NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Sveti Nikolaj Srpski
Žitije Svetog Apostola Tome, zvanog Blizanac, Apostola velike Indije

Ovaj sveti apostol Toma beše rodom od grada Paneada u Galileji. Kada Gospod naš i Spas Isus Hristos hođaše po selima n gradovima propovedajući svoju spasonosnu nauku, tada se dogodi da ga i Toma vide i ču. Pa kad Ga slušaše, reči Gospodnje padahu mu na srce kao med, a kad još vide mnoga čudesa Njegova, on se prilepi uz Isusa srcem i dušom, i ne mogaše se više odvojiti od Njega, nikad sit Njegovih slatkih reči i nikad nasićen Njegovog božanskog lica. Videći njegovu glad za istinom i žeđ za pravdom Gospod Isus uvrsti Tomu u dvanaest velikih apostola Svojih. Kako je veliku ljubav imao Toma ka Gospodu Isusu, vidi se iz opisa svetog Jovana jevanđelista. Kada Gospod beše otišao iz Judeje, gde ga Židovi htedoše ubiti, primi jednog dana vest od Marte i Marije, da je brat njihov Lazar umro. Tada reče Isus učenicima, da treba opet odmah da se vrate U Judeju – Učenici ga odvraćahu govoreći mu, da će ga Židovi ubiti. Ali Isus ostade pri svome. Tada hrabri Toma reče svojim drugovima: „Hajdemo i mi da pomremo s Njim!“ (Jn. 11,16).
Po vaskrsenju Hristovom, ne beše Toma među apostolima kada se vaskrsli Gospod živ javi. Pa kada mu apostoli rekoše: „Videsmo Gospoda“, Toma im ne poverova (a to beše po Božijem promislu, da bi se vaskrsenje Gospodnje jače posvedočilo za buduća pokolenja). Reče im Toma: „Dok ne vidim na rukama njegovim rane od eksera, i ne metnem prste svoje u rane od eksera, i ne metnem prste svoje u rane njegove, neću vjerovati“. Posle osam dana javi se vaskrsli Gospod i učini po volji Tomi, pokazujući mu rane svoje. Videvši i dobro uverivši se Toma uzviknu pun radosti: Tle, Gospod moj i Bog moj!“ (Jn. 20, 24). Po Vaznesenju Gospodnjem i po silasku Duha Svetoga na apostole, raziđoše se apostoli po raznim narodima i zemljama na propoved Jevanđelja. Toma sveti bi upućen u veliku Indiju. Putujući na dalek put Toma prođe zemlju Partiju i Midiju, i Persiju i Girkaniju, i Baktriju, i Brahmaniju, pa videći svuda gnusno idolopoklonstvo u najvećem jeku, bi veoma ožalošćen. No javi mu se Gospod Hristos i ukrepi ga i obodri rekavši mu da se ništa ne boji i ne sumnja, jer će On biti s njim.
Prvo čudo svetog apostola Tome
U to vreme beše u Indiji neki car Gundafor. Pa taj car Gundafor posla jednog svog poverenika Avana na zapadne strane da mu nađe dobra neimara, koji bi mu sagradio dvor kako imaju zapadni carevi. Po Božijemu promislu sretne Avan svetoga Tomu, koji se beše uputio u Indiju, i reče mu šta on traži po svetu za svoga cara. Toma mu se predstavi kao neimar, čemu se Avan veoma obraduje. I odmah oba uđu u lađu i zaplove put Indije. Posle dugog plovljenja lađa se zaustavi u jednom gradu. Oba putnika izađu da vide nepoznati grad. No čim uđu u grad čuju trube, koje oglašavahu, da car toga grada udaje ćerku, i poziva na svadbu sve i svakoga, bogata i nišča, znanog i neznanog. Ko ne dođe, biće ljuto kažnjen od cara. Razabravši ovo Avan i Toma poboje se kazne, pa i bez volje odu caru na veselje. Budu stavljeni za trpezu i služeni jelom i pićem kao i ostali gosti. No sveti Toma bio je snužden i nije hteo ništa okusiti sa careve neznabožačke trpeze. Tada carev vinočerpac priđe apostolu pa ga ošamari govoreći: “ Na svadbu si pozvan, pa treba da se veseliš i piješ kao i drugi!“ Na to mu apostol reče: „Neka ti Gospod šgati na taj način što će tu ruku koja me je udarila pas dovući i pokazati mnogim!“ O kakvo se čudo dogodi! Čudo koje pokaza kako ruka svevidećeg Gospoda štiti svoje verne učenike! Jer odmah po tom izađe onaj vinočerpac da zahvati hladne vode da rashladi vino. Ali na bunaru udari ga lav i umrtvi, pa mu se napi krvi i ode. Tada navališe psi i rastrgoše mrtvo telo na komade. A jedan pas ščepa desnu ruku, pa utrča u dvor i baci ruku pred goste. Kad saznaše čija je ruka i kako se sve dogodi, svatovi ostaše zaprepašćeni. A Toma i Avan brzo ustaše i odoše na lađu da otplove za Veliku Indiju. A svatovi vikahu: „Ili je Bog, ili poslanik Božiji ovaj što seđaše sa nama!“
Onda car brzo posla te vratiše Tomu. Pa zamoli car Tomu da uđe u čertog bračni i blagoslovi mladence. Toma posluša cara. No ušavši on pouči mladence veri Hristovoj i posavetova ih da ostanu čedni i celomudreni, jer je Bog njima namenio nešto veće nego rađanje telesne dece. Zatim se pomoli Bogu za njih, blagoslovi ih i ode u lađu. A mladenci kad zaspaše, javi im se sam Gospod Hristos u vidu apostola Tome. Kad se oni začudiše, kako se Toma opet vratio k njima, reče im Gospod: „Ja nisam Toma, nego brat Tomin; i svi oni koji se odreknu sveta i posleduju meni kao on, biće mi večno braća u carstvu nebesnom. Ne zaboravite, deco, šta vam je Toma rekao. Pa ako do kraja sačuvate devstvo, primićete venac slave u nebeskom čertogu mojemu“. Kad se probudiše mladenci, pričaju jedno drugom istu viziju koju videše na snu. Izjutra uđe car da vidi mladence i da se raduje s njima. Tada oni naivno rekoše caru, da su se dogovorili da ceo vek žive u čistoj devstvenosti kao brat i sestra. Car se na to razjari strašno, pa dosetivši se da je to došlo od Tome, htede ovoga ljuto kazniti. Stoga posla vojnike, da Tomu uhvate i dovedu. Ali lađa za Indiju već beše otplovila.
Sveti Toma – carev zidar
Kada stigoše u Indiju, sveti Toma i Avan, izađoše pred cara Gundafora, pa se Avan pokloni caru i reče: care gospodine, evo doveo sam ti premudra zidara čak iz zemlje Palestine. Car Gundafor obradova se, pa odvede sv. Tomu podaleko, pokaza mu mesto gde je želeo da mu se sazida nov dvorac, dade mu razmere od novoga dvorca, i uruči mu dosta zlata, pa se vrati vo svoja si. A Toma sveti, koji u stvari beše zidar cara Hrista i ničiji više, čim primi pare razdade ih bednim i gladnim, pa se dade na propovedanje vere Hristove među neznabožnim Indijanima.
Posle dve godine dozva car sv. Tomu i upita, da li će skoro dovršiti dvorac? Odgovori mu apostol, da je sazidao do krova i da mu treba još novaca za krov. Car mu opet dade dosta zlata i otpusti ga. A sv. Toma i to zlato odmah razdade siromasima kao i prvi put, i opet produži svoj apostolski posao. Ali potom doznade car od nekoga, da Toma zidar nije ni otpočeo posao, nego da je sve blago što je od cara primio razdao sirotinji, a on stalno putuje po svoj Indiji i javlja nekakvog novoga Boga. Naljuti se car veoma, pa dozva Tomu i upita, je li sazidao dvorac? Reče mu Toma: Sazidah vrlo krasan. Tada njemu car: Hajdemo, da vidim. A Toma caru: Ne možeš ga videti u ovom veku, no kad se preseliš iz ovoga života u onaj, videćeš ga i veselićeš se živeći u njemu na vek veka. Kad to car ču, pomisli da se Toma njemu podsmeva, pa ga baci u tamnicu, a sa njim i Avana, pa mišljaše da ih oba kao varalice sažeže na ognju.
Ljutit beše Avan vrlo i prekorevaše Tomu govoreći: Prevario si i mene i cara, i sad ću zbog tebe život izgubiti. Blažaše ga sv. Toma rečima: Ne boj se, nećemo umreti nego ćemo biti oslobođeni i od cara proslavljeni. Što se odmah i dogodi. A evo kako. Razboli se carev brat tog istog dana, i odmah umre. To baci cara u neizmernu tugu. Angel Božiji pak diže dušu umrloga u nebesa i pokaza mu rajske krasote. Pokaza mu i sjajne dvorove, među kojima beše jedan lepši od ostalih. Upita angel: kaži, u kom bi dvoru želeo živeti? A carev brat pokaza na onaj najlepši. Na to mu reče angel: ne možeš tu, jer to je dvorac tvoga brata, što mu ga sazida Toma zidar, koji je sad u tamnici. Onda zamoli umrli brat angela, da ga spusti na zemlju, da bi izmolio od cara njegov dvorac. Angel mu to učini. I kad duša uđe u mrtvo telo, diže se umrli, čemu se obradova car i sav njegov dvor. Tada brat ispriča caru sve gde je bio i šta je vidio. Od tvoga dvorca što ti ga sagradi Toma zidar nema lepšeg ni na nebu ni na zemlji; nego ako me voliš, pokloni mi ga, a ti uzmi sve moje imanje na zemlji. Zadivi se car takvom otkrivenju svoga brata, pa brže dozva Tomu i Avana iz tamnice. Pokloni se car Tomi do zemlje i zamoli za oproštaj. Tada Toma otvori usta i stade učiti oba brata pravoj veri. A oni s nasladom slušahu i sve primahu. Onda ih obojicu krsti i primi od njih mnogo zlata da im zida večne obitelji na nebesima, pa ih ostavi a on ode u narod da propoveda Radosnu Vest Hristovu, i da krštava i da crkvu uređuje.
Sveti Dionisije i Pelagija
U to vreme kada Hristov lučenosac Toma prosvećivaše Veliku Indiju svetlošću istine Hristove; kada odvraćaše narod od poklonjenja idolima i prinošenja žrtava zmijama i majmunima kao bogovima, i kada kao medonosna pčela razdavaše svuda čisti i blagouhani med Hristov grkim dušama ljudskim to vreme, velimo, dođoše svetome Tomi iznenada mili gosti. A ti gosti behu oni mladenci, koje Toma beše blagoslovio na svadbi u dvoru onoga cara, gde je na pravi Boga dobio šamar od vinočerpca careva, kao što smo gore povestvovali. Tražahu ga po svoj Indiji, pa kad ga nađoše obradovaše se kao siročići kad se opet nađu sa ocem svojim. Oni rekoše, da im je život u carskome dvoru bio nepodnošljivo mučenje. Ono malo reči što su onda čuli iz usta Tominih bilo je dovoljno da ih otuđi od neznaboštva njihove zemlje, ali nije bilo dovoljno za njihov dalji put života, niti za njihov mir. Zato su prevalili teški put preko nekoliko država, da bi samo našli njega i nahranili i odmorili duše svoje. Iskusni mudrac i nežni duhovni otac znao je da će do ovoga doći, zato im je pri prvom susretu onako malo dao. Ne da im utoli glad no naprotiv da im otvori strašnu glad za istinom koju sav svet ne može nasititi. Zato ih on sada primi usrdno, i pošto ih dobro nahrani jevanđelskom istinom, krsti ih, pa ženiku dade ime Dionisije, a nevesti Pelagija. I uze ih sebi za saputnike i pomoćnike u misionarskom poslu po Indiji. Pa kada ih vide dobro utvrđene u veri, on rukopoloži Dionisija za episkopa, a Pelagiji dade krst i blagoslov da i ona propoveda neznabošcima Hristovu svetu veru. Potom ihblagoslovi i celiva pa uputi u njihovu zemlju. Povrativši se u svoju zemlju sv. Dionisije i Pelagija počeše s apostolskim žarom širiti svetlost Hristovu u mraku neznaboštva. Sveti Dionisije krštavaše narod i rukopolagaše sveštenike, a sveta Pelagija pomagaše mu srcem i dušom i neustrašivo i neumorno, sa krstom u ruci kao nepobedivim oružjem, izobličavaše idolopoklonstvo i ukazivaše pravi put ka bogougodnom životu i večnom spasenju. Oni pretrpeše od neznabožaca mnoge poruge i teška mučenja, no to ih ne pokoleba nego još većma ojača. Najzad neznabošci baciše u tamnicu blaženu Pelagiju, na smrt je osudiše i ubiše. A njena sveta duša bi od angela uzneta na nebo pred Gospoda Hrista u večitu radost. A sveti Dionisije pošto još dugo požive i svetu crkvu dobro uredi upokoji se i pređe u večni život.

Iz Indije u Jerusalim

U to vreme upokoji se Presveta Bogorodica u Jerusalimu. I Gospod koji ni na krstu nije zaboravljao na svoju majku, nego ju je preporučio staranju jednome od apostola, svetome Jovanu, nije ju ostavio ni u smrti bez odavanja pošte i česti koja joj je dolikovala Sa svih strana sveta On je na oblacima trenutno preneo svoje slavne apostole na pogreb prečiste Matere svoje (da time i nas pouči kako valja čestvovati svoje roditelje). I svi se apostoli u jednom magnovenju nađoše na Sionu pred odrom Bogorodičinim, svi osim sv. apostola Tome. Zatekoše još svetu Prečistu živu. I ona, starica, neizmerno se obradova svim velikim apostolima Sina svoga i Boga. Sa svima se porazgovara, sa svima se oprosti, sve ih blagoslovi, pa predade dušu svoju prečistu samome Hristu. Tada apostoli sa svećama i psalmopjenijem preneše sveto telo Bogorodičino sa Siona u Getsimaniju i tu česno pogreboše. Treći dan po tom stiže i veliki prosvetitelj Indije, sveti Toma. Ožalošćen što je odocnio, on htede pošto poto da vidi i celiva telo Majke Božije. Tada svi apostoli siđoše i otvoriše grob, ali grob beše prazan. Jer telo njeno beše uzeto na nebo. I tako naš slavni Toma kao što je neverovanjem postigao jače potvrđenje vaskrsenja, tako svojim odocnjenjem otkrio vaznesenje Bogorodice na nebo.
Čudesa sv. Tome u Melipuru
Iz Jerusalima vrati se sv. Toma opet u Indiju onako isto kako je uzet iz Indije i prenesen u Jerusalim, tj. na oblaku. Pošto poseti ustanovljene crkve u raznim mestima, ode u državu Melipur. I hođaše po selima i gradovima učeći narod pravoj i jedinoj istinitoj nauci, koja nije od smrtna čoveka no od bezsmrtnoga Boga.
A da je ta nauka od Boga to sveti Toma potvrđivaše čudesima velikim. On isceljivaše bolesnike od svake bolesti i izgonjaše zle duhove iz sumašedših. I tako mnogi se odvraćahu od lažnih verovanja i obraćahu Hristu. Počeše se rušiti hramovi idolski a zidati crkve pravoslavne. Pri zidanju jedne crkve htedoše Indijani prevući stablo jednog ogromnog drveta za građu crkvenu. Ali stablo beše tako teško da ga čak i upregnuti slonovi ne mogahu pomaći. Kad se ljudi požališe svome krstitelju svetome Tomi, Toma se prekrsti, pa veza ono stablo svojim pojasom i odmah ga lako prevuče kao neku šibljiku na neko određeno mesto.
Ali uskoro za tim učini Toma jedno mnogo veće čudo. Neki žrec neznabožački omrze svetoga Tomu i napuni se zavisti prema njemu. Jer svi Indijani, koje Toma beše krstio, ne hteše ni pogledati na idolske hramove niti na njihove žrečeve. Onda se dogodi da taj žrec u ljutini ubi svoga sina, pa naučen od satane i gonjen zavišću optuži sv. Tomu kao ubicu svoga sina. Nasta velika molva. Tomu vezaše i htedoše ubiti. Ali ne beše ni jednoga svedoka. I narod i sudije behu u nedoumici i kolebanju. Tada Toma reče, neka ga odvežu i odvedu ka mrtvacu, i odmah će se znati, ko je ubica. Odvezaše ga dakle i dovedoše nad mrtvacem. Toma se prekrsti i pomoli Bogu, pa viknu iza glasa mrtvacu: „Kaži, zapovedam ti u ime Gospoda moga Isusa Hrista, kaži mladiću, ko ti ubi!“. A mrtvac viknu: „Otac moj ubi me“. Tako žrec pade sam u j amu koju je za drugog kopao. A mnogi narod videći ovo strašno čudo, vikaše: “ Tomin Bog je jedini pravi Bog“!
Sukob s Maharadžom
Pošto sv. Toma uredi crkvu u Melipuru, otputova sa svojim učenicima u daleku stranu Kalamidiju. U toj zemlji carovaše maharadža Muzdej. A taj maharadža imaše velikaša Karizija. Žena ovog velikaša zvaše se Migdonija. Žena pak maharadžina zvaše se carica Tertijana.
Čim stiže u Kalamvdiju sveti Toma prosu božansku nauku kao nebesko seme na njive duša ljudskih. I ubrzo, pomoću reči i mnogih čudesa, obrati veliki broj neznabožaca ka svetlosti Hristovoj. Tu obrati i krsti i jednu ženu po imenu Sindikiju. Ova blažena Sindikija u vernosti poče i sama širiti nauku sv. Tome kao ioslanika Hrista Boga. Ona kazivaše i vatreno dokazivaše ovu spasonosnu nauku i Migdoniji, ženi maharadžina velikaša Karizija. Migdonija slušaše reči nečuvene njene rođake Sindikije. I srce joj goraše od tih reči. Pa poželi lično videti i čuti Božijeg poslanika Indiji, svetoga Tomu. Preobuče se dakle u odelo proste žene, pa ode sa Sindikijom, i vide i ču svetoga Tomu. I kad se povrati, ona posvednevno razgovaraše sa Sindikijom o apostolu Hristovu i njegovim rečima. Promeni i sav život svoj i poče živeti po hrišćanski. I gnušaše se bračne veze sa mužem paganinom. Ožalošćen zbog toga Karizije zamoli maharadžu da pošlje svoju ženu caricu Tertijanu, da usavetuje i umudri Migdoniju, koja joj beše sestra. Maharadža učini po želji svoga velikaša i posla caricu Tertijanu sestri joj Migdoniji. Kada Tertijana dođe i poče ispitivati sestru o uzroku njene nagle promene, Migdonija joj sa takvim oduševljenjem kazivaše o novoj nauci koju je čula iz usta apostola Hristova, da carica i sama poželi da vidi i čuje Tomu. I tako obe preobučene u odelo prostih žena tajno odoše iz dvora i našavši Tomu gde govori narodu, slušahu ga obe sestre sa neiskazanom nasladom. Onda pozvaše svetog blagovesnika u dvor, da ih bolje na samo pouči. Sveti Toma učini po volji, i pošto ih dobro utvrdi u veri, krsti ih. Odmah potom krsti on i sina Maharadžina Azana i još neke velikaše. Kako se krsti carica Tertijana, ona ne htede više da se dotakne svoga muža kao nekrštena paganina. Zaprepašćeni maharadža reče Kariziju: Šta je ovo? Htedoh povratiti tebi tvoju ženu pa i ja izgubih svoju! Onda obojica počeše tragati za uzrocima takve promene na svojim ženama, i najzad saznadoše o svetom Tomi i njegovom delanju među Indijanima: o novoj nauci koju on propoveda, o čudesima koja tvori, o žalbi žrečeva idolskih što im hramovi zapusteše zbog Tome. Čuvši sve to razjari se maharadža Muzdej pa naredi da se Toma uhvati i baci u tamnicu. To sluge njegove odmah i izvršiše.
Stradanja, smrt i pobeda sv. ap. Tome
Kada izvedoše sv. Tomu na sud pred maharadžu, upita ga ovaj ljutito: – Jesi li ti rob ili slobodan?
Ja sam, odgovori apostol spokojno, rob Onoga nad kim ti nemaš vlasti. Gospodar je moj Tvorac neba i zemlje, jedini istiniti Bog. On me je i poslao u ovu zemlju, da vas izvedem iz mraka zabluda u svetlost istine.
Razjareni Maharadža naredi te usijaše gvozdene daske, pa staviše Tomu na njih.
Ali Bog rashladi daske vodom, i sluga Božiji osta nepovređen. Onda ga dovedoše pred kip boga sunca. Ali kad apostol stade pred taj kip, napravi znamenje krsta, i kip se odjednom sav istopi kao da beše od voska. Videći ova velika čudesa mnogi narod primi veru Hristovu. A car u očajanju ne znade šta da čini. Jer ne smede od naroda javno da pogubi sv. Tomu. Onda predade Tomu petorici vojnika da ga vode daleko i ubiju. Na ovome putu behu sa Tomom neki kršteni velikaš Sifor, koga apostol rukopoloži za sveštenika, i Azan, maharadžin kršteni sin, koga rukopoloži za đakona. Posavetova ih, pouči ih i preporuči ih da drže veru i paze crkvu, ohrabri ih i blagoslovi, pa kleče i uzdiže ruke na molitvu. Utom ga prostreliše pet vojnika sa pet strela. Tako i sv. Toma zadobi pet rana kao i njegov Gospod, koji primi njegovu svetu dušu u nebesnu neprolaznu slavu. A telo Tomino sahraniše česno učenici njegovi, Sifor i Azan, i oplakaše ga kao siročići svoga oca. U tome času kada vojnici ubiše svetog Tomu, polude mlađi sin maharadže Muzdeja…
Maharadža – pokajnik
U dvoru maharadže Muzdeja nastade teška žalost zbog mladog kneza koji siđe s uma. I strašan beše. Urlaše danju i noću. Svet je daleko obilazio dvor maharadžin. Tražiše mu čare i hećime na sve strane; ali sve uzalud. A maharadža znađaše zbog čega to bi, kao i u koga je lek. Pa slomi svoju gordost, i jedne noći sa vezanim sinom dođe na grob svetog Tome. Pa kleče i u molitvi moljaše svetog Tomu da mu oprosti teške grehe, i da mu isceli poludelog sina, obećavajući da ako taj dar primi od apostola, krstiće se sa celim domom. Onda naredi da otkopaju grob, da bi se bolesnik dotakao moštiju sveca Božijega. Ali u grobu ne nađoše mošti. Neki učenici behu preneli telo sv. Tome u Mesopotamiju. Tada maharadža sa velikom verom, uze šaku prašine iz groba i metnu u nedra i na glavu svome sinu. I odmah nečisti duh izađe iz mladića, i mladić bi zdrav i priseban. Neizmerno radostan vrati se maharadža sa sinom kući. I neopisano veselje nasta u dvoru. Samo se o svetom Tomi govoraše. Onda maharadža pozva sveštenika Sifora i svoga sina đakona Azana, te krstiše njega, i njegovu rodbinu, i mnoge druge velikaše.
Bogu našemu slava na veki.
Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *