ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
СЕДМА ГЛАВА
 
1. А за оно што ми писасте…
 
Исправивши пометњу због подела, блуда и користољубља, сада поставља правила за брак и за девственост. Наиме, Коринћани су га у писму, које су му послали, питали да ли би требало да се уздржавају од жена или не?
 
Добро је човеку да се не дохвата жене.
 
Добро је, превасходно, каже, ако се сваки човек а не само свештеник (како су то неки рђаво разумели) не дохвата жене и остане девственик. Међутим, сигурније је, а и нашој слабости ближе, да се ступи у брак. Због тога додаје следеће:
 
2. Али због (избегавања) блуда, сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.
 
Говори и о једној и о другој страни. Може се догодити да је муж склон целомудрености а жена не, и обрнуто. Речима: Због (избегавања) блуда подстиче на уздржавање. Ако се брак допушта ради избегавања блуда, онда они, који су сједињени браком, не би требало да се спајају без сваке умерености, него целомудрено.
 
3. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.
 
Сматрајте, каже, да је љубав једног према другом ваша дужност. Пошто је она дужност, ви сте нужно обавезни да је показујете једно другоме.
 
4. Жена није господар свога тела, него муж; тако и муж није господар од свога тела, него жена.
 
Сада показује да је љубав једног према другом уистину неизбежна дужност. Супружници, каже, нису господари својих тела, него је жена истовремено и слушкиња и господарица свога мужа. Слушкиња, јер нема власт над својим телом, да би га предавала коме хоће, него њиме господари муж. Господарица је због тога, јер је тело њеног мужа – њено тело, и он нема власт да га даје блудницама. На сличан начин, и муж је слуга и господар своје жене.
 
5. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору и привремено.
 
Односно, жена не сме да се уздржава противно вољи мужа, исто као што ни муж не сме да се уздржава противно вољи жене. Ако се једно уздржава против воље другог, значи да га лишава себе, слично као што се говори и о новцу. Међутим ако се уздржавају по вољи, онда је то нешто сасвим другачије, када, на пример, обоје, и муж и жена, према узајамној сагласности одреде одређено време за узајамно уздржавање.
 
Да би се предали посту и молитви.
 
Објашњава шта значи његов израз: привремено, тј. кад дође време да обитавају у молитви, односно, да се моле с посебном усрдношћу. Није једноставно рекао: “ради молитве”, него: да би се предали молитви. Да је апостол сматрао да је супружнички живот препрека за уобичајену свакодневну молитву, како би онда на другом месту рекао: Молите се без престанка (1. Сол, 5; 17). Дакле, да би ваша молитва била срчанија, уздржите се једно од другог: иако не скрнави, (брачно) спајање омета благочестиво делање.
 
Па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.
 
Ја, расуђује апостол, кажем да се опет сједините. То вам, међутим, не постављам као закон, него вам прописујем зато, да вас сатана не би искушавао, тј. да вас не би подстицао на блуд. Премда је ђаво сам по себи узрочник блуда, превасходно је то наше неуздржање, због чега је апостол додао: вашим неуздржањем, јер се у њему крије узрок и томе, што нас ђаво искушава.
 
6. Али ово говорим као мишљење а не као заповест.
 
Да бисте се повремено лишавали једно другога, рекао сам то, каже апостол, као мишљење (као дозволу), тј. снисходећи према вашој слабости, а не као неизбежну заповест.
 
7. Јер хоћу да сви људи буду као ја.
 
Свугде, где прописује неки тежак подвиг, апостол обично самога себе представља као пример. Због тога и овде каже: желим да се сви и свагда уздржавају.
 
Али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.
 
Пребивање у девствености је, каже, дар Божији. Међутим, тај подвиг захтева и нашу снагу. Како он то назива даром? Да би утешио Коринћане, којима је речима неуздржањем вашим (ст. 5) нанео приметан ударац. Запази, међутим, да он и сам брак сматра даром, јер је рекао: сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, тј. да пребива у девствености, а онај онако, тј. дар да живи у супружништву.
 
8. А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. 9. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је боље женити се и удавати се него упаљивати се.
 
Видиш ли Павлову мудрост? Он указује и на превасходство девствености и, истовремено, не приморава на уздржавање од супружништва онога, који није у стању да се уздржава, да у противном не би био изложен тешком паду. Ако, каже, осећаш велико насиље и упаљивање (јер је власт пожуде силна), ослободи се тог труда и зноја да не би, ако их се прихватиш, пао у још веће зло.
 
10. А ожењенима и удатима заповедам не ја, него Господ.
 
Будући да је Господ јасним речима дао закон да се бракови не разводе осим због прељубе (в. Мт. 5; 32), апостол каже: не ја, него Господ. Уосталом, и Павлове речи су речи Господње а не човечије, јер нешто касније он каже: Мислим да и ја имам Духа Божијега (1. Кор. 7; 40).
 
Да се жена од мужа не раздваја, 11. Ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.
 
Раздвајања се, каже, догађају или због љубави према уздржању, или услед малодушности, или због неких других разлога. Било би, међутим, боље, кад уопште не би било раздвајања. Ако до њега и дође, жена је дужна да остане поред мужа, ако не због спајања, а онда зато, да не би довео неку другу. Ако не може да се уздржи, нека се помири с мужем.
 
12. А осталима говорим ја, а не Господ. Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. 13. И ако жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља.
 
Шта то кажеш? Ако је муж неверујући, нека остане са женом; ако је пак блудник, не треба да остане с њом? Зар неверовање није горе од блуда? Истина је, да је горе. Бог, међутим, више тражи за наше грехове против ближњих, него за грехове против Себе, јер је речено: Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири с братом (Мт. 5; 24). Он је опростио ономе, који је Њему дуговао десет хиљада таланата. Међутим, код онога, који је дуговао сто динара, осветио се за увреду (в. Мт. 18; 34). Тако је и у овом случају: Он занемарује грех неверја, који вређа Самог Бога, али грех прељубе кажњава, као грех против жене.
Неки, уосталом, објашњавају овако: човек, кажу, у неверју остаје услед незнања које се, наравно, може и окончати, као што и сам апостол каже: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа (ст. 16)? Блуд се пак извршава услед очигледне изопачености. Осим тога, блудник је већ самога себе одвојио јер је, одузевши своје удове од жене, од њих начинио удове блуднице. Међутим, како неверујући није учинио ниједан грех против телесног сједињења или, боље речено, кроз то сједињење, он ће се, можда, сјединити и по вери. Да и не говорим о томе да ће се животни поредак пореметити и да ће Еванђеље бити изложено поругама, ако се верна половина одвоји од неверне. Апостол, међутим, разматрану заповест везује само за онај случај кад су муж и жена сједињени браком у време док су се обоје још увек налазили у неверју, али се касније једна или друга страна обратила у веру. Наиме, ако је раније само једна половина неверујућа, тј. само муж или само жена, онда се верујућој половини уопште није допуштало да ступи у брак с неверујућом. То се види и из речи апостола, јер он није рекао: “ако неко пожели да узме неверујућу”, него: ако неки брат има. Он није једноставно прописао да верујућа половина живи с неверујућом, него само у оном случају да оно друго тако жели. То значи реч: приволи, тј. ако пожели.
 
14. Јер се неверујући муж посвети женом верујућом, и жена неверујућа посвети се мужем верујућим.
 
Изобиљем чистоте верујуће половине надвладава се нечистота неверујућег. То значе речи апостола, а не да тобоже неверујући постаје свет. Апостол није рекао: “бива свет”, него: посвећује се, тј. бива побеђен светошћу верујуће половине. Говори то стога, да верујућа жена не би страховала да ће постати нечиста ако буде живела с таквим мужем. Међутим, поставља се питање: ако онај, који се споји с блудницом и буде с њом једно тело, постаје нечист (упор. 6; 16), очигледно је да ће и онај, који се сједини с неверујућом, постати с њом једно тело. Ако је први нечист, како то да онда овај други не бива нечист? Што се тиче блуда, у том случају се управо овако дешава. Кад блудници међусобно опште, њихово спајање је нечисто, и због тога су обоје нечисти. Другачије је, међутим, у случају да верујућа половина живи с неверујућом. Неверујући муж је нечист по свом неверју. Жена, међутим, с њим не општи у неверју, него у брачној ложници. У том општењу се не испољава никаква нечистота, јер је оно законити брак. Због тога верујућа половина и не бива нечиста.
 
Иначе деца ваша била би нечиста.
 
Ако неверујућа половина не би била надвладана чистотом верујуће, њихова деца би била нечиста или само делимично чиста.
 
А сада су света.
 
Односно, нису нечиста. Појачаним изразом света апостол уклања страх због сличног подозрења.
 
Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји.
 
На пример, ако ти заповеди или да учествујеш у његовом неверју или да се одрекнеш брачних права, раздвој се. Боље је раздрешити узде брака, него лишити се благочешћа.
 
Брат или сестра нису у таквом случају ропски везани, јер на мир нас је позвао Бог.
 
Ако се муж свађа с тобом због тога, што не учествујеш у његовом неверју, раздвој се од њега. Ти у том случају ниси ропски везана за њега, тј. не присиљавају те да следиш за њим и у таквим делима. Боље је да се с њим раздвојиш него да се свађаш, јер ни Бог то не жели: На мир нас је позвао Бог. Дакле, ако се муж свађа с тобом, он ти је сам тиме дао повод за раздвајање (= развод).
 
16. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа!
 
Поново се обраћа оном савету да жена не би требало да оставља мужа, и излаже садашње питање. Ако се, каже, не свађа с тобом, остани с њим и саветуј га: можда ћеш нешто и учинити. Успех представља као сумњив, с једне стране и зато, да не би помислили да жени поставља неизбежну обавезу да у потпуности убеди свог мужа, а са друге због тога, да би у њој подржао наду да ће преобратити мужа и да би предупредио њено очајавање.
 
Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену! 17. Само како Бог свакоме додели, свако како га је Господ призвао, онако нека живи.
 
Неки су читали овако: Или ти, мужу, по чему знаш да ли ћеш спасти жену или нећеш! Затим су следећу реченицу почињали на овај начин: Сваки нека живи онако, како мује Бог доделио, тј. одакле знаш да ли ћеш је спасти или не? То је сасвим неизвесно. Међутим, ако је неизвесно, не би требало раскидати брак јер, ако је не спасеш, нећеш себи нашкодити, а ако је спасеш, имаћеш користи и ти и други.
Свети Јован, међутим, није читао на тај начин, него: Само како Бог свакоме додели, сваки како га је Бог призвао, онако нека живи. Такво читање је неупоредиво боље. Апостол тиме као да је рекао: не би требало да дође до раздвајања под изговором неверја, него нека свако поступа онако, како је Бог благоволео за њега. Ти си призван, имајући неверујућу жену. Остави је код себе, и не протеруј је због неверја.
 
И тако заповедам по свима Црквама.
 
Рекао је то стога, знајући да ће га Коринћани радије послушати, ако чују да и другима заповеда то исто.
 
18. Је ли ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан.
 
Вероватно је да су многи, стидећи се обрезања, прибегавали неким лекарским средствима и доводили обрезани уд у првобитно стање, додавајући на њега кожицу.
 
Је ли ко призван као необрезан? Нека се не обрезује.
 
С друге стране, неки су се, налазећи у обрезању нешто важно, обрезивали након што ступе у веру. Зато и каже, да то ни најмање не помаже вери.
 
19. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих.
 
Свагда се, каже, уз веру захтевају и врлине, а све остало или се захтева мало, или се уопште не захтева.
 
20. Свако нека остане у оном звању, у коме је призван. 21. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него и ако можеш да постанеш слободан радије се стрпи (дословно: искористи оно боље).
 
У оном звању, у коме је призван, тј. у ком начину живота, у ком чину и у ком стању си поверовао, у њему и остани. Под призивом се подразумева привођење вери. Да ли си веру примио као роб? Не брини и не смућуј се, јер ти ропство ни најмање неће нашкодити. Чак и ако би могао да постанеш слободан, искористи оно боље, тј. жртвуј себе ради користи других.
 
22. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Господњи.
 
Слободњаком је назван онај, који је ослобођен ропства. Апостол, дакле, каже: ти, који си поверовао као роб, слободњак си Господњи, јер те Христос ослободио и од греха и од оног спољашњег ропства, чак и ако си роб. Ко се не покорава страстима, има племениту душу и није роб, чак и ако изгледа тако. С друге стране, онај, који је као слободњак призван у веру, јесте роб Христов. Дакле, ако именовање ропства збуњује роба, нека разуме да је он постао слободан у Христу, и та слобода је далеко важнија од људске слободе. И опет, ако именовање слободе преузноси слободњака, нека такав разуме да је он роб Христов и нека се смири, знајући да је потчињен таквом Господару и да је дужан да Му угоди. Увиђаш ли мудрост, с којом апостол поучава и робове и слободњаке?
 
23. Купљени сте скупо; не будите робови људима. 24. Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом.
 
Ово не говори само робовима, него и слободњацима, саветујући свим хришћанима да ништа не чине да би угодили људима и да им се не покоравају, ако су њихове заповести противзаконите. То значе речи: Бог вас је купио, и не будите робови људима. Он не убеђује да робови отпадну од својих господара. То се види из његових следећих речи: у чему је ко призван, итд, тј. ако је неко призван као роб, нека у томе и остане. Пред Богом је додао због тога, да кроз покоравање безаконитим господарима не би отпали од Бога. Бринуо се и о једном и о другом, односно да, под изговором покорности Богу, робови не отпадну од господара, а са друге да, показујући својим господарима послушност већу од потребне, не отпадну од Бога.
 
25. А за девојке (или: за девственике) немам заповест од Бога, него дајем савет, као онај који је стекао милост од Господа да је веродостојан (веран).
 
Претходно нам је говорио о целомудрености, а сада се обраћа важнијем предмету, односно девствености. Каже да Господ није дао закон, нити да је дао заповести у вези са девственошћу, него да је рекао само: Ко може примити, нека прими (Мт. 19; 12). Због тога се ни ја, каже, не усуђујем да било шта пропишем у вези с тим предметом. То је важно питање, али истовремено и опасно. Уосталом, дајем своје мишљење, тј. савет, јер сам и ја по милости Божијој удостојен да будем веран, тј. Њему близак и онај, којем се могу поверити тајне.
 
26. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човеку овако бити.
 
Према мом мишљењу, каже, најбоље је да се човек уздржава од брака услед неповољности и непријатности које су с њим повезане, а не због тога што је брак нечист.
 
27. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. 28. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио.
 
Речима: Јеси ли се привезао за жену, показује да брак, слично оковима, са собом носи непријатности. Раздрешењем не назива уздржавање према узајамној сагласносги, него раздвајање (= развод) без довољно разлога. Ако се супружници уздржавају према узајамној сагласности, онда то није развод.
Рекао је: не тражи жену, а да не би помислили да заповеда безбрачност додаје: Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио. Погледај, међутим, како неприметно подстиче на девственост, називајући брак оковима, а девственост раздрешењем и слободом.
 
И девојка ако се уда, није сагрешила.
 
Под девојком овде не подразумева ону, која је посвећена Богу (таква ће, уколико се уда, несумњиво сагрешити, јер ће тиме, осим свог Женика – Христа, увести код себе и прељубника), него мисли на још неудату девојку. Ако се, дакле, таква уда, неће сагрешити, јер брак у себи не садржи ништа нечисто.
 
Али ће такви имати невољу телесну, а ја бих да вас поштедим.
 
Невољом назива бриге и жалости које су повезане с браком. А ја бих, каже, да вас поштедим, као своју децу, и желим да и ви будете слободни и безбрижни. Брак – то су окови, и они, који су под његовим јармом, немају власт над собом, као што је претходно речено.
 
29. А ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена.
 
Да његовим речима: такви ће имати невољу телесну, неко не би додао: “али истовремено и задовољство”, пресеца сваку наду на задовољство и истиче да нема много времена. Све хита ка разрешењу (разлагању, уништењу). Приближило се Царство Христово и најзад треба да се покажемо пред Христом. Дакле, ако и постоји неко задовољство у брачном животу, оно је непостојано и краткотрајно.
 
Од сада и они који имају жене да буду као да их немају. 30. И који плачу као да не плачу; и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају. 31. И који овај свет употребљавају као да га не употребљавају.
 
Ако и они, који имају жене, треба да буду као да их немају, каква је онда корист од свезивања браком и полагања бремена на себе? Шта значи: као да их немају? Значи да се не привезују за брак и за жену и да не исцрпљују све своје бриге на њих.
На исти начин, нико не би требало да се исувише бави ни неким другим стварима: нити тужним приликама, које је наговестио речима: они који плачу, нити радошћу, коју је означио речима: они који се радују, ни уговорима, које је наговестио речима: они који купују. Због чега, каже, набрајати ово и оно? Једноставно, они који употребљавају овај свет, требало би да буду као да га не употребљавају, тј. да се не привезују за њега усрдно и пристрасно. Прекомерна употреба, која излази из граница неопходног, представља злоупотребу.
 
Јер пролази обличје овога света.
 
Пролази и разлаже се (распада се). Зашто би се везивали за оно, што се распада? Именицом “обличје” показао је да ствари овога света само пролећу испред очију, да су изузетно лаке, и да у себи немају ништа чврсто и суштаствено (суштинско).
 
А ја хоћу да сте ви безбрижни.
 
На који начин могу да буду безбрижни? Уколико остану безбрачни. Зато додаје и следеће:
 
Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; 33. А ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени.
 
Како да ти, Павле, желећи да будемо безбрижни, а због чега нам и саветујеш безбрачност, опет кажеш: Ко је неожењен брине се за Господње? И ту су, дакле, бриге. Међутим, оне нису онакве, каже, као оне што су повезане с браком. Бриге о Господњем су спасоносне и слатке, а бриге у свету штетне и тешке. У ствари, зар није тешко и жалосно старати се да угодиш жени, посебно оној, која воли да се украшава и тражи злато и бисере и друге испразне ствари? То и приморава несрећне мужеве на неправду и душегубне ствари.
 
34. Разликује се и жена од девојке.
 
Оне су међусобно различите и немају исте бриге. Једна се брине о овим а друга о оним стварима. И уколико су њихове бриге различите, морају одабрати оне, које су боље и лакше.
 
Која је неудата брине за Господње, како ће угодити Господу, да буде света телом и духом; а која је удата брине за овосветско, како ће угодити мужу.
 
Није довољно бити свет телом, него се такав мора бити и духом, јер се у томе, тј, у чистоти тела и душе, састоји истинска девственост. У суштини су многи, будући чисти и непорочни телом, оскрнављени душом. Поред тога, обрати пажњу на то да девственица није она, која се брине о светском. Када, дакле, видиш жену која се приказује као девственица (девојка) а при том се брине о световном, знај да се она ниуколико не разликује од удатих. Павле је и за једну и за другу дао одређена обележја према којима их можемо распознавати – то нису брак и уздржање, него, с једне стране, велико и неспокојно делање а са друге спокојно занимање својим пословима. Према томе, девојка није она, која се оптерећује мноштвом испразних послова. Удата пак наставља да се брине како да угоди мужу и при том се посебно брине о својој лепоти или, да би је сматрали добром домаћицом, показује се као штедљива и марљива.
 
35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку.
 
Говорио сам, каже, о девствености, знајући да је то корисно за вас, јер сте тада слободни од брига и жалости, и душа од тога има више користи. Нисам вам пак беседио због тога, да бих вас присилио да и против своје воље останете у девствености (јер је замком назвао присиљавање).
 
Него за благообразно и истрајно служење Господу у сабраности.
 
Због тога, каже, да бисте живели благообразно и у чистоти, јер шта може да буде благообразније и чистије од девствености? Говорио сам вам и због тога да бисте ви, будући слободни од брачних непријатности, нерасејано служили Господу и свагда стајали пред Њим, положивши на Њега све своје бриге (в. 1. Петр. 5; 7).
 
36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда.
 
Ако, неко, каже, будући уистину слаб по души, сматра да је ружно да његова кћи остане девојка, посебно уколико је прешла зрели узраст, нека, каже, тако и буде. Како? Нека чини шта хоће, тј. ако хоће да је уда, нека је уда, јер неће погрешити. Међутим, боље је задржати девојку, као што каже у наставку.
 
37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, и има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини.
 
Запази како се на почетку диви ономе, који задржава своју девојку, називајући га постојаним и чврстим и говорећи да разборито твори своје дело, јер каже: који је постојан у срцу. Значи да онај, који удаје своју девојку, није постојан.
Речима: није му нужда показује да отац има власт да својој кћерки понуди мужа, и нико не може да га примора да је не удаје. Према томе, част оном који своју кћер оставља неудату. Апостол га зато и хвали јер, каже, добро чини. Међутим, и онај, који удаје своју кћер, такође добро чини, јер удаја није грех. Све пак што није грех – добро је. Најзад, далеко је боље ако је не удаје, јер је то савршенство у добру.
 
39. Жена је привезана законом, за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија, ако остане тако, по мојему мишљењу, а мислим да и ја имам духа Божијега.
 
Овде поучава о другом браку. Иако га дозвољава, за блаженију сматра ону, која не ступи у други брак. Као што је девственост узвишенија од првог брака, тако је и први брак узвишенији од другог. Жена је свезана законом, тј. опрезношћу закона уздржава се од прељубништва, од тога да, кроз сједињење са другим док јој је још муж жив, постане прељубница. Међутим, уколико јој умре муж, она постаје слободна од окова и закона првог брака и добија разрешење.
Само у Господу, тј. само с целомудреношћу и часно она може да ступи у други брак, ради рађања и одгајања деце, а не зато што је привлачи пожуда.
По мојему мишљењу, додаје, да ти то не би сматрао за нужност, него само за савет, божанствени савет. Мислим, каже, да и ја имам Духа Божијег. Тим речима показује велико смиреноумље, јер није рекао: “имам”, него: мислим да и ја имам, тј. претпостављам, сматрам.

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.