ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ТРЕЋА ГЛАВА
 
1, И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима, него као телеснима…
 
Претходно је рушио гордост Коринћана због спољашње мудрости. Међутим, да они не би рекли: “ми се не гордимо том, него духовном мудрошћу”, сада показује да ни у нашој мудрости нису достигли савршенство и да још припадају несавршенима, па каже да они још ништа нису чули о савршенијим стварима. Добро је рекао: нисам могао, како не би рекли да им о савршенијем није говорио услед зависти. Нисам могао да говорим с вама као са савршенима, јер се ви још бавите телесним. Како су, међутим, као телесни, творили знакове? Уистину, они су били онакви, као што је у почетку речено. Могуће је, међутим, и да неко твори знакове (знамења) и да остане телесан, слично оним људима који су именом Христовим изгонили демоне. Знакови често бивају ради користи других, и често се савршавају и кроз недостојне.
 
Као малој деци у Христу. 2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, 3. Пошто сте још телесни.
 
У тајнама Христовим, каже, ви сте још увек мала деца и зато сам вас и напојио млеком, тј. најједноставнијим учењем, и нисам вам ни нудио чврсту храну, тј. савршеније учење, јер још увек нисте били у стању да га примите. Да би срушио њихову гордост, додаје: Ни сад још не можете, јер још размишљате о телесном. Видиш ли да они нису у стању да такво учење приме зато, што неће да буду духовни, него остају телесни?
 
Јер сведок је међу вама завист (љубомора), и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?
 
Све што је претходно рекао, говорио је старешинама, који су се гордили својом мудрошћу и племенитошћу рода, а сада се обраћа потчињенима и каже: с правом вас називам телеснима, јер међу вама постоји завист, неслога и раздори. Он је могао да их оптужи и за блуд и за многе друге пороке, али како су се међу њима посебно појачали раздори, неслоге и свађе, њих и помиње. Важно је да се примети да он завист (љубомору) увек повезује са свађама. То је због тога, што из зависти происходи свађа, а из свађе неслога. Међутим, ако све те недоличности постоје међу вама, зар се не владате по човечијем, тј. зар не помишљате на људско и земаљско?
 
4. Јер кад неко Говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов (Аполосов), зар нисте телесни!
 
Именима Павла и Аполоса означава оне, који су били знаменити људи и учитељи међу Коринћанима.
 
5. Ко је дакле Павле, и ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте…
 
Поставивши једно поред другог своје и Аполосово име, тачно достиже свој циљ. Он расуђује овако: ако смо ми ништа, шта тек да кажемо о вашим учитељима? Ми смо, каже, служитељи, а не сам корен и извор добара, јер је тај Извор Христос. Због тога не би требало да се преузносимо, јер смо вам ми пренели добра, која смо добили од Бога, и све припада Њему, Дароватељу добара. Није рекао: “ми смо благовесници”, него: ми смо служитељи. Рекао је то зато, што благовештење обухвата само учење, док служење обухвата и дела.
 
И то како Господ свакоме даде.
 
Ни то, каже, мало служење, немамо од себе самих, него смо га добили од Господа, сваки према својој мери (досл. сваки према другачијој мери).
 
6. Ја посадих, Аполос зали а Бог учини да узрасте.
 
Ја сам, каже, најпре засејао проповед. Својим непрестаним поучавањем, Аполос није допустио семену да се осуши од жеге искушења лукавога, али је Бог учинио да (семе) израсте.
 
7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте.
 
Погледај како, унижавајући себе и Аполоса, чини подношљивим унижење мудрих и богатих коринтских старешина, поучавајући да Њему (Богу) припадају сва дарована добра.
 
8. А онај који сади и онај који залива једно су…
 
Они ништа не могу да учине без Божије помоћи, и они су у том смислу једно. Како то да се ви преузносите један пред другим, кад сте једно?
 
И сваки ће примити своју плату према своме труду.
 
Лако се могло догодити да се забрину они који су се у делима вере потрудили више од осталих, кад чују да су сви једно. Због тога одмах објашњава своје речи и каже да су сви једно према својој немоћи да било шта учине без помоћи Бога, Који чини да узрасте. Што се тиче плате, сваки ће добити награду према свом труду. Није рекао: “према свом делу”, него: према свом труду. Чак и ако није савршио дела, трудио се.
 
9. Јер ми смо сарадници Божији.
 
Ми, учитељи, јесмо сарадници (сатрудници) Божији, који Богу садејствујемо у спасавању људи, и нисмо виновници (узрочници) спасења. Зато нас не треба нити презирати, јер смо сарадници Божији, нити се пак треба гордити нама, јер је све Божије.
 
А ви сте Божија њива, Божија грађевина.
 
Рекавши претходно: ја сам засадио, наставља поређење, и назива их њивом. Ако сте пак њива и грађевина, онда сте дужни и да се називате именом Господара, а не именима земљоделца или градитеља. Као њива, дужни сте да будете ограђени зидом једномислија; као грађевина, дужни сте да међусобно будете у јединству, а не подељени.
 
10. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ…
 
Не назива себе мудрим неимарем због преузношења, него желећи да покаже да је неимару својствено да полаже такве темеље, односно Христа. Да то уистину није рекао због преузношења, види се из речи: По благодати Божијој која ми је дата, тј. мудрост није моје дело, него благодатни дар Божији.
 
А други зида на њему; али сваки нека гледа како зида.
 
Претходно је с њима говорио о јединству, а сада говори о начину живота, називајући грађењем (зидањем) дела сваког човека.
 
11. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећега, који је Исус Христос.
 
Не може, док постоји мудри неимар. Ако пак неко није мудар градитељ, он може да положи и другачије темеље, одакле и потичу јереси. Ви, Коринћани, имате један темељ, а то је Христос. Због тога сте дужни да на том темељу подижете не оно што исходи од расправа и зависти, него врлинска дела.
 
12. Ако ли ко зида на овом темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, 13. Свачије ће дело изаћи на видело…
 
Од оног доба, кад смо добили темељ вере, сваки од нас гради на њему. Неки граде добра дела, која су различита, неки више а неки мање. На пример, девственост је као злато, частан брак је као сребро, а некористољубље као драго камење. Милостиња поред богатства је већ мање вредна. Неки пак зидају рђава дела, која такође имају различите степене. Она дела, која лакше могу сагорети, називају се сеном и сламом, а то су нечистота, идолослужење, користољубље. Она пак, која не сагоревају тако лако, називају се дрвима, а то су пијанство, смех, и њима слични пороци. Неки, уосталом, разумеју и супротно, тако да прве пороке називају дрвима, а друге сеном и сламом.
 
Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је.
 
Даном назива дан Суда. У огњу ће се, каже, открити, тј. показаће се каква су дела сама по себи, да ли је то злато или нешто противно.
 
14. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. 15. Ако чије дело изгори, биће оштећен.
 
Ако имаш злато или сребро, твоје дело ће се сачувати, и ти ћеш бити награђен. Ако пак имаш сено или томе слично, твоје дело неће издржати силу огња (то значи израз: изгорети), него ће се показати да је оно рђаво. Ако би неко прошао кроз реку у златној одећи, из ње би изашао још блиставији; међутим, ако би неки други прошао кроз ту исту реку са сеном, не само да не би добио никакву корист, него би и пропао. Тако ће бити и са делима. Према томе, вера без добрих дела не доноси корист. Овде је темељ Христос; међутим, дела која се не савршавају по закону Христовом бивају осуђена на спаљивање.
 
15. А сам ће се спасти, но тако, као кроз огањ.
 
Он сам неће пропасти као његова дела, неће прећи у ништавило него ће се спасти, тј. остаће цео да би горео у огњу. И код нас се за оно дрво, које не изгори лако и не претвори се у пепео, обично каже да у ватри остаје цело, јер је за његово сагоревање потребно много времена. Дакле, грешник ће бити на губитку због тога, што се трудио на оним делима због којих ће пропасти, и што је све своје напоре употребио на то да изгуби биће (постојање) и да не постоји (јер је свако зло нешто непостојеће – небиће), слично као кад би неко по високој цени купио себи леш уместо живог тела. Међутим, он сам, тј грешник, спасава се, тј. остаје цео ради вечних мука.
 
16. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама!
 
Обраћа се онима, што су сагрешили. Погледај како их успешно наводи да се застиде. Другим речима, благодаћу која нам је дата, односно Светим Духом, постиђује грешника иако не истиче сасвим јасно његов лик, него говори уопштено. Међутим, ако смо ми храм Божији због тога, што Дух живи у нама, следи да је Дух Бог.
 
17. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог.
 
Односно, погубиће га. Тим речима се не изражава проклетство, него предсказање о будућности.
 
Јер је храм Божији свет, а то сте ви.
 
Према томе, блудник не може да буде свет, јер је он престао да буде храм Божији, протеравши Духа Који га освештава. Ко чини тај храм? Ви, ако останете чисти.
 
18. Нико нека се не вара…
 
Мислећи да се то догађа другачије, него што сам ја рекао.
 
Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар.
 
Пошто се благо обратио грешнику, опет се окреће онима, који су се гордили спољашњом мудрошћу. Ко, каже, мисли да буде мудар, нека буде луд, тј. нека одбаци спољашњу мудрост, да би задобио мудрост божанствену. И као што је сиромаштво по Богу богатство, а осрамоћеност – слава, тако је и безумље (лудост) по Богу мудрост. Погледај: он није рекао: “нека одбаци мудрост”, него, што је далеко више, нека буде луд, тј. нека ништа не мудрује сам од себе, нека не верује сопственим доказима, него нека следи Бога као што стадо следи свог пастира, и нека верује свему божанственом.
 
19. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом.
 
Зато што она (мудрост овога света) не само да не помаже задобијању истинске мудрости, него напротив, још више нас спречава у томе. Имајући високо мишљење о себи, она одбацује божанствено учење и на тај начин оне, који је поседују, оставља у свагдашњем незнању. Бог их зато и хвата као безумне.
 
Јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству.
 
Наводи сведочење о томе, на који је начин људска мудрост лудост пред Богом и каже да Бог хвата мудре као безумне (луде), односно, покорава их њиховим сопственим оружјем. И поред свег свог лукавства и мудрости, они се разобличују у глупости и безумљу. На пример: неки су мислили да им Бог није потребан и да све могу да постигну сами. Међутим, Бог им је на делу показао да им снага и вештина речи нису донели ни најмању корист, и да су они, више него други, имали потребу за Богом – они, који су мислили да ће проћи без икакве помоћи. Дакле, и поред све своје вештине, поред које су себе сматрали за свезнајуће, показали су се као потпуне незналице, будући у неопходним стварима необразованији од рибара и кожара.
 
20. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне.
 
Ако Господ зна да су помисли људске ништавне зато, што у њима нема ничега неопходног и спасоносног, како онда ви, Коринћани, потхрањујете мисли које се противе Богу, и бавите се њима као кориснима?
 
21. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је ваше: 22. Био Павле, или Аполос, или Кифа.
 
Чини се као да то говори потчињенима, али он заправо руши старешине, наговештавајући да они никако не би требало да се преузносе спољашњом мудрошћу, јер је она безумље, као ни духовним даровима, јер они припадају Богу и дају се ради користи потчињених.
То значе речи: јер је све ваше, тј. зашто се горде ваши учитељи? Зашто их ви надимате и преузносите? Они немају ништа, што би било њихово сопствено, јер им је све што имају дато ради ваше користи, и требало би да вам буду захвални. Међутим, опет је поменуо себе и Петра. Учинио је то стога, да његове речи не би биле исувише тешке и да би им напоменуо: ако смо и ми дарове добили због вас, и ако смо ради вас постављени за учитеље, онда утолико пре ваши садашњи учитељи не би требало да се горде даровима као сопственим иметком, јер је то туђе добро.
 
Или свет, или живот, или смрт, или садашње.
 
И живот учитеља је, каже, за вас, зато да бисте ви учили код њих и задобили корист; и смрт је њихова због вас, јер се они ради вашег спасења излажу опасностима. Или другачије: и Адамова смрт је ради вас, да бисте ви постали целомудрени; и Христова смрт је за вас, да бисте се ви спасли. Краће речено, васцели свет је због вас, да бисте кроз њега усходили ка Творцу и његовом пропадљивошћу научили да чезнете за непропадљивим благом. За вас је и садашње, тј. она добра (блага) која Бог још овде дарује верујућима. За вас је, најзад, приуготовљено и будуће.
 
23. А ви сте Христови, а Христос је Божији.
 
Христос није у оном смислу Божији, у којем смо ми Христови. Ми смо Христови као Његово дело и творевина, а Христос је Божији и као превечни Син и као Онај, Који за свог узрочника има Оца. На тај начин, иако је израз један, значење је различито. Наиме, наше није све у оном смислу, у којем смо ми Христови; ми смо Христове слуге и Његова творевина, а све што постоји није ништа друго до оно што нам служи, али није наша творевина. Због тога рђаво поступате ако се делите према људима, будући да ви припадате Христу.

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.