Професор Владимир Димитријевић
Бели облаци над паклом – Раџниш – тантрички демонски месија
Тантризам је медитацијско – магијска пракса заснована на поклонењу Шиви, богу разарања, и Кали (Шакти), његовој жени, богињи смрти и уништења. Дравидска популација, пре но што је бела раса стигла на индијски потконтинент, упражњавала је поклонење овим божанствима, жртвујући им животиње и људе. Циљ тантре је да се „прихвати празнина као своја права природа“. Тантристи се Кали – људождерки клањају као прождирачици времена и простора, оној која директно иницира у ништавило. У „Маханирвани тантри“ наводе се следеће речи: „Као што све боје ишчезавају у црном, тако сва имена и облици ишчезавају у њој (Кали, нап. прир.)“. Људско тело се, ради достизања „просветљења“, предаје свим могућим сексуалним изопаченостима, које су вековима смишљане (то је пут „леве руке“) или медитативном буђењу „змијске енергије кичме“, то јест кундалини (пут „десне руке“). „Пут леве руке“ је подразумевао и људске жртве, а оргијање и пијанчење су упражњавани као „светиња“. „Кроз ове поступке, због којих неки људи горе у паклу, следбеник тантристичке јоге постиже крајње ослобођење“, говорили су „леворукаши“. Жан Мишел – Варен, који је популаризовао ову доктрину, каже: „Оно што изгледа скандалозно, срамно, немогуће, најкраћи је пут према унутарњој чистоти“.
На путу тантре стајао је и човек кога ћемо овде описати. Мрско нам је то што чинимо, али његових следбеника и његових књига има и код нас, и то све више (издавала их је ИП „Езотерија“, кроулијевци, који га сматрају правим „телемитом“, исто као Кроулија.) Познат је по књизи „Мој пут – пут белих облака“. Име му је Раџниш Чандра Мохан, а звали су га Багаван („Бог“)…
Рођен је 11. децембра 1931. године у централној Индији, држава Мадја Прадеш, место Кучвада. Било је једанаесторо деце у породици; он – најстарији. Деда му је умро кад је унук имао седам година. После тога је код детета наступила опседнутост смрћу, која га је пратила целог живота. Непрестано је желео да умре и лутао по околини, иштући нестанак. У тој метафизичкој жеђи за смрћу, сваки дан је правио огледа са собом: устајао кад сви лежу, а легао да спава кад се сви буде; јео претерано и гладовао; вежбао магијско дисање и телекинезу. Пратио је погребне поворке и уживао да гледа спаљивање лешева. „Човек ме се не тиче“, говорио је касније. “ Смрт – то је тако дивна појава… Човек је не сме пропустити“. Седам дана је провео у напуштеном храму, лежећи и чекајући да умре. Није се померао док су му муве слетале на лице, нити док је кобра гмизала преко њега. Носио је дугу косу, упркос обичају села, а кад му је отац рекао да је скрати, обријао се до главе, што је у Индији знак жалости због очеве смрти. Сањао је да упада у понорно дубоке бунаре, трчао миљама да би побегао од себе…
Медитирао је на неком дрвету и доживео „одвајање душе од тела“ (астралну пројекцију); затим је имао осећај да је достигао празнину. 21.’ марта 1953, после седам дана без икакве наде, њега је испунило некакво Присуство, које му је донело огромно блаженство (како би се православно рекло – запосео га је ђаво.) То је било „просветљење“, после кога Раџниш постаје гуру, један од најпопуларнијих гуруа Запада. У ствари, до званичног гуруизма прошло је више од десетлећа. Наиме, 1956. он је дипломирао филозофију на универзитету у Јабалпуру, где је касније предавао десет година и читао, читао, читао – да би лакше комуницирао са западним интелектуалцима. Године 1966. напушта свој позив (исте године основана је и „Црква сатане“ у Сан Франциску), и проглашава се „аћарву“ – „духовног учитеља“… Он је „Багаван“ – живи бог. Индус Гита Мета, аутор књиге „Карма кола“ (о индијским гуруима који су преплавили запад нудећи „инстант – спасење“), каже да је на Раџнишовим сеансама та начитаност јако привлачила слушаоце: „Бог је био интелектуални сноб. Избацивао је „најжешћа“ имена. Исус, Маркс, Махавира. И Фриц Перлз.“ Помињао је Сартра и слободу коју ствара стрепњу; Кјеркегора који говори да је човеков живот „страх и дрхтање“; Маркузеа, Силвију Плат и Упанишаде стављао је у исти кош… И Западњацима се то допадало. Његова библиотека је имала, веле, двеста хиљада наслова…
Ашрам у Пуни у планинама Махараштре био је циљ следбеника са свих страна света. Он их је учио слободи – групном мистичком плесу и сексу, ослобађању од „инхибиција“, „просветљењу“ путем гажења свих норми… Часописи, попут немачких „Штерна“ и “ Шпигла“, били су пуни његових слика: Раџниш се осмехује, и личи на чаробњака из Оза. Правио је огледе у провокацији Бога. Био популарнији од гуруа Раманаха Махаришија и Рамакришне, које је усмртио рак, па и од Мехер Бабе, који је после саобраћајне несреће постао непокретан.
Нешто чудно је било везано за Раџнишов ашрам: људи су у њему пречесто ишчезавали. Нетрагом нестајали. Европске владе су, на захтев својих грађана, настојале да провере о чему је реч, али нису сазнале много. Нестао је и принц од Хановера, Велф, рођак британске краљице Елизабете, и то пошто је инициран и примио индуско име Свами Ананд Вималкирти.
Нико из ашрама ништа није говорио о томе, због гвоздене дисциплине. Сви су били једнолико одевени: црвена одећа и Раџнишов медаљон о врату. Нису смели да преиспитују поступке надређених им људи, подређених директно „учитељу спасења“. Гуру им је говорио: „Шта год се дешава у овој комуни дешава се с мојим знањем… Ви немате никакво право да просуђујете шта је исправно, а шта није. Ако већ знате шта је шта, нисте овде потребни. Ако сте већ просветљени – идите кући… Није ваш посао да судите шта је право а шта не. Ово није обично место да би се обичне ствари ту примењивале. Овде је у току необичан оглед“.
Место у коме су се збивала предавања било је названо „Будахол“ (Будина сала). Раџниш је долазио у једном од многих ролсројсева, напуштајући свој апартман – Лао Цеову кућу, како су је звали… Људи су фанатично подизали главе да би га први угледали. Уздисали су и викали од среће. По сведочењу Тала Брука, који је истраживао његов рад и посетио Пуну, гуру је личио на мага из Толкинових романа. Публици се обраћао на хиндију и на енглеском. Чак и кад је говорио хинди, присутни Европљани и Американци су се претварали да разумеју, иако нису схватали ни речи.
Ашрам је био направљен по белачком моделу. Кували су Швајцарци, Немци, Французи, Швеђани. Месо је било забрањено, али је алкохол био дозвољен у неограниченим количинама. Кружила је трава, пробани су LSD, кокаин и хероин. „Мелтинг пот“ је био савршен: поред аристократије и чланова краљевских кућа, глумаца и интелектуалаца, било је ту разних аутсајдера, изопаченика, психопата и читача тарота… Сви су били једнаки, али, како би Орвел рекао, неки су били „једнакији“: управитељи ашрама и телохранитељи, мајстори борилачких вештина…
Раџниш је волео богате. Једино они имају довољно новца н времена да би достигли просветљење, говорио је. Мрзео је децу и породицу. Мушкарце је принуђавао да се стерилишу, а жене да абортирају. Узори су му, по сопственом признању, били Александар Велики, Стаљин и Хитлер.
Како је водио своје људе? Сматрао је да их треба „уништити“, да би били пресаздани. Улогу гуруа је објашњавао овако: „Учитељ је крајње разоран. Учитељ ствара хаос. Уводи вас у лудило што се тиче вашег ума – јер, кад се ум разболи, он стаје… И изненада се јавља нова свесност“. Знао је да многе од поступака за индуковање лудила не сме откривати јавно, јер би то могло да га кошта. Једној групи својих посвећеника у Бомбају 15. јуна 1970. је рекао да ће неки од његових поступака „просветљавања“ смети да се открију тек после 2500 година, кад људи „духовно узнапредују“. Уништити ум: то је циљ „просветитеља“ са далеког истока.
Ево како (опет Раџниш): „Ум вели: „Прво упознај, па уђи у то. Без знања, ускакање у тако нешто је опасно. Можеш се изгубити, можда се нећеш вратити. Или – ко зна да ли је то добро или лоше? Зато прво сазнај о томе све што можеш“. Али нема начина да се о томе сазна било шта ако се у то не уђе. То је опасност, ризик, коцкање. Зато је sanyasine (своје следбенике, нап. прир.) зовем „коцкари“. Они су спремни да иду за мном, без оклевања, у непознато. Ја им не дајем никакве гаранције… Човек мора да ризикује. Опасност је пред њима. Било да ћете доживети просветљење или полудети, опасност је ту… Зато је Учитељ потребан… Ако му не верујете, лудило вам не гине.“
Други пут ка „просветљењу“ јесте уништење савести. Ево вежбе коју је Раџниш препоручивао својим следбеницима: „Седите и гледајте… Долази вам помисао да неког убијете. Ваш ум ужива у помисли да неког убијете; то је с једне стране. Друга страна ума вели: „То је јако лоше, грех је…“ Кажете: „Томије савест“. Није то ваша савест; то вам је убачено. То вас друштво изнутра контролише; то је друштвена стратегија контроле. Не знате шта је добро а шта лоше… Сетите се да его жели да буде поистовећен са добром страном, моралном страном. Он се изврсно осећа… Још увек вас држи та страна ума, још увек сте робови. Ваши свеци и ваши грешници – робови су и једни и други. Истински елободан човек је слободан и од оног што је добро и од оног што је лоше. Он је са оне стране добра и зла. Он је само свестан и ништа више“ (часопис „Sanyas“, септембар – октобар 1979.).
Испирање мозга и срца било је последица свега. Али је Раџниш то сматрао добрим. Његов баштован, Дивјананда, који није могао да издржи то што му се збивало са умом, дошао је учитељу и рекао му: „Шта се ово збива са мном? Постао сам скоро као зомби, и бојим се. Да ли да одем и радим нешто друго?“ Учитељ му је одговорио: „Буди зомби. Буди савршени зомби, то је све. Настави да радиш“. У часопису „5апуа$“ за мајјун 1978. учитељ вели: „То ће се десити многима. Не бојте се кад се то деси… То је стање незнања; не знате шта је шта, сво ваше знање је изгубљено, сва памет је отишла. Постајете идиот. Изгледате као идиот! Људи ће рећи да сте хипнотисани или нешто слично, да нисте онај стари. То је тачно; али то је својеврсни шок. И добро је, јер ће уништити прошлост…. то је сав смисао sanyасинства и учеништва: да сва ваша прошлост буде избрисана – ваше сећање, ваш его, ваш идентитет – све мора да оде“ (подвлачење наше, нап. прир.). Дакле, ово је права апологија „испирања мозга“.
На другом месту, Раџниш вели: “ Сваки вас учитељ обезглављује, немилосрдно вам сече главу, уништава вам разум, уништава вам логику, изводи вас из главе. Једини начин је комплетно одсецање главе. То је треће стање: катарза. Кад глава више не функционише, престаје њена контрола и затвореник је слободан… То је разлог због кога прави ученик пролази неку врсту лудила поред учитеља“.
Још један пут ка просветљењу: уништење породице и секс са свима, без разлике. Раџниш: „Човек је прерастао породицу. Корисност породице је окончана… она је врло штетна јер квари људски ум. Али у прошлости није било друге могућности, није било начина да се изабере ишта друго. Била је нужно зло /…/ За велику већину, породица је одвратна. Питајте психоаналитичаре – рећи ће вам да све врсте душевних болести настају у породици. Све врсте психоза, неуроза – све је из породице. Породица ствара врло, врло болесно људско биће“.
Зато је он нудио своју комуну: секс без ограничења, и да деца припадају групи. Тако ће она бити слободна од „породичне значке“. И да гледају сво оргијастичко лудило: „Нека се деца играју, нека гледају, уживају. Кад им родитељи воде љубав, нека буду ту. Нека буду део тога, нека гледају… шта се дешава са њиховом мајком кад води љубав. Како јој је лице у заносу, како јој се очи затварају и како улази у себе; како отац доживљава оргазам, како вришти од среће. Нека деце виде многе како воде љубав. То ће их обогатити“. То јест, обогаљити. То јест, још ће их више направити зомбијима. Једна од бивших раџнишовки, Ада, рекла је Талу Бруку да је после двадесет – тридесет интензивних веза са разним мушкарцима у току године, неколико година узастопце, човек готов шизофреничар: „Постајеш матора, истрошена џукела у својој тридесет петој и нико не жели ни да те пипне“… А у томе и јесте „просветљење“: самог себе претворити у истрошеног пса, у савршеног зомбија, у живог мртваца који је заувек пропао и за кога нам васкрсења.
Раџниш им је све то отворено говорио, и sanyasini су се блесаво смешили и ишли за њим у понор. Докле је достизао гуруов цинизам, види се из његовог обраћања следбеницима: „Вама су потребне лажи као што деци требају играчке. Играчке су лажи. Лажи су вам потребне ако нисте одрасли/…/ Све Буде су лагале. То је било због њихове велике сапатње… Цела истина би била превише. Можете просто бити шокирани, смрвљени. Не можете поднети сву истину. Разориће вас. Само лажима можете бити доведени до врата храма. И тек на вратима вам може бити саопштена сва истина. Али тада ћете разумети, тада ћете схватити због чега су биле потребне лажи“.
Отац лажи, сатана, учио је Раџниша. Он се тиме и хвалио – да је у контакту са узвишеним дусима, који га поучавају. То су исти они дуси који су водили Блавацку и теозофе. То су дуси који су водили Хитлера. Та група духова која је стајала иза Хитлера и нацизма, говорио је Раџниш, има име „Ашока девет“, и једна*је од најмоћнијих. Због тога је читав Далеки Исток на известан начин био са Хитлером, јер је далекоисточна група водила Хитлеров дух. Па шак, иако је „Ашока девет“ надзирала Хитлеров его, подухват спасавања човечанства није успео. И Раџниш је наставио да га спасава.
Метода је била проста: поседнуће. Демон који служи Раџниша треба да поседне његовог ученика. Ево како је он то описао (запамти, читаоче: то је срж сваке индуистичке иницијације – од трансценденталне медитације до „Харе Кришне“): „Кад год учитељ жели да ти помогне, да очисти твоје енергетске канале, твоје пролазе (духовне кундалини канале), ако су зачепљени, он те просто поседа. Он просто силази у тебе и његова енергија, која је вишег квалитета, чистија, неограничена, улази у твоје енергијске канале… То је читава вештина Шакти – пата (кад он додирује твоје чело током иницијације.) Ако се ученик стварно предаје, учитељ га одмах може поседнути. И кад сте једном поседнути учитељевом енергијом, кад вас прана окружује и улази у вас, лако се чини оно што се годинама није могло чинити… Али ако учитељ уђе у вас као водопад, постајете сасвим друга особа, и то изненада“.
Све ово је деловало на људе, страшно и непорециво. Изабела, Шпанкиња краљевске крви, која је говорила пет језика и врхунски свирала виолончело, много је волела Раџниша. Он је обраћао мало пажње на њу, проводећи више времена са Немицом Вивеком, која му је била најчешћи сексуални партнер. Изабела је била љубоморна на Вивеку. На крају, Раџниш је принцезу натерао да спава са човеком који јој се усшште није допадао. Она, која је писала најдивнију поезију на матерњем језику и на италијанском, која је прекинула све везе са шпанским краљевским домом, била је згажена као крпа. Престала је да једе. У оближњем градском парку играла је као луда. Одвели су је у душевну болницу. Ашрамовци су одбили да признају било какву везу с њом, као и Раџниш. Изабела, која је припадала његовим најближим сарадницима, остала је у лудници, тврдећи да је одбацивање само тест верности. И даље је волела Раџниша.
Један Аустралијанац, пише Тал Брук (Брук је, већ рекосмо, у Пуни спроводио озбиљну истрагу) извршио је самоубиство. То му је заповедио Раџнишов глас, који се јављао ниоткуда. Човек је покушао све да избегне смрт, али паклени глас се понављао. На крају, самоубиство је било „излаз“. Мајка тог човека је дошла у Индију на сахрану. Две недеље после погреба, постала је Раџнишова следбеница!
Екарт Флотер, немачки новинар и бивши раџнишовац, сведочио је Бруку о најгорим могућим понижавањима којима су људи били подвргнути.
У јулу 1978. Флотер је био на скупу Самарпан групе, на чијем је челу стајао неки Енглез. У групи се налазила девојка у црнини – родитељи су јој умрли. Енглез је насрнуо на њу и скинуо јој одећу. Док је девојка плакала, вођа је рекао: „Све што ти треба је секс“. И остали из групе су се поскидали, а мушкарци су несрећницу силовали. Групно силовање је код раџнишоваца одобравано као „средство против женских инхибиција“.
Веда, песник из Велса, сећа се да је приликом групног плесања, огромна, безлична енергија обухватала све, долазећи однекуд (опет демонско опседнуће). Било је то као електрицитет. Свако зло се може чинити, само ако је човек свестан, говорили су му. Раџниш је сматрао да сваки свестан чин постаје медитација. Ево његовог исказа: „Ако чак и убијете неког свесно, при пуној свести, то је медитативно. Зато је Кришна и рекао Арџуни: „Не бој се. Не бој се! Убијај, кољи, при пуној свести, знајући да нико није убијен… Ти само уништаваш обличја, а не и оно што је иза обличја. Зато уништавај обличја“. Ако је Арџуна могао да буде тако медитативно будан, онда није ни било насиља. Нико није убијен, ниједан грех није почињен“ (Раџниш, Књига Тајни, изд. Харпер Колофон 1977.)
Ети зашто је гуру волео Хитлера. И зашто је отишао даље од „Мајн Кампфа“.
Тек кад се види којим путем воде гуруи, може се разумети реченица коју је Сузан Еткинс, следбеница Чарлса Менсона, изговорила на суду правдајући своје убиство глумице Шарон Тејт, супруге режисера Поланског. Та реченица, која је запањила Америку, гласила је: “ Морате заиста имати пуно срце љубави да бисте учинили оно што сам ја учинила Тејтовој (подвлачење наше, нап. прев.)
Циљ је стварање новог, ђавољег човека.
„Ако не створимо Новог Човека (натчовека, рекли би нацисти, нап. прир.), и то у наредних двадесет година, човечанство онда нема будућности… трећи светски рат ће бити глобално самоубиство. Он може да се избегне једино ако се створи нова врста људи. То ће бити оглед, велики оглед, од кога много зависи“…
Тако је говорио Раџниш. Тако је говорио Хитлер. Тако је говорио Ниче. Тако је говорио сатана.
А sanyasini су носили црвено одело и Раџнишов портрет око врата.
Групни огледи су кључ за новог човека.
Наведимо још један. На челу му је био Сомендра, хваљен као један од највештијих у „просветљавању“.
Он је прво наредио читавој групи да се свуку и да стану у угао. Неки су то учинили стидљиво, други су већ на то навикли. Сомендра је девојци, по имену Шакти, наредио да из тог угла пређе у други. Била је лепа, плавуша, у двадесетим годинама. И била је потпуно покорна.
Окрени се осталима и кажи како се зовеш, рекао јој је Сомендра.
Зовем се Шакти, рекла је она полугласно.
Јаче, заурла Сомендра.
Зовем се Шакти, рече она.
Не могу да те чују, вриштао је вођа.
Зовем се Шакти, вриснула је плавуша.
Гласније!, чуло се опет.
Зовем се Шакти…
Гласније!
И тада је она „пукла“. Урлала је:
Зовем се Шакти, зовем се Шакти, зовем се Шакти… Сомендра је онда рекао Шакти да дише дубоко. Почео је да јој савија тело у пределу карлице. Тело јој се тресло, и она је вриштала. Сомендра је играо око ње, и додиривао је – благо, час врат, час груди, час стомак. Она је играла и вриштала, играла и вриштала, све више се тресући. У суседном углу неки су плакали, а неки су такође плесали.
Затим је Сомендра прозвао девојку, бивши фотомодел, која, нага, није била нарочито изазовна. Почео је да се игра са њеном левом дојком, и да јој говори у лице:
Ти ниси жива. Ти си лажњак. Ти си највећи лажњак који сам икад видео. Погледај се: не можеш ни да плачеш. Сви други то умеју, а ти не умеш чак ни то. Твоје сузе су лажне. Ја им не верујем. Не верујем да имаш било каквих осећања у себи, мислим да си изнутра мртва. Нема живота да тече кроз твоје крвне судове. Могу да те искасапим. (Руке су му се приближавале њеном врату.) И ти нећеш звати чак ни у помоћ, допустићеш ми да то учиним. И мислиш да знаш шта је предаја, шта је прихватање. Не знаш ни почетне ствари о томе шта су предавање или прихватање.
Марш у ћошак!, заурлао је он. Не могу да радим с тобом. Ниси спремна… Гледао ју је са презиром…
Ослобођење се даље састојало у понављању што више порнографских израза и у што луђем оргијастичком понашању… Тако је настајао „нови човек“…
Сличне ствари се дешавају у свим гностичарским групама, нарочито код кроулијеваца. Једна врста самоникле гностичкотантричке групе била је и банда масовног убице Чарлса Менсона, личности која је ставила црн жиг на хипиреволуцију. Његове девојке су веровале да воде љубав с богом и ђаволом кад год су водиле љубав с Менсоном. (Менсон је тврдио да је и бог и ђаво у исти мах!) Кад су касапиле жртве у кући Шарон Тејт, то је била тантра. Јер, тантристичке иницијације су крајње насилне и жзоЕачене. Рамакришна, који је на западу ширио индуизам, био је тантриста, и медитирао је изнад лешева. Код раџнишоваца, учитељ Тирта је причао о једном хапуабши који је полудео од мржње и гнева и почео да удара другара из групе о зид. Тукао га је и шутирао, и тада му је Тирта рекао да врати енергију у себе, што је насилнику донело тренутно „просветљење“.
Индија је земља у којој и данас има људских жртава. У Бенгалу децу жртвују Кали (Маха Дурги), у Мисорију такође убијају људе на дар боговима, а широм Индије бебе се убијају приликом изградње моста. Закон ово забрањује, али се и даље дешава.
Брук је ово, као упућен у индуизам, одлично знао. У току свог истраживања о раџнишовцима, успео је да убеди једног Индуса – психијатра, који је радио са лудим sanyasinima, да му каже нешто о збивањима у ашраму. Разговор је изгледао овако:
Да ли сте чули за многа самоубиства међу sanyasinima?
Да, за многа сам чуо.
Колико?
Тешко је рећи. Педесетак, шездесетак, на стотине…
А убиства?
Али ако они буду хтели да ми одузму живот… Знам људе, ја сам психијатар, они то раде… Шта ће их спречити да то учине неком кога одаберу? Да, убијали су, знам то…
Зашто? Из забаве? Ради обреда? Мислите ли…
Не могу сасвим да уђем у њихове мотиве… Врло је могуће… Скоро сигурно.
У реду, шта Раџниш ради у унутарњем кругу? Да ли он ради оне страшне тантричке ствари као што је жртвовање људи или секс са лешевима? Је ли неко од ваших „шенулих“ пацијената мрмљао било шта о томе? Од оних пацијената који су били блиски Раџнишу?
Доктор је ћутао пред Бруком. На крају је једва изустио:
Моја породица у Пуни живи поколењима. Не желим да одем одавде. Мајка ми живи овде. Уз то, ако одем, увек ми могу ући у траг, увек.
И ништа није рекао.
А Раџниш је понављао: „Само ретардиран и крајње лицемеран човек може веровати у Бога“.
И још: „Ја сам најбољи забављач у историји човечанства. Ово је мој циркус, мој карневал. И ја невероватно уживам у њему“.
Касније, кад је побегао у САД, изјављивао је на телевизији:
„Ово није религија. Нисам им гуру ни вођа. Ја сам им само пријатељ. То је све“.
Америка га је упропастила. Разоткрила га. Његова сарадница Шила Силверман је, после Америке, заглавила у затвору у Западној Немачкој. Он је, после Америке, морао да лута као уклет од земље до земље.
Године 1986, у свом бекству, дошао је на једно грчко острво са својом групом. Православна Црква је одмах реаговала, и грчка влада га је протерала због бласфемија и оргијања. На лондонском аеродрому Хитроу нису му дали да уђе у Велику Британију…
Проклетник није имао мира. На крају, умро је, беславан и лишен моћи и утицаја.
Но, читаоцу смо дужни да испричамо шта се све десило са Раџнишом кад је стигао у САД, и како је тамо његова утопија била на ивици остварења, да би се срушила нагло и изненада. Податке за наставак приче о Раџнишу преузели смо из документарног филма „Страх је господар“ филмске куће „The Jeremian Films“…
Раџнишове терапије су се, видели смо, и даље састојале од урлања, вриске, секса са нежељеним особама. Многи су вршили самоубиства, а Ошо је доводио психијатре да би им показао своју методу „лечења комплекса“… Оне који нису успели да излече комплексе пре смрти, брзо су кремирали.
Циљ му је понављамо, био стварање новог, срећно безумног човека. Желео је идеалисте са пуно пара. Говорио је: „Новац је моћ, а моћ може да купи све/…/ Верујем у луксуз и ако не могу учинити да сви луксузно живе, барем могу учинити да ја тако живим“.
Да би се разликовали од осталих, раџнишовци су носили црвену одећу и његове медаљоне о врату. Отворено их је упозоравао: „Ја вас учим комуни, а не породици. Породица је основа нације, државе, цркве, свега што је ружно“.
Уз већ поменуто, ашрам у Пуни је био центар трговине дрогом и криминала. бапуазш су у њему подметнули две бомбе, да би узели паре од осигурања. Гуру је одмах затим оптужен за утају пореза. Да би избегао излазак на суд, 1981. он је из Индије побегао у САД, остављајући масу својих следбеника без игде ичега, да их прогутају вртлози тамошње беде.
По налогу његове секретарице Ма Ананд (Шиле Силверман) купљено је 10 квадратних миља земље у Орегону, да би био подигнут град Будафилд (Будино поље). Сместиште су саградили у близини маленог места Антелоп. Антелопљанин Дон Смит се сећа да су обећали да ће бити добре комшије. Али само обећали. По Раџнишовом учењу, то их није обавезивало. Раџниш је говорио: „Мени је врло тешко да будем искрен. Ја не верујем ни у шта, чак ни у Истину“.
Без обзира на то, морало се избећи плаћање пореза, а зато је требало бити религијска организације. Раџниш је мрзео религијске организације. Говорио је: „Ако сте Јеврејин, или хришћанин, или индуиста, или џаиниста, или будиста, ви нисте човек. Ви сте мртви. Ви сте леш“. Но, пошто није веровао у Истину и није сматрао да га ишта обавезује, Ошо је свој камп регистровао као религију по имену „раџнишизам“. Настојао је да око себе поново окупи утицајне људе, да би избегао злу фаму која.га је пратила још из Индије. Уз њега су се нашли Дебра Олсен, унука првог демократског гувернера Калифорније, као и Стјуарт, син амбасадорке САД и УН Џин Киркпатрик; медијски је најатрактивнија била Шенон Џ. Рајан, кћи конгресмена Лија Рајана, кога је убила секта Џима Џонса. Шенон је тврдила да између „Храма народа“ и раџнишоваца нема никакве узајамне везе, па чак ни сличности.
Докле је ишла оданост лудом гуруу? Др Џон Воли, угледни лекар, сећа се како је, попут многих, продао кућу и новац дао секти. Криминал је и даље био средство зараде. Бивши чланови су објавили да су их принуђавали да кријумчаре дрогу из Индије у Европу и Америку да би остали у секти ако нису имали новца да дају редовне прилоге. Због криминалних радњи, директор Раџнишове фондације у Индији је био ухапшен.
Секта је за годину и по дана успела да сагради Раџнишпурам и да окупира оближњи Антелоп. Силверманова је претила становницима да ће их порезима принудити да напусте своје место. Секташи су малтретирали грађане, нарочито старије. Јавност је негодовала, закон је кршен, али је Раџниш имао своју философију закона: „Закон вам не дозвољава да живите. Толико сужава животни простор да ви морате пронаћи начин и средства… А онда долазе адвокати. Они вам помажу да кршите закон, а да још увек будете у његовом оквиру. То је сав њихов посао. Адвокат је потребан јер закон ствара са једне стране криминалце, а са друге стране адвокате. И једни и други су исти“. Раџнишов адвокат је био угледни П. Џ. Токс из Лос Анђелеса. ‘Он је, као Свами Прамнарен, водио правни рат против Антелопа.
Тужили су људе и тражили велике одштете. На суду, становницу Антелопа Маршу Винцерман напала је Шила Силверман, тврдећи да се њен муж убио због Маршине прељубе, и да њена деца то треба да знају. Ова клевета је Маршу сломила, и онемогућила је да се брани… Нико није марио за муке Антелопљана. Име града је промењено у Раџниш.
Идиличну слику о секти почели су да кваре бивши чланови. Године 1983. група бивших sanyasina открила је мноштво криминалних радњи на ранчу, илегална усељења путем формалних бракова. Боб Харви, менаџер ранча, такође је сведочио о многим насилним свадбама.
Контрола на ранчу била је јака. Људи из ниже класе били су робови одвојени од породица и пријатеља, економски и емоционално потчињени. Раднике су третирали као псе. Напрезали су се од 12 до 18 сати дневно, без дана предаха. Харви каже да су људи били физички и ментално преморени, јер се тражило и да раде и да „позитивно мисле“. Силверманова се хвалила да њени сарадници „шљакају“ и по двадесет сати дневно, а да су ипак, кад се све обави, срећни, и уз то још „певају“. Шпијунирали су несрећнике на сваком кораку, а представници више класе могли су да силују било кога, у било које време.
Главни метод „испирања мозга“ била је тзв. „динамичка медитација“. Она се састојала од скакања, урлања и хипервентилације, што је прекраћивано периодима апсолутног мировања. Силверманова је говорила: „Људи нису у трансу због дрога, него зато што су срећни“.
У то време раџнишовце су принудили да подижу крематоријум. Зашто – није се знало. Члановима покрета Шила је, ради опомене, причала шалу о два Немца у аутомобилу и 550 Јевреја у аутомобилској пепељари. Харви сведочи да на ранчу ништа није сађено да би се људи хранили. Сунцокрете су сејали да би новодошавши наивци мислили да ће бити фармери. Паре су намицане на сваки начин. Ма Ананд је принуђавала мушкарце да, пре стерилизације, продају своју сперму банкама семена.
Нарочито су злостављали децу, за коју је Ошо веровао да их од малена треба сексуализовати. Гуру је говорио: „Ако је порнографија прихватљива и дозвољена у филмовима, на ТВу, у часописима и књигама, то ће људима помоћи да изађу из својих скровишта. Биће корисно“.
Беки, кћи Боба Харвија, сећала се да деци није дозвољавано да буду са родитељима. Тражила су их, често узалуд, по ашраму. Већина малишана није знала да чита и пише. Шила их је принуђавала да пре ручка гледају како се одраслом мушкарцу и жени ради тест на гонореју. Девојчицама од 13 до 15 година су уграђивали дијафрагме и стерилисали их. Боб Харви се сећа да су дете од 13 година присилили да спава са мушкарцима од 32 и 45 година.
У кампу је било много промискуитета и хомосексуализма. Због тога је Раџниш наредио кондоме, као и ношење одеће различитих боја за разне врсте полних болести.
За време прославе прве годишњице Раџнишпурама, 1982, унајмљен је Стивен Собл са екипом, ради одбране ранча. То су били наоружани чувари, као и Раџнишови телохранитељи, који су, уз то, били стручњаци за све борилачке вештине, и човека су могли убити голим рукама. Почели су да увежбавају гађање.
Године 1984. државни тужилац Орегона, Дејв Фронмајер, почиње да гони раџнишовце због кршења закона о одвајању цркве од државе, јер су они, као религијска група, освојили Антелоп. Да би власт остала трајно њихова, Силверманова је у Антелоп почела да довози, са свих страна, одрпанце који је требало да гласају за њихову клику. Кришна Дева, други портпарол секте, тврдио је да се раџнишовци бранити, и да неће окренути други образ.
Раџниш их је овако учио: „Хитлер је у својој књизи „Мајн Кампф“ написао да љубав не уједињује. Љубав нема снагу. Сва снага долази кроз мржњу. Креирајте мржњу и они ће се ујединити. У потпуности могу да разумем његову проницљивост“. Запуаше су обеђивали да ће бити опкољени и нападнути.
Циљ оправдава средства. Опет гуру вели: „Најосновније правило у овом насилничком животу је: сва средства су добра ако испуњавају крајњи циљ. И, наравно, много је боље потегнути мач него се расправљати. То одмах доноси решење. Лакше је борити се с неким и тако одлучити ко је у праву. Моћнији су у праву. То правило и даље важи… Закон џунгле“.
Полиција је у области Васко почела истрагу. Шила је Еобегла у Европу, скупа са сарадницима. Било је планирано убиство Дејва Арана, Раџнишовог лекара. Државни тужилац Фронмајер стављен је на листу непријатеља секте. Откривена је намера да се отрује водовод града Далса. У том граду, раџнишовци су салмонелом заразили залихе хране, због чега је тровање добило преко 700 људи. Раџнишу је претила тужба на основу имиграционог закона. Он је покушао да побегне на Бермудска острва, али је био ухапшен у Северној Каролини. Дошло је суђење. Утврђено је да је крив и добио је 170 година робије. Постигао је договор са судом да призна кривицу, уплати четиристо хиљада долара и добије суспензију казне у трајању од десет година. Тако је учинио, и побегао из САД главом без обзира. Шила Силверман је ухапшена у Европи, и осуђена на робију. Кришна Дева је постао владин сведок у процесу против Раџниша. Откривен је огроман број криминалних радњи – од лажних бракова до рекетирања… Империја славног гуруа се расула у прах и пепео. Орегонски ранч и 93 ролсројса понуђени су на продају. Антелоп и Орегон су се смирили, али су стотине хапуаша препуштени на милост и немилост случаја, и, као раслуђено стадо, лутали су не могући да се укључе у нормалан живот.
Лутао је, као уклетник, и Раџниш. Брзо је напуштао државе и локације на којима се смештао. Говорио је: „Кад дође право време, учинићу све што могу да ме неко ко је у близини убије. То неће бити случајно. Ја ћу све сам организовати.“ Ово је подсећало на Џонса и „Храм народа“, нарочито стога што је гуру обећао тренутно просветљење свима који умру у исти мах кад и он, у простору од 25 миља око њега.
Испустио је своју црну душу 1990. године у Индији.
Post scriptum сусрету са Раџнишом
Екарт Флотер је запазио нешто врло чудно међу следбеницима Раџнишовим. Они су се разболевали од истих болести као и гуру. Не само од полних болести, него и од истих алергија, од астме, од унутрашњих болести које је он имао. Гуру је могао да им ради шта год жели, и нико се није бунио: од силовања до стерилизације, све се прихватало.
Зашто?
Један од разлога су демонске моћи којима је овај несрећник баратао пошто се сасвим предао злодусима. Тал Брук сведочи да је и његов негдашњи гуру чинио оно што је могао да чини Раџниш: да се бави духовним вампиризмом. У оквиру његове истраге, једна од бивших ученица Багаванових причала је да је познавала човека који је у Пуни, у Будахол – сали, медитирао. У тој просторији била је Раџнишова слика. Одједном, он је изашао из слике, пришао свом ученику, отворио му груди и појео срце. Вративши се у фотографију, он је срце избљувао. Овај ученик је то сматрао дивним искуством, и осећао да од тог часа њима управља нека друга, неземаљска сила. Медицинска сестра из Немачке, коју је Екарт Флотер срео, причала му је како јој је Раџниш у виду духа долазио да би имао односе са њом. То је, у први мах, изгледало сјајно, али касније је добијала нападе непрекидног страха и ужаса. Осећала је такође да ју је неко сасвим лишио животне енергије.
У ашраму су се дешавале и друге језиве ствари. Флотер се сећа да су sanyasini каткад могли да чују звук судара два аутомобила, мада аутомобила нигде није било; гледали су чудно возило, налик на змаја, са огромним светлима, како пролази поред њих, хитајући „двеста на сат“ – а никаквог возила није било…
Сатанизам је био присутан у сваком чину Раџнишових сарадника. Шива Мурти, иако један од најоданијих следбеника, напустио је орегонски ашрам после догађаја на оближњој реци. Он и његов пријатељ су веслали у кануима – једноседима. Пријатељ је упао у брзи водени ток, преврнуо се и почео да се дави. Шива Мурти је вокитокијем јавио о томе Силвермановој, молећи да пошаље хеликоптер ради спасавања. Она је одбила, и његов пријатељ је погинуо. Тива Мурти је из Орегона отишао у своју домовину, Шкотску. Касније је часопису „Штерн“ написао следеће: „Раџниш Мохан води бескрупулозно међународно предузеће вредно милионе долара. Појединце и групе које га следе он нечовечно искориштава… Његово виђење света се састоји у томе да само он и његови следбеници треба да владају земљом. Да ли вам то звучи познато?“
Немцима је звучало. Личило је на Хитлера, омиљену Раџнишову личност, човека „са оне стране добра и зла“.
Тал Брук пише: Тодинама сам изучавао северноиндијски тантризам и видео да је то изворни модел за европски сатанизам. Онај Древни остављао је свој смрад и крваве трагове вековима, од Нимрода вавилонског, до рогатог бога друида/…/ Тантра је отишла најдаље. Предаја путем самопонижавања једење изм, некрофилија, канибализам, људске жртве – сетимо се „скидања крова конвенционалне моралности“ – оргије, обожавање Шиве, … Сатане, Оног Древног. Шива са својим кобрама и трозупцем.“
Шиви, то јест сатани, клањао се и Раџниш, као што му се, у виду Кришне или неког другог лудог „бога“ клања паганска Индија. И Раџниш је то овако тумачио: „Бог је морао да узме сатану да му помаже око управљања светом. Без ђавола, ни он не може да управља стварима./…/ Мој ашрам не прави разлику између ђавола и оног божанског. Ја све упијам. Ко год да сте, усисаћу вас. И ја користим све врсте енергија… ђаволске енергије могу да буду коришћене на божански начин. И то је само почетак. Чим стигне још ђавола, видећете“.
Тантризам и црна магија одобравају људске жртве. У својој књизи „Црне вештине“ Ричард Кевендиш објашњава зашто је сатанистима потребна људска жртва: кад се убија човек, ослобађа се много енергије. Ако је то повезано са оргијама, енергије има још више. Према Кевендишу, који се позива на Кроулија, „ово је највећа тајна практичне магије“.
Уосталом, наше згражавање неће запањити сатанисте. Они верују да смо ми, Хришћани, заостале будале које не схватају да је, како каже кроулијевац Горан Ђорђевић у чланку „Logos Theleme“, „циљ свих спиритуалних тежњи управо спуштање Небеса на Земљу, увиђање истоветности свега што постоји, брисање границе измвђу добра и зла (подвлачење наше, нап. прир) и испољавање Бога у свету“. Ђорђевић даље наставља: „Кроули је тврдио, слично Јунгу, да сво зло треба проживети и трансформисати у себи, слично алхемијској трансформацији нечистих психичких метала у злато, а не прогнати и одбацити део своје Психе у пакао. То је у складу са новоеонским гледиштем да магичар не сме да се изолује од било ког дела Универзума. Зло је само изокренуто, искривљено Добро, и да би достигао Апсолут, стање без Ега, нужно је прво их уравнотежити у себи, а затим истовремено превазићи подједнако Добро као и Зло. Због тога схватање сатане у тхелеми и херметизму, као Уништавача људског ега, нема никакве везе са схватањем сатане у хришћанству, сатанизму и другим староеонским творевинама“. То јест, по Ђорђевићу, сатана је „позитивна личност“. Тојест, убијати ради надилажења Добра и Зла се може – то јест… Ђавољи водвиљ се наставља…
И води у лудило и пакао.
Брук је дошао до дневника Рона Рикардса, иницијацијом претвореног у „Деву Рупена“, једног од првих блиских Раџнишових следбеника, милијардера из Аустралије. Био је на дијети од млека и опијума. Он је свој дневник, пред саму смрт, предао Екарту Флотеру, а овај га је дао Бруку. А Рикардс није умро од дроге: скочио је кроз прозор, и покушаји да га, после пада, спасу, нису успели.
Црна свеска била је пуна чудних цртежа и анаграма. Описивала је његова путовања и везе са девојкама. Искуства са разним дрогама и „ширење поља свести“… Ево неколико одломака.
„15. јануар, понедељак… „Осећам се предивно што живим. Што дишем. Што сам у чаробној земљи. Осећам као да сам одувек овде. Индија је чиста стварност“.
Али већ у уторак је писао: “ Осећам се тако усамљено… плачем, плачем… тако сам усамљен међу овим такозваним sanyasinima, тако сам, тако усамљен. Ко су ми пријатељи? Шта? Зашто? Како? Не! Не!… Има ли нечег што вреди? Сада, данас, осећам бол. Плачем. Ридам. Сећам се. Прошлост је била дивна. Сад сам изгубљен у Индији. Зашто сам дођавола овде?“
У четвртак је записао: „Осећам се помало самоубилачки данас. Махавира рече: Једини вредан начин самоубиства је престати да дишеш, да једеш, да пијеш, да се крећеш – и тако умиреш. Прилично уврнуто сам се осећао“.
И дошла је смрт.
Куда је та смрт водила? Флотер се сећа: „Године 1979. једна девојка из Енглеске умрла је, изгледа, од хепатитиса – мада тешко да неко умире од хепатитиса – и сви су се са погреба вратили са некаквим чудним осећањем. Девојка је лежала на ломачи. Пре но што су је спалили, певали су и играли као и обично.
На лицу јој је остао залеђен тај израз. Очи су јој биле и даље отворене. Имала је израз крајњег страха… и стално сам о томе слушао. Умирали су у ашраму људи који су, сви до једног, имали исти израз у очима. Као да су у последњем часу видели нешто крајње стравично, невероватно. Мора да су нешто видели у последњем трену, рецимо појаву сатане. Сви ти људи. И ја сам уверен да је та енглеска девојка у последњем трену видела у чему је. Ја сам аналитички новинар и био сам главни уредник „Немачког пословног недељника“и навикао сам да радим са чињеницама и реалијама. Немам некакву нарочито емоционалну прошлост. Зато верујем само у оно што могу да потврдим. И мој закључак о тим догађајима је који су се збили умирућим sanyasinima јесте да им је сатанска реалност била скривена до пред тренутак умирања. И тада би је угледали. Као да су се сударали с њом. Могла је то бити посета сатанина… Или су били обманути толико да су стигли до тачке бесповрата и тада је он долазио, полажући право на њих“.
Тако се завршавао тантристички пут ка „Апсолуту“.
Носили су црвену одећу и Раџнишове портрете о врату…
„Бели облаци“ довели су их до пакла…
* * * * *
Раџнишових следбеника има и код нас. 23. октобра 1992. организован је, у хотелу „Југославија“, „Ошо медитациони интензив“. У позиву – огласу је писало да су посетиоци „дужни понети са собом комотну одећу за рад – тогу или тренерку, по могућству тамноцрвене боје, папуче, вегетаријански сендвич и сок. Не користити дезодорансе и парфеме. Обавезно – AIDS тест“.
Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.
Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.