ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
 
1. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате.
 
Односно, о даровима Духа. Ево о чему је реч. Сви они који су на почетку поверовали и крстили се, добили су Духа. Будући да је Он невидљив, давао се спољашњи доказ Његовог присуства: они који су га задобили или су говорили на разним језицима, или су пророковали, или су творили чуда. Код Коринћана се због тога појавила пометња: они који су добили више преузносили су се, а они који су добили мање завидели су им. Поред тога, појавили су се и неки предсказивачи (гатари) и лажни пророци, и тешко их је било разликовати од богонадахнутих пророка. Дакле, све се то исправља, а превасходно дело предсказивача.
 
2. Знате да кад бејасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху.
 
Даје обележје предсказивача да би га разликовали од пророка, и каже: ко предсказује у идолима, по наговору нечистог духа, тај као да је од некога вођен, повлачи се, јер га је дух везао и ништа не зна од онога што говори јер је у стању заноса и безумља (ђавоиманости). Пророк пак није такав, јер све оглашава трезвеног ума. То је прва разлика између ђавоиманог предсказивача и богонадахнутог пророка.
 
3. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божјим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.
 
И то говори као ознаку предсказивача: он “анатемише”, тј. хули и клевета Исуса. Напротив, ознака је пророка да име Господње износи с великом похвалом. Шта је са оглашенима? Како то да они, који још немају Духа, именују Исуса? Није сада о њима реч, него о верујућим и неверујућим.
Шта са демонима? Зар нису и они назвали Исуса Господом (в. Мк. 5; 7)? Они га тако називају под ударцима и противно својој вољи, а добровољно и без присиле – никада.
 
4. Различни су дарови, али је Дух један исти.
 
Показавши разлику између пророка и лажног пророка, говори и о даровима, јер хоће да исправи оне, међу којима је због њих дошло до пометње. Најпре исцељује онога, који је добио мањи дар и због тога јадикује. Зашто јадикујеш због тога што ниси добио онолико, колико и други? То није никаква обавеза (Божија), него милост и дар. Зато буди благодаран што ти је Бог, Који ти ништа није дужан, ипак нешто дао. Поред тога, и теби и њему дао је исти Бог. Није теби дао анђео а њему Бог, него је и једном и другом дао један исти Дух.
 
5. И различите су службе, али је Господ исти.
 
Поменуо је и Сина, као Дароватеља добара. Говорио је и о служењу, да би утешио ожалошћенога. Наиме, када чује реч дар, и ако је добио мање, он је могао да јадикује због тога што је ускраћен у даровању. Није, међутим, тако, када чује реч служење, јер она указује на труд и зној. Зашто онда јадикујеш, кад је Он другима заповедио да више служе, док је тебе поштедео?
 
6. И различита су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима.
 
Овде је поменуо и Оца, Који узрокује дејства у свим верујућим. На тај начин ти је показао савршену Тројицу. Даровање, дејство и служење су једно исто, иако се разликују по називима, јер их подједнако дају и Дух, и Син, и Отац. Запази и то да је најпре поменуо Духа а Оца на крају. Учинио је то због оних који су исувише ситничави у редоследу.
 
7. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.
 
Да неко не би рекао: “Шта то значи? Зар један исти Господ, и један исти Дух, и један исти Бог, а ја сам ипак добио мање”, он то предупређује и каже: “За тебе је тако било корисно.”
Пројавом Духа назива чуда, јер је из њих било јасно да Дух обитава у онима који су се крстили. Зашто онда јадикујеш? Било да ти је даровано више или мање, види се да ти имаш Духа. Зашто се онда бринеш?
 
8. Јер једноме се даје кроз Духа реч премудрости.
 
Какву је имао св. Јован, Син грома (Богослов), а такође и сам Павле. Запази да је у вези с Духом овде употребљен предлог “кроз”.
 
А другоме реч знања по истом Духу.
 
Какву су имали многи верујући. Они сами су имали знање, али друге нису могли да науче. Наиме, мудрост учи, будући да је она нека јасноћа, јер пројављује и скривено. Свагда помиње једног истог Духа, да би, као што је више пута речено, утешио онога који је мање примио.
 
9. А другоме вера истим Духом.
 
Вера, али не у догме, него вера која чудотвори, која и горе помера (Мт. 7; 20).
 
А другоме дарови исцељивања истим Духом.
 
Дар да се исцели свака болест и свака слабост.
 
10. А другоме чињење чудеса.
 
Такав је могао и да казни непокорне, као што је Павле казнио Елиму слепилом (в. Дела ап. 13; 11), док је Петар Ананију усмртио (Дела ап. 5; 3-5). Онај који је добио дарове исцелења, није могао то да учини.
 
А другоме пророштво, а другоме дар разликовања духова.[1]
 
Односно, способност да зна ко је духован а ко недухован, ко је пророк а ко варалица.
 
А другоме различни језици, а другоме тумачење језика.
 
Коринћани су у изобиљу поседовали дар језика. Управо због њега су се толико и преузносили, јер је то био први дар који су добили апостоли. Зато су га сматрали важнијим од осталих. То, међутим, није тако. Дар учитељства је важнији, и тумачење језика је важније него једноставно говорење језика.
 
11. А све то чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.
 
Опет нуди исту утеху, односно каже да све твори један и исти Дух. Посебно затвара уста ономе који је незадовољан својим даром, јер каже: “Како је Њему угодно, тако и твори.” Ко си ти, да не будеш задовољан? Запази ту изреку и против оних, што су устали на Духа. Он, наиме дејствује не онако како Му је заповеђено, него онако како је Њему угодно. Зато је Он Господар и Бог, и дејствује као Отац, све у свима (в. ст. 6).
 
12. Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос.
 
И примером тела теши онога, који јадикује због мањих дарова, доказујући му да није ускраћен. Како је тело и једно и много, будући да има удове, тако су и удови и многи и једно, јер сви заједно сачињавају једно тело. Где је разлика? Где је веће? Где је мање, кад је све једно? Тако, каже, и Христос, тј. Црква Христова, као што је Христос глава Цркве, и као што су тело и глава једно, тако знај да су и Христос и Црква као глава и тело једно. Овде је уместо Цркве ставио име Христа. Каже, дакле, да у Цркви, иако је она сложена из многих делова, сви ми представљамо нешто јединствено (једно).
 
13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудејци или Јелини, били робови или слободни.
 
Сада показује да је Црква слична примеру јединственог тела и каже: сви ми, и ја, Павле, једним и истим Духом крстили смо се у једно тело, тј. да бисмо били једно тело. Ја се нисам крстио једним, а ти другим Духом, него смо се крстили једним и истим. Зато ја немам ништа више у односу на тебе. Ми смо се крстили у једно тело, тј. да бисмо били једно тело – и Јудејци и Јелини, и робови и слободни. Ако је Дух сјединио оне који су били толико далеки, онда утолико пре, након што смо постали једно, не треба да јадикујемо, чак и ако постоји нека разлика међу нама.
 
И сви смо једним Духом напојени.
 
Чини се да он говори о духовној трпези, о хлебу и вину, јер је речима: Духом напојени указао и на једно и на друго: и на Крв и на тело. Уосталом, ближе је истини да он нама овде говори о доласку Духа, Који се савршава у време св. крштења, пре причешћивања Св. Тајнама. Рекао је напојени, позајмивши пример од дрвећа, које се орошава са једног и истог извора. Дакле, један Дух нас је напојио и оросио, и учинио деловима једног тела.
 
14. Јер и тело није један уд, него многи.
 
Не чуди се, каже, што смо ми и поред таквог мноштва једно тело. И људско тело, и поред много удова, опет чини само једно тело.
 
15. Ако рече нога: пошто нисам рука, нисам од тела, зар ипак није од тела! 16. И ако рече ухо: пошто нисам око, нисам од тела, зар ипак није од тела?
 
Представља делове тела како говоре и негодују због тога, што су умањени (унижени) у односу на остале делове. Учинио је то стога да би, доказавши неразумност негодовања телесних удова, разобличио оне који и у Цркви негодују на то што су неки већи од њих. Помиње два крајња уда, ногу и ухо; ногу представља не како говори с оком, него с руком, која има незнатно преимућство у односу на њу. Ухо представља како говори с оком, јер ми обично не завидимо онима који нас у великој мери превазилазе, него онима који су незнатно већи од нас.
Ако, дакле, нога каже: “Ја нисам део тела, јер не заузимам средишње место као рука, него се налазим ниже од свих”, зар она због тога што није рука не припада телу? То да ли ће она бити део тела или неће не зависи од места, него од тога да ли је она сједињена с телом или није.
На исти начин, ако и ухо каже; “Пошто нисам око, у потпуности се одричем да будем део тела”, оно ће ипак остати на месту које му је од почетка одређено и испуњаваће своје назначење. Тако и ти који си, према свом мишљењу, добио мање дарове, немој да негодујеш. Ти си део Цркве Христове, чак и ако си добио ниже место. Међутим, кад се сам одвојиш од Цркве и кад раскинеш савез с Њом, тада више нећеш бити њен део. Ако, дакле, желиш да будеш део Цркве, очувај јединство с њом.
 
Ако би све тело било око, где је онда слух?
 
Како је поменуо око и ногу, ухо и руку, и представио их како расуђују о понижености и узвишености, и како је за Коринћане природније било да се кроз то опет ражалосте а не да се утеше, сада показује да је корисно и нужно да дарови буду различити. Ако би тело било само један уд, где би били остали удови? Зар није срамно да одбацујеш толико удова и да узвисујеш само себе?
 
18. А сада, Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде.
 
С великом силом затвара њихова уста говорећи да је Бог тако хтео и да је сваком поједином уду одредио њему својствено место (јер то значи постави). Ни нога, која заузима најниже место, не би требало да јадикује, јер је Богу тако било угодно, и за њу је корисно управо то, да буде ниско.
Ни глава, која се налази на врху, не би требало да се преузноси, јер је и то од Бога, и није њено дело. Тако је и у Цркви Бог једнога поставио ниско, јер је то за њега корисно, док је другог поставио високо. Први треба да буде задовољан, а други не сме да се преузноси.
 
19. А ако би сви били један уд, где је тело? 20. Сада пак, многи су удови а једно тело.
 
Запази његову мудрост: затвара им уста оним истим што је, како се чинило, рађало малодушност, тј. тиме што су дарови различити и немају једнаку част. Ако пак не би било различитих удова, не би било ни јединственог тела. Ако не би било јединственог тела, не би било ни подједнаке части. Сада сви имају једнаку част, управо због тога што се сви сједињују у једно тело. Услед тога што постоје различити удови, саставља се јединствено тело, и услед тога што је тело јединствено (једно), свима њима припада једнака част, самим тим што служе пуноћи јединственог (једног) тела, јер се каже: Многи су удови, али је једно тело.
 
21. А око не може рећи руци: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми.
 
Укротивши оне који имају мање дарова, сада своје слово упућује онима који имају веће дарове и преузносе се над онима, који их немају. Као што, каже, око не може рећи осталим удовима: “Ви ми нисте потребни” (јер је при недостатку једног дела читаво тело несавршено), тако ни они који су добили веће дарове не могу да се преузносе над онима који су добили мање (дарове). Првима су потребни други, јер они сами од себе не могу да устроје Цркву. Добро је рекао не може, јер се нешто може пожелети, а да на делу не буде тако.
 
22. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су.
 
23. И који нам се чине мање часни на телу, њима придајемо највећу част. 24. И неугледни наши удови имају већи углед…
 
Сада доказује да су и они удови који се сматрају мањим и корисни и неопходни. Они само изгледају као мањи, иако, у ствари, није тако. Који су то удови, за које се чини да су најслабији и најнечаснији, док су, међутим, неопходни? Једни кажу да су то детородни удови, који се сматрају срамним и неугледним, али су толико неопходни да без њих не би било живота. И ми им указујемо велику част: неко може да буде сасвим наг, али ове удове не оставља непокривеним. Други као слабе али неопходне удове именују очи. Иако мале и много слабије од осталих удова, оне су сасвим неопходне. Најмање часним и најнеугледнијим удовима називају се ноге. О очима се много бринемо, јер су оне слабе. Пазимо на ноге и бринемо о њима, иако оне заузимају ниско место и чини се да су мање часне. Неко у овим речима може разумети три поретка: први удови су слаби и неопходни, на пример очи; други су мање часни, на пример ноге, а трећи неугледни, на пример детородни органи.
 
Док оним угледнима то не треба.
 
Да неко не би рекао: “Из ког разлога бисмо бринули о неугледним и мање часним удовима, док бисмо угледне занемарили” каже: “Ми их не презиремо, али како су по својој природи угледни, није им ништа потребно од нас.”
 
Али Бог тако сложи тело…
 
Тако га сложи, да га је учинио једним. Оно пак што је сложено, бива једно, а где је у једном веће или мање?
 
Давши слабом уду већу част, 25. Да не буде раздора у телу.
 
Није рекао: неугледном или нечасном, него: слабом, јер ниједан уд није по природи неугледан и нечастан. Слабијем је, каже, дао већу част. Не јадикуј, дакле, јер си почаствован више од других.
Ево и разлога: да не буде раздора у телу. Ако би неки удови уживали нашу пажњу а други били остављени без наше бриге, они би се међусобно разделили, јер не би били у стању да одрже савез (везу, повезаност). Након њиховог дељења, и остали удови би били растројени, услед поделе у телу. Тако и ви који сте се удостојили већих дарова, немојте да се преузносите над онима који су добили мање, да не бисте и ви, кад се одвоје од вас, претрпели велику штету.
 
Него да се сви удови подједнако брину један за другога.
 
Није довољно, каже, да се удови не раздељују, него је потребно да међу њима постоји и велика љубав и сагласност. Сваки је дужан да се брине и стара о малом, и то не само да се брине, него да се брине подједнако, како би и мали уживали исту пажњу као и они важни. Кад се трн забоде у пету ноге, цело тело осећа и брине се: глава се приклања, леђа се повијају, утроба и бедра се стежу, очи посматрају с великом бригом, руке прихватају ногу. Слично се дешава и са осталим удовима.
 
26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.
 
Тесно јединство чини и несрећу и радост заједничким. Као што смо рекли, када боли пета, страда читаво тело. Напротив, кад се глава овенчава, тада је то слава и радост и за остале удове: очи постају светлије и читаво тело бива прекрасно.
 
27. А ви сте тело Христово и удови понаособ.
 
Да не би рекли: “Како да на нас применимо пример тела и удова”, каже: И ви сте тело Христово и удови. Ако у човечијем телу не би требало да буде спорова, зар то не значи да утолико пре не би требало да их буде у телу Христовом? Будући да пуноћу тела Христовог не чине само они него верујући који живе по читавој васељени, додао је и удови понаособ. Иако они нису чинили цело тело, ипак су били удови, и то понаособ. У односу на вашу цркву, ви сте тело Христово, као цела Црква. У односу на васељенску Саборну Цркву, која постоји по целом свету, чије тело чине помесне цркве и чија је глава Христос, ви сте удови, будући да сте њен део.
 
28. И ове постави Бог у цркви: најпре апостоле, друго пророке…
 
Бог је поставио, ко си ти да се противиш? На прво место је поставио апостоле, јер они деле сва добра. На друго – пророке, али не старозаветне, јер су они пророковали о доласку Христовом до Јована (в. Мт. 11; 13), него оне који су након доласка Христовог пророковали у Новом Завету, какве су биле Филипове кћери, Агав и многи други. Наиме, ова благодат Духа изобиловала је у свакој цркви. Набраја их по реду – прво, друго, да би, постављајући на крај дар језика, смирио оне који су се њиме преузносили.
 
Треће учитеље.
 
Пророк све обзнањује од Духа, а учитељ и од самога себе, и зато је он трећи.
 
Затим чудотворце, онда дарове исцељивања.
 
Чудотворци су и болеснике исцељивали, и непријатеље кажњавали, док су исцелитељи само лечили. Због тога је прве поставио изнад других. Међутим, пре и једних и других праведно је постављен учитељ, који поучава и речју и делом.
 
(Дарове) помагања, управљања…
 
Тј. помагања слабима и управљања и распоређивања братске имовине. Иако то зависи и од нашег старања, он то назива даром Божијим, убеђујући нас да будемо благодарни, да гледамо на Њега и да се не преузносимо.
 
(Дар) различитих језика.
 
Тај дар је поставио на последње место, да би се смирили они који су се њим разметали.
 
29. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? 30. Имају ли сви дарове исцељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче?
 
Кад су по реду набројани већи и мањи дарови, било је природно да се ражалосте. Због тога опет теши оне који имају мање дарове. Зашто би, каже, туговао, ако можда немаш дар пророштва? Замисли да ти имаш оно, што пророк нема, и што овај има, онај нема. Вама би доликовала и била далеко кориснија таква расподела дарова, при којој би свакоме од вас био потребан ближњи.
 
31. Ревнујте за веће (досл. боље) дарове.
 
Потајно им је наговестио да су они сами криви што су добили мање дарове. Речју ревнујте указује да је потребно и старање с њихове стране, и већа тежња ка духовном. Није рекао: “веће”, него боље, тј. корисније.
 
И показаћу вам још узвишенији пут.
 
Ако будете одлучно ревновали за даровима, заједно с тим путевима (на то указује реч још), показаћу вам и узвишенији пут, који приводи свим даровима. Под тим путем подразумева љубав.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. У подвижничкој литератури, овај дар се најчешће назива даром расуђивања (прим.прев.)

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.