НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Срби и Индија

„Покрет за свесност Кришне“ у свом часопису на србском језику „Атма“ (бр. 4) подсећа Србе да.у њиховом језику има много речи које су сродне санскрту: „Веде“ (знања, на санскритском) имају исти корен као србског (тако је медвед – „онај који зна где има меда“). Знање је „жнани“.
Наша реч Бог, кажу они, долази од „бхагаван“, онај који има сва обиља; „говедо“ – има исти корен као Говинда (име Кришне, које значи „чувар крава“)… Међутим, оптужују кришнаисти Србе, они су се, у доба пре потопа, иселили из Индије, иако је она била на високом ступњу ведске цивилизације. Зашто? Побегли су, јер нису могли да живе по високим захтевима „Веда“ – јели су месо и наносили штете брахманима, који су их бесплатио поучавали. Зато се Кришна јавио у виду брахманског сина Шри Парашураме, и протерао кшатрије, међу којима су били и преци данашњих Срба. Зато нас кришнаисти позивају да се вратимо у загрљај онога кога зову „најчистији Божји слуга и Његов посланик“, то јест гуруа Свами Прабхубаде.
Пошто су се кришнаисти позивали на лепу, мада нимало романтичну и погодну за мистификовање књигу др Олге Луковић – Пјановић „Срби – народ најстарији“, и ми ћемо то учинити, указујући пре свега на језичке моменте сродности србског и праиндоевропске основе која је најбоље очувана у санскриту. Француски лингвисти Маје и Вајан сматрали су да је србски најсличнији ведском санскриту.
Он познаје вокално „Р“, кога нема ни у грчком, ни у латинском, као ни у европским језицима савремености. (Рус не каже „крв“ – само „кров“; „крава“ је „корова“; смрт је смерт…) Такође, у србском народном језику постаје гласовне групе „рг“ („ргати“) и „рњ“ („рњати“); изворни назив групе древних индијских књига је „Рг-веде“ – у оригиналном облнку ово ово најлакше изговарају Срби.
Речи за родбинске односе (тата, нана, брат, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика) имају праиндоевропско порекло. Срби су некад имали и имена за родбину до десетог предачког колена: иза чукундеде, предак се звао наврндеда, иза наврндеде аскурђел, иза тога курђел, иза тога курлебало, иза курлебала сукурдов. Десето колено је курајбер. Рећи неком да је курајбер значи рећи му: „Ти ми ниси никакав род!“ Лингвисти, поред гласовних група „рг“ и „рњ“, у народном говору налазе и групе „срмб“ (србмати, рмбачити), „мрд“ (мрдати), „мрз“ (мрзнути се)… Реч „агни“ (име бога ватре) у савременом србском је „огањ“. „Прија“, „пријати“, „пријатељство“ – Прија је име једне индијске богиње, заштитнице љубави. Индијски пантеон зна за полубожанство Србинду, што буквално значи „принц Срба“!
Наш угледни песник и есејиста, Миодраг Павловић, на основу озбиљних изучавања утврдио је да Срби и Литванци имају древне песме о женидби и удадби небеских тела, што је тема ведских химни. Ведски бог Варуна постао је прасловенски Перун… Србски обичај крсне славе, христијанизован још у давно доба, по спољашњем облику има сличности са ведским обредима зазивања домаћих богова и предака.
Али, али, али… Да видимо какав је однос Срба (који су, вековима, били „кшатрије“, народ племенитих ратника) према Индији из које су се одселили (кришнаисти кажу – били протерани.)
„Веде“ и „Упанишаде“ настале су као плод неколико столећа. Само учење о реинкарнацији није било пристуно у религији белих, аријевских племена која су главни творци индуистичких светих списа. Тек у додиру са тамнопутим Дравидима који су били староседелачко становништво они су свој изворни монотеизам покварили увођењем многих богова и полубогова. Реинкарнација је прихваћена као став о загробном животу. То се види из кључног списа „Махабхарате“ – „Бхагавад Гите“, у коме тамнопуто сточарско божанство Кришна („Кришна“ управо значи „тамнопути“ – Дравиди су били ратари и сточари, а Аријевци ратници) поучава принца Арџуну новој науци – реинкарнацији. Племенитом Арџуни је жао што у рату мора да се бори против својих рођака, али му Кришна каже да то нема никакве везе – с обзиром да достоји реинкарнација; ко год је убијен, није убијен!
Дравидском становништву индијског потконинента треба приписати и многе демонске елементе потоњег индуизма, пре свега снажно занимање за култ Шиве и Кали, богова смрти и уништења, као и приношење људских жртава.
Од свега овога Срби су побегли. И то бекство може се уочити и у србском језику. Речи високог религијског значења добијају ниско, профано смисаоно поље. Наш архитекта Предраг Ристић није случајно приметио да је индијска кали-југа, последње космичко раздобље пред уништење и стварање нових свемира, код Срба постало каљуга (Кали – кал, блато). „Самсара“, точак карме, код Срба (у крајевима око Западне Мораве) значи псето – луталица, џукела. Тантра и мантра појављују се у подсмешљивој формулацији за нечије брбљање -„тандара-мандара-броћ!“ (Може се претпоставити да је ова формула некад била магијска, с обзиром да је броћ биљка употребљена у магијским ритуалима.)
Покојни деда писца ових редова причао му је старо србско предање, по коме Цигани међу Србима просе зато што су ови некад нешто давно позајмили од Цигана, па им нису вратили. (Можда је то прасећање на тамнопуте Дравиде, од којих су Аријевци – кшатрије утекли.)
Међутим, најснажнији доказ одбојног става Срба према индуском наслеђу је песма „Свеци благо дијеле“, за коју се сматра да припада најстаријем епском слоју. У овој песми свеци питају Огњену Марију, Свету великомученицу Марину, где је била, а она им каже да долази из „Индије, из земље проклете“. У тој проклетој земљи влада безакоње: кумови не поштују кумове, и браћа се са браћом сваде. Тада свеци кажњавају Индију – у њој настају суше, разне болести, од којих је најопаснија срдобоља – дизентерија (поред губе, најопакија гошћа убоге Индије); тамо нестаје хлеба за просфору – не служи се Света Литургија. Тек кад се становништво покаје, стање се Поправља.
Веома је занимљив однос Владике Николаја према Индији. Читавог живота он се дивио индијском аскетизму и потрази за метафизичком дубином света, и чудио примитивизму незнабожачког пантеона или, пак, нихилизму будизма. У књизи „Речи о Свечовеку“ он покушава да створи неку врсту „христијанизованог индуизма“, одговарајући на ничеанског натчовека и његову антихришћанску усмереност.
Међутим, већ у “ Индијским писмима“ Владика уочава немогућност синтезе, и, указујући на висок лични морал индијског човека, даје православне одговоре на погрешне поставке њихове догматике. Православни Балкан мора надићи и мане Европе (техницистичке „Беле Демоније“) и мане Индије (успаване у свом нирванском миру без Бога): томе је посвећен оглед „Изнад Истока и Запада“. На крају, као да слути будућност свог народа, и свих хришћанских народа, који ће се наћи на удару индуизма, у манастиру Љубостињи, где су га Немци држали у заточењу, он 1941. и 1942. годину посвећује писању блиставог дела „Теодул“, у коме показује лепоту Eванђеља у односу на све многобожачке мудрости земље којом је својевремено био очаран. Читавог живота његова молитва је: „Христе, дођи у Индију!“ Надао се у Свечовекољубивог Бога да ће Индији послати неког ко ће наставити апостолску мисију Светог Томе. Данас, када православни Грци у Индији имају све више својих мисионарских центара, и када многи Индуси упознају Јединога Који их може ослободити точка за мучење званог самсара, молитва Владике Николаја изгледа нам услишеном.
Са друге стране, страшно је што се Срби, ни не познајући довољно понор у који срљају, враћају паклу пантеизма из кога су њихови преци побегли, називајући Индију – „земљом проклетом“.

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *