ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
 
1. Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих.
 
Ми, учитељи, нисмо ништа друго до слуге. Зашто се ви, напустивши Господара, називате именима слугу? Назвавши апостоле и учитеље Христове управитељима (тачније домостројитељима, икономима) тајни Божијих, показао је да не могу сви, без разлике, предавати учење, него онај, тада и тако, ономе, онда и онако, како је потребно. Оно што је тајна не би требало свима откривати, јер тако не поступа разборит управитељ (иконом).
 
2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе веран.
 
Односно, захтева се да управитељ (иконом) не присвоји оно што припада господару и да ничим не располаже као господар, него да свим располаже као туђом, господарском имовином; оно, што припада господару не назива својим него, напротив, и оно што је његово сматра господаревим.
 
3. А ја најмање марим што ме судите ви или човечији дан.
 
Коринћани су страдали од следеће болести. Они, који су се због учитеља међусобно поделили, поставили су се као судије, па су исмевали и одбацивали побожне људе због њихове неукости. Напротив, порочне људе су прихватали због њихове красноречивости, брзоплето износећи следеће приговоре: тај и тај је бољи од тога и тога, овај је нижи од овога, онај превазилази онога а овај пак овога. Кад је Павле рекао да се од управитеља (иконома) захтева да се сваки нађе веран, чинило се да је тиме дао повода да суде о животу свакога од њих, због чега би дошло до још већих несугласица. Желећи да предупреди ово зло и да Коринћане уздржи од суда, каже: а ја најмање марим. Тиме као да каже: сматрам својом срамотом да подлежем вашем суду. Да их не би увредио и показао да их презире, додаје: или како ми суди човечији дан. Нека, уосталом, нико не оптужи Павла за неразборитост, јер он то говори о самоме себи (њему нико није судио): да не би судили другима, он то прихвата на себе и тиме извршава оно што је неопходно.
 
А ни сам себи не судим, 4. Јер не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан. А онај који ме суди јесте Господ.
 
Немојте мислити, каже, да ја ваш суд одбацујем због презира према вама или према свима осталима. И ја самога себе сматрам неспособним за такво испитивање. Не знам ни за један свој грех, јер нисам у стању да судим истинито и поуздано.
Тиме, међутим, нисам оправдан, односно, ја нисам чист од греха и могуће је да сам у нечему сагрешио а да ни сам не знам за то. Једино Господ може да суди истинито и непогрешиво. Закључи одатле колико је поуздан будући Суд.
 
5. Зато не судите ништа пре времена, док не дође Господ.
 
Видиш ли да Павле, забрањујући Коринћанима да суде о другима, не иступа у своје име? Он свагда преноси на себе оно, што се тиче других, и у свом лику поучава ономе, чему намерава да их поучи.
 
Који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере срца.
 
Сада су, каже, рђава дела сакривена (њих подразумева под изразом скривено у тами), и безбожан и развратан човек често изгледа као врлински. Тада ће, међутим, Бог све открити, показаће се и саме намере срца. Неко, на пример, преузноси овде другога похвалама, и то је добро дело. Међутим, могуће је, да је његова намера рђава, јер га, можда, не хвали с добрим циљем. Други, напротив, овде некога разобличује, али не с намером да га исправи, него намеравајући да покаже слабости ближњег. Тада ће пак бити откривене све сличне намере срца.
 
И тада ће бити свакоме похвала од Бога.
 
Требало је да каже: “или казна, или похвала”, али је апостол обратио њихову пажњу на бољу страну.
 
6. А ово, браћо моја, примених на себе и Апола (Аполоса) ради вас, да се од нас научите не мудровати више од онога што је написано…
 
А ово… тј. оно што је претходно речено о раздорима, и оно што је затим уследило. Ја сам то, каже, применио на себе и на Аполоса, да бисте ви од нас научили да не мудрујете више од онога, што је написано. А Писмо нас учи да се не преузносимо, говорећи: Који хоће да буде први нека буде последњи (Мк. 9; 35) и Који се уздиже, понизиће се (Мт. 23; 12). У њему има и много других, сличних поука. О томе, да не судимо другима, каже се овако: Не судите, да вам се не суди (Мт. 7; 1).
 
Да се не би ради некога надимали један на другога.
 
То говори народу, уносећи различитост и у поуку и управљајући слово понекад ученицима, а понекад учитељима и старешинама, као што и сада поступа. Наиме, Коринћани су се један пред другим гордили својим учитељима, односно, ученик једног учитеља преузносио се пред учеником другог, јер је свог учитеља претпостављао другоме. Добро је такво учење назвао надимањем, изједначујући га с израслином или отоком (тумором) и упоредивши га са телом, надувеним од рђавих сокова или од ваздуха.
 
7. Јер ко те истиче? Шта имаш, што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?
 
Опет управља слово ка учитељима и каже: ко те истиче, и ко те сматра достојним похвале? Човек? Међутим, човечије расуђивање је варљиво. Нека и имаш нешто, што је достојно похвале; то, међутим, не припада теби, него ономе који ти је то дао. Ти си то добио, и ниси сам савршио. Ако си пак добио, зашто се гордиш као да ниси добио и као да си постигао сопственим трудом? Онај, који је добио, не сме се преузносити оним што је добио, јер је то туђе.
 
8. Већ сте се наситили; већ се обогатисте…
 
Речи испуњене негодовањем. Ви сте, каже, врло брзо све задобили! Ништа вам није потребно! Већ сте се наситили, за кратко време сте достигли савршенство и задобили све богатство, познање и дарове! Савршенство се достиже тек у будућем веку а ви га, рекло би се, имате већ сада! У суштини, ваше славољубље показује да сте се ви тобоже уздигли до самог врха савршенства. Овим речима показује да су они несавршени, чим се понашају на такав начин.
 
Без нас се зацаристе.
 
И то говори у истом расположењу духа, показујући њихову несавесност и као да каже: удостојивши се таквих дарова, ви не допуштате да ми, који смо се трудили због вашег добра, постанемо учесници у њима.
 
О, да се заиста зацаристе, да се и ми с вама зацаримо!
 
О, кад бисте се ви, каже, заиста зацарили, тј. кад бисте уистину достигли савршенство! Да ове речи не би изгледале као изругивање, додаје: да се и ми с вама зацаримо, тј. да и ми с вама добијемо иста добра: ваша слава је и моја, пошто сваки учитељ прижељкује савршенство својих ученика.
 
9. Јер мислим да Бог нас апостоле показа последње, као на смрт осуђене.
 
Речи какве су својствене ожалошћеном човеку или, боље речено, оном који жели да наведе друге да се застиде. Као што, каже, видим из ваших поступака, само је нама, апостолима, Бог поверио да будемо последњи од свих и осуђени на смрт, тј. спремни за смрт. У ствари, из тога, што сте се ви зацарили, могу да закључим да је нама одређено да будемо последњи и као осуђени, ми, апостоли, тј. они, који су толико страдања поднели Христа ради.
 
Јер постасмо призор и анђелима и људима.
 
Ми нисмо изложени страдањима само у неком углу, него по свим крајевима земаљским. Будући да наши поступци нису неважни, на нас не мотре само људи, него и ангели. Наиме, наши подвизи су толико велики, да су достојни и ангелског посматрања (досл. созерцања), јер се ми не боримо само с људима, него и са силама злих анђела.
 
10. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу.
 
Опет говори да би их постидео. Док су апостоле тукли и презирали Христа ради, Коринћани су били поштовани и сматрали су их мудрима, и још су се хвалили да је све то у Христу. Због тога каже: како је могуће, да се такве супротности појаве међу људима, који размишљају на исти начин? То није могуће. Мора се допустити да или наш или ваш начин размишљања није у Христу. Међутим, недостојно је апостола Христових да њихов начин размишљања није у Христу. Према томе, ви сте у заблуди.
 
Ми слаби а ви јаки; ви славни а ми презрени.
 
Другим речима, нас прогоне, а ви се наслађујете сигурношћу (слабошћу свагда назива искушења). И опет, ви сте племенити и славни, а ми смо презрени. Све то говори услед великог негодовања. Смисао је следећи: како је могуће да ми страдамо, а да се ви наслађујете сигурношћу и да сретно живите? Очигледно је, дакле, да ви нисте у добром стању. Напротив, ваше садашње понашање је безбожно и недостојно апостола, отуда следи, да не би требало да се гордите тиме.
 
11. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу…
 
Што, каже, да помињем оно пређашње? Погледај како је сада – на то како се ви утапате у насладама, а ми – сасвим супротно.
 
И ударце.
 
Односно, нас бију. Ово говори против надмених.
 
И потуцамо се.
 
Нас прогоне, а ми бежимо. То говори против богатих.
 
И трудимо се, радећи својим рукама.
 
Тиме постиђује оне, који су се дрзнули да проповедају ради стицања користи.
 
Кад нас грде, благосиљамо, кад нас прогоне, трпимо. 13. Кад хуле на нас, молимо.
 
Најзад, каже, што је најважније, ми у таквим недаћама не сматрамо себе несрећнима. А одакле се то види? Одатле што онима, који нас вређају, узвраћамо супротним. Ми благосиљамо оне који нас грде а оне, који нам наносе теже увреде (то значи хулити, јер је то најтежа увреда), молимо, тј. узвраћамо им благим и кротким речима (то значи мољење, тј. блага и кротка реч). Због таквог понашања, хришћане сматрају безумнима!
 
Постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас.
 
Шта је смеће? Све, што се чисти или брише као непотребно, Ако, на пример, неко сунђером чисти нешто прљаво, он каже да је то смеће. Смеће је, дакле, оно што се уклања с неког предмета. Апостол, дакле, каже: достојни смо да нас одбаце и да нас сматрају за смеће, не само ви, него читав свет и сви људи, и то не у неко време, него све до сада. Запази какав хришћанин мора да буде, запази, да он мора да се бори (да се подвизава) све до самог краја.
 
14. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу децу.
 
Не говорим вам ово, каже, зато, да бих вас постидео, нити са злим и рђавим намерама, него вас поучавам као своју милу децу. Не само као децу него као милу децу. Опростите ми ако сам рекао и нешто увредљиво: и то је од љубави. Није рекао:” да вас прекорим”, него: да вас поучим. А ко не би могао да поднесе очинску поуку?
 
15. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца.
 
Шта то значи, рећи ћете ви, зар нас други не љубе? Љубе, али не онако као ја: они су учитељи, а ја сам отац. Иако деца имају једног оца а много учитеља, њихова наклоност према деци неупоредиво је мања у поређењу с љубављу оног једног, тј. оца. Запази да је, између осталог, речи: у Христу везао за учитеље, да их не би сасвим омаловажио. Уосталом, иако је њима (учитељима) приписивао оно што је теже (јер је таква дужност учитеља), превасходство љубави оставио је за себе.
 
Јер вас у Христу Исусу ја родих еванђељем (благовештењем).
 
Објашњавајући на који им је начин он отац, каже: уз садејство Христовога вас родих еванђељем (благовештењем), односно, не приписујем себи то дело, као многи међу вама, него Христу. Није рекао: “ја сам вас научио”, него: ја вас родих. Указујући на природу, показује им своју љубав према њима, као и то, да су они његови најближи ученици, и ту мисао изражава у читавој овој посланици.
 
16. Молим вас, дакле, угледајте се на мене.
 
Угледајте се, каже, у свему на мене: не преузносите се нити мудрошћу, нити богатством, и не будите непријатељи својој браћи, него и мудрост и богатство показујте у љубави према Христу и браћи. Запази доброту срца: он моли, а не заповеда. Давати самога себе као узор за угледање јесте знак велике одважности.
 
17. Зато вам послах Тимотеја, који ми је чедо љубљено и верно у Господу.
 
Зато, што се о вама бринем као о деци, послао сам вам Тимотеја. Желео сам да сам дођем и да васпоставим мир међу вама. Међутим, како то нисам могао да испуним, послао сам њега, моје љубљено чедо. Рекао је то зато, да би показао колико их љуби, кад је одлучио да се због њих растане с Тимотејем и да им, истовремено, напомене да поштују Тимотеја.
Верно (чедо) у Господу, тј. не у житејским (= светским) делима, него у делима вере Христове. Због тога ће и у ономе, што се буде тицало вас, верно служити.
 
Он ће вас подсетити на путеве моје који су у Исусу Христу, као што свуда у свакој цркви учим.
 
Није рекао: он ће вас научити, да се не би увредили (јер је Тимотеј био млад), него: он ће вас подсетити да оно, што сте раније знали, обновите у свом сећању. Путевима назива одлуке, правила, обичаје, и божанствене законе, који су сједињени с проповедима. Да вас подсети како се ја понашам, односно, да се не гордим, и да не уводим раздоре и свађе.
У Христу, тј. у тим путевима нема ничега човечијег, него је све у Христу, или се савршава уз помоћ Христову. Тимотеј ће вам рећи и то, како поучавам у свакој цркви. Ја вам нисам рекао ништа ново него, напротив, свима предајем једно исто. Стидите се, што сте се само ви у Цркви удаљили од мојих путева.
 
18. Неки се надуше као да ја нећу доћи вама.
 
Пошто је рекао: послао сам вам Тимотеја, жели да их спречи да услед тога постану још немарнији и каже: иако сада не долазим, моје одсуство је некима дало повода да се погорде. Управо из тог разлога ја ћу доћи касније. Показује незрелост њихових размишљања, јер је само деци својствено да стварају пометњу кад учитељ није међу њима. Ко су ти, који су се погордили? Саучесници прељубника, који је био и мудар и богат. Они су се гордили, као да их Павле неће разобличити.
 
19. Али ја ћу вам доћи ускоро, ако Господ хоће.
 
Тим речима руши горде и подстиче их на трезвеност (будност, трезвеноумље). Добро је додао: ако Господ хоће, јер се све дешава према Његовом одобрењу.
 
И нећу гледати на реч оних надмених, него на силу, 20. Јер Царство Божије није у речи, него у сили.
 
Уздајући се у красноречивост, Коринћани су презирали Павла као неуког човека. Он због тога каже: “Нећу гледати на вашу красноречивост, јер она није неопходна, него ћу гледати на силу, која се пројављује у знаковима. Царство Божије није проповедано и утврђено китњастим речима, него знаковима који су савршавани силом Светога Духа.
 
21. Шта хоћете? Да дођем вама с прутом, или са љубављу и духом кроткости?
 
Прутом назива казну. Он, дакле, каже: од вас зависи да ли ћу код вас доћи с једним или с другим. Ако останете немарни, ја ћу доћи и казнићу вас као Елиму (в. Дела ап. 13; 8-11). Постоји у њему и дух строгости и кажњавања, али га он именује с боље стране, слично као што и за Бога каже да је благ и милостив а не да кажњава, иако је Њему и то својствено.

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.