НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Монах Адријан
Од Хималаја до Цркве Христове

Када се догоди да спознамо Бога као Личност, почињемо да видимо Његову руку како делује не само у околностима нашег свакодневног живота, већ и у догађајима из прошлости који су нас довели до садашњег тренутка. Сагледавамо како нас је од делимичних истина Он привео пуноти Истине, и како Он наставља да нас води у још дубље поимање те Истине. Као што је О. Серафим написао, када приђемо Христу „ниједна права истина коју смо спознали, неће бити изгубљена, никада.“
Окружен са пет највиших врхова Хималаја, стајао сам на висини од 14.000 стопа нетремице посматрајући планине Анапурна док се сунце рађало. Моје путовање кроз Непал отпочело је пре неколико седмица, а ово сада је била кулминација. Док сам стајао немо посматрајући прастару лепоту која ме је надвисивала спопала ме је помисао: „Која је сврха?“ Мој его је одмах узвратио одговор овој недовољно одређеној мисли; „Која је сврха! Шта хоћеш да кажеш тим ‘Која је сврха?’ Ствар је у томе да си толику раздаљину прешао. стопирајући да би видео ове планине, сада уживај у томе!“ Иста мисао је и даље плавила мој ум. Да, овај призор је једна од најлепших ствари које сам икада видео, и био сам пун радости због тога у том тренутку, али где ће бити ова осећања сутра када не будем тако сјајно надахнут? Срећа овог света никада ми неће донети задовољство. Требало је то да ми буде сасвим јасно до сада, али то сам коначно прихватио тек пошто сам се испео на врх света. И то је био мој први корак ка Христу и Православљу.
До тада, мој живот као одрасле особе, био је потпуно светован, повећен задовољавању различитих страсти. Завршио сам универзитет у 21ој а потом испланирао да уђем у бизнис и да истовремено градим каријеру као уметник. За годину дана, прилично сам одмакао на стази ка свом циљу. Тада сам живео у Лондону, запослен код IBM. Мој положај“је био безбедан а подразумевало се и унапређење. Мој приватни живот био је сличан многим другим из моје генерације: пролазне везе, уживање у комфору и стално изврдавање суочавања са собом.
Негде у исто време моја старија сестра постаје православна монахиња на Аљасци. Да ли је то подударност или не, нисам сигуран, али од тог времена моја страст за светским стварима почела је да гасне. Посматрајући своје сараднике, чинило ми се да нико није истински срећан или задовољан. То варљиво осећање задовољства никада није било присутно већ је увек мамило као да чека иза угла. Путовања, спорт, изласци са друштвом на пиће, све је то постајало све више земаљско (недуховно). Сваког понедељка исто питање: „Како си провео викенд?“ Сваког петка опет: „Шта планираш за овај викенд?“ Лондон је достајао све сивљи и сивљи и киша која је непрестано сипила никада није успевала да спере чађ.
Уместо да се удубим у разлоге моје досаде, свалио сам кривицу на плећа материјалне културе. Претпоставио сам да мој презир према свету настао због настојавања на новчаној добити. Тако сам напустио 1ВМ, спаковао ствари и вратио се у Америку. После, гајећи презир према богатству и друштвеном угледу, сишао сам у Чешку. Прилично чудно, пропустио сам да запазим да су иста правила за прихватање у корпорацији, применљива на „алтернативној сцени“. Замените кожну јакну за одело, бубњеве за ролекс, пробушену обрву за дугмета за манжетне и опет ће те имати истог човека.
Почео сам да радим магистарски рад из уметности и нашао сам посао у музеју модерне уметности. Моје уметничко дело састојало се од великих платана прекривених дебелим слојем катрана. Катран до сада није коришћен као уметнички материјал, тако је моје дело постало одмах популарно. Настојао сам да се покажем као заинтересован за мрачне модерне филозофе, учествовао сам у постпанк ревијама и журкама до зоре, али све ме је то замарало. Помишљао сам да нешто није у реду са мном. Зашто ми је било немогуће да озбиљно разговарам о излошку у галерији који се састојао од корпе пуне алуминијумских конзерви и доњег рубља окаченог на парчићима жице? Зашто нисам налазио никакве радости посматрајући перформанс уметника који пијуче као пиле петнаест минута? Срећом, брзо сам се уморио од свег “ алтернативног живота“ и управо тада јавио ми се један пријатељ са предлогом да идемо у Јапан. Одувек сам имао интересовање за азијске културе и проценио сам себе као сезонског радника par excellence, па сам се за месец дана нашао у Кјоту, Јапан.
Брзо сам се привикао на нове услове. У року од две недеље нашао сам посао као предавач енглеског језика и почео сам да похађам течај јапанског. Било је необично наћи се у земљи где се без страха остављају откључана кола. Поштење је било норма и то је покренуло промену у мени. Моја савест почела је да се враћа у живот. Осетио сам велико олакшање када сам почео да радим мале ствари као што је плаћање друмарине. То је било пуко придржавање закона без неког дубљег разумевања, али то је био катализатор за тананије промене, и почео сам да дишем лакше.
Живећи у древној престоници Јапана, значило је бити свакодневно у додиру са традицијом дугом две хиљаде година. Одрастао сам у предграђима јужне Калифорније (10 год. стара зграда била је најстарија грађевина); овде сам живео у суседству хиљаду година старог храма који је служио многобројним царевима. Храмови, баште и обичаји почели су да напајају душу која је конзумирала превише катрана. Природно привучен лепотом традиција, почео сам да се бавим зенбудизмом. За мој расејан и нестрпљив ум то је било превише. У зенхраму постоји само један исправан начин извођења радње и мора се чинити прецизно. Моје клањање било је сувише жустро, моје држање никада усправно, а моје чарапе никада довољно чисте. Свештеник се стресао на моју појаву. Захтевала се савршеност, а ја сам био далеко од тога. На крају сам одустао – не због своје неприкладности већ због тога што у свему томе нисам осетио никакву радост. Све се чинило превише механички: притисни десно дугме и просвети се. После медитирања осећао сам извесну смиреност, али да ли је ово заиста помагало још неком? Претпостављао сам да ово исто могу постићи са много мање напора помоћу неког средства за умирење.
Три године су прошле; прилично сам савладао јапански и осећао сам да сам примио све што је корисно из те културе. Живот у туђини престао је да буде изазов; плата ми је била висока, посао лак и могао сам да видим себе како постајем самозадовољан. Било би лагодно провести следећих четрдесет година у овом веома топлом склоништу које сам себи створио. Дао сам отказ, напустио кућу и отпочео моје лагано путовање натраг у Америку.
Путовао сам свуда по Азији од Вијетнама до Сингапура без јасног циља. Био сам узбуђен приликом сусретања са новим људима и новим местима, али увече пред спавање враћао ми се туп осећај празнине. Још увек сам очајнички трагао за тим елементом који је недостајао у мом животу. Путовао сам до удаљених светих места будизма и хиндуизма; чим сам стизао на једно место одмах сам правио планове за следеће.
Током мојих путовања кроз Бурму, посетио сам храм на ивици Мандалаја. Хиљаде степеника водили су страном планине до храма одакле се пружао поглед на читав град. Док сам се пео, приметио сам да упоредо ^а мном иде један будистички монах. Било му је око педесет година, био је онизак, пуначак, ведрог лица. Он се представио и наставили смо да се пењемо. Када смо стигли до врха сели смо на зид храма и разговарали док је сунце залазило. После неколико учтивих фраза, скренуо сам разговор на тему политичке ситуације у Бурми (Бурма је тада била под оштром војном диктатуром). Уздахнуо је, погледао ме разочарано: „Зашто желите да разговарамо о томе?“ Промрмљао сам неко објашњење да бих прикрио прави разлог – да покажем своје познавање озбиљних тема. Он је обрнуо разговор у сасвим различитом правцу. „Прошле седмице гледао сам филм ‘Исус Назарећанин’. Какав чудесан живот!“ Следећих десет минута он је говорио о врлинама Христа. Будистички монах ме је обраћао не у његову религију већ у Хришћанство. Занемео сам. Себе сам сматрао далеко изнад Хришћанства још од средње школе, а ево један паганин ми даје оно што сам ја одбацио. Због речи једноставног бурманског монаха пробудио сам се за чињеницу да можда има нешто више у Хришћанству од спољњег сјаја који сам ја одбацио. Још увек нисам био доведен до тачке да озбиљно истражујем Хришћанство, али то је била припрема тла за семе.
После кратког времена наставио сам за Непал где је требало да се сусретнем са неким пријатељима да бисмо се заједно пели на Хималаје. Стигао сам нешто пре њих и одлучио сам да одем до неког тибетанског будистичког манастира. Пронашао сам један недалеко од Катмандуа, у којем су постојали курсеви енглеског.
Био сам скептичан у сваком погледу, али после само неколико дана моје мишљење се сасвим променило. То нису били људи који су трагали за неким добрим осећањем већ су се истински борили да досегну истину. Био сам запањен када сам сазнао да верују у пакао. Ко у овом модерном добу верује у пакао? Али за њих то је природна последица протраћеног живота. Био сам заинтригиран. Почео сам пажљивије да слушам излагање доктрина. Суштина религије је идеја да сва бића живе у пролазном царству жеље и патње. Патња је последица трагања за оним што је нестално; уместо тога човек би требао да трага за оним што је постојано: истином. Једини начин да се она досегне је престати са приљубљивањем за сопствени его и уместо тога живети за друге. Само када ставимо срећу других изнад наше можемо и сами бити срећни. Био сам запрепашћен: двадесет седам година су ми говорили: „Ради све оно што ти доноси добро осећање“. Тибетанци ми говоре да ћу се због тога осећати јадно у овом или будућем животу. Ово је била револуционарна идеја за мене, али у исто време имао сам нејасно осећање да сам то већ чуо раније.
После неколико седмица проведених у манастиру, отишао сам у Непал јер су ми пријатељи стигли. Узели смо аутобус до планинског венца Анапурна. Са пуним ранцима, испели смо се на висину од 14.000 стопа током наредне две седмице. Пејзажи су били запањујуће лепоте; смењивале су се плодне долине, густе шуме, снегом прекривени планински врхови. Планинарење је повремено било мукотрпно; успели би смо се 1000 стопа а онда би ушли у долину где бисмо силазили исто толико. Лепота творевине је била невероватна, али сваке ноћи када сам легао да спавам то старо осећање да ми недостаје нешто поново се јављало; претпостављао сам да ће ишчезнути када стигнем у подножје Анапурна.
Стигли смо на наше одредиште једног поподнева, без даха и не мало разочарани. Читаво подручје било је сакривено огромним облаком, као и ми. Истражили смо глечере, а онда смо расправљали о следећим потезима прибијени уз пећ у малој колиби за чај. Пала је ноћ, али није било никаквог знака да ће се облак распршити. Отишли смо да спавамо и пробудили смо се управо пред зору. Прва вест је била да се време разведрило. Изашао сам напоље и један од најдивнијих призора овог света поздравио је моје очи. Сунце се полако издизало над врхом света и чинило ми се да га могу досећи и дотаћи. Тада се та кукавна мисао поново јавила у мом уму: “ Која је сврха?“ Онда ми је синуло: цело ово путовање изведено је ради мог сопственог удовољења. Чим тренутан занос прође, вратићу се у своје нормално стање. Имао сам проблема са пликовима, повредама колена, ламбијазом и чему све то? Да ли ме је то побољшало као личност или било на помоћ неком? Не, то је само нахранило мој его; и имаћу сјајну тему за разговор на журкама. Где су нестали сви моји високи будистички идеали? У том тренутку схватио сам да мој живот мора бити посвећен неком вишем принципу од земаљских задовољстава. Одлучио сам да се вратим у манастир.
Следећих неколико месеци провео сам изучавајући тибетанску будистичку философију и технике медитације. Ипак било је ту неких елемената које нисам могао да прихватим. Доктрина карме није допуштала слободну вољу код човека; човекове одлуке да чини добро или зло биле су увек контролисане претходним делима. Како је онда могуће ослободити се ако је свака одлука била предодређена? Ако је човек грешио од беспочетног времена као што они верују, како човек икада може прочистити себе у тако кратком животу? На неки начин, тешкоћа је била у томе што је то било тако логично; изгледало је да је (карму) изумео људски ум. Ипак философија самоодрицања дубоко се укоренила у мени чак и ако нисам успевао да је спроведем у праксу; знао сам да више не могу живети дотадашњим животом.
Док сам боравио у тибетанском будистичком манастиру, почео сам да читам „Казивања једног боготражитеља“, Ту сам видео пројаву самопрегора и саосећања које сам нашао у тибетанском будизму, а ипак, књига је потицала из хришћанске традиције у којој сам поникао. Зашто никада нисам чуо о овоме у мојој католичкој цркви док сам одрастао? Још је била необичнија чињеница да је моја сестра била руска православна монахиња а ја ништа нисам знао о мистичним својствима те религије. Донео сам одлуку да можда нисам спреман да постанем будиста и да треба да испитујем даље моје сопствено наслеђе.
Пошто ми се довољно тога олупало о главу, коначно сам дошао до закључка да су сва моја путовања била прилично бесмислена и да је потребно да се вратим кући и усидрим се. Планирао сам да се за Божић сретнем са пријатељима у Египту, али пронашао сам јефтинији лет до Истанбула сматрајући да је то добра полазна тачка за Западну Европу и САД. Авиокомпанија се звала „Аерофлот“.
Неколико дана касније, синуло ми је да је то била руска компанија и да моја сестра живи у Москви. Помислио сам да ће можда бити преседање у Москвж. Тако се и испоставило. Кроз неколико дана набавио сам визу за Русију јер сам имао могућност да останем три седмице. Летео сам за Москву на дан Светог Германа.
Сестра ме је дочекала на аеродрому и тако је отпочео нагли течај Православља од три седмице. Почео је да ми се отвара нов свет. Био сам у земљи где су људи умирали за Христа, а заступништво светитеља био је нормалан догађај. Ово није било празно Хришћанство коме се приступало као друштвеној обавези. Ово су били људи који су претрпели невероватне тешкоће и патње ради истине.
Почео сам да читам списе о Православљу, да посећујем цркве и да водим разговоре са мојом сестром о разликама у начелима Православље и будизма. Она се непрестано враћала на исту тачку: Хришћанство има Истину у Личности. Нисам схватио оно битно. Сила или личност, нисам схватао разлику.
Онда сам срео оца Артемија, добро познатог московског свештеника који је имао велику паству. Он је самопрегоран човек, чији је читав живот посвећен Христу и ширењу Јеванђеља. Отишли смо у његову цркву у току бденија у суботу вече. Био је окружен гомилом од око стотину људи који су чекали да се исповеде. Стао сам при крају круга да бих се убрзо нашао у средини где ме је сам о. Артемије повукао. Ставио ми је руке на рамена и са затвореним очима почео да ми говори. Када је желео да истакне неку поенту, бубнуо би ме челом по мом челу. Док ми је говорио веома китњастим енглеским, имао сам снажно осећање да овај свештеник, кога никада нисам срео, зна много више о мени него што би требало. Оно што ме је истински потресло је осећање да је жарко заинтересован за моју душу као да има личног удела у њој. Говорио ми је десет минута, док су се бабушке нестрпљиво тискале око нас. Наставио је да говори, указујући да ми је искуство у Непалу дато од Бога да ме отргне од материјализма. Онда ми је рекао зашто је Хришћанство истинска вера: само оно има личног Бога. Још увек нисам схватао важност ове чињенице, али осећао сам олакшање иако скоро ништа нисам рекао.
У огољеној гробници Москве нови свет почео је да се отвара преда мном. Нисам осећао притисак велеграда јер сам схватио да ми је небеско Царство Божије и Његових Светих у ствари ближе него сиве зграде које доминирају градом. Посетио сам лавру Св. Сергија и први пут сам имао прилику да се поклоним моштима светитеља. У овим „мртвим костима“ чинило ми се да има више живота него у читавој јужној Калифорнији. Врхунац мог боравка у Русији био је Божић у Валаамској обитељи. Осећао сам, иако сам на изглед био окружен обичним људима, они су једном ногом на небу. Хришћанство је можда религија вере која се не да додирнути, али мени се чинило да сам на сваком кораку примио опипљиву потврду.
Неколико дана касније напустио сам Москву. Пре мог одласка, сестра ми је приговорила: „Драги мој, ако можеш да проведеш три месеца седећи са будистима, онда можеш бар месец дана да стојиш са Православнима.“ И то сам управо и учинио. У Калифорнију сам стигао два месеца касније. Дан уочи Благовештења путовао сам неравним, прљавим путем ка манастиру Светог Германа Аљаског.
Прва ствар која ме је погодила, управо пристиглог из Сан Дијега, била је чињеница да су ови монаси били анахронизам у двадесетом веку. Ко је још чуо да се неко одрекао комфора и поседовања у ова времена? Било је средина Великог поста и било је очигледно да су ови људи били усред духовне борбе. Озбиљност је прожимала манастир. Изгледали су спремни да умру за истину и тако нешто нисам видео у 1ВМ, Академији уметности или у Јапану. Било је патње и на овим местима, али да ли су били вољни да дају све за једино потребно? После свега што сам видео, још увек нисам имао чврсту веру у Бога, али знао сам да су ови монаси схватили нешто и то сам и ја желео.
Стигла је Лазарева субота. Овог дана Црква слави успомену на Христово васкрсавање четвородневног Лазара. Али, након буђења ја сам поново утонуо у сан. Када сам коначно устао из кревета, манастир је био празан. Ни једне једине душе није било. Док сам обилазио манастир, дошли су ми на ум стихови: „Гле, Женик ће доћи у поноћ, и благо слуги кога нађе будног.“ И то се управо одиграло и у физичком и духовном смислу. Господ је покуцао на врата и позвао ме на гозбу, али ја нисам одговорио. Да ли ми је Господ заувек затворио врата? Почео сам да силазим низ планину, надајући се да ћу неког стопирати. Док сам се спустао размишљао сам о свему што се догодило тог јутра и чинило се очигледним да ми је Господ дозволио да останем да би ме тргао из моје неодлучности. Тада ми је коначно било јасно шта се подразумевало под личним Богом. Зашто би ми безлична сила послала тако јасну поруку за спасење моје душе? Да је безлична, зашто би марила шта ми се догађа? Љубав не може постојати осим међу људима. Сила не може волети (и ја вас чикам да покушате да волите неку безличну силу).
Стога, дошао сам до закључка да је Бог Личност. Чим сам дошао до овог закључка чуо сам како ми се кола приближавају страга; то је био наш једини сусед на планини. Зауставио сам га. Он је, чудном „случајношћу“, ишао у продавницу где набавља робу једном седмично, а која је била сасвим близу манастира. Стигао сам на време на Литургију.
Прошле су две године а ја сам сада расофорни монах, анахронизам ако хоћете. Моје борбе нису престале, али моји дани лутања су на крају. Понекада оплакујем своју протраћену прошлост, али када се удубим видим да ме је рука Божија водила чак и кроз раздобља највеће пустоши. Сада, Он ме је овде довео са разлогом, али Њега треба тек да откријем.

са енглеског:
Јелена Петровић

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *