НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Владимир Димитријевић
Трансцендентална медитација – летењем до просветлења

На изборима за савезну и локалну власт 1996. године у Савезној Републици Југославији једна од партија је била и Партија природног закона. Појављивала се и на телевизији, обећавајући стварање „групе за владу“, која се састоји од 7000 јоги летача, интегрисану националну свест, јогијско летење, групно летење и научна истраживања која би доказала да медитације јогалетача могу смањити колективни стрес, што ће смањити криминал, насиље и болести. Обећали су да ће учврстити праведни мир, унапредити међународни положај СР Југославије, остварити пуну запосленост. Председник партије Бранко Чичић најављивао је победу и давао следеће обећање: „Ми сада поседујемо научни приступ којим можемо задобити подршку бесконачне организацијске снаге природног закона. Природни закон је једнако значајан за нас као појединце, колико за нацију. Стицањем подршке Природног закона у животу земље, Партија природног закона може створити не само савршену владу, већ и савршене појединце – савршено друштво. Ми можемо да стварамо просветљену владу и просветљену нацију“. Природни закон, „једини пријатељ свих“, дефинисан је као „интелигенција Природе“. Јоги – летачи понудили су и решења за национална питања, од којих је најзанимљивије оно о одбраш: „Изградићемо непобедиву одбрану стварањем кохеренције у колективној свести и тако спречити рађање непријатеља“.
Иза „Партије природног закона“ стоји једна далекоистична секта, чије је име добро познато и у Србији – то је трансцендентална медитација. Популаризована је годинама, још од седамдесетих; многи су јој се окренули јер је рекламирана као техника релаксације и побољшања менталних способности. Како рекламирање ТМа под световном маском изгледа, можемо видети по емисији „Строго поверљиво“, емитованој на „Радио Политици“ 26. новембра 1996. у 22 часа. У програму су учествовали др Иштван Кучера, микробиолог и паразитолог са Војномедицинске академије у Београду, инжевер из Винче Мишко Томашевић, и Милија Петровић, председник ТМ савеза за Србију.
Томашевић је истакао како су медитанти у Заводу за ментално здравље у току 1995. и 1996. обавили низ огледа, који су показали благотворни утицај медитације на испитанике. Др Кучера је инсистирао на томе да ТМ помаже смиривању, човека. Милија Петровић је ТМ препоручио као средство дубоког одмора и као средство против стреса. Понудио је медитацију менаџерима, пословним људима, итд. Томашевић је истакао да је ТМ сличан, бар по ефектима, зенбудизму. Др Иштван Кучера каже да је у току пет година 2000 практиканата ТМа доказало колико је ТМ добар: они су се за 50% мање обраћали лекарима. Мање су користили алкохол, дрогу, дуван. Милија Петровић је устврдио да лекари у Енглеској ТМ преписују на рецепт. Затим је Кучера поново узео реч, и отишао најдаље, саопштавајући да у приватним консултацијама он препоручује људима ајур – веде, индијску медицину, о којој је скуп био одржан 10. априла 1996. у Сава центру… Колико је ТМ добар у политици, сматра Кучера, види се из чињенице да је почетком рата на територији бивше Југославије 100 људи медитирало, и да се рат одмах стишао, чему се чудио и сам Сајрус Венс (наравно, Венс није знао да је „узрок стишавања“ – ТМ). Касније, вели Кучера, није било довољно људи и услова за даље медитације, и рат се опет разбуктао.
Следбеници ТМа су веома познати по доброј реклами. У проспекту Махаришијевог међународног универзитета, који описује ТМ као „научну технику“, налазе се изјаве многих који су ТМ универзитет похађали, а из разних су земаља – од САД до Турске. Махаришијевци се хвалишу како имају студенте из преко 50 земаља света. У већини тих земаља, поред учитеља медитације, основали су и своју партију, већ поменуtу „Партију природног закона“. То јасно ставља до знања да желе освајање власти, ради спровођења „природног закона“ у држави.
Али, да видимо шта ТМ у ствари јесте.
ТМ је стигла на Запад, у САД, са индуским путујућим монахом Махаришијем Махеш – Јогијем. Махеш му је породично презиме; „Махариши“ значи „велики мудрац“, а „Јоги“ „учитељ јоге“. Рођен је 1911. у кшатријској касти, од оца порезника. Студирао је физику на Алахабад универзитету, изучавао индуизам и санскрт. Четрдесетих година упознао је Гуру Дева (“ Божанског Учитеља“), који је постао његов гуру, и од кога је Махариши преузео основу ТМа.
ТМовци тврде да имају корене у јављању Кришне, који је у „Багавад – Гити“ људима открио како да доживе просветлења путем контакта са трансценденталним Бићем. Касније је Кришнино учење оживео Буда; будисти га нису схватили. Учитељ Шанкара (800 година pосле Христа) обнавља предање, али се оно опет гаси, остајући само у забитима Хималаја, где се налазе усамљени аскети, од којих је један и Гуру Дев, учитељ Махаришијев, код кога је он провео тринаест година, добивши „благослов“ да Девово учење шири по свету.
ТМ је у САД стигао преко Хаваја, одакле је Махариши 1959. дошао у Лос Анђелес и Сан Франциско. Године 1961. придружио му се Џери Џарвис, који је постао учитељ ТМ и предавач. На његову инцијативу, Махариши решава да крене у пропаганду по студентским кампусима, где га радо примају, нарочито од 1965, кад је почела пропаганда на Калифорнијском универзитету. Махаришија су звали на Беркли, Јејл и Харвард.
Махариши је путовао и проповедао, али је његова религија нове поклонике стала да придобија кад су му се на британској турнеји 1967. придружили „Битлси“; касније су дошли „Бич Бојси“.
Омладина је, одушевљена, почела да хрли за попрок гуруом, као и за инстантпросветљењем, које је он нудио.
Године 1968. изложен је „План Његове Светости Махаришија Махеш Јогија за трајни светски мир“. План се састојао у тврдњи да би светски мир донела организација света по принципу – један ТМ учитељ на 100000 људи. Махариши је замолио да му се шаљу добровод>ни прилози. После извесног времена, придружила му се позната глумица Миа Фероу, с којом је отпутовао у свој индијски ашрам Ришикеш. Многи часописи и новине објавили су његове слике и изјаве, а масе младих су се окренули ТМ_у са истом ревношћу са којом су се раније окретали дроги.
Међутим, „Битлси“ су престали да „одлепљују“ на ТМ, а и Миа Фероу више није била одушевљена; занимање за ТМ је било све слабије. Махариши се нашао под истрагом због финансијских трансакција сумњиве природе. Разочаран у све што се збива, рекао је: „Знам да нисам успео. Моја мисија је завршена“. Носио се са мишљу да оде у Индију и да се више никад не враћа. Касније се, ипак, предомислио.
Године 1963. појавила се Махаришијева књига „Наука постојања и уметност живљења“ (каснији наслов „Трансцендентална медитација“). Њен циљ је био синтетизовање мудрости древних индуских ришија и достигнућа савремене науке. Махаришијева стратегија ширења индуске духовности објашњена је у истоименој књизи на овај начин: „Где год и кад год религија доминира масовном свешћу, дубинску трансценденталну медитацију треба проповедати у религијским појмовима… Где год и кад год политика доминира масовном свешћу, дубинску трансценденталну медитацију треба проповедати у појмовима и са политичке платформе…“ Махариши сматра да се савременицима ТМ треба нудити преко владиних институција разних земаља, какве су установе здравства, школства, социјалног осигурања и правосуђа. Једном речју: хоћемо власт, ради „дубинске медитације“!
Закони САД одвајају религију од државе, па је Махариши своју религијску технику објаснио световним терминима, и понудио је као „Науку креативне интелигенције“. Џери Џарвис је курс те науке први пут држао на Стендфордском универзитету 1970. године. Пошто је сцијентистичким речником и новим наступом освежио имиџ, Махариши је поново био у центру пажње.
Извесно време је ТМ био у центру пажње америчке јавности. Махариши је људима обећавао побољшање квалитета живота и дубоку релаксацију повезану са динамиком западњачке свакодневице. Ко медитира, мислиће јасније, стећи ће душевни мир, много енергије и напредоваће у свим областима живота. Године 1972. појавио се у „Америчком научнику“ („Scientific American“) чланак Роберта Кејта Валаса и Херберта Бенсона, асистента на медицинском факултету Харварда, који је говорио о здравственој користи од упражњавања медитације. Разни факултети почели су да организују скупове о ТМу и његовим квалитетима. Године 1972. у Калифорнији је основан Махаришијев међународни институт, који постоји до данас. Валас, негда пропагатор ТМа у научној штампи, постао је први председник тог универзитета. Касније се разочарао у ТМ, схвативши да и други видови релаксације могу имати сличан ефекат; критиковао је и комерцијализацију покрета, непримерену нечему истински научном.
Занет својим успесима, Махариши је 12. јануара 1975. објавио почетак „Доба просветљења“ за човечанство. Говорећи по градовима САД, тврдио је да, ако само један проценат људи у извесној области постану медитанти, то значи престанак ратова, криминала, злочина, општи мир и хармонију. ТМ је постао угледан покрет, коме су се придруживали многи, од бизнисмена до чланова Конгреса. 30000 људи месечно постајали су ТМовци; влада је финансирала пројекте секте. Паре су пљуштале и од медитаната – 250 долара за иницијацију морао је да уложи свако ко је желео да буде „посвећен“ и добије своју мантру.
Иницијација је тражила од медитанта да донесе три свеже воћке, шест тек узбраних цветова и чисту белу марамицу. Пре почетка иницијације, кандидат се изува и улази у свећом обасјану собу у којој се иалази слика Гуру Дева. Спушта дарове – марамицу, воће и цвеће. Пева се пуџа, ведска химна, и клања се Гуру Деву као божанском бићу, што се тражи и од иницијанта.
Затим учитељ ученику даје мантру и саветује га како да мантра – то јест да понавља индуску магијску формулу (каква „научност“!) Медитанту се каже да ником не сме да открије мантру (опет „научни метод“ ), да мора да је понавља два пута дневно по 1520 минута, и да долази једном месечно на контролу код учитеља, који ће проверавати ефекте и „успехе“ почетника. Учитељи, наравно, тврде да је мантра пуки звук, чије вибрације чине добро нервном систему. Међутим, то није тако. Људмила Зјелински, стручњак за ово питање, у својој књизи „Јога, медитација, мантрање“ каже: „Традиционално, мантра је свети текст… према неким школама индуизма, почетак света је био еманација једне ведске речи, или речи, које је изворно произнео Брахман и открио их мудрацима који су их записивали за будућа поколења. Због тога су сада те речи свете и неуништиве. Кад се исправно понавља, од стране посвећеника, мантра, према индуским веровањима, може да твори чуда… Али посвећеник мора да пре тога буде инициран – и то, по правилу, од гуруа који је претходно стекао увид у мистичке моћи мантри“. Мада Махариши тврди да свако треба да има своју слободно изабрану, мантру, бивши учитељ ТМа Рд. Д. Скот каже да им је, као учитељима, на крају курса за учитеље сам Махариши давао мантре прописане за одређени узраст и пол.
Мало – помало, постајало је јасно да је ТМ индуска религија. Преведена је на енглески пуџа, за кoју се тврдило да је само изражавање захвалности негдашњим учитељима Тма. Испоставило се да пуџа јесте нека врста молитве Гуру Деву и обоготвореним гуруима. Часопис „Психологија данас“ назваоје ТМ „оживљавањем древног индијског браманизма и индуизма“ чији „корени леже у древним текстовима – Ведама. Упанишадама, Багавад Гити; Будином учењу и синтези ових учења код Шанкаре“. То је било јако опасно за ТМ, коме је Министарство здравља и образовања давало ноавц за „научне огледе“ (шест државних школа у Њу Џерсију које су имале огледна ТМ одељења добило је од државе 1975. и 1976. године око 40000 долара за своје експерименте.)
Неколико непрофитних организација покренуло је процес (1976.) пред америчким судом у коме се захтевало да се обустави државна помоћ ТМу, сс обзиром да није реч ни о каквој „научној“ техници, него о индуистичкој религијској пракси. Године 1977. суд у Њуарку, држава Њу Џерси, пресудио је да је ТМ религија, и да не може бити изучаван у америчким државним школама. Браниоци ТМа су тврдили да коришћење неких религијских термина не значи да је медитација религијска. Суд је, ипак, установио да њихове књиге описују „неку врсту крајње стварности којој се у њеним различитим облицима у општој употреби даје име ‘бог'“. Што се пуџе тиче, судија X. Куртис Мејнор је записао: „Бранитељи настоје да пуџу опишу као „церемонију захвалности“… Тешко је разумети зашто… јер енглески превод певања пуџе не открива ни једну реч благодарности или захвалности… Браниоци су изјавили да се захвалност упућује „традицији учитеља који су сачували учење“… Проблем је у томе… што ниједан од описаних реципијената није кадар да поруку прими (умрли су, нап. прев.)…. Мртви људи нису у стању да опште са живим људским бићима осим ако неко не верује у постојање душе која наставља да траје после смрти тела… Певање пуџе је зазивање обоготвореног људског бића које је мртво више од четврт века (Гуру Дев, нап. прев.)… Нема сумње да је призивање божанства или божанског бића молитва“. Дакле, ТМ је паганска индуистичка религија.
ТМ се жалио и Врховном суду САД, али се секташи нису појавили на рочишту. Потврђене су пресуде нижестепеног суда.
Кад је Махариши видео неуспех „научне пропаганде“, почео је да тврди како ће његови следбеници ТМтехникама стећи велике моћи (сидхије). Ако се уплати три хиљаде долара, можете научити да лебдите, постајете невидљиви, пролазите кроз зидове и слично.
Ово духовно шибицарење само код нас може да се рекламира као „наука“. Дошло је време да се о таквом духовном шибицарењу проговори. И код нас, наравно.
Међутим, пошто су медитанти повезани су врховима моћи и утицаја то је веома сложено. Конкретно, код нас ТМ заступа удовица човека који нам је „даровао“ Јосипа Броза Тита и у чијој је кући 4. јула 1941. донета одлука да се србске земље запале пожаром комунистичке револуције. Наиме, Јара Рибникар, књижевница, познати члан Југословенске удружене левице, супруга покојног Владислава, предратног власника „Политике“, пред крај свог бурног револуционарног живота определила се да постане религиозна, али на индуистички начин, и тако је усвојила учење Махаришија и његове секте. У чланку „Спајање древне и модерне мудрости“, објављеном у „Политици“ од 30. марта 1997, она отворено изражава своје ставове. Први и основи став је да се у свету збива „промена парадише“: сјајне технолошке новотарије више никога не плаше, папа се каје због спаљивања Јана Хуса, осећа се потреба за повезивањем прошлости и садашњости. Упркос томе светом влада „атмосфера приземља, без снова, без заноса, без историјске фантазије“, јер су обични људи дубоко разочарани. (Зар код нас нису педесет година „историјски фантазирали“ верујући у марксистички „скок из царства нужности у царство слободе“ ? То је сасвим доста нашем јадном, намученом човеку. Сад, кад је потрошена марксистичка утопија, потребна је друга, индуистичка. Зар заиста?)
Време насиља, које је, по марксистима, „бабица новог друштва“, прошло је, сматра Рибникарева. По свему судећи, долази „време контемплације и медитације“, „кад у тишини људског ума можете кроз савршени мир чути и најтањи уздах“. Долази доба „међузависности, испреплетаности и оплођавања људске свести“; долазе неидеолошка истраживања која нас воде „саморазумевању“. Рибникарева сматра да „постоје људи у којима се кристализовао тренутак историјске чежње народа; они су могли да у правом тренутку ускладе ритам велике историје са кретањем људских нада“. Такав човек, човек који је нашао „природни закон што влада универзумом“ и тако спојио „физику, хемију, математику, медицину, психологију и економију“ није нико други до попгуру „Битлса“, Махариши Махеш Јоги (Рибникарева се, ето, са тридесетак година закашњења нашла у вихору хипиреволуције). Махариши је „велики мислилац и инспиратор научника“, који је „упорним четрдесетогодишњим радом повезао високе интелигенције се разних простора планете“, спојио мудрост Веда и Упанишада са квантном физиком и нуклеарном хемијом. Он је „неустрашиви визионар јединства напаћеног човечанства говорећи да је спас само у његовом јединству“ („Медитанти свих земаља, уједините се!“, зар не?) Откривено је „уједињено поље интелигенције природе“: то је најновији „научни“ домет („научни социјализам“ је некад „дијалектичким материјализмом“ тумачио све друштвеноисторијске токове, а сада индуски мистицизам долази до свеопштег кључа „интелигенције природе“). На основу свега овога, позива се Рибникареве на махаришијевца Џона Хејгелина, може настати „постиндустрија цивилизација“. (А зар се ми за време претходног „неустрашивог визионара јединства напаћеног човечанства“ у „Покрету несврстаних,“ Јосипа Броза, нисмо определили за тешку индустрију? Откуд сад одједном „постиндустријско друштво“ ? Да ли ће тај прелаз бити могућ тако брзо?)
Махариши, по Рибникаревој „уметник у изналажењу суштине живота“, који тумачи своја открића „на начин сваком људском бићу приступачан“, има већ четири милиона следбеника у свету. Каква је сјајна будућност коју нам „највећи син светских народа и народности“ нуди? То је, сматра Рибникарева, „Савет врхунске интелигенције у који су ушли, у најстрожој селекцији изабрани, високи стручњаци за најважније гране људског живота“. Уз све то, од Северног до Јужног пола Махариши жели да помогне сваком народу да развије своје таленте, да се „успостави кохерентна колективна свест и самоупознавање“ што ће спречити сукобе и напетост.
Рибникареве је своје ставове износила и у емисијама ТВ „Политике“, које је водила Дијана Ивановић, а у којима су учествовали професори Марко Анђелковић, Бранко Радојковић, др Иштван Кучера, директор Банкомбизнис школе Душан Павловић, итд.
Ко зна, можда ће се у Србији ускоро певати: „Друже Јоги, ми ти се кунемо, да са твоје мантре не скренемо“?
ТМовци су, очито знајући утицај госпође Рибникар, решили да га искористе за своје идеје. Она можда није довољно свесна у каквом се окружењу нашла, али њена улога је сасвим очита: високо покровитељство учењу и пракси и секте.

Последице трансценденталног медитирања[1]

Године 1983, у штутгартском лутеранском часопису „Импулс“ бр. 18 појавио се текст Рајнера Зеемана Тодине учења са Махариши Махеш Јогијем (критички осврт једног учитеља трансценденталне медитације)“.
Аутор текста је рођен и васпитан у католичкој породици; прошао је фазу младалачког бунта и атеизма, а када је посвећен у ТМ и добио своју мантру, осетио је усхићење које се ни са чим не може поредити. Учинило му се да је схватио Христове речи о Царству Божјем које је у човеку – осећао је интензитет живота и својих свакидашњих активности. Извесно време је провео у Индији, код Саи Бабе, где је имао „визију Христа“. Изучавао је индуизам, и схватио да изворни индуизам и ТМ не могу да се поистовете. Да би дошло до дијалога хришћанства и индуизма, ТМ треба прогласити за заједничког непријатеља, сматра он.
Прво што Зееман уочава је чињеница да у ТМ-у људи добијају мантре које се у индуизму упражњавају тек после дугих година вежбања и припремања аскета чији је циљ покретање потенцијала у чакрама (енергетски центри тела.) Давање погрешне мантре и буђење енергија које се не могу надзирати може бити кобно по ученика ТМ. Он каже:
„Поставља се питање како Махариши поступа са својим ученицима и на који начин доприноси њиховом развоју. Како решава проблем да иницијацију може да изврши само неки гуру или познавалац мантрашастри (А такви су и у Индији ретки, нап. прир.)? Да ли су учитељи ТМ-а, представници Махаришијевог учења, зналци мантрашастри? Да ли су они кадри да сазнају да је лицу које им поклања поверење потребна додатна енергија? Седам година сам био учитељ ТМ-а и тачно сам познавао знање које Махариши даје својим извршним органима, и на последње питање морам одговорити са не. Како Махариши решава тај недостатак? Прво је направио једну листу, на којој је поделио људе од 5 до 65 година/на 16 старосних група. Према тим групама одредио је мантре које одговарају различитим висинама енергије у чакрама. Уколико је неки човек старији потребно му је више енергије у чакрама. Махаришијева листа мантри узима у обзир и различита животна доба. Јасно је да дечак који иде у школу има различите животне проблеме од менаџера у најбољим старачким годинама.“ Међутим, наставља аутор даље, Махариши је тајне о томе каква индуска божанства призива одређена мантра сакрио, и тек кад је Милдебергер извршио анализу мантри и показао о каквим хиндубоговима је реч, ТМ-гуру је решио да промени формуле, мада се и старе још увек користе.
Зееман нарочито упозорава на чињеницу да учиељи ТМ-а људима дају мантре које се у Индији упражњавају тек после дугог низа година усредсређивања и аскезе. Овакво понашање може водити појави душевних болести. Ево његовог исказа: „Када се узме у обзир да је најјача ТМ-мантра јака колико и прва тантричка мантра, коју сам ја добио од свога гуруа тантризма после десет година обимних медитација, онда ни неупућеном није тешко да претпостави како огромном струјом енергије Махариши „усрећује“ своје ученике. На основу свог данашњег знања могу да објасним честе наступе случајеве психијатријских оболења насталих на основу примене ТМ-техника. Морам признати да сам и сам у тим случајевима одбијао оправдане приговоре, услед непознавања правог стања ствари, па сам и тврдио да ТМ уопште може имати тако тешка дејства. А када је у једном случају услед вежбања ТМ наступила шизофренија, мој тадашњи аргумент је био да се ради о ранијем латентном оболењу. Заиста, старе или непознате (психичке) озледе могу да се појаве усред невеште терапије и онога ко се бави ТМ-ом да ставе пред здравствене и психичке проблеме које он више неће моћи да савлада. Ко мисли да је ученика вожње мудро ставити у кокпиткола формуле један и послати га на авантуристичку тркачку стазу? Мали број ученика ће стићи до циља здрав и читав.“ Он додаје: „Неопрезно укључивање бијамантри чини ми се сасвим неодговорним, бар онолико колико сам ја могао да пратим рад духовних учитеља. Онај ко без знања упражњава ТМ у више или мање осетљивом расположењу налази се углавном на бурету барута; ако се буре запали, може уништити онога ко вежба/…/ Много пута сам могао да посматрам како се идентитет и животно окружење оног ко вежба ТМ срозава и како се разлабави. ТМ – мантре су често имале ефекат сасвим супротан од онога што се обећавало да ће се постићи: уместо бољег учинка и бољег радног расположења, изазивале су депресију, болест и симптоме клонулости. Мантре су за многе једноставно биле прејаке. Ако су похађали ТМ – курсеве и медитирали дуже но што је прописано, лабилне, неуротичне и психотичне особе су веома брзо стизале до психијатра. Човек би могао да се чуди зашто ТМ-овци инсистирају на томе да је довољно само два пута по пола сата да би се медитацијом допрло до своје „нове личности“. За многе је већ и 20 минута била неподносива доза која их је увела у кризу. Највеће је зло наступило кад су уведене сидхитехнике. Потпуно неспремни учитељи ТМ-а морали су да се суоче са тешком психозом и стањима душевне поремећености које су знали само по чувењу – и то код полазника својих курсева.“ Што се полног живота тиче, ТМ на једној страни буди полну енергију, а на другој – ствара импотенцију или фригидност. Једно необјављено истраживање је требало да докаже како је мала стопа развода међу ТМ-учитељима у САД; међутим, показало се да је та стопа много већа него у контролним групама.
Пошто је дуго боравио у Индији, и срео, бар тако он сматра, неке позитивне примере индуских учитеља, Зееман ипак каже: “ На жалост, морам рећи да се биће гуруа у Индији изродило. Већина гуруа има себичне интересе, нарцисоидни су, желе да приказују своју моћ и магијске вештине. Њима истинољубље, смерност, скромност и оштрина духа каткад сасвим недостају. Уместо тога допуштају да их људи обожавају као богове, без воље да и себе и своје присталице у томе ограниче“. Један од најсамоуверенијих гуруа данашњег света је и Махариши, који све чешће по новинама штампа огласе што нуде решење свих светских проблема само ако се прихвати његов ТМ – „природни закон“ и влада састављена од људи што их је он обучио. Зееман каже да Махаршпи верује како се проблеми човечанства не могу решити „служењем другима, смирењем и богољубљем, него силом, дакле снагом индуске магије, заробљавањем посебном врстом ТМмантри.“ Махариши себе сматра већим и од Буде и од Христа – тобож, Буда је за живота просветлио само 500 људи, а он то чини са „милионима“; Христова „карма“, смрт на крсту, показује да Он „није постигао циљ“, што ће Махариши – наравно! – „поправити“.
ТМ људима обећава духовност, спиритуална искуства, осећања љубави према ближњем, разумевање животних проблема, одговорност за околину, отворенији начин живота, итд. Уместо тога, ТМ доноси лаковерно предавање себе „духовном учитељу“, Махаришијевом шарлатану; непостојаност, страх, халуцинације, отуђење од радних процеса, неспособност уређивања свог живота, нервозу, слабу издржљивост, раслабљеност тела… Што је најстрашније, чести су распади породица медитаната, због њихове незаинтересованости за укућане.
За крај, да наведемо једно ТМ-искуство, ради упознавања са правом природом „природног закона“:
„Тридесетшестогодишња домаћица Бодил Моргенсон, мајка двоје деце, посетила је центар за медитацију где јој је дата мантра која се учитељу, по његовим речима, „јавила по надахнућу“ (из овога је јасно да је реч о имену индуског божанства.) Скоро одмах она је осетила унутрашњи доживљај. „Одједном се моја глава напунила блиставим светлом. Оно је истицало из неисцрпног извора и обухватило ме је. Осећам да ме та светлост воли, осећам да сам зароњена у љубав“. Бодил Моргенсон је била уверена да се срела са Богом. Почиње да се све више занима за религију, али, при свему томе, изненада губи способност да се брине о својој деци. Једном се јавља оваква промена у њеном расположењу. У светлости, која је изазвана медитацијом, наједанпут се показује црна мрља, коју она доживљава као „црно сунце“. „Чудан осећај јавља се у полним органима, не непријатно, али ипак узнемирујуће. Нешто се креће кроз моју кичму, као да горе – доле гмиже змија“. Тај утисак је стално прати и изазива осећање врелине. Кад се јавља потреба за полним задовољством, феномен врелине постаје неиздржив. Она тражи помоћ код разних људи. Учитељ, који јој је предао мантру, немоћан је и тражи помоћ свог сопственог учитеља – Махаришија. Али ни он не зна како помоћи. Дају јој таблете за смирење. Почиње да боље спава. Па ипак, последице доживљеног се настављају. Она покушава да изврши самоубиство“.
У праву си, читаоче: кад са ТМ-а спадне маска, покаже се њушка првог космичког самоубице, кога је наш народ звао „непоменик“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Наравно да ТМ, јесте религија, али, за оне који сумњају, ево још доказа. Махариши има ђоти и јагја програме, и то у дане посвећене божанству слончету Ганешу, аспекту Космичке Креативне Интелигенције (индуског „Бога“), који помаже остварење среће у животу и стицање магијских моћи (сидхија). Ганешов дан“ је слављен у Велкенбургу, Холандија, 27. јануара 1997, а позив је био упућен стиховима из „Маханарајана упанишаде“: „Преко јагје Деве су се успеле на небо, преко јагје победили су Асуре. преко јагје противници постају пријатељи, јагја је темељ свега, зато се и каже да је јагја најузвишенија“.Махариши је својим следбеницима који дођу у Холандију понудио да уклоне препреке. велике проблеме, ослободе се страха, очисте ум, стекну знање и интелект, добро уче, успеју у послу, имају добру срећу, напредују финансијски, добију децу, оздраве, спрече болест, стекну брачни склад, испуне жеље, усаврше се, уђу у мир ума…

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *