ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Држите се љубави.
 
Показавши да је љубав велики дар, у наставку их подстиче да стреме ка њој. Није рекао “тражите љубав”, него држите се љубави, захтевајући појачано старање. Она се удаљује од нас, и мораћемо много да трчимо, уколико желимо да је достигнемо.
 
Старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.
 
Да не би помислили да је уздигао љубав с циљем да омаловажи остале дарове, додаје старајте се за духовне дарове, а превасходно за пророштво. Рекао је то, противећи се гордости Коринћана због дара језика.
 
2. Јер који говори језик, не говори људима него Богу, јер нико не разуме, пошто он духом говори тајне. 3. А који пророкује говори људима за назидање, бодрење и утешење.
 
Упоређује језике с пророковањем и показује да су они потпуно бескорисни сами по себи, јер не говоре људима него Богу. Другим речима, не говоре оно што је лако разумљиво и схватљиво за људе, него Духом Светим говоре оно што је тајанствено. Као они, који говоре од Духа, они творе велико дело; међутим, како су људима бескорисни, они су ниже од пророштва. И оно је од Духа, али је веома корисно: изграђује колебљиве, саветује и подстиче немарне, теши малодушне. Павле је увек истицао као више оно што је корисније.
 
4. Који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује.
 
Многи који су говорили језицима нису могли да објасне оно што су сами говорили. Због тога су они били од користи једино самима себи. Онај пак који пророкује, користан је за све слушаоце. Према томе, колико је растојање између користи за једног и користи за Цркву, толико је растојање између језика и пророковања.
 
5. А хтео бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете.
 
Пошто су међу Коринћанима многи говорили језике, а да не би помислили, како он језике унижава због зависти, каже: Хтео бих да сви говорите језике, а не један или двојица. Међутим, још више бих хтео да пророкујете, јер је то много корисније.
Јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи да се Црква изграђује.
 
Пророк је, каже, већи, али је већи од онога који само говори језике, а не уме и да протумачи. Ако пак уме и да протумачи, онда је једнак пророку. Објашњавајући оно што језиком нејасно говори, он изграђује Цркву. Тумачење је такође било дар и давало се некима који су говорили језике, а некима не.
 
6. А сад, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу, или у познању, или у пророштву, или у поуци?
 
Хоћете ли да знате да су језици без тумачења бескорисни? Нека ја, Павле, ваш учитељ, говорим језике. Ни у том случају неће бити никакве користи за слушаоце, уколико нешто не објасним откривењем, тј. као што обично говоре они који су добили откривење од Бога. И то је такође вид пророштва, кад се у присуству многих откривају помисли свакога.
Или у познању, тј. онако, као што могу да говоре они који имају знање и слушаоцима тумаче тајне Божије.
Или у пророштву, тј. онда кад неко говори о прошлости, садашњости или о будућности. Пророштво је, дакле, опширније него откривење.
Или у поуци, тј. у виду учитељске беседе, када се говори о врлинама или о догмама. И учење бива од користи слушаоцима. Неки су реч откривење разумевали као говорење нечега лако разумљивог, јасног и очигледног, а познање – оно што је речено на такав начин, да се може познати.
 
7. И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговетне гласове, како ће се разумети шта се свира или гуди?
 
И зашто, каже, ја говорим да је нејасно бескорисно, а јасно корисно? Ако на бездушним стварима не буде било разговетних Гласова, не може се распознати ни шта свирају, ни да ли се одатле може добити наслада и радост.
 
8. Јер ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој?
 
Од онога што није неопходно прелази на нужно и каже да и труба испушта складне звукове, тако да једне привлачи у бој а друге одвлачи од њега. Ако буде трубила нејасним и неодређеним звуком, војници се неће припремити, и каква је онда корист од звука?
 
9. Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву реч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у ветар.
 
Да не би упитали: “Какве то везе има са свиралом и трубом”, каже: “Уколико и ви даром језика не будете изговарали разговетне тј. јасне речи, онда ћете говорити узалудно и у ветар, јер вас нико неће разумети”. Сва сила је у томе да дар буде од користи, јер зашто би се иначе давао? Зар само због тога, да би од њега имао користи онај који га је добио? Ако жели да буде од користи и другима, требало би да се моли Богу и да кроз чист живот добије и дар тумачења, или пак да се обрати ономе који може да протумачи. Павле и то говори зато што жели да их сједини једне с другима, да не сматрају да су самима себи довољни, него да код себе приме и оне што могу да протумаче, јер ће тада дар бити кориснији.
 
10. Ма колико да је на свету врста гласова, али ниједан од њих није без значења.
 
Колико се језика појавило у свету: скитски, индијски, трачки и језици других народа, и сва племена нешто говоре, јер нико од њих није без језика.
 
11. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин.
 
Ако не будем разумео значење речи, онда ће онај, који говори, мени бити туђин (досл. варварин)[1] тј. онај који неразговетно говори. Таквим ћу се и ја показати њему, али не због слабости беседе, него због нашег неразумевања.
 
12. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима, који су за изграђивање Цркве.
 
Неки су после речи тако и ви стављали тачку, и тумачили овако: тако и ви, који неразговетно говорите језицима, слушаоцима изгледате као туђини, а затим поново почињу и читају: ревнитељи духовних дарова…
Међутим, св. Јован Златоусти чита без раздвајања. Како, каже, ревнујете на духовним даровима, и ја то желим и прихватам, као што сам и пре рекао. Ви се пак старајте да се њима обогатите ради изграђивања, тј. ради користи Цркве. Ја не само да вас не спречавам да говорите језицима, него и желим да се обогатите тим даром, али само ако ћете га употребљавати на заједничку корист.
 
13. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи.
 
Указује на начин на који ће тај дар постати користан за многе. Каже: нека се онај који говори језике моли Богу да добије и дар тумачења. Према томе, они су сами криви за то што не добијају дар тумачења, будући да га не траже од Бога.
 
14. Јер кад се тим језиком молим Богу, мој дух се моли а мој ум је без плода.
 
У старини су неки, заједно с даром језика, добијали и дар молитве, и изговарали персијске или римске речи, али њихов ум није разумевао оно, што су говорили. Павле зато и каже да се дух мој тј. дар који покреће језик моли, али да ум мој остаје без плода, јер не разуме ништа од онога што се изговара. Погледај како је постепено доказао да је онај који само говори језиком бескористан и за самога себе. Тако ово место тумачи св. Јован. Неки пак разумевају овако: ако ја говорим језиком али не тумачим, дух мој, тј. моја душа сама по себи има користи, а мој ум остаје без плода, јер не доноси корист другима. Они који су овако схватили ту изреку према мом мшпљењу су се уплашили Монтанове заблуде. Он је увео такву јерес, да пророци уопште нису разумевали своје речи. Међутим, будући обузети духом, они су нешто говорили, иако нису разумевали шта говоре. Овде би то пак било неумесно, јер апостол није рекао да пророци не разумеју своје речи, него они са даром језика, и то не сви, него само неки од њих.
 
15. Шта треба дакле? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом а хвалићу и умом.
 
Шта је, каже, корисније? И шта треба тражити од Бога? То да се молимо духом, тј. даром, а такође и умом, тј. мишљу, разабирајући речи молитве. На сличан начин говори и о хвали.
 
16. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?
 
Када, каже, узносиш хвалу, ако будеш благосиљао духом, тј. духовним даром посредством језика, како ће онај који је на месту обичног верника, тј. мирјанин, на твоју молитву рећи амин! Ти си речи у векове векова изговорио нејасно и на њему непознатом језику, који он није разумео, и зато од тога није имао користи.
 
17. Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује.
 
Да не би помислили како одлучно унижава дар језика, каже: “Ти са своје стране добро благодариш, али како ближњи при том нема користи, и твоје благодарење је бескорисно.”
 
18. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас.
 
Да не би помислили да он тај дар унижава зато што га он сам нема, каже: Говорим језике више од свију вас.
 
19. Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком.
 
Умом својим, тј. разумевајући и схватајући своје речи, и будући у стању да их објасним, како би и други имали користи. Неголи хиљаде речи језиком тј. кад не могу да их протумачим, јер се и у том случају корист ограничава на мене самог. Пет речи изговара сваки учитељ, који прилаже доличан лек за свако од наших пет чула.
 
20. Браћо, не будите деца умом, него злоћом детињите, а умом будите савршени.
 
Показавши какво место заузима дар језика, на крају употребљава оштру реч и прекорева их због тога што мудрују као деца. Уистину, деци је својствено да се диве малим стварима јер оне могу да запрепасте, као што то могу и језици, а да при том запоставе оне велике, јер оне не показују ништа ново, као и пророштва. Овде их, дакле, убеђује да се не преузносе, па чак и да не знају шта је злоба, као што то ни деца не знају, али да зато умом буду савршени, тј. да расуђују који су дарови узвишенији и кориснији.
Злоћом детињаст је онај који никоме не чини зло него свима доноси корист, и не само да избегава зло, него достиже и врлину, и самога себе успева да сачува од привремених ствари. Та поука је слична следећој: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16).
 
21. У закону је написано: туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме, и ни тако ме неће послушати, говори Господ.
 
Опет пореди пророштво с језицима и показује његово превасходство, а у чему се оно састоји види се из онога што следи. Законом обично назива цео Стари Завет. Зато и овде, о речима које су написане на крају Исаијине књиге, каже да су написане у Закону. Речима ни тако ме неће послушати показује да је чудо могло да их запрепасти али да, ако се нису убедили, онда је то њихова кривица. Бог свагда дела Своје и пројављује Своју промисао, иако зна да се људи неће покорити.
 
22. Тако су језици не знак верујућим него неверујућим.
 
Знакови задивљују, али не поучавају и не доносе корист, а често могу и да нашкоде, као језик без тумачења, због чега даље (ст. 23) и каже: неће ли рећи да лудујете? Знакови су при том и дати за неверујуће: верујућима они нису потребни, јер они већ верују.
 
А пророштво не неверујућим, него верујућим.
 
Пророштво је, каже, корисно за верујуће, јер их оно поучава. Међутим, зар пророштво не служи и за верне? Како онда каже “ако сви пророкују и уђе неко од неверујућих” (ст. 24)? Следи да је пророштво и за неверујуће. На то се може одговорити: апостол није рекао да је пророштво бескорисно за неверујуће, него да оно не служи као бескорисно знамење, какви су језици. Укратко речено, језици служе као знакови за неверујуће, тј. служе само да би их запрепастили, док је пророштво корисно и верујућим и неверујућим, разобличује их, иако се за њих не назива знаком.
 
23. Ако се, дакле, скупи сва црква на једно место, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или неверујући, неће ли рећи да лудујете!
 
Прикривено објашњава да дар језика без дара тумачења може да буде и повод за штету. Говори то с циљем да смири њихову гордост. Они су мислили да их дар језика чини предметом дивљења. Павле им, напротив, доказује да их он срамоти, јер даје повод да их сматрају безумнима. Да ти не би помислио да од самог дара зависи да ли ће се они који га имају прекрити срамотом, каже: неразумни говоре да лудујете. Неупућени, каже, или неверујући, какви су били они који су о апостолима говорили да су се напили слатког вина (в. Дела ап. 2; 13). Разборити пак имају користи и од дара језика, као, на пример, они што су били уз апостоле и дивили се што ови говоре о великим делима Божијим (Дела ап. 2; 19).
 
24. А ако сви пророкују, и уђе какав неверујући или неупућени, бива прекорен од свију и суђен од свију. 25. И тако тајне срца његова бивају откривене, и тада ће пасти ничице и поклонити се Богу, објављујући да је заиста Бог са нама.
 
Видиш ли како је пророштво корисно? Оно открива тајне срца и приморава неверујућег да призна Бога, да падне ничице и да каже: заиста је с нама Бог. Бог је нешто слично сатворио и са Навуходоносором. Кад му је Данило открио значење сна, он је рекао: Уистину ваш Бог јесте Бог, Који открива тајне (Дан. 2. 47). Познај одатле и значење онога што је претходно речено откривењем (ст. 6). И откривење је један вид пророштва. Запази и то да Дух јесте Бог, јер каже: Уистину је с вама Бог. У пророцима, несумњиво, дејствује Дух, јер је претходно рекао (12; 10-11) да се пророштва дају Духом.
 
26. Шта дакле, браћо? Кад се сабирате, сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање.
 
У старини су и псалми састављани према дару, а као дар је давано и учитељство. Откривењем се назива пророштво, које роду даје име врсте. Помиње и дар језика, да не би тај дар сматрали сасвим презреним и мислили да чак и не спада у ред дарова. Нека, каже, све то буде за изграђивање, јер је особито својство хришћанина да изграђује и да доноси корист. Како може да изграђује и да доноси корист онај који има само дар језика? Овако: ако се удружи с оним, који има дар тумачења, и ако у савезу буду пројављивали своје дарове.
 
27. Ако неко говори језике, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи.
 
Не забрањујем да се говори на језицима, али да то не буде без тумачења. И нека њих неколико говори на језицима, да не би дошло до пометње и нереда.
И то редом, тј. узастопно. У сваком случају, мора да постоји тумач.
 
28. Ако ли не буде тумача, нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу.
 
Ако не буде тумача, нека ћути у цркви, да не би изгледало да је странац који изговара оно што је многима непојмљиво и неразумљиво. Ако је толико славољубив, па неће да ћути, нека говори себи и Богу, тј. без гласа и тајно, у себи, тако да његове речи може да чује само Бог, а не људи. Погледај како се чинило да допушта, иако заправо забрањује.
 
29. И пророци два три нека говоре а остали нека расуђују.
 
Међу пророцима су се прикривали и чаробњаци. Због тога и каже остали нека расуђују, да се потајно не би прикрио и неки чаробњак. Као што је већ речено, постојао је и дар разликовања духова (12; 10), за распознавање правих и лажних пророка. Заповеда да пророкује двоје или троје, да би се очувала доличност и да се у мноштву не би сакрио и чаробњак (лажни пророк).
 
30. Ако ли се открије другоме који седи, први нека ућути. 31. Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче и сви да се теше.
 
Овде их поучава доличности и смиреноумљу. Када, каже, Дух побуди другог, ти, први, ућути. Међутим, ако би Духу било угодно да и ти говориш, можете пророковати сви, један по један. Не жалости се, јер можеш да пророкујеш и ти, и други, појединачно и узастопно. Тај дар није ограничен на једнога, него се даје свима, да би се васцела Црква поучавала и добијала подстицај за врлину.
 
32. И духови пророчки покоравају се пророцима.
 
То је за утеху ономе којем је заповеђено да ћути. Те речи имају следеће значење: не приговарај, не противи се. Сам дух, тј. дар који се налази у теби, и дејствовање духа који се налази у теби, повинује се дару другог, подстакнутог да пророкује. И ако се дух повинује, онда утолико пре ти, који си добио духа, не треба да приговараш. Неки су разумевали овако: незнабожачки предсказивачи, кад би их једном обузео демон, нису могли да ућуте чак и кад би то хтели. Код наших светих пророка није тако: од њихове воље зависи хоће ли ћутати или говорити. То и значе речи: духови пророчки, тј. дарови, послушни пророцима. Да онај који има тај дар не би рекао: “Како ја могу да ћутим по твојој заповести, када говорим по подстицају духа”, каже да се овај дух који те подстиче теби и повинује, и у твојој је власти хоћеш ли да ћутиш. Према томе, не позивај се узалудно на духа.
 
33. Јер Бог није Бог нереда него мира. 34. Као по свима црквама светих.
 
Показује да је Богу тако угодно, да први ућути, јер Бог није Бог пометње и нереда (а неред ће настати уколико нико не ћути него сви пророкују), него Бог мира. Овај мир се одржава у свим црквама светих, тј. верујућих. Постоје цркве јелинске и грчке. Постидите се и ви, уколико се понашате другачије, него као што се понашају у црквама.
 
Жене ваше у црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и закон говори.
 
Указавши на добар поредак у свему што се тицало дара пророковања и језика, односно да само неки пророкују, како одатле не би проистекла пометња и неред, сада забрањује неред који потиче од жена и каже да су оне дужне да ћуте у цркви. Затим говори о нечему већем, односно да њима приличи да буду потчињене. Потчињеност, заправо, означава ћутање услед страха као што је то случај код робиња. Законом назива Књигу Постања, у којој је написано: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар (3; 16). Ако је жени одређено да буде потчињена мужу, онда утолико пре мора бити потчињена духовним учитељима у цркви.
 
35. Ако ли хоће што да науче, нека код куће питају своје мужеве.
 
Да неко не би рекао: “Ако буду ћутале, како ће се научити ономе што не знају?”, одговара да су оне дужне да уче код куће, код својих мужева. То их чини скромнима, а мужеве пажљивијима, јер су дужни да оно што слушају у цркви, тачно пренесу својим женама, по њиховим питањима. Запази да женама није дозвољено да у цркви говоре чак ни о неопходним и душекорисним стварима.
 
Јер је неприлично жени да говори у цркви.
 
Можда су се одликовале духовним беседама у цркви, а он, напротив, каже да је то за њих срамотно и неславно.
 
36. Еда ли од вас реч Божија изиђе? Или само до вас дође?
 
Реч је упућена некоме ко би му могао приговорити. Ви се дакле противите и не сматрате да је добро ако жена ћути у цркви? Да ли је то зато што сте ви учитељи и што је проповед од вас прешла и на друге? Ви сте верујући, али нисте први и нисте једини. Зато сте дужни да радо прихватите оно што је угодно васељени.
 
37. Ако ко сматра да је пророк или духован, нека разуме шта вам пишем јер су ово Господње заповести.
 
На крају је изнео оно што је најснажније, односно да тако кроз мене заповеда Бог. То ће, несумњиво признати онај који се међу вама сматра пророком или који има неки други духовни дар, на пример дар знања.
 
38. Ако ли ко неће да зна, нека не зна.
 
Ја сам рекао, а ко хоће тај ће и поверовати. Такав тон показује човека који се не труди да испуни своју жељу, него има у виду општу корист. Павле обично поступа тако онда када није нужно да се противуречи. Каква је потреба Павлу да се супротставља и да убеђује да су његове речи заповести Божије, када говори својим ученицима и кад је већ рекао да ће онај који је духован признати њихову божанственост? Очигледно да ће сви пожурити да их назову божанственима да би се показали духовнима.
 
39. Тако, браћо моја, ревнујте да пророкујете, и језике говорити не забрањујте.
 
Говорио је о даровима, па је унео и слово о женама, и сада опет говори о даровима. Дару пророковања даје прво место, рекавши ревнујте, док дару језика даје друго место. Није рекао “дозволите”, него не забрањујте. Тако обично говоримо о предметима који нису неопходни: нити их допуштамо, нити их забрањујемо.
 
40. А све нека бива благообразно и уредно.
 
Као да у једном тренутку све исправља, и оно што се тицало говорења језика, и оно што се тицало жена које су говориле у цркви, и уопште све што је код њих било у нереду. Благообразно и уредно ће бити онда када они што говоре језике буду говорили с тумачима, а не као да лудују, кад пророци буду уступали првенство један другоме и кад жене буду ћутале.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Код старих Грка, израз “варварин” се превасходно односио на језик, тако да су они као варваре или “варварофоне” именовали све оне који нису говорили грчким језиком (прим.прев.)

4 Comments

  1. Химна Љубави! Врхунац Павлових Посланица….. диктирана од
    самог Спаситеља.

  2. Милорад

    Помаже Бог!
    На основу чега то кажеш, сестро Марина?
    Све што ја видим у самој посланици и у овом тумачењу јесте да свако добија лични дар од Господа, онако како Он жели (а то је увек савршено прилагођено нама, за разлику од наших (по)грешних жеља). Сви смо исто тело.
    Да ли те израз “једно тело” буни, па мислиш да ћеш као орган тела у којем има прељубника страдати са њима?
    Одувек се знало да они који нису ваистину у Христу уопште и нису део Његовог тела, тј. Цркве Божије, без обзира што се овде појављују са свима осталима. Па макар били и свештеници и епископи! Питање спасења је сасвим друго у односу на ову тему, и то – лично питање! Јер Господ је јасно рекао да ће разделити чак и двоје у постељи – “један ће се узети а други ће се оставити”, а камоли да не би и сав остали кукољ од жита раздвојио.
    Наш је задатак “само” да будемо жито, а не кукољ, да оправдамо оно што нам је дато.
    Свако добро од Господа!

  3. Значи сви ћемо одговарати за то што су међу нама они који су прељубници са иновернима?

    • Не, одговараћеш једино за своје личне грехе. Апостол баш каже да се клонимо опадача и осталих са њима наведених, дакле да се клонимо „верника” са наведеним страстима. А онај „верник” који стално труби о гресима владика, свештеника, других верника, у све се петља, хвата се за сваку канонски неисправну реч, ствара поделе у цркви, сплеткари, има своја пророчанства о доласку Антихриста мимо светих Отаца, ствара раскол – то је опадач, „с таквим заједно и да не једемо.” У истој посланици стоји да наведени неће наследити Царства Божијег (ако се не покају). Сама та реч „прељубници са иновернима” делује опадачка, осуђивачка, да има некакав фарисејски презир у себи.