.
 
8. Јер није муж од жене, него је жена од мужа.
 
Износи разлог због којег муж има првенство у односу на жену, односно жена је створена од његовог ребра, и није створен он због ње, него она због њега. Речено је: Хајде да му начинимо помоћника (1. Мојс. 2; 18). Како муж да се покрива, кад је тако почаствован од Бога? У том случају, он ће уграбити женску одећу и учиниће као да је, добивши дијадему, збацио ову са главе и обукао одећу слуге.
 
9. Зато жена треба да има власт на глави, ради анђела.
 
По ономе што је речено, каже, жена треба да има знак своје потчињености, тј. покривало на глави, ако ништа друго а оно бар због страхопоштовања пред анђелима и да се пред њима не би показала као бестидница. И као што покривеном главом и очима обореним надоле жена доказује своју верност положају потчињене, тако и непокривеном главом показује бестидност, од чега се одвраћају анђели који прате верујуће.
Свети Климент, писац књиге “Стромата”, под анђелима подразумева праведнике Цркве. Жена је, каже он, дужна да се покрива, како их не би саблазнила на блуд.
 
11. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа.
 
Каже то зато да би већу предност дао мужу, доказавши да је жена од њега, за њега и под његовом влашћу. Да се мужеви не би узвисили више него што је потребно, и да се жене не би унизиле, каже да је при првобитном стварању жена уистину створена за мужа, али да се сада ни муж не рађа без жене. Уосталом, речено је у Господу, тј. све твори Бог, Који оживотворава семе и крепи утробу.
 
12. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену.
 
Жена је, каже, од мужа. Муж има и ту особину, да је жена од њега. А муж је кроз жену, тј. жена служи за рађање човека, док највеће дејство има семе. Зато се за човека не може са свом строгошћу рећи да је од жене, него од свог оца, кроз жену, као ону која је послужила рађању. Павле о Господу није рекао тако, него да се родио од жене (Гал. 4; 4). Бојао се да употреби предлог кроз, да јеретицима не би дао повода да кажу да је Господ прошао кроз Дјеву као кроз канал, или је пак тако рекао зато, што у Његовом рођењу није учествовао муж, него је Он био плод једино Њене утробе.
 
Све је од Бога.
 
То није савршенство мужа, него савршенство Божије. Ако се све извршава силом Божијом, Он Сам је установио поредак у односима између мужа и жене, и зато немој да се спориш, него се повинуј.
 
13. Сами у себи судите.
 
Опет их поставља за судије, да би у потпуности потврдио оно што жели.
 
Је ли лепо да се жена гологлава Богу моли?
 
Овде наговештава нешто страшно, односно да бестидност усходи до Бога.
 
14. Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, 15. А жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата уместо покривала.
 
Како да није срамота за мужа да има дугачку косу, кад он на тај начин добија изглед жене и, мада је постављен за старешину, прихвата знак потчињености. За жену је, међутим, дугачка коса част, јер она у том случају задржава сопствени чин. Очување чина је, пак, за свакога част. Зашто је потребно да се стави и друго покривало, ако и коса служи као покривало? Зато да би изразила своју потчињеност не само по природи, него и по слободном избору.
 
16. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије.
 
Противуречење у сличним стварима представља дело свадљивости, а не разбора и сазнања. Можда су Коринћани пожелели да мудрују и упустили се у расуђивања да би доказали да је ово питање неважно. Апостол због тога каже да код нас, а ни у другим Црквама, није такав обичај, мислећи или на расправе или на то да мушкарци имају дугу косу, а да се жене не покривају. Зато се ви не противите само нама, него и васцелој Цркви. Слушаоцима би требало показати да се ништа не чини мимо апостолског обичаја.
 
17. А ово заповедајући не хвалим вас.
 
Као што су први верујући имали све заједничко и хранили се за заједничким столом, тако су у Коринту, да би их макар и несавршено подражавали, у неке утврђене дане, можда празничне, после причешћивања Св. Тајнама постављане заједничке гозбе. Богати су доносили јела и позивали и гостили сиромашне. Кроз такву поделу, овај чудесни, дружељубиви и мудрољубиви обичај се искварио, и нису га се сви придржавали. Да би то исправио, Павле им пише. И како је у разобличењу оног порока, који је поменут пре свих, имао много послушних, каже: Хвалим вас.
Међутим, како су у овом питању ствари биле другачије, каже: Ово заповедајући, не хвалим вас, тј. не хвалим вас зато, што вас опет опомињем и убеђујем у оно, о чему би требало да говорим. По вашем сопственом разумевању, ви нити уопште грешите, нити су вам потребни савети.
 
Јер се не сакупљате на боље, него на горе.
 
Требало би да напредујете ка бољем и да сакупљања буду штедрија, а ви сте умањили и обичај који је постојао: мада се сабирате у једној цркви, не чините то стога да бисте и јели заједно. Управо то и јесте веома лоше, што сте се ви изменили на горе.
 
18. Јер, пре свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама.
 
Не почиње одмах да говори о трпезама, него их најпре куди због тога што су се међу њима појавиле поделе. И заиста, због тога је и јео сваки посебно, зато што су се појавиле поделе.
 
И нешто од тога верујем.
 
Да не би рекли да они који нас клеветају лажу, није рекао “верујем”, да их не би учинио још бестиднијим, али ни “не верујем”, да се не би показало да их безразложно разобличује. Зато каже: Нешто од тога верујем. Осим тога, вероватно је и да су тај обичај нарушили неки, а не сви.
 
19. Јер треба и подвајања (различита мишљења, лат. haereses) да буду међу вама.
 
Не говори о различитим мишљењима у погледу догми, него о оним разликама које се, на пример, тичу трпеза.
Шта значи реч треба? Будући да сте ви људи, то је и могуће и неминовно, јер не корачају сви право. Ја због тога и верујем. Слично је говорио и Сам Господ: Потребно је да дођу саблазни (Мт. 18; 7), тј. будући да у свету живе зли, појавиће се и доћи ће саблазни.
 
Да се покажу који су постојани (опитни, искусни, испитани) међу вама.
 
Речима да се (грч. гуа) овде не означава узрок, него последицу дела, као што се види из многих места. Када горди не прихватају за свој сто, тада се појављују испитани (искушани, постојани), тј. сиромаси, јер они подносе презир; пре овога, њихово трпљење се није видело. Или испитанима (искушанима, постојанима) назива оне који су се још придржавали обичаја везаног за трпезу, јер тај обичај нису сви нарушили. Дакле, кад су се нарушиоци показали као неиспитани (непостојани), чувари обичаја су се показали као испитани (постојани).
 
20. Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња.
 
Сакупљање служи као знак љубави и заједнице; на делу, међутим, тога нема. Вечером Господњом се назива заједничка трпеза, која подражава ону Тајну вечеру, коју је Господ јео са Својим ученицима. Обед је зато и назван вечером. Запазите, каже, чега се лишавате: ви се лишавате подражавања трпезе свог Господара.
 
Јер свако своју вечеру пре других једе.
 
Ви сте ту Вечеру Господњу претворили у своју личну. Док је била заједничка, она се и називала вечером Господњом, јер су Господарева добра заједничка за све слуге. Како пак сваки од вас жури да поједе своју вечеру не сачекавши сиромахе, ви сте своју вечеру осрамотили, и учинили да буде ваша сопствена уместо Господња,
 
Тако један гладује а други се опија.
 
Сиромах гладује, а богати се опија. То су, дакле, два порока: један је тај, што презирете сиромашне, а други тај што се ви сами опијате и сами узимате оно, што је требало да понудите сиромасима. Изражајно је рекао: опија се.
 
22. Зар немате кући да једете и пијете?
 
Ако не намеравате да једете сви заједно, зашто онда не једете код куће?
 
Или презирете Цркву Божију?
 
Кад вечеру Господњу претвараш у своју сопствену, и сам једеш, показујеш презир и према Цркви и према месту.
 
И срамотите оне који немају.
 
Сиромахе не ражалошћује толико то што их не храните, колико то што их постиђујете, разобличујући њихову немаштину, док се ви размећете и опијате.
 
Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.
 
Након што је разобличио њихову грешку, ублажава своје речи. Могао је да каже да то заслужује хиљаду смрти. Међутим, шта он каже?
Хоћу ли вас зашо похвалити! Не похваљујем. Поступио је тако, да би их учинио снисходљивијима према сиромасима. Да их је до краја снажно разобличавао, они би се разјарили против сиромаха, јер их због њих прекорева.
 
23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох.
 
Зашто помиње тајне и ону Вечеру? Сасвим узгредно, да би их убедио да је Владика (Господар) све удостојио једне исте трпезе, док ти одбацујеш и презиреш оног који је истог рода као и ти. 3ашто каже да је примио од Господа, кад у то време није био с Господом и кад је био прогонитељ? Зато да би ти знао да и сада на тајанственој трпези тајне предаје Сам Господ, као и тада.
 
Господ Исус оне ноћи кад беше предан узе хлеб, 24. И, захваливши, преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи.
 
Сетите се, каже, да вам је Он ту тајну предао као последњу и то у оној ноћи у којој је био предат на заклање. Он ни свог издајника није одлучио од трпезе, а ти презиреш свога брата!
Ти си научен да благодариш (захваљујеш), јер је и Он благодарио, како би нам дао пример, а ти чиниш оно што је недостојно благодарности, јер унижаваш Цркву и док је други гладан, ти се опијаш!
Он је свима уопште рекао: Узмите, једите, и при том је Своје Тело, које је преломио подједнако за све, предао на смрт, а ти журиш да једеш и не износиш заједнички хлеб, како би поделио многима, него остављаш самоме себи.
 
Ово чините у мој спомен.
 
Шта ти говориш? Ако би ти творио спомен о Сину или Оцу, савест би те мучила јер ниси испунио оно што је озакоњено и ниси позвао сиромахе и, док твориш спомен Господару, ти једноставно не делиш трпезу.
 
25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви.
 
И у Старом Завету су постојале чаше, у које су након приношења жртава одливали крв бесловесних (в. 2. Мојс. 4; 6-8), прихватали су је у пехаре и чаше. Дакле, уместо крви бесловесних, која је запечатила Стари Завет, Ја сада полажем Своју крв и њоме запечаћујем Нови Завет.
Не збуњуј се када слушаш о крви. Ако си у Старом Завету прихватао крв бесловесних, зар онда сада ниси утолико пре дужан да прихватиш божанствену Крв?
 
Ово чините, кад год пијете, у Мој спомен.
 
И кроз чашу, каже, ти твориш спомен на смрт Владике (Господара). Како да онда само ти пијеш и напијаш се, кад је ова страшна чаша дата подједнако за све?
 
26. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.
 
Ви сте, каже, дужни да будете у таквом расположењу духа, као да примате жртву од Самог Христа, и то у исто оно вече, и лежећи на оном истом месту. Ова вечера је она иста, и ми објављујемо тј. спомињемо, ту исту смрт, до Другог доласка.
 
27. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој.
 
Наговештава да се и они сами недостојно причешћују, јер презиру сиромахе. Како бива крив онај који се недостојно причешћује? Тако што и он пролива крв. Као што они, који су тада проболи, нису проболи да би пили него да би пролили, тако и онај који недостојно пије и зато и нема никакве користи, узалудно пролива крв.
Јудејци су поцепали Царев хитон (огртач) и ко се недостојно причешћује, тај га баца у блато, тј. баца га у своју душу. Зар то није исто безбожништво? Зато је и крив у истој мери.
 
28. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.
 
Кад се код Павла у некој реченици услед неопходности појави и друга, он обично испита и ту другу. Тако је и сада. Претходило је слово о трпезама. Међутим, како је повео реч о Св. Тајнама, он се њима и бави, као најнеопходнијим. Указујући да је највеће благо у томе, да им се приступи чисте савести, каже: “Ја не постављам над тобом другог судију, осим тебе самога. Оправдај се, дакле, пред својом савешћу, и на тај начин приступи, не онда кад је празник, него кад нађеш да си чист и достојан.”
 
29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.
 
Не по суштини Тајни (јер су оне живототворне), него према недостојности оног који приступа, слично као што је гледање у сунце шкодљиво за болесне очи.
 
Не разликујући Тела Господњега.
 
Односно, не испитујући и не помишљајући о величини онога што је пред њим. Ако бисмо били свесни шта у одређено време лежи пред нама, не би нам ни било потребно друго буђење: и само то би нас пробудило да бдијемо.
 
30. Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире.
 
Доказ за оно што сам вам рекао узмите из онога што се догађа међу вама. Одатле и примери превремене смрти, одатле многе дуготрајне болести, пошто се многи недостојно причешћују. Зар онда они који не бивају болесни до дубоке старости не греше? Греше. Онима, међутим, који недостојно приступају, предстоје не само овдашње казне, него их још теже (казне) очекују у другом животу. Ми ни овде не бисмо били кажњавани кад не бисмо грешили, како и каже у наставку.
 
31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени.
 
Није рекао “да смо саме себе кажњавали”, него “да смо судили и осуђивали себе, ни овде нам не би судио Бог, и избегли бисмо и овдашње и тамошње казне”.
 
32. А кад нас суди Господ кори нас, да не бисмо били осуђени са светом.
 
Како, каже, не савршавамо тако лако и долично дело, тј. самоосуђивање, ни Бог не поступа с нама непоштедно, него нас овде кажњава да би нас тамо помиловао.
Кори нас, каже, овде. Нисмо изложени казнама, него добијамо очинске савете, да не бисмо били осуђени са светом тј. са неверујућима. Будући да се налазе под покровом Божијим, верујући овде добијају плату према својим гресима.
 
33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога.
 
Након што је поменуо казне и смрт, опет се вратио слову о сиромасима. Није рекао “подајте један другоме”, него ишчекујте, да би показали да је оно што се ту доноси заједничко, и да треба ишчекивати заједничко сабирање.
 
34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће.
 
Речи због којих би требало да се застиде. Говори с њима као с децом која су раздражљива кад осете глад, и осуђује њихово стомакоугађање. Зато их изводи из цркве и упућује кући, чиме их је у великој мери постидео.
 
Да се на осуду не састајете.
 
Односно, себи на штету и на осуду. Сакупљања су одређена због тога да би они који се у љубави сабирају били једни другима од користи. Ако пак није тако, онда је боље да сте код куће. То не каже зато да би они остајали код куће, него да би их што снажније привукао да се сакупљају на доличан начин.
 
А остало уредићу кад дођем.
 
Говори или о неким другим погрешкама, које су се догодиле међу њима и захтевале су заповести, или пак о томе да ће се неки, вероватно, бранити против онога што је речено. Ако неко има да каже нешто друго, нека сачека мој долазак. Застрашује их својим доласком зато да би се смирили и поправили уколико имају нешто лоше.

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.