NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
ŠESNAESTA GLAVA
 
1. Zatim stiže u Dervu i Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotej, sin žene neke vernice Judejke i oca Jelina. 2. Za njega dobro svedočahu braća koja bejahu u Listri i u Ikoniji. 3. Ovoga htede Pavle uzeti na put sa sobom; i uze ga i obreza zbog Judejaca koji bejahu u onim mestima, jer svi znadijahu oca njegovog da beše Jelin.
 
Tako nasta ljutnja. Između Pavla i Varnave je došlo do nekog nesporazuma. Jedan je stajao na tlu pravednosti, a drugi na putu blagosti (= snishođenja). Obojica su, međutim, imali jedan cilj – služenje veri. Uzrok nesporazuma bio je sledeći.
Na evanđelskom putu od Palestine do Perge Pamfilijske pratio ih je neki Marko koji se, kao slab čovek, odvojio od apostola i vratio u Palestinu. On se, međutim, nije odrekao Hrista, ali je odustao od daljeg putovanja, kao od dela koje je bilo isuviše na porno za njega. Pavle i Varnava vratili su se s obilnim plodovima vere i blagočešća i Crkvi, koja se nalazila u Jerusalimu, blagovestili o obraćanju i pokajanju neznabožaca. Kada su Pavla i Varnavu počeli da hvale zbog njihovog podviga, Marko se ražalostio i pomutio u duši, jer je pomislio: „Da sam bio s apostolima, i ja bih bio pričasnik njihove slave.“ Zato je i poželeo da ponovo putuje s njima. Varnava ga je prihvatio kao pokajnika, a Pavle je istrajavao na tome, da ne bi trebalo da povedu sa sobom na delo Gospodnje čoveka, koji pre toga nije mogao da im bude saputnik. Različitost mišljenja nije, dakle, imala karakter nepravednosti nego pravde i proistekla je iz nesporazuma. Pavle je zahtevao pravdu a Varnava čovekoljublje. Razilazeći se u mišljenju, oni su se približavali u osećanju blagočešća. Nisu se razmimoišli prema veri i ubeđenjima, nego prema ljudskom nesporazumu. To se dogodilo prema Božijem ustrojstvu da bi, čim su se rastali, Varnava sa sobom poveo Marka i pošao svojim sopstvenim putem. Međutim, Pavlova stroga tačnost i bila je od koristi i Marku, jer je on nastojao da svojom revnošću izbriše pređašnji propust. Pavle je savetovao Crkvama da ne prihvataju Marka, ali ne zato da bi ga ražalostio, nego da bi ga učinio revnosnijim. Kad je video da je Marko uznapredovao u revnosti i da se opravdao svojim potonjim postupcima, počinje da ga prihvata s odobravanjem i kaže: Pozdravlja vas Marko, nećak Varnavin, za kojega primiste zapovestako dođe k vama, primite ga (Kol. 4; 10).
To isto primećujemo i među prorocima, odnosno, primećujemo različitost u mišljenjima i naravima. Tako je Ilija strog, a Mojsej krotak. Isto tako je i ovde: Pavle je istrajniji od Marka. Međutim, pogledaj i ovo: on je istovremeno i popustljiv. Zahtevaše, kaže, a ne: „gnevio se“, jer je uporno zahtevao da ne povedu Marka. I šta dakle? Da li su se Pavle i Varnava rastali kao neprijatelji?
Nipošto. U Pavlovim Poslanicama ćeš pronaći, da je i nakon toga Varnava dobio mnoge pohvale od Pavla. Meni se čak čini da su se oni rastali prema međusobnom dogovoru, rekavši jedan drugome: kako ti nećeš ono, što ja hoću, da se ne bismo prepirali izaberimo da propovedamo u različitim oblastima. Tako su i učinili, u potpunosti popuštajući jedan drugome. To je napisano i radi naše pouke, da bi nas sprečilo da padnemo, jer mi, kao ljudi, ne možemo da prođemo bez prepirki. Potrebno je, međutim, da u raspravama činimo uzajamne ustupke. Za Marka je pak ta rasprava bila još korisnija. Pavlova strogost ga je ispravila, a Varnavina popustljivost ga je ukrepila da ne napušta priziv. Prema tome, Pavle i Varnava su se raspravljali, ali je iz rasprave proistekla jedna posledica – korist. Videvši Pavla, koji je odlučio da se rastane s Varnavom, Marko se silno uplašio i okrivio samoga sebe. Pogledavši pak na Varnavu, koji ga je toliko štitio, Marko ga je silno zavoleo. Učenik se popravio posredstvom rasprave među učiteljima, toliko je ta rasprava bila daleko od toga, da posluži kao sablazan.
Prolažaše kroz Siriju i Kilikiju, utvrđujući Crkve. Pre nego što je otišao u druge gradove, posetio je one, koji su već primili reč Božiju. Tako postupamo i mi: prve ljude najpre poučavamo, da ne bi bili prepreka za potonje. Onde beše neki učenik, sin Jelina. Značajno je da su Judejci toliko nipodaštavali zakon, da su svoje kćerke davali za Jeline i ženili se Jelinkama.
I uze ga i obreza Ga zbog Judejaca. Velikog je divljenja dostojna Pavlova mudrost. On, koji se toliko borio protiv obrezanja neznabožaca i koji je svemu davao podsticaj dok nisu rešili ovo pitanje, obrezao je svoga učenika. On ne samo da to drugima nije zabranjivao, nego je i sam to učinio. U svakom delu imao je u vidu korist, i ništa nije činio bez cilja. Trebalo bi se diviti i tome, kako ga je Pavle privoleo na obrezanje.
Zbog Judejaca koji bejahu u onim mestima, jer oni nikad ne bi pristali da slušaju reč Božiju od neobrezanoga. I šta se dogodilo? Obrati pažnju na opravdavanje ovog postupka. Pavle je obrezao Timoteja zbog toga, da bi poništio obrezanje. On nije podržavao obrezanje, nego je hteo da obavi veliki i svim apostolima ugodan zadatak jer, ukoliko Timotej ne bi bio obrezan i ukoliko bi istovremeno bio učitelj Judejaca, svi bi se odvratili od njega. Ako su Judejci tako silno osuđivali Pavla zbog Trofima Efeškog jer su mislili da ga je Pavle uveo u hram (a on je bio Jelin), šta bi onda morao da podnese sam Pavle, ako bi uz njega, kao učitelj, bio neobrezan čovek? Pogledaj i ovo: on je opravdan i u mišljenju apostola, i govori u hramu o ispunjenju tog opravdanja. On je sve činio radi spasenja Judejaca. Po svemu sudeći, može se ukazati i na to, da se i Petar prikrivao maskom judaizma. To ni najmanje nije naškodilo apostolima. Naprotiv, činjenica da su Judejci imali takve učitelje koji su, prema njihovom mišljenju, čuvali zakon, poslu-žila je kao povod njihovog preobraćanja i početka vere u Hrista.
 
4. I kad prolažahu po gradovima, učiše ih da drže pravila koja utvrdiše apostoli i prezviteri u Jerusalimu. 5. Tako se Crkve utvrđivahu u veri i broj njihov se povećavaše svaki dan. 6. A kad prođoše Frigiju i Galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji. 7. Došavši do Mizije pokušavahu da odu u Vitiniju, ali im Duh ne dopusti. 8. I kad prođoše Miziju, siđoše u Troadu. 9. I Pavlu se pokaza viđenje noću: beše neki čovek Makedonac, koji stajaše i moljaše ga govoreći: Pređi u Makedoniju i pomozi nam! 10. A kad vide viđenje, odmah gledasmo da iziđemo u Makedoniju, jer razumesmo da nas je Gospod pozvao da im propovedamo evanđelje. 11. Kad se pak odvezosmo iz Troade, stigosmo pravo na Samotrak, i sutradan u Neapolj, 12. A odande u Filipe, koje su prvi grad onoga dela Makedonije, naseobina rimska.
 
U tome Gradu ostadosmo nekoliko dana. Učiše ih da drže pravila. Kaže se da čuvaju pravila – ne tajne ova-ploćenja, nego pouku da se čuvaju od idolskih žrtava i krvi, udavljenoga i bluda a što se tiče ustrojstva pravilnog života.
Zabrani im Duh Sveti Govoriti reč u Aziji. Zašto im je bilo zabranjeno da propovedaju u Aziji – o tome ne govori. Međutim, o tome da im je bilo zabranjeno govori, i time nas poučava da se povinujemo i da ne tražimo objašnjenje. Time nam pokazuje da su oni često postupali i na ljudski način. Duh zabranjuje apostolima da propovedaju u Aziji i u Vitiniji, jer je predvideo da će tamo-šnjim žiteljima ovladati jeres duhoboraca. [1]
I Pavlu se pokaza viđenje noću: beše neki čovek Makedonac, itd. Pavle ne dobija otkrovenje posred-stvom anđela, kao Filip i Kornilije, nego u viđenju, na način koji je vi-še čovečiji. Tamo gde je lako ubediti, koristi se način koji je više čovečiji, a tamo, gde je potreban veći napor, tamo otkrovenje biva u božan-stvenijem obliku. Treba primetiti da je u tim gradovima s Pavlom bio i Luka. To se vidi odatle, što ovaj drugi (Luka) pominje sebe s prvim (Pa-vlom) i kaže: Gledasmo, odvezosmo se, stigosmo.
 
13. I u dan subotni iziđosmo van grada na reku, gde se smatralo da je bogomolja, i sednuvši govorismo ženama koje se bejahu sabrale. 14. I neka bogobojazna žena, po imenu Lidija, prodavačica porfire iz grada Tijatire, slušaše; njoj Gospod otvori srce da sluša ono što govori Pavle. 15. A kad se krsti ona i dom njezin, zamoli nas govoreći: Ako smatrate da verujem u Gospoda, uđite u moj dom i ostanite. I prinudi nas.
 
Na reci. To se najverovatnije dogodilo zato što tamo, zbog malobrojnosti Judejaca nije postojala sinagoga, tako da su se oni među njima, koji su bili posebno pobožni, tajno sakupljali izvan grada, na reci. Kao narod koji je bio više naklonjen telesnom načinu života, Judejci su se tamo, gde nije bilo sinagoge, molili i izvan nje, odredivši za to neko mesto – molili su se subotom, kad se obično i okupljao narod.
Ako smatrate da verujem u Gospoda. Pogledaj, kako je mudroljubiva ova žena: od početka je sama posvedočila, da ju je Bog prizvao. Obrati pažnju i na njenu skromnost. To je prosta žena, i kaže se, da je bila prodavačica porfire, odnosno, predmeta obojenih u purpur. Pisac se ne stidi da pomene njeno zanimanje. Ona ne kaže: ako ste videli da sam ugledna ili da sam pobožna žena, nego kaže: Ako smatrate da verujem u Gospoda. Ako verujem u Gospoda, utoliko pre verujem vama. Nije ih jednostavno pozvala u svoj dom, nego je to prepustila njihovoj volji, iako je bila veoma uporna u svojoj želji.
 
16. Dogodi se pak kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i gatajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima. 17. Ona pođe za Pavlom i za nama i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Višnjega, koji nam javljaju put spasenja. 18. I ovako činjaše mnogo dana. A kada se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje. I iziđe u taj čas. 19. A kad videše njezini gospodari da iziđe nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na trg pred poglavare. 20. I kad ih dovedoše vojvodama, rekoše: Ovi ljudi uzbunjuju naš grad, a Jevreji su. 21. I propovedaju običaje koje nama ne priliči primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
 
Koja je imala duha… Kakav je to demon? Nazivaju ga, prema mestu, bogom Pitonom.[2] On je hteo da apostole uvede u iskušenje. Inače to je ona žena Pitija, za koju kažu da je raširenih nogu sedela na Apolonovom tronošcu i da je zli duh, pojavljujući se iz udubljenja koje se nalazilo ispod tronošca, prodirao u nju i dovodio je u zanos. Tada je ona posta-jala mahnita, iz usta joj je izlazila pena, i u stanju takvog zanosa (izbezumljenosti) izgovarala je nepovezane reči.
Ovi su ljudi sluge Boga Višnjega. O, duše nečisti, ako već znaš da oni javljaju put spasenja, zašto se ne udaljiš od njih?
A kad se Pavlu dosadi, tj. kad je postao uznemiren i zabrinut. Zatvorivši joj usta, premda je ona govorila istinu, on nas poučava da ne prihvatamo demone, čak i ako bi izgledalo da oni štite istinu, nego da, naprotiv, prekratimo svaki povod za sablazan i da ne slušamo ništa, što oni govore. Da je Pavle obratio pažnju na svedočenje toga duha, onda bi ovaj duh obmanuo mnoge od verujućih. Zbog toga Pa-vle najpre samo nije prihvatio njegovo svedočenje i odbacio ga je, ne že leći da uveća broj svojih znamenja. Međutim, kako je duh istrajavao, Pavle mu je zapovedio da izađe iz devojke. Prema tome, duh je dejstvovao lukavo, a Pavle mudro.
A kad videše njeni gospodari da iziđe nada njihovog dobitka. Svagda je uzročnik zla – novac. Da bi se obogatili, gospodari ove devojke su želeli da ona bude obuzeta demonom. Pogledaj: oni ni demona ne žele da prepoznaju, jer su obuzeti samo svojom strašću: srebroljubljem. Demon je govorio, da su ovi ljudi sluge Boga Višnjega, dok oni (gospodari) kažu: Ovi ljudi uzbunjuju naš grad. Demon je govorio, da oni javljaju put spasenja, a gospodari ove devojke kažu da oni propovedaju običaje, koje nama ne priliči primati.
 
22. I sleže se narod na njih, i vojvode im razdreše haljine, i zapovediše da ih šibaju. 23. I pošto im udariše mnogo batina, baciše ih u tamniiu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva. 24. Primivši takvu zapovest, on ih baci u najdonju tamniiu i noge im metnu u klade. 25. A oko ponoći Pavle i Sila moljahu se i slavljahu Boga, a sužnji ih slušahu. 26. Odjednom pak nastade veliki zemljotres, tako da se potresoše temelji tamnice; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi. 27. A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su sužnji pobegli. 28. A Pavle povika jakim glasom govoreći: Ne čini sebi zla nikakva, jer smo svi ovde! 29. A on zaiskavši svetiljku ulete i drhteći pade pred Pavla i Silu. 30. I izvevši ih napolje reče: Gospodo, šta mi treba činiti da se spasem? 31. A oni rekoše: veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj! 32. I govorahu mu reč Gospodnju, i svima u domu njegovu. 33. I uzevši ih u onaj čas noći opra im rane; i odmah se krsti i on i svi njegovi. 34. I uvede ih u svoj dom i postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što je poverovao u Boga. I sleže se narod na njih.
 
Pavlovo delo bilo je da tvori čudesa i da poučava, a u opasnosti je s njim učestvovao i Sila. Znaj, da i demoni znaju da je raspeti Isus višnji Bog a da je Pavle njegov sluga, što je i on sam tvrdio, govoreći: Pavle, sluga Isusa Hrista (Rim. 1; 1).
Odjednom pak nastade veliki zemljotres, tako da se tamnički stražar probudio. Otvorile su se dveri na tamnici, i ono što se dogodilo zaprepastilo ga je. Sužnji, međutim, nisu to videli, inače bi svi pobegli. Da se tamničaru ne bi učinilo da se to dogodilo samo od sebe, za zemljotresom je usledi-lo da su se dveri otvorile, svedočeći mu o neobičnosti te pojave.
Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj. Pavle se ni u tamnici nije odmarao, nego je i tu pridobio tamničara i učinio ovo porobljavanje korisnim.
I uzevši ih u onaj čas noći, opra imrane. Tamničar im je oprao rane, dok je sam bio opran od grehova.
I radovaše se sa svim domom svojim što je poverovao u Boga, iako ništa nije dobio osim dobrih reči i dobre nade.
 
35. A kad nastade dan, vojvode poslaše služitelje govoreći: Pusti one ljude. 36. A tamničar javi ove reči Pavlu: Poslaše vojvode da budete pušteni. Sad, dakle, iziđite i idite s mirom. 37. A Pavle im reče: Izbiše nas javno bez suda, ljude Rimljane, i baciše u tamnicu; i sad hoće tajno da nas puste? Ne tako, nego sami neka dođu i izvedu nas. 38. A služitelji kazaše vojvodama ove reči; i uplašiše se kad čuše da su Rimljani. 39. I došavši izvinšie im se, i kad ih izvedoše, moljahu da otiđu iz grada. 40. A kad iziđoše iz tamnice, dođoše Lidiji, i videvši braću utešiše ih, i otidoše.
 
A Pavle im reče… I nakon što su to vojvode naredile, Pavle ne izlazi iz tamnice. Međutim, radi pouke Lidiji, prodavačici porfire i ostalima, zastrašuje vojvode, da ne bi pomislili da su oslobođeni na nečiju molbu. On čak optužuje vojvode zbog toga što su ih javno izudarali – njih, koji ni zbog čega nisu optuženi, i pri tom su rimski građani. Vidiš li da su oni često postupali onako, kako često postupaju obični ljudi? Pavle je to rekao (tj. da su oni rimski građani i da ni zbog čega nisu optuženi) zato, da se ne bi pokazalo da ga oslobađaju kao štetnog i pri tom zbog nečega optuženog čoveka.
Što se tiče tamničara, to je Stefanin kojega Pavle pominje u Prvoj poslanici Korinćanima, kada kaže: A krstih i dom Stefaninov (1. Kor. 1; 16).
A kad izađoše iz tamnice, dođoše Lidiji, i videvši braću utešiše ih, i otidoše. Nije priličilo da ženu, koja im je ukazala gostoprimstvo, ostave u stanju nespokojstva i brige. Bez obzira na nagovor vojvoda, nisu hteli da se udalje a da najpre ne posete prostu ženu i ostale, koje su nazivali braćom.
O, koliko su veliki njihovo smirenje i ljubav!
 


 
NAPOMENE:

  1. Nazvana tako po učenju svo utemeljivača, poluarijanca Makedonija, carigradskog episkopa, koji je tvrdio da je Duh Sveti stvor, i to stvor Sina, jer je niži i od Oca i od Sina. Ovo zabludno učenje osuđeno je na Drugom Vaseljenskom saboru, na kojem je doneta dogmatska odredba o Duhu Svetome kao Gospodu životvornome, jednosuštnom sa Ocem i Sinom. Opširnije vidi „Jeromonah dr. Justin (Popović) Dogmatika Pravoslavne Crkve“
  2. Tako se naziva Apolon, jelinsko božanstvo sunca i umetnosti. Prema Homeru („Himne“) i Hesiodu („Postanak bogova“), Apolon je ubio strašnog zmaja, zmiju Pitona, simvol mračnih i podzemnih sila i prisvojio njegovo ime. Ubio ga je u Delfima, gde je postojao kult Apolona Pitijskog. U ime Apolona proricale su pitije ili sivile, koje su sedele na tronošcu. U antičko doba najviše je poštovana delfijska sivila.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *