НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Православни пут спасења и оријентално-окултна учења
О. Владимир Јелисејев

Видљиви и невидљиви свет

Данас смо сви ми сведоци нагле распрострањености окултних и далекоисточних мистичних учења међу људима који су потпуно неупућени у духовне односе. Критика тих идеја могућа је једино са неке друге духовне позиције. У нашем случају – то је позиција Православља.
Зато је природно да видимо шта каже Црква по питању циљева и средстава оних достигнућа која нам предлажу орјентални и окултни системи. Ови системи нас у целини упућују како да проникнемо (мислено и чувствено) у невидљиви свет, нудећи нам кључ спасења тим путем. О путевима продора у невидљиви свет, подробно ћемо говорити у наредним поглављима.
Сваком православном хришћанину познат је Символ Вере у коме је речено: „Верујем у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца Неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“. Већ из ових речи јасно је да мимо видљивог, свима нам познатог света, постоји и свет невидљиви – недоступан виду, слуху, додиру, мирису и укусу. Укратко, тај свет није доступан нашој чулној спознаји. Његова недостижност не би нас интересовала, да невидљиви свет нема никакве везе са нашом судбином.
Тако, постајући православним хришћанином и верујући у Бога, полажемо на Њега све своје наде у спасење од несталности времена и телесног постојања. Имајући у виду карактер нашег будућег вечног живота, ми имамо и однос према невидљивом, пошто је и сам Бог невидљив. Осим тога, из вероучења наше Цркве ми знамо о постојању позитивних и негативних дејстава која долазе од невидљивог света, о постојању анђеоских и демонских бића која се боре за нашу душу. Овакво стање не допушта нам да останемо равнодушни пред чињеницом постојања невидљивог света, и делује разумно и сасвим основано тежња да упознамо тај свет како би себе заштитили од његовог погубног утицаја. Зар да се штитимо од климатских и других утицаја видљивог света, а опиремо се детаљном и озбиљном познавању законитости невидљивог? Целокупна људска цивилизација и култура која окружује наше постојање у видљивом свету, ослања се на научне процесе познања тог света, на особености његове и резултате који из тога знања произилазе. Логично је претпоставити, да је исто правило применљиво и у невидљивом свету, да је могуће његове утицаје разумети и лоше упливе онемогућити утичући на позитиван исход.
Признање постојања невидљивог света јесте главна претпоставка за његово упознавање и први корак ка појашњењу – због чега је тај свет за нас невидљив?
Зашто је невидљиви свет – невидљив?
По учењу Цркве, разлог због којег не осећамо невидљиви свет, јесте грехопад првих људи, који је квалитативно изменио суштину њиховог живота, а, следствено томе – и нашег. У складу са изменом суштине живота изменило се и људско тело, као и његове способности.
Свети Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на преподобног Макарија Великог, пише: „До пада човековог тело је било бесмртно, без болести, без његове садашње отежалости и дебљине, страно греховним и плотским осећањима данас му својственим. Чувства његова била су неупоредиво тананија, деловање широко, сасвим слободно. Обучен у такво тело, с таквим органима и чулима, човек је имао способност да опажа духове… био је способан да општи са њима. При том, имао је дар Боговиђења, дар општења с Богом, био је сродан светим духовима… Падом, изменила се душа и тело свих људи. У личном погледу пад је представљао уједно и смрт. У таквом умртвљеном стању, из разлога крајње огрубелости и отежалости, телесна чувства више нису била способна да опште са духовима, да их виде, да их чују, или осећају“ (5, т. 3, с. 7-8).
До грехопада, човек је имао способност да непосредно сагледава духовни свет; после пада он је тај дар изгубио. Који је узрок овог губитка?
Свети Игњатије овако објашњава: „По паду првих људи, пре осуде и изгнанства из раја, Бог им „начини хаљине од коже и обуче их“ (Пост. 3, 21). Кожне хаљине, по објашњењу Светих Отаца (Светог Јована Дамаскина – „Тачно исповедање православне вере“ књ. 3. гл. 1.) означавају нашу грубу садашњу природу која се због пада изменила: изгубила своју тананост и духовност, задобила тежину и дебљину.
Главни узрок промене наше природе јесте пад, али је измена учињена вољом Свемогућег Творца, по неисказаној милости Његовој према људима… Кроз допуштену огрубелост нашег тела постали смо неспособни да физички опажамо духове, у сфери у којој се сада налазимо. Објаснићу то. Заробљени смо због природне наклоности према злу. Ова наклоност је постала својствена палој људској природи; слична је склоности демона да чине зло: „мисао срца човечијега зла је од малена“ (Пост. 8, 21). Али, у нама су добро и зло помешани: по палој природи, тежимо злу, а поништавајући такву тежњу, трудимо се у добру. Демони, напротив, свагда и увек усмерени су ка злу. Кад би се ми налазили у физичком додиру да демонима, они би врло брзо развратили човека, непрестано га подстичући на зло, непрестано саучествујући у злу, заражени примерима преступничке и Богу непријатељске делатности… У кратком року, по коначном преусмерењу на зло, људи би постали демонизовани; покајање и дизање из стања пада за нас би постало немогуће…
Премудрост и милост Божја поставила је преграду између човека, збаченог на земљу из раја, и духова, свргнутих на земљу с неба – а то је груба човечија природа. Слично овоме, земаљски закони тамничким зидовима одвајају злочинца од друштва, да ови не би наудили друштву и упропастили друге људе“ (Преподобног Касијана разговори VIII, глава 12) (5. Т. 3, С. 11).

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *