НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Професор Владимир Димитријевић
Да ли је тибетански будизам „хришћанство без Христа?

Већ годинама се у свету, па и код нас, тибетански будизам представља као нека врста „хришћанства без Христа“, прекрасне далекоисточне духовности коју треба дубље упознати и, по могућству, њоме обогатити свој религијски опит. Колико је то могуће и пожељно, покушаћемо да кажемо у разматрању које предстоји; мада је тема захтевна и широка, трудићемо се да се зауставимо на најбитнијем.
Наше прво „мистичко“ познанство са Тибетом дошло је преко једног фалсификата, који су 1982. објавиле „Дечје новине“, ревносни пропагандисти далекоисточне мистике на овом терену. Сам тај фалсификат појавио се педесетих година у Лондону, и био је потписан са “ Лама Лобсанг Рампа“. Књига је запањила западне читаоце описом духовног живота у једном манастиру тибетанске престонице, Ласи, као и причом о отварању „трећег ока“, после чега је могуће видети духовне облике људи и њихове тзв. „ауре“. Заинтересована јавност почела је да истражује наводе књиге, и открило се да је њен прави аутор Енглез Сирил Хенри Хоскин. Тако се испоставило да је „Лобсанг Рампа“ у ствари нови „Карл Мај“, а „Треће око“ није био ништа друго до „Винету“ у далекоисточном издању. Међутим, то није сметало да ова књига код нас буде јако популарна и читана.
Пропаганда тибетанског будизма нарочито се усилила од Бертолучијевог филма „Мали Буда“, у који су уложене грдне паре, и за чије снимање је био веома заинтересован поглавар ламаизма, ДалајЛама, који живи у индијском граду Дарамшали, пошто се Тибет налази под окупацијом кинеских комуниста. Недавно се код нас појавила књига дописника „Танјуга“ из Делхија, Божидара Француског, која се зове „Насмешени Бог: поруке будистичког поглавара Далај Ламе“. У њој је овај вођ Тибетанаца, који је 1989. добио Нобелову награду за мир, представљен у најбољем светлу, као и његова религија, пуна сапатње и ненасиља.
У књизи сазнајемо да је Далај Лама, четрнаеста инкарнација Ченрезија, Буде Саосећања, вођа кога његови следбеници сматрају богом и краљем. Садашњи Далај Лама је човек који мисли да се пракса тибетског будизма може спојити са традицијама модерне науке Запада, што би значило веома важну синтезу која би помогла превазилажењу кризе у којој се нашло човечанство.[1] Од будистичке медицине до астрологије – све се да уклопити у научне системе. Он мисли да је видовитост уобичајен феномен, мада још недовољно научно истражен. Далај Лама је америчком медицинару са Харварда, др Херберту Бенсону, дозволио да осмотри физиолошке феномене који се збивају током медитирања. Бенсон је утврдио да током тантричких медитација долази до повећања телесне температуре, што медитантима омогућава да ноћ проведу у снегу без последица по здравље. Њихов број удисаја и издисаја смањује се на око седам у минуту. Лама мисли да модерна техника и будизам више не противрече једно другом, јер су материја и енергија два аспекта исте стварности, о чему је учио и Буда. „Ствари које видимо само су различити прелазни феномени и тог вечног тока го кога потичемо и са којим ћемо се поново сјединити“, додаје он.
Иако су га комунисти протерали са Тибета, Далај Лама сматра да је могуће направити синтезу марксизма и будизма, што би била добра политика: „Мислим да и марксизам садржи неку врсту будаства. Карл Маркс је испољавао велику бригу за права запостављених људи, мада је, са друге стране, због њега настало много мржње у свету (…) Мора се правити разлика између система и оних који те системе оживотворавају. Суштина марксизма није апсолутно антирелигиозна, па стога нема сврхе да верници буду подозриви према том учењу, јер тиме само јачају тензију и стварају опште неповерење (…)
Комунизам је био један од највећих људских експеримената свих времена и ја не могу порећи да сам био веома импресиониран том идеологијом“. Међутим, чињеница да су кинески комунисти побили преко милион Тибетанаца и уништили преко 6000 будистичких храмова, наводи Далај Ламу да се огради од насиља у примени марксизма, тако да би, кад би морао да гласа, гласао за неку од партија тзв. „зелених“. Резерве према капитализму остају: „Ја немам ништа против капитализма све док води рачуна о хуманости, али ме моја верска убеђења много више упућују на социјализам и интернационализам, који су ближи будистичким принципима. За мене је једна од веома привлачних теза марксизма она према којој је човек коначно одговоран за своју судбину. Управо је такво и будистичко становиште“.[2]
Изгледа да остварење социјалистичко – интернационалистичких перспектива будомарксистичке филозофије Далај Лама види у „новом светском поретку“. Он каже: „Коначни циљ мора бити демилитаризација читаве планете – да не буде више оружја, армија, нација, већ само нека врста колективних светских снага под контролом Уједињених нација“ (подвлачење наше, нап. аут.).[3]
Што се тиче стварање светске религије, Далај Лама сматра да то није могуће, јер су другачијости религија на свој начин корисне. Уз то, „међу религијама постоје велике, чак фундаменталне разлике. Рецимо, са становишта једне религије која признаје Бога Творца, будизам је чисти атеизам, будизам уопште није религија. Са будистичке тачке гледишта, религије које признају Бога Творца греше, а тај погрешан приступ донеће и погрешан резултат“.[4]
Божидар Француски сматра да је нама најближа основна Далај Ламина порука: „Није важно да ли неко верује у карму, Буду или Христа, већ да буде саосећајан и пун љубави према свим бићима. Свако дело учињено са племенитом мотивацијом је религиозан чин – и суштина свих религија“. По носиоцу Нобелове награде за мир, „пошто ми, људска бића, долазимо из Природе, нема никаквог смисла да идемо против Природе. Због тога сматрам да покрет зелених није ствар ни религије, ни морала. То је луксуз, без тога можемо преживети. Али нећемо преживети ако наставимо да радимо против Природе“.[5]
Оснивач тибетанског будизма је полулегендарни Падма Самбава, који је изучио тантризам у Индији и дошао да га шири на Тибет 747. године. О Падми Самбави причају се многе легенде – почев од оне да је шашао из лотосовог цвета. Казује се како је, видевши једног краљевог сина, који је у претходном животу био куртизана (а та куртизана је навела будистичког монаха да прекрши завет целомудрености), бацио каменчић на муву која је била на челу малог принца – „пројектил“ је убио и дете и муву. Кад су га оптужили за злочин, Падма Самбава им је објаснио да је мува на дететовом челу имала душу Падме Таслага, који је у претходном животу оклеветао самог Самбаву (учитељ тантре се онда звао Гаутама) за убиство, због чега је Гаутама погубљен. Убивши каменом муву и дете, оснивач тибетског будизма је, по сопственим речима, испунио „кармичку правду“. Нису му баш поверовали, на су га затворили. Пошто није знао како да побегне. Самбава је са себе скжнуо одећу, ла се покрио окултним знамењима од људских костију и узео два магијска штапа. Попео се на кров затвора и, играјући као луд, погодио и убио жену једног од министара земље Ургњен и њеног синчића. И та је убиства извршио због „кармичке правде“! Пошто је Самбава био краљевски син, протерали су га, а нису га осудили на смрт.
Оснивача тибетског будизма иницирала је једна од женских божанстава – дакини, која је у рукама имала ритуални бубањ и зделу од људске лобање. Она та је посветила у тајне тантризма. После тога, Падма је, веле легенде, наставио да се бори против зла, појављујући се у разним обличјима – као дете, муња, младић, девојка, птица, животиња, инсект, лекар и богаташ. Био је ветар, вода и брод. Затим је отишао на Тибет, где је почео да се бори са злим дусима. Победио их је и са њима склопио уговор: од тада демони треба да штите будистичко правоверје. Ламаистички монаси им се до дана данашњег редовно моле и приносе жртве. Самбава је основао и први манастир – Самја, а затим отишао са Тибета, „да се бори против зла“ на другим местима.
Ширењу будизма на Тибету супротставља се домаћа религија бон, нека врста шаманизма у коме су боговима биле приношене и људске жртве. Међутим, индијски тантризам који је Самбава донео имао је пуно сродних елемената са боном, па је дошло до неке врсте синтезе.
Тибетански будизам је усредсређен на манастире и одржава га велики број калуђера, на чијем су челу ламе. После смрти водећег ламе, тражи се савет од пророка, и полази се у потрагу за дететом у који се инкарнирала душа покојника. Ако дете препозна покојникове предмете, оно је нови лама, и наслеђује власт. Садашњи Далај Лама (право име – Тензин Гјатсо) сматра се четрнаестом инкарнацијом Буде Саосећања. Он је и световни владар Тибета, зато што је петом Далај Лами, који је живео у XVII веку, монголски принц Гушри Кан предао државну власт. Тибетанци, иначе, сматрају да потичу из споја двају инкарнација једна која је узела облик мајмуна, и друге у облику чудовишне звери која се храни људским месом. Ченрези, Бог малости, инкарнирао се на Тибету, после стварања света, као мајмун, који је живео целибатно и медитирао. Његова жена Долма узела је облик чудовишта, и туговала што нема брачног друга. Тхубтан Јигма Норбу у својој књизи „Тибет“ пише овако: „Мајмун се ожени чудовиштем и родише им се шесторо деце, која воде порекло од шест врста створова која насељавају овај свет: богова, полубогова, људских бића, духова и звери. Други, пак, тврде да су то шест различитих група људи који данас живе у Тибету“. Немац Хајнрих Харер, европски учитељ данашњег Далај Ламе, од њега је, док је „живи Буда“ био још дечарац, чуо чуђење поводом длакавости белог човека: „Хенри, па ти си длакав као мајмун“. Херер каже: “ Пао ми је на памет прикладан одговор, јер сам знао да једна легенда Тибетанцима приписује порекло из сусрета њиховог божанства Ченрезија са једном ђаволицом. Када се сјединио са женским демоном, Ченрези је узео обличје мајмуна, а пошто Далај Лама важи за реинкарнацију овог Буде, изречено поређење у себи није носило никакав увредљив призвук“. Данашњи Далај Лама био је изабран по начелима реинкарнационистичке монархије. Тринаести Далај Лама, Туптен Гјатсо, умро је 1933. године, као 57годишњак. Тело му је балсамовано, а глава леша окренула се, сама, према североистоку. Регент, који је и сам био Лама, гледајући у свето језеро Ламој Латсо, угледао је на површини света слова, а затим троспратни манастир у чијој близини је била кућица са необичном надстрешницом. Манастир се звао Кумбум, и био је у области Амдо, на североистоку Тибета. Изасланици су одмах кренули у потрагу. Нашли су и манастир и кућицу са чудном надстрешницом. У кућици су замолили да преноће. Најмлађе дете, садашњи Далај Лама, препознао је вођу групе, иако прерушеног у слугу и казао да је он из будистичког манастира Сере, што је било истина. Детету су понудили разне предмете. При додиру са било којим личним предметом претходног Далај Лама, дете је викало: “ То је моје!“, а друге ствари није хтело ни да погледа.[6] И тако је изабран нови Богокраљ, који своје следбенике има у Лаосу, Камбоџи, Тајланду, Бутану, Индији, Монголији, Манџурији и Кнни, са око 500.000 обраћеника на Западу: од С.А.Д до Француске.
Успомене Хајнриха Харера

Књига већ поменутог Хајнриха Харера, под насловом „Седам година на Тибету“, занимљива је као непосредно сведочанство човека који је живео на двору ДалајЛаме пред само његово бекство из Ласе. Године 1939. он је, са једном нацистичком експедицијом, био послат у истраживачки поход на Нанга Парбат. Чекајући у Карачију брод за повратак, дочекао је рат, био ухапшен од Енглеза и налазио се у заробљеничком логору у Индији, све док није побегао са још једним другом, Петером Ауфшнајтером, пребацивши се преко Хималаја на Тибет. После многих перипетија, постаје учитељ ДалајЛаме. Најзанимљивије детаље његовог казивања представићемо нашем читаоцу, да се види како изгледа реинкарнационистичка монархија.
Харер је после дугих лутања са Ауфшнајтером успео да буде примљен код „Божје мајке“ – мајке самог Ламе. Ово му је омогућило да присуствује и неким обредима, јер им је, на мајчину интервенцију, влада одобрила слободно кретање. У тибетском главном граду, Ласи, упознали су многе значајне личности из племићких кругова, са неким су се спријатељили. Добили су могућност да присуствују дочеку нове године,“године ватреног пса“.
„Свуда су велике фигуре светаца од маслаца, које будистички монаси припремају за овакав дан. Када се појави Далај Лама, народ се дубоко поклања, испуњен страхопоштовањем. Сви који могу баце се ничице на земљу, а млади Буда разгледа фигуре од масла. Затим благосиља окупљене, и после обиласка, праћен гардом, враћа се у палату. А тада наступа руља: „Као пробуђена из хипнозе, маса од десетине хиљада баца се из савршеног реда у потпуни хаос. Прелаз је тако нагао да човек остаје забезекнут. Крици, дивљи покрети… Газе једни друге, а ускоро падају и прве жртве. До малопре још уплакани и задубљени у молитву, одједном постају прави дивљаци. На сцену ступају монаси – војници. То су крупни момци нагарављених лица и постављених рамена, што доприноси да делују још страшније. Безобзирно деле ударце штаповима по гомили. Свеци од масла су у опасности: свисе безглаво тискају као њиховим постољима. Ударци су већ пропраћени крицима и јауцима, али управо они који су већ добили по глави враћају се поново. Као да су сви опседнути демонима (подвлачење наше, нап. аут.). Јесу ли то исти они људи који су се до малопре клањали пред једним дететом? сад их благосиљају бичеви… Чађаве бакље над главама, болни крици из запенушане масе, понеко нагорело лице и стењање прегажених!“
Далај Лама је обоготворен. Његову носиљку носи тридесет шест људи у копоранима од зелене свиле, са шеширима на главама. Један монах над његовом главом држи штити од перја. Уопште, запажа, Херер, религија прожима сав живот Тибета. Све секте су у учењу сродне, разликујући се само по спољашњим обележјима. Нарочито је битно учење о реинкарнацији: „Већ након краћег боравка овде, нисам више ни муву могао тако да убијем. У присуству Тибетанаца, нисам се у усуђивао да ударим било каквог инсекта, и кад би ми несносно досађивао. Овакав став према живим бићима доводи до дирљивих сцена. Ако се на излету на пример, мрав успуже неком уз ногу, нежно ће га узети и склонити. Права мала катастрофа настаје ако мува случајно упадне у шољу чаја. Сви скачу и спасавају је да се не удави, јер је то можда реинкарнације нечије баке! (подвлачење наше, нап. аут.)
Кад је мали Далај Лама три године медитирао, на читавом Тибету је била забрањена грађевинска делатност, „јер приликом земљаних радова, страдају неминовно инсекти и глисте, колико год се људи трудили да то избегну.“ Тибетанцима је било јако тешко да копају: стално су остављали алат и вадили жива бића из груменова земље, да би их склонили. Харер наставља: „Сходно свему томе, на Тибету нема ни смртне казне. Убиство важи за најгнусније злодело, али убица бива једино избичеван, па му се окивају ноге. Ужасна казна бичевања заправо је мање хумана од смртне казне, јер им често осуђеници подлежу у страшним мукама. Али, при томе се нико није огрешио о правило вером прописано“ (подвлачење наше, нап. аут.)
На Тибету се у свему уздају у силу магије: кад нема кише, долази пророк из Гандона који пада у транс, и прориче дажд који ће прекинути сушу. Болесници бивају доведени код лама, које их мажусвојом светом пљувачком; или се мокраћа људи, које сматрају за свеце ставља у кашу и онда се то даје болеснику.[7] Верује се у моћ амајлија, које су фигурице богова. Највећу моћ имају предмети које је у рукама држао Далај лама. Ништа се не ради без ослушкивања судбине – многе жене и мушкарци живели су од астрологије и врачања.
Харер је у манастиру Нечунг видео како изгледа прорицање званичног државног пророка, без кога ништа није предузимано у политици. То је био деветнаестогодишњи монах – медијум.
Пророчанства се дају тако што се у човека усељава „храмско Божанство“. Ево како то изгледа: „Из храма је већ допирала пригушена, језовита музика. Унутра нас је дочекао сабласан призор: са свих зидова кезиле су нам се ужасне гримасе и мртвачке лобање! У тешко окађеном простору једва се дисало. Младог монаха управо су доводили из његових одаја (…) Медијум се задубио у концентрацију./…/ А онда, одједном, као муњом ошинуто извило се његово тело! Жамор је прострујао двораном: бог се уселио у њега! Медијум се све више тресао, крупне грашке зноја обливале су му чело./…/ Трзаји су му постајали све јачи, а обремењена глава (са тешком пророчком капом, нап. аут.) заносила се исколачених очију.[8]
Наједном скаче – слуге му притрчавају, али им он измиче – и уз пиштање обоа почиње у екстази необичан кружни плес. Његово стењање и шкргутање једини су људски звуци у целом храму.“ Пророкове“ неразумљиве речи и крике бележио је монахписар, који је био у исти мах и тумач. Харер напомиње да су државни пророци на Тибету сменљиви – смењивали би их ако би дуже време прорицали лоше догађаје по државу. Немачки путописац је говорио да пророк изгледа нормално кад није у трансу, али, за Нову годину, призор је био овакав: „Тетурао је улицама, док су га слуге придржавале са обе стране. На сваких тридесетак метара сручио би се у наслоњач који су носили за њим. Народ му се склањао с пута, у тишини посматрајући овај демонски призор“.
Пријем код Далај Ламе је значио много за људе који су са свих страна Тибета долазили, преваљујући на хиљаде километара, бацајући се у прашину и пузећи на коленима. Далај Лама је поклонике ударао по глави свиленом кићанком, а затим би им његови службеници давали малени црвени шал, који су верници „живог Буде“ сматрали највећом светињом, носећи га као амајлију која штити од сваког зла.Што се тиче дарова који се доносе Далај Лами, они прелазе у власништво манастира или се поклањају заслужнима. “ Једино врећице са златом које се стављају пред престо остају у личном власништву Богокраља. Оне долазе у златне и сребрне ризнице Потале, у којима је вековима нагомилавано благо баснословно, предавано у наслеђе од једне инкарнације другој“, каже Харер. Мада будизам проповеда ненасиље према глистама и мувама, у случају побуне против државног поретка правила постају нешто суровија. Године 1947. против актуелног регента се побунио бивши регент, Ретиг Римпоче, који је желео да поново узме регентску власт, иако је на престолу до Далај Ламиног седео други. Њега су подржали монаси из манастира Сере. Ретиг је био ухапшен, а манастир Сера гађан хаубицама, док они који су дигли буну нису схватили да им је „лоша карма“, и да немају наде на успех. Тамнице су се испуниле бунотовницима: „Влада је запленила и јавно распродала сва добра побуњеника. Ретигове куће и павиљони су порушени, а дивне воћке пресађене у друге вртове. Војници су безобзирно опустошили манастир. Још недељама су се по базару повлачили златни пехари, брокат и друге драгоцености“.
Путовања Александре Нил

Александра ДавидНил дошла је на Тибет са намером да изучи северни будизам; са европејском мешавином скепсе и инфантилног заноса пришла је тамошњој религији. У самом предговору, истиче да су Тибетанци, иако себе сматрају будистима, прихватили многа учења древне религије бон, тако да се ова мешавина разликује од изворног будизма. Један од главних, „криваца“ је био отац тибетске духовности – Падма Самбава, врач – чаробњак. Нилова сматра да је тибетску духовност исправније звати ламаизмом него будизмом.
За тибетски будизам карактеристично је велико поверење у магију. Једна домаћа изрека каже: „Ономе ко је вешт, биће удобно чак и у паклу“. Карма се може побољшати магијским дејством.
Вера у реинкарнацију може довести до веома необичних моралних чинова. Ево примера. Прича каже да је на Тибету живео лама који се сматрао инкарнацијом угледног претходника. Имао је велику библиотеку и најбоље, учитеље, али није марио за знање – био је полуписмен и уживао у ленчарењу. Тај лама је непросветљен умро. У то време тибетским пустињама лутао је Дугпа Кинглес, „чудотворац и филозоф строгог држања“. Наишао је на један извор, на коме је нека девојка захватала воду. „Филозоф строгог држања“ је насрнуо на њу са намером да је обешчасти. Она се отела, побегла кући и све испричала мајци. Пошто јој је описала напасника, мајка је схватила да је то чувени дубтуб (мудрац – чаробњак) Дугпа, а дубтуби не могу бити тек тако склони насиљу.[9] На основу ламаистичке догматике, мајка је кћери дала овакав етички савет: „Кћери, човек кога си срела је велики Дугпа Кинглес. Све оно што он чини добро је. Врати се на поток, простри се пред њим и пристани на све што он буде желео“. Кћи је послушала мајку, и срела Кинглеса како размишља на једној стени. Понудила му је своје тело. Међутим било је „касно“.
Дубтуб јој је рекао: „Дете моје, жене е побуђују никакву жељу у мени. Ал чуј: велики лама из суседног манастира умро је као незналица и водио је недостојан живот пошто је занемарио све прилике које су му биле пружене да се образује. Видео сам његов дух како лута кроз Бардо (област у којој душе обитавају у паузи између два тела, нап. аут.) привучен недостојним новим рођењем и желео сам а му из сажаљења омогућим ново људско тело. Али снага његових лоших дела ми то није дозволила. Ти си побегла и док си била у селу онај магарац и она магарица коју видиш тамо на ливади су се спојили. Ускоро ће се велики лама родити у виду магаренцета.“
Тибет и Хималаји су прожети магијом: лоптице а бројаницама се често праве од костију људских лобања; чудотворци могу да убијају људе на даљину и лете кроз ваздух… Самој Ниловој се чинило да јој некакви демони прете да неће обавити своју мисију и достигнути тајне због којих је дошла. Док је разговарала са Махараџа ламом и опатом из Поданга, покушавала је да их убеди да је немогуће знати ко је Падма Самбава био као историјска личност. Тада је зачула један глас, који је долази од неког невидивог: „Ништа од онога што покушавате неће успети… Људи ове земље мени припадају… Јачи сам од вас“. Нилова је заборавила своје хришћанско наслеђе, макар и западно: није могла да претпостави чији глас то говори. Касније је од неких пустињака добила амајлију, која јој је, према тумачењу лама – стручњака за магију, „осигуравала присуство демона који ће јој уклањати опасности с пута и који ће јој служити.“
Није се шалити са ламама! Лама из Чортен Њима био је жењени нгапа чаробњак који је имао себи потчињене сељаке. Кад је дошло време жетве лама је наредио сељацима да му пожању њиву, на шта су се неки сељаци узјогунили, плашећи се града. Отишли су да прво пожању свој јечам. Лама је, да би их казни, призвао своје „богове заштитнике“[10] и оживео торме, колаче купастог облика који служе за магијске операције. Торме су летеле, улетеле у куће непослушних сељака и направиле лом; послушни сељаци су били поштеђени казне.
Магијска сила[11] тибетског будизма заснивала се на вери у оно што би Јунг назвао „активна имагинација“. Године 1912. Далај Лама је Александри Нил о томе рекао следеће: „Бодисатва је база из које могу да се створе безбројни магични облици. Снага коју она ствара из савршене концентрације мисли омогућава јој да истовремено створи фантом који је њој сличан међу хиљадама милиона људи. Она може да ствара не само људске облике, него и многе друге, чак и нежива бића као што су куће, ограде, шуме, путеви, мостови. Може да изазива атмосферске појаве, као и напитке за бесмртност који утољују сваку жеђ“. Причало се да је Трачилама, побегавши из Шигатцеа, на свом месту оставио утвару која се понашала као и он, и све заваравала.
Александра Нил недвосмислено каже: „Тибет је земља демона. Када бисмо се ослонили на легенде и народна веровања, дошли бисмо до тога да је број демона много већи од броја становника. Попримајући хиљаде различитих облика, ова зла бића бораве на дрвећу, на стенама, у долинама, језерима, изворима.[12] Они прогоне људе и животиње да би им одузели „животни дах“ и да би се њима нахранили. Они по својој вољи лутају степама и шумама и сваки путник може да се нађе лицем у лице са једним од њих на свакој кривини пута. Из таквог стања произилази да се Тибетанци веома много друже са злим духовима. Званични ламаизам је преузео на себе да их укроти, да их преобрази, да од њих начини себи подређене слуге и да их због непослушности онемогуће да наносе зло или да их потамане“. Тибетански мистици се, духовно вежбајући, друже са демонима да би их изазивали или да би им дали милостињу. И то учитељи саветују ученицима: лама из Амдоа је свог младог ученика принудио да оде у једну пећину, сам себе веже за стену и целе ноћи пркоси злодусима, и то онима који су представљени на сликама како сишу људски мозак. Пустињак Кушог Ваншен је Александри Нил објаснио да изненадне смрти приликом дозивања демона последица страха, јер ако неко не верује у демоне, неће му бити ништа. То је слично као са децом која су наша, па нам измакну контроли – мисли се објективизују, постају демони и убијају страшљивце.[13]
Обред гчода подразумева мистичко раздељивање себе демонима. Често монаси (трапе) по седам дана једу и пију поред леша, читајући молитве за покојника. Затим се његово тело оставља као милостиња лешинарима. За Нилову је обред у коме је један трапа пао у транс аутохипнозе, ипак био превише. Он је урлао: „Дођите изгладнели демони. На овој гозби моје ће се месо претворити у било који предмет ваших жеља.“ Покушала је да га изведе из транса, али он је у за њу помислио да је демон, па јој је понудио своје месо и крв.
Један од посебних тантричких обреда подразумева и људождерство. На Тибету се прича о великом лами Гогстсангу, који је ноћу, са својим слугом, дошао до једне реке. У реци су нашли леш. Лама је рекао слуги: „Извуци нож, исеци комад меса и једи“. Овај то није могао, али је лама јео, рекавши да има пријатеља у Индији који му сваке године на тај дан шаље обед. Кад су се враћали у манастир лама је казао слуги: „Желео сам да са тобом поделим благонаклоност и изванредне плодове овог мистичног оброка, али ти га ниси достојан.“
Како ритуално људождерство тумаче представници ламаизма?
Овако: „Постоје бића која су, пошто су достигла веома висок ступањ духовног савршенства, претворила супстанцију свог тела у неку тананију природу, која има својства различна од обичног меса. Међутим, већина нас није способна да разликује ту промену.
Појести залогај тог промењеног меса значи доћи у екстазу и досећи наднаравна знања и моћи (подвлачење наше, нап. аут.)[14] У оквиру обреда овог будизма постоји и обред оживљавања мртваца магијском формулом, после чега се чупа мртвачев језик који се суши и служи као моћно магијско оружје. Од магијских вештина упражњава се и лебдење, а женске богиње, дакини, које дају тантричке иницијације су старице са зеленим или црвеним очима…
Александра Нил је желела да се научно, објективно изучавање будизма настави. После свега што је описала, међутим, чини нам се да је њен суштински научни закључак, ипак реченица: „Тибет је земља демона“.

Истраживања В. Ј. Еванс – Венца

Један од оних који су истраживали тибетански будизам и били за њега животно заинтересовани је и В. Ј. Еванс – Венц, који је 1917. отишао у индију. Он није био објективан и хладнокрван научник, него је учествовао и у обредима који су му били понуђени. Тако је 1918. отишао да посети Шивину пећину Амар Нат; живео је у прашумама горњег Ганга као пустињак. Упознаје ламу са Тибета, Кази Даву Самдупа, и постаје његов ученик, све до 1922. када је лама умро. Плод дружења је књига „Тибетанска јога и тајна учења“. Венц је веровао да ће ова древна знања помоћи европском човеку у потрази за „неугасивим Светлом Истока“. Поред овога, ЕвансВенц је приредио „Тибетанску књигу мртвих“ и књигу о јогину Миларепи.
Тибетански будизам се развио из става махајанабудизма да се сви путеви могу употребити да би се дошло до циља: постајања Будом и помоћи осталим бићима у достизању будаства. Учитељ је онај који представља Буду, и он се мора слепо слушати, да би ученику заузврат дао прави пут ка будаству. Свако религијско веровање и метод могу се употребити на тој стази – то је разлог због кога је прихваћена и тантра.
Обред који ЕвансВенц описује подразумева сечење и комадање себе да би се демони нахранили и тако им се дала шанса да се ослободе овог света и крену ка будистичкој нирвани. Суштина обреда је у распаравању свог стомака, давању крви злодусима, и затим зашивању ране магијским силама. То је тзв. „краћи пут“ ка достизању нирване.
Ритуал чода је праћен магијским плесом, свирањем у трубу канглинг којом се призивају духови и ударањем у бубањ дамару, прављен од људских лобања и превучен људском кожом. Еванс – Венц каже да је са овим обредом некад било повезано једење људског меса и пијење крви жртве, али је то укинуто кад је дошао будизам. Па ипак, једна од инвокација Чода гласи овако: „О, ви гости, дођите на велику гозбу. Бубањ од лобање, најбољи и најређи од бубњева, има јасан звук; столњак од људске коже (на коју је гозба постављена) је диван за посматрање; труба од људске кости испушта мелодичан звук“.
Тибетански будизам је заувек прожет утицајима шаманистичког бон веровања, о чему говори и Идрис Шах у својој „Оријенталној магији“. Бонистички обред подразумева кађење демонима, дување у рог од кости, после чега сви жреци призивају злодуха Јаманатаку са његовим друштвом, да узме месо, вуну и кожу говечета јак. Њихов „бог“ има главу бика, очњаке и рогове. Ногама гази људска тела. Украшен је лобањама и костима, а око њега гори пламен.
Тибетански будизам постао је популаран на Западу преко теозофије Јелене Блавацке, преко Ане Безант, Јелене и Николаја Рериха до савременог Њу Ејџа све више људи се занимало за „махатме“ који са Хималаја управљају спиритуалном еволуцијом човечанства. Шамбала је духовни центар и штаб из кога ће доћи месија човечанства – Мајтреја.[15]
Николај Рерих је тврдио да се Шамбала налази у подземљу, и да из ње „владар света“ излази у обилазак ламаистичких манастира.
Фердинанд Осендовски, русификовани Пољак који је био министар фшансија у Колчаковој влади, после пораза белих нашао се у Монголији, а затим и на Тибету. 1922. издао је књигу „И звери, и људи, и богови“, у којој је писао о подземном свету Шамбале и њеном господару, о коме су му причали ламаисти. Јелена Блавацка тог господара описује са четири руке, од којих су две на грудима, једна држи лотос а једна змију. Има бројанице око врата и треће око Шиве. Називају га „покровитељем Тибета“ и „спаситељем човечанства“. Тибетанци га зову Жигтен Гонпо. Цар света, сматра се, зна помисли свих владара, и помоћу магије управља поступцима њиховим.[16]
Очито је да овакав „господар света“ својим поклоницима намеће религиозност која не може проћи без људских жртава. Можда се неко пита откуд трубе од људских костију и столњаци за чод обред од људске коже. Будистичко објашњење вели да то означава презирање материјалне егзистенције. Кости од којих се праве бубњеви и свирале могу се, додуше, узети од мртвих. Али није баш увек тако.
Код северних будиста људске жртве су постојале све до XX века. Један од оних који су их упражњавали био је и Тушегунлама (или Џалама), који је себе сматрао инкарнацијом Махакале, великог црног бога смрти, владао је степом скоро пола века. У августу 1912. када су Монголи освојили кинеску тврђаву Кобдо, било је ухваћено 35 кинеских трговаца. Требало је да они послуже као материјал за обред великог „освећења застава“. Сабирајући народ, ламе су свирале у трубе и ударале у бубњеве. Кинески трговци су били скинути до гола, руке и ноге су им везали на леђа. Док су ламе певали и носили посудице са крвљу за демоне, Џалама је предводио поворку. Спустио се на колена пред првим Кинезом, изговорио обредне формуле, а затим му у груди зарио срполико сечиво. Извадио му је срце живом и ставио га у пехар направљен од сребром окованог горњег дела људске лобање. Монголи су крвљу која је текла из груди петорице Кинеза које је лама жртвовао исписивали знамења на својим заставама, док је маса урлала у заносу.
Чиновник локалног кнеза дошао је до места покоља и покушао да спречи даље лудило, јер „жута вера“ не дозвољава људске жртве. Међутим, рекли су му: „ЏаБогдолама врши тантражртвоприношења по стародревном обичају, како предају негласна, тајна предања. За нас је његова наредба – главна! Тако Махакала каже да треба поступати са непријатељима религије.[17]
Руски религиолог Ломакина каже а Џи лама као будистички „светац“, није ни пио, ни пушио. Као инкарнација Махакале, он је, у ствари, био сматран инкарнациојм Шиве, великог разоритеља космоса. Ламесликари, Махакалу представљају са мачем или ножем, спремним да прождеру непријатеље жуте вере. Он осећа блаженство кад види како се муче „носиоци зла“.[18] Сматра се да жртвовање које је вршио ЏаЛама не може да врши свако, него само високо посвећени тантриста, који је достигао дубину мудрости. У тантризму се мисли да они који су достигли савршенство убијајући људе, истима помажу да се њихове грешне душе очисте за боља рађања (сетимо се како је убијао Падма Самбава!). Осендовски каже даје ЏаЛама био близак пријатељ самог Далај Ламе; он је за себе говорио да је једини који је видео „цара света“, господара Шамбале.
У часопису „Пламенови Сибира“, 1927. године А. Бурдуков је објавио истраживање „Људске жртве код савремених Монгола“. У једној бици 1913 године, Монголи су по наређењу ЏаЛаме, здрали кожу са рањеног Киргиза, коме је будистички жрец претходно извадио срце, пошто је Киргиз био велики јунак. Одерана кожа је била посољена и висила је као“тулум“ у ЏаЛамином шатору. Руски одред је „Махакалу“ ухапсио у марту 1914, носећи ову кожу као доказни материјал о суровости црног мага. Лама је успео да побегне у Монголију кад је почела бољшевичка револуција.
Зашто је била потребна кожа човека? Она символизује кожу Мангуса који је инкарнација зла. Када се прави нови манастир, људска кожа се користи за нека од великих молепствија, тзв. хурала. Бурдуков каже да ламе нису волеле свог колегу, али су га признавале као ученог и посвећеног у тајне. Тулуми од људске коже су код већине будистичких жреца замењивани белим латном, али су у главним храмовима Ласе, тамо где је бивао Далај лама, за молитве страшним боговима коришћене управо људске коже.
Године 1921, када је избио бољшевички устанак Монгола, одред команданта Максаржова упао је у борбу против белог гарнизона атамана Казанцева. Монголи су однели победу. Чеџинлама, који је пратио револуционаре тражио је да есаул Ванданов, Бурјатбудиста буде убијен а његово срце принето на жртву. „Божанство“ које је било у њему, захтевало је овакав поступак. Ванданова су стрељали; његово топло срце прождерао је лама.[19]
Извршитељи овог дела су Бурдукову причали да су есаулово сало и месо поделили ради справљања лекова, што је пракса тибетанске медицине. Иста ствар се десила са подофициром Филимоновим: Чеџинлама је његово срце принео на жртву црвеној комунистичкој застави Монголареволуционара, а затим га појео. Не треба заборавити да је командант бољшевика Максаржов био својевремено саборац Џаламе.
Ово, дакако, није случајност, него традиција. Угледни градови имају заштитника. Античка Атина је имала као покровитеља Паладу Атину, богињу мудрости; хришћански Солун до дана данашњег штити Свети великомученик Димитрије… Заштитница светог града Тибета, Ласе, је богиња Ламо. Она се представља како скаче по мору крви на мули, покривеној тулумом од коже њеног сина, који је издао „жуту веру“.
У интервјуу који је дао Џ. Аведону, објављеном у руском часопису „Пут ка себи“ бр. 3/95, садашњи Далај Лама говори о нарочитој везаности инкарнација Буде саосећања са Махакалом, богом смрти. Каже: „Пошто сам се родио, на крову наше куће населио се пар гавранова. То је нарочито занимљиво, јер се исто десило и после рођења првог, седмог, осмог и дванаестог Далај Ламе. Касније, када је Далај Лама Први порастао и достигао висину у својој духовној пракси, за време своје медитације успоставио је непосредни додир са божанством – заштитником Махакалом. И тада му је Махакала рекао:
„Онај ко, попут тебе, утврђује учење будизма, има потребу за заштитнжом какав сам ја“. Носилац Нобелове награде за мир у својим медитацијама комуницира и са злим божанствима са којима је Падма Самбава постигао договор о заштити тибетанске ортодоксије. У разговору са Аведоном он вели:
„Да би се могао имати посао са такозваним гневним заштитницима, ми сами морамо достићи одређени ниво унутрашњег развоја. Кад човек достигне неке резултате, или стабилност у својој јога – пракси, нарочито у јоги божанстава, и код себе развије гордост тог божанства, он стиче могућност да користи разне заштитнике и божанства. То је управо исправан пут… Ја сам изводио иницијација Калачакре. При том сам увек духовно себи представљао разне заштитнике тибетског народа, тибетског друштва… Та божанства могу да утичу на догађаје који се у свету збивају“.
Тантризам је, продирући у будизам, Тибетанце везао са култовима Шиве и Шакти, који су све само не нормални. У својој књизи „Посвећење и посвећеници Тибета“ Александра ДавидНил наводи један овакав тантрабудистички ритуал: „Када се период затвореништва завршио, и били обављене све неопходне иницијације мужа и жене, Марба се затворио скупа са својом женом Данмедма у својој молионици. Лама је заузео ритуално место са својом супругомдакини, а Нгог Чојдор и његова жена су загрљени седели крај његових ногу. Марба је излио своју сперму у чашу од људске лобање и, помешавши је са разним састојцима, који тобож имају магијска својства, дао ученику и његовој жени да смесу попију. Тај необични ритуал познат је малом броју лама. Према сведочанствима која сам ја скупила, изводи се врло ретко. Говоре да само они који су били иницирани у најскривеније тајне езотеричког учења имају право да га врше. Било ко други, ако се усуди да то учини, родиће се (у наредном животу, нап. аут.) као демон“ .[20]
Осендовски је једног дана дошао код Далај Ламе који му је рекао да је то велики даи, кад се празнује победа будизма над осталим религијама. Предање везано за овај празник каже да је велики Кублај Кан на свој двор позвао жреце разних богова, и тражио да му сваки изнесе своју веру. Један лама се подругљиво осмехивао, ћутећи. На крају, рекао је: „Велики царе! Нареди сваком од нас да покаже моћ својих богова, учинивши чудо, и затим суди чија је вера боља“. Сви жреци су ћутали, а будиста је учинио тако да посуда слатког напитка са стола сама долети до уста Кублајкана. Отпивши из ње у чуду, цар је рекао: “ Твој бог постаће мој бог; њему ће се молити моји поданици. Али реци какве си вере? Ко си и откуда си?“ Овај је рекао: „Учење најмудријег Буде – моја је вера. Сам ја сам пандиталама, Туржо Гамба, из далеког и славног манастира Сакиа на Тибету, где у људском телу обитава ваплоћени дух великог Буде, његова мудрост и сила. Знај, царе, народи који су примили будизам прошириће своју власт на земље Запада, и тачно кроз осам столећа и једанаест година наша вера ће победити све остале вере“. Кублајкан је владао од 1250. до 1260. године. 811 година од тада – пада у другу половину XXI века. Али већ почетком XX столећа руски теозоф Николај Рерих сматрао је да је доба ламаизма наступило – тако су му говорили тибетски посвећеници…
Осендовски пише да се служба у којој Далај Лама служи завршава тиме што Далај Лама благосиља присутне, окрећући се на све четири стране света. На крају пружа руке према северозападу, то јест према Европи, где по пророчанству треба да се шири учење најмудријег Буде…
На Западу, сматра се, има око 500000 људи хришћанског наслеђа обраћених у будизам. Шоко Асахара, коме је Далај Лама дао благослов за рад и који је 1995. потровао путнике у токијском метроу, највише следбеника имао је у Русији – око 30000. Тамо је сарађивао са секретаром Јељциновог Савета безбедности, Олегом Лобовим. Његов поклич је био: „Претворимо Русију у Шамбалу! „.[21]
Руски философ Соловјов је, видећи ширење теозофије, претече данашњег Њу Ејџа, тврдио да је то нешто што се не збива без знања и благослова тибетског будистичког врха. Братство келана, коме је слушао католички мисионар на Тибету Гике у XIX веку, имало је за циљ освајање власти у домовини а затим у Кини, после чега би било освојено Руско царство и остатак света, што би претходило победи жуте вере и доласку Буде – Мајтреје. За келане се причало да имају велике окултне моћи.
Русија и свет су пуни људи који чврсто верују да је Далај Лама предводник религије која је најмирољубивија на свету. ДалајЛама предлаже укидање војске и стављање света под команду Уједињених нација. За то време, Махакала се радује у свом подземном царству, Шамбали. Његови учитељи, какав је лама Јешеј, у свом „Уводу у тантру“, препоручују човечанству: „Неопходно је у себи развити осећај божанске гордости. Божанска гордост се састоји у томе да осећате како сте ви потпуно просветљено тело еманације буде, и да је ваш ум апсолутно слободан од свих предрасуда и ограничења“ …[22]
Међутим, макар „жута вера“ привремено тријумфовала, накрају ће победити Онај Који је рекао: „Блажени ништи духом, јер је таквих Царство Небеско“… Њему, Богочовеку Христу, по речима Владике Николаја, нису потребне брзе, него трајне победе.


НАПОМЕНЕ:

  1. На Западу заиста постоји тенденција да се за науку нађе мистичка парадигма у будистичким учењима. Представници такозваног „холограмске философије“, какви су Фритјоф Капра и Дејвид Бом, писали су студије о томе. Каприна књига „Тао физике“ преведена је и код нас. По Капри, механицистичка слика света је нестала сада је доба за тзв. „холистички“, целовити приступ проблему односа материје и енергије. Коначна идеја која би увид савремене физике и тибетске мистике спојила јесте да је брахман атман, да је унутрашње спољашње, да је космичко божанско. То је својеврсни сцијентистички пантеизам. Капра сматра да нама није потребна синтеза науке и мистике, него „динамично међупрожимање између мистичке интуиције и научне анализе“. Циљ таквог прожимање је да и научници схвате да њихове теорије више не могу подржавати друштво старог, механицистичко фрагментарног погледа на свет. Наступило је време да се оствари „културна револуција“, у складу са идејом новодопске „промене парадигме“.
  2. Ламаизам и комунизам нису блиски само у ексцентричним изјавама Далај Ламе о његовим комунистичким симпатијама у младости. То се нарочито може видети ако се пажљиво прочита књига руског математичара и философа Игора Шафаревича, „Социјализам као појава светске историје“ („Светигора“, Цетиње, 1997.), у којој он, на основу многобројних историјских анализа, показује да је циљ социјалистичког утопијског пројекта смрт човечанства. Он наводи једну есхатолошку визију Фридриха Енгелса који са некаквим мазохистичким уживањем описује како ће се после свих смена после свих смена формација, и после оствареног комунизма, наша планета охладити уз охладнело сунце, и како ће све нестати у леденој космичкој пустоши. Циљ будизма је лична и космичка нирвана – утрнуће, ма како лепо била сликана, и макар се бодисатве враћале да помогну људима који су у канџама карме да и они досегну спокој ништавила. Није случајно да су монголски бољшевици веома лако спојили будизам и комунизам. Вођа монголских комуниста Сухе Батор је саставио песмицу по којој партизани бољшевици који падну у борби иду у Шамбалу. Најважнији детаљ, међутим, свакако је писмо које су тибетанска махатме, скривени велики учитељи, преко руског теозофа Николаја Рериха послали вођама Совјетског Савеза 1926, уз врећицу тибетанске земље коју је требало ставити на гроб великог „махатме Лењина“. Ево како гласи писмо окултних тибетских вођа вођама комуносатанизма у Русији: „На Хималајима ми знамо ово што сте Ви учинили. Ви сте разорили цркву, која је постала расадник лажи и празноверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Затворили сте врата воћних јазбина. Избавили сте земљу од издајника за новац. Признали сте ништавност личне својине. Одгонетнули сте еволуцију заједнице. Указали сте на значење спознаје. Поклонили сте се лепоти. Деци сте донели сву моћ Космоса. Отворили сте прозоре дворова. Увидели сте неодложност градње домова Општег Добра. Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, а признали смо правовременост вашег покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући Јединство Азије! Знамо да ће се многа остварења збити 28 31 36. Поздрављамо Вас који тражите Опште Добро!“
    Не треба заборавити да је Русија у то време била у мору крви православних, који су убијани ради „општег добра“. Једна од веза између комунизма и будизма је такође, безбоштво што Далај Лама признаје, називајући будизам атеистичким. Комунистичка власт Совјетије као да није заборавила подршку тибетских махатми. Од почетка осамдесетих, кад се осећало приближавање перестројке, часопис „Наука и религија“, који се бавио пропагандом „научног атеизма“, почео је да, поред антихришћанских пасквила, објављује и чланке о будизму, индуизму и другим врстама паганске мистике као о нечем занимљивом и привлачном.
  3. Управо је то, изгледа, оно што се у свету заиста збива: државама се одузима суверенитет, а војска Уједињених нација, коју контролише САД, постаје светски полицајац. Нико нема право да води рат осим УН, које свуда у свету штите само „људска права“!
  4. Кнез Николај Трубецкој о будизму пише: „Одбацивши свеблагог Бога, јединственог творца Сведржитеља, човек неизбежно долази на мисао о самоубиству. А како вера у сеобу душа чини обично самоубиство несврховитим и бесмисленим, Индусу преостаје једино пут духовног самоубиства, које и јесте нирвана (…) Једино што је преостало да уради је да се, по могућству, колико толико улепша тај мрачни положај. Због тога је духовно самоубиство добило поетско име нирвана (нир вана, у ствари или „безветрица, затишје“, или „гашење“, „утрнуће“). О суштини овог стања, о томе да ли оно припада бићу или небићу, Буда Сакхјамуни забрањује да се пита: кад ти лекар даје лек са гаранцијом да ће ти он помоћи, не треба питати да ли је тај лек састављен од биљака или минерала. На тај начин, самоубиство се директно не спомиње, а око нирване се ствара поетсхи ореол. Будизам саблажњава управо својом уметношћу којом успева да да привлачни изглед свом одбојном, мрачном учењу (…) Печат сатане види се и у гордости будизма, гордости нечувеној, гордости која уздиже човека изнад богова, и која тврди да овај може сам да располаже својом судбином и својом улогом у космосу. На крају, претварање самопожртвовања, љубави према свему постојећем и свепраштања у психофизичке вежбе неопходне за успешно духовно самоубиство, посебно снажно сведочи о томе у којој је мери будизам прожет духом сатане.“
    Слично у свом „Теодулу“ пише и Владика Николај Велимировић: „У Хималајске пештере затварали су се испосници, јоги, хиљадама и хиљадама њих, кроз векове и векове, да тешким уздржањем од свега, нечувеном аскезом и самомучењем, убијају у себи и најмању жељу за животом, како би по смрти престали рађати се и јављати у новим телима живота, и прешли у Нирвану. Затворени у пештере природе, или у озидане келије, у којима су себе живе погребавали, они су даноноћно понављали тајанствену реч “ АУМ, ОМ, ОМ.“ чије значење нису ни сами знали нити знају до сада. На својим зазиданим пештерама или изиданим келијама они су остављали само малени отвор кроз који би могли примати само шаку пиринча, ако би им неко из милосрђа донео и пружио. Свеједно им је било, да ли би се њихов живот продужио или скратио.Годинама и десетинама година тако су се мучили. Овај живот они су сматрали несрећом од које се треба што пре избавити, а у будући бољи живот нису се надали. Циљ свих хималајских аскета, и тибетских и индијских, и будистичких и ведантистичких, био је ослободити се од живота, и садашњег и будућег, уопште живота као зла. Јер живот је зло, и сви напори разумног човека треба да су упућени једном циљу ослобођењу од живота. Значи смрт је боља од живота? Да, одговарају хималајски аскети. Значи, небиће је боље од бића? Да, одговарају ти чудни и доследни аскети самомученици. Значи, нема бога који може спасти људе од овога живота и увести у бољи живот? Нема, одговарају ови милиони исушених костура, све докле дах и језик у њима ради, јер и богови су несрећни као и људи. АУМ, ОМ, ОМ. Ко је „ОМ“? Нико. Шта је „ОМ“? Ништа. Вечно ништа и вечну смрт дисањем увлачили су и још и данас увлаче у себе милиони људских бића од најбоље расе на свету, са циљем да и они постану вечно ништа и вечна смрт Нирвана“.
  5. Већ поменути Капра објавио је, са Шарлином Спретнак, 1984. године књигу „Политика зелених: глобално обећање“, у којој износи тезу да духовност покрета за заштиту животне средине не може да се утемељи на идеји хришћанског „мушког“ Бога, Који је независан од окружења, него на монистичким концепцијама „међузависности“ које цветају на Далеком Истоку. Капра и Спретнакова сматрају да је дошао крај „патријархалној цивилизацији“. Када се ово има у виду, очито је да Далај Ламин став о екологији није једнозначан у „покрету зелених“ он види неки од могућих начина за ширење будистичке визије. Занимљиво је напоменути да „зелени“ у оквиру Њу Ејџа имају своје значајно место залажући се, као и Далај Лама, за укидање великих војски и напуштање идеје о националној држави ради тзв. „регионализације“.
  6. У једној цивилизацији која се заснива на веровању у свет демонских сила и моћи не би било нимало необично да се то покаже и на примеру „сећања на претходне животе“ код деце која постају ламе. Отац Серафим Роуз у књизи „Душа после смрти“ каже: „…Обавештења о претходном животу могу бити дата од демона./…/ Један амерички популаризатор окултних идеја верује да би „већина забележених случајева који сведоче о реинкарнацији у потпуности могли бити случајеви поседнутости“. „Поседнутост“ се, према овим окултистима, догађа када “ мртва особа запоседне тело живе, чија индивидуалност се при том мења стварајући при томе утисак да се код те особе испољавају неке карактеристике из „пређашњег живота“. Ова бића која „овладавају људима“, јесу, разуме се, демони, ма колико се они маскирали у душе умрлих“.
  7. Испада да обреди секте „АУМ ШИНРИКЈО“ која је за свој рад имала својеврсни благослов Далај Ламе, нису нимало „уврнути“, барем из перспективе тибетског будизма. Један до тих обреда подразумевао је испијање „свете воде“ у којој је било телесних излучевина Шока Асахаре.
  8. Свети Јован Златоусти овако објашњава разлику између паганског и хришћанског прорицања: „У идолиштима, ако је неко бивао опседнут нечистим духом и прорицао, он је, као вођен и везан, био освојен духом и уопште није бивао свестан онога што говори. Гатару је својствено да буде у екстази, да трпи принуду и насиље, да буде занет и да лудује као ђавоиман. А пророк није такав, он све говори трезвене душе, 4 са здравим разумом, знајући шта говори… Ви сами знате да сте будући пагани, оновремено били вођени и занети… Чуј Платона који у апологији Сократа говори овако: „Прорицачи и гатари говоре много и добро, али сами уопште нису свесни онога што говоре“… Све то доказује и принуду са којом злодуси принуђавају и служе се, и насиље, какво људи трпе, кад им се једном предају и кад се у то време лишавају здравога разума. Али код нас није тако. Пророци су прорицали са расуђивањем и сасвим слободно. Они су имали власт и да говоре и да не говоре; они нису били принуђени, него су са достојанством сачували и слободну вољу. Зато је и Јона бежао, и Језекиљ се уклањао, зато се и Јеремија одрицао (пророчке службе, нап. аут.) Бог их није принуђавао насилно, него их је саветовао, не помрачујући им расуђивање“ (цитирано према књизи ђакона Андреја Курајева „Сатанизам за интелектуалце“).
  9. Реинкарнационистичка етика савременог Њу Ејџа оправдава све могућности изопачености и злочине: хомосексуализам (две душе, које су у прошлим животима биле у телима мужа и жене, сад могу бити у два мушка или два женска тела); абортус (душа која је убијала бира да се телесно зачне у утроби жене које је решила да побаци и тако себе кажњава за грех из „претходног живота), итд. О овоме пише Рандал Баер у својој књизи „У Њу Ејџ кошмару“.
  10. У житију светог Јулијана (13. јули по Православном календару) наводи се да је Светитељ васкрсао сина паганског велможе Јовинијана. Када је младић устао из мртви, узвикнуо је велики Бог хришћански кога проповеда Његов слуга Јулијан!“ А оцу своме је рекао: „Заиста све до сада били смо у заблуди не знајући Бога истинитога, јер богови које поштујемо стварно су ђаволи; јер ја их видим у паклу и гледах како они немају покоја и непрестано се муче у љутим мукама“. Ту је тајна тибетских божанстава.
  11. Црномагијске моћи злих волшебника познате су и Православној Цркви.
    Пре него што се обратио Христу и примио Крштење, Свети Кипријан (2. октобар) био је црни маг. На гори Олимпу, где се сматрало да обитавају јелински богови, од магова је научио да изазива промене у ваздуху, пушта громове и кишу, да прави штете воћњацима, баштама и пољима, да на људе наводи невоље и болести. Тибетски чудотворци, који су се сасвим предали сатани, могу да чине сличне ствари.
  12. Демони имају „протејске“ моћи: могу се јављати у обличјима ангела, светаца, Богородице, па чак и Христа: могу се јављати у обличјима лепих жена и мушкараца, када наводе на блуд; ради застрашивања, могу се јавити у обличјима звери; могу се јавити и као „ванземаљци“, мали зелени“.. Очито је да су се паганима јављали као њихови богови.
  13. И ово је једна од заблуда тибетског будизма: демони, мада упливишу на људске мисли, уопште нису творевина мисли него реална духовна створења која мрзе Бога и желе да науде човеку. Велики оптински Старац Варсануфије имао је доброг пријатеља, музичара Пасхалова. Пасхалов није ишао у цркву, али је решио да се исповеди и причести, што дуго није чинио. Међутим, извршење своје одлуке је одуговлачио. Ево шта старац Варсануфије каже о његовој судбини: „Једном је у позну вечер дошао к мени и заповедио мојој служавки да изађе на улицу и исплати кочијаша. Када је ова изашла, и видела на месту кочијаша неко ужасно чудовиште, уплашила се веома и пала онесвешћена на улицу. Куда је нечастиви возио Пасхалова, остала је тајна, само је он следећег дана изненадно скончао, а његова се душа изгубила заувек. Жалим за њим целим својим бићем. Нечастиви свуда разапиње своје мреже. Он жели да уништи човека и недовољно пажљиви се, на своју погибао, хватају у његове замке“.
  14. Гилберт Честертон, познати енглески романсијер и хришћански апологета (ово је релативан појам, јер он није припадао истинском Хришћанству – Православљу – примедба уредништва Одговора) сматра да канибализам међу паганима није присутан код оних најпримитивнијих, него, напротив, код оних цивилизованих, који се свесно опредељују да служе демону. Они не поступају као незналице, него као они који желе да свом господару, кнезу таме, угоде највећом жртвом: „Они то не раде зато што не знају да је то лоше, него управо зато што знају да је лоше, они се понашају као париски декадент у току црне мисе,“ каже Честертон.
  15. Далај Лама уопште не сумња у постојање Шамбале и њен духовни уплив. Међутим, он каже: „… Шамбала постоји, али не у било ком конвенционалном смислу“ (као географски простор, нап. прир.) Вероватно је Далај Лама познаје као област духова, „махатми“ о којима су говорили теозофи, тзв. „Велико Бело Братство“ које управља духовним развојем човечанства.
  16. Светом Андреји Јуродивом један демон је, на питање како он „предвиђа будућност“, јер је не зна по предзнању, одговорио: „Наш најмудрији отац сатана боравећи у паклу, гата о свему помоћу мађија и нама предаје“. Одатле знање „господара Шамбале“!
  17. Ламаисти желе уништење својих непријатеља. А хришћани? Ево шта Владика Николај у свом „Охридском Прологу“ пише у житију Светог Апостола Карпа (25 мај): „Грешнику не треба желети смрт но покајање. Ништа тако не жалости Господа, Који је на Крсту за грешнике пострадао, него када га ми молимо, да смрћу умори неког грешника, и тако уклони нам га са пута. Десило се једанпут да је Апостол Карп изашао из стрпљења и почео се молити Богу да пошље смрт на два човека грешника: једног незнабошца и једног одступника од вере. Тада му се јави Сам Господ Христос и рече му: „Биј Мене – ево готов сам за спасење људи да се опет распнем“. Овај догађај саопштио је Свети Карп Светом Дионисију Ареопагиту, а овај га је записао и оставио Цркви на поуку свима, да се за грешнике треба молити да се спасу, а не да погину, јер Господ неће да ко погине, него да сви дођу у покајање.“ (2 Петр. 3:9)
  18. Православни свети подвижник наших дана, светогорски Старац Силуан, о љубави према непријатељима говори овако: „Душа не може имати мира, ако се не моли за непријатеље. Душа која је благодаћу Божијом научена да се моли, воли и жали сваку твар, а највише човека, за кога је Господ страдао на Крсту и који је за сваког од нас толико пропатио… Ако се будеш молио за своје непријатеље, мир ће се уселити у тебе. А када будеш заволео непријатеље, знај да ће још већа благодат Божја живети у теби. Још нећу рећи да је савршена, али је довољна за спасење. Ако нападаш своје непријатеље, значи да зли дух живи у теби, и убацује ти у срце зли мисли, јер, као што је рекао Господ, из срца излазе и добре и рђаве мисли“. Очито је да се однос према непријатељима у хришћанству и будизму веома разликује…
  19. У Другом светском рату забележени су случајеви усташких злочинаца који су, попут Љуба Милоша, пили крв својих православних србских жртава. Такође, било је и случајева усташког канибализма. Очито је да ђаво, који неизмерно мрзи људско тело, у које се Господ оваплотио ради спасења читаве твари, преко својих слугу покушава да то тело на сваки начин понизи и оскрнави, а последњи стадијум демонијаштва је – канибализам.
  20. Што се тантризма тиче, Мирча Елијаде верује да је реч о духовном противнападу култа мајке богиње који су упражњавали индијски домороци Дравиди пре но што су стигли ратнички орјентисани представници беле расе, Аријевци, који су упражњавали соларне култове и прогонили домородачку религиозност…
    Основни тантристички став је, као и код осталих пагана, да је стварност једна и јединствена, а да је дуалитет лила, игра божанске свести. За разлику од традиционалног индуизма, тантризам сматра да велови маје, материјалне обмане, могу бити коришћени на путу ка просветљењу. Користећи силе маје, тантриста надилази и саму илузију, и враћа се првобитној једноти, која је „Бог“. Ова првобитна једнота, океан чисте потенције, без облика и пројава, постојала је све док нешто није узнемирило равнотежу, после чега се божанство дели на мушки и женски пол. Узнемирење „Бога једноте“ у тантризму се сматра неком врстом „божанског лудила“, које је постало основа за настанак творевине… Што је време више пролазило, од сатјуге (златно доба) до калијуге (доба пропасти), творевина се све више дегенерисала, и у калијуги велови маје постали су готово непрозирни. Једини начин да се све уреди је уништење творевине. Зато је покровитељ већине тантриста Шива, бог уништења, и његова жена Кали, богиња смрти. Неке од тантричких секти, какве су „тхуг“ и „пиндарис“, због оваквог „религијског става“, увеле су приношење људских жртава као део својих обреда. Шива је, уз то, бог екстазе, божанског лудила. Он персонификује лилу тј. божанско лудило.
    Тантристи га обожавају да би „полудели“ скупа с њим, и тако продрли са оне стране постојања. (Сличан је био култ Диониса, бога вина и разуданости. У култу ДионисаЗагреја, кога су убили и раскомадали Титани, упражљаван је ритуал омофага. Приношена је људска жртва, њено тело је комадано, а учесници су, једући меео, учесовали у „божанској“ природи ДионисаЗагреја. Овај обред је у Риму, у трећем веку после Христа, због сгравичних злочина, био забрањен. Коментаришући забрану Дионисовог Бахусовог култа, Плиније вели да се у баханалијама, убијати човека смарало „најузношенијим религиозним чином, а појести његово тело најпохвалнијим“).
    Тантра има за циљ буђење кундалиниенергије која, склупчана на дну кичме, почива у виду змије. Она се пробија кроз седам енергетских чакри, да би се сјединила са Шивином чакром („треће око“) на челу. Брукс Александер о томе пише: „Када се бог и богиља сједине у сексуалном загрљају, наступа просветљење, ишчезава илузија, и све је само Једно“. Циљ тантризма је веома практичан: прозиводља одређеног стања свести. Пошго и тело и душа кореспондирају са поларитетом космоса, и само тело треба користити у обредима за буђење надсвести.
    Тантрици користе мантре (магијско певање), јантре (магијске цртеже и символе, попут мандале), као и јогу, најпре хатајогу, јер је она физичка. Хатајога подразумева вежбање асана (положаја тела), мудре (ритуалних гестова) и пранајаме (контрола дисања). Неопходан је и гуру, који тумачи тајна значења тантричких списа и предаје динамизам тантричке традиције. Гуру приликом иницијације ученику налаже да му се поклони и обожава га, предаје му семе „моћи“ мантру, са упутством за коришћење; даје му савете за вежбе визуализације и божанство коме иницирани нарочито треба да се обраћа. Ученик добија и ново име…
    Сексуални однос у тантризму се зове „маитхуна“;. Циљ вежбе је постазање „троструке непокретности“ семена, дисања и свести. У току полног односа, пред његов врхунац, тантриста има задатак да заустави дисање и спречи ејакулацију, што, тобож, доноси „просветлење“ (мада може бити узрочник смрти.) Тантристи се деле на тантристе леве руке и десне руке; леви су црни или црвени, а десни бели. Леворукаши полни чин описан у књигама схватају буквално, а деснорукаши фигуративно. Духовни центар тантре леве руке је Шамбала, а десне руке Агарта. (Према томе, тибетски будизам се јасно определио за тантру леве руке.)
    Језик тантричких списа је намерно неразумљив и вишесмислен, да би се тајна чувала од непосвећених. Само гуру и иницирани знају шта то у ствари значи. Ученици сатанисте Алистера Кроулија веома се често служе овим тантричким триком: кад он, на пример, описује жртвовање детета у неком обреду, кроулијевци кажу да се мисли на полни одос, и да дечак кога треба жртвовати значи фалус. Овај тзв. „интенционалжи језик“ („сандхабхаса“) има за циљ довођење ученика у „парадоксалну ситуацију“. Према Елијадеу, разбијање језика води „уништењу“ профаног универзума и замени тог уннверзума неким другим, „просветљеним“. Елијаде каже: „Било који еротски феномен може да означава у том „интенционалном језику“ једну хатха јогистичку вежбу или једну етапу медитације, као што се било коме симболу, било коме „светом стању“, може придодати ‘еротски’ смисао“… А полни чин? Елијаде каже: „Сексуално сједињавање се претвара у ритуал у коме људски пар постаје божански“. Тантристички морал подразумева двојност: оно што је за неке пропаст, за друге је спасење, макар то био и злочин. Ево шта каже Елијаде: “ Тантристички текстови често понављају изреку: “ Истим оним актом због кога неки људи бивају у ватри пакла током милиона година, јогин добија свој вечни благослов“. То је, као што знамо, основа саме јоге коју излаже Кришна у „Багавад гити“:“ Онај кога егоизам не одведе на криви пут и чија је свест остала непомућена, убио неког или не, неће тиме бити (кармичким ланцем) свезан“ (XVIII, 17). Већ се у Брхадарнјака упанишади (В, 14,8) тврдило: „Онај који то зна, какав год грех да на изглед учени, све поднесе и остаје прочшпћен и неупрљан, не стари и остаје бесмртан“. Као наследник ове традиције, Шоко Асахара је чврсто веровао да је изнад карме: трујући путнике у токијском метроу, он, по свом уверењу, није чинио грех, него нешто за њихово добро. За тантристу оргија, канибализам и свако зло могу бити „религијски чинови“.
    Уосталом, верује се да је сам Буда сексом савладао демона Мару. То се звало „вежбе на кинески начин“. У једној тантри, Вашиста, син Брахмана, одлази да пита Вишнуа у облику Буде како може стећи наклоност богиње Таре. Кад је стигао у Кину, угледа Буду како ужива са хиљаду жена, у еротској екстази. Запањен, он узвикује да је то супротно Ведама, али му неки глас каже да се наклоност Таре може стећи само коришћењем „кинеске технике“. „Мудри“ Буда му поручује: „Жене су богови, жене су живот, жене су драгуљи. Треба увек у мислима бити међу женама“. Кад је умрла жена Јен Чуа, која је целог живота своје тело давала младићима, открило се да је она то радила као „просветљени Бодисатва“… Елијаде каже да се у вишнуитском кришнаизму за идеал љубави узима „илегална“. „антисоцијална“, љубав Кришне и Радхе, која означава потпуни раскид са нормама друштва који захтева аутентично религиозно веровање. Он сматра да Индусима хришћанска мистика, у којој је Христос чедни Жених, а душа невеста, није довољно „јака“, зато што „недовољно истиче напуштање свих социјалних и моралних вредности које налаже мистичка љубав“. Из свега што смо о тантризму написали јасно је да упражњавање тибетанског будизма није нимало безазлено, и да изјаве Далај Ламе о „миру и љубави“ не треба схватати увек најбуквалније. Тибетанци под миром и љубављу могу подразумевати сасвим другачије ствари од оних које на уму имају Хришћани.
  21. Далај Лама у Холивуду: Највеће Холивудске звезде појавиле су се на вечери организованој у част Далај Ламе у једном хотелу хотелу на Беверли Хилсу. Цена овакве забаве је између 300 и 1000$ по особи. За главним столом нашли су се организатори Ричард Гир, Харисон Форд и његова супруга, Мелиса Метисон Форд, Стивен Сегал, Шерон Стоун, Мег Рајан и Денис Квејд. Међу осталим звездама које су се трудиле да скрену пажњу Његове Светости били су Оливер Стоун, Ширли Мелејн, Стивен Дорф, Лионард Нимој, и Мајкл Стајп. После вечере, Далај Лама се обраћа скупу, прво преко преводиоца а затим на свом, како сам признаје, лошем енглеском, користећи неформалан начин обраћања који делује прилагођено холивудској публици. Они, додуше изгледају срећније за време прве половине његовог, читав сат дугог говора. Далај Лама, прогнани лидер тибетанских будиста одједном је постао популарнији од Била Клинтона међу холивудском елитом. Штавише, док је Клинтон добијао само донације за кампању, Далај Лама је доживео највеће могуће признање: тренутно се снимају два ривалска филма о његовом изузетном животу, „Seven years in Tibet“ Жана Жака Аноа, са Бредом Питом у главној улози, и „Кундун“ Мартина Скорцезеа. Али ова два можда представљају само почетак жанра: откупљена су и права за роман француског авантуристе Мишела Пеисела „La Tibetiane“ а Сегал припрема акциони филм чија радња се дешава у Тибету 60гих година. Чак и лик у његовом последњем филму „The Glimmer man“ између карате удараца проповеда ненасиље. Објекат оволике пажње, Тензин Гиатсо постао је 14. Далај Лама када је серија чудесних знакова показала да је баш он реинкарнација тибетанског духовног вође. Преузео је вођство у покореном Тибету када је имао 15 година, а Кина отпочела бруталну окупацију земље. Далај Лама и око 100 000 његових следбеника пребегло је у Индију, где су 1959. формирали избегличку владу. После тога, Кина је, уводећи комунистички режим, почела да насељава Кинезе, забрањује религију, мучи и убија дисиденте.
    Ипак, Далај Ламина сензационална популарност у Холивуду не може се сасвим објаснити чињеницом да су људска права слаба тачка посланика индустрије забаве. Свако ко га је срео зна да он има харизму. Његово понашање је тако природно и једноставно да се, уз сво дужно поштовање према његовој мудрости и положају може рећи да је сладак. Он је весео, срдачан момак и није чудо што они који су га упознали имају обичај да кажу „мој пријатељ, Далај Лама“. „Будимо искрени, Далај Лама је сјајан тип за дружење. Топао је, срдачан. Уосталом од друге године је учио како да постане сјајан тип, и то од најбољих учитеља. Он је научио да у свакоме види Буду“, каже његов следбеник познати. Новинар Бил Хигинс. Др Пратападитја Пал, експерт за тибетанску уметност тврди да је Далај Лама геније за односе са јавношћу. Један од његових монаха се рукује са Шерон Стоун, и са њом позира фотографу. „Ово је невероватно. Тибетански монах не сме ни да дотакне жену!“, запањен је Пал. Али, ДалајЛама је схватио колико су оваква познанства корисна и замолио је Ричарда Гира да му их омогући. Гир је, наводно, далеко догурао у мистичној хијерархији, и стигао до неких „тајних“ знања. Мада се не зна тачно о каквим се то знањима ради, помињу се левитација, телепатија, контрола телесне температуре, чак и могућност да се пролази кроз зидове. Ипак, ривалитет између два велика пројекта инспирисана Тибетом није баш у складу са будистичком учењем. Своди се на борбу на живот и смрт око термина и ко на шта има право. „Кундун“ студија Дизни је Далај Ламина биографија, написала је Мелиса Метисон Форд, и тренутно се снима у Мароку. Екипа филма „Seven years in Tibet“ је сумњиво отсутна са овог окупљања. „Нисмо дошли зато што је организатор Мелиса Метисон. Али Далај Лама нас је благословио“, каже један од продуцената.
    Цифра од 650.000$ прикупљена само за једно вече доказује да је Далај Лама способан колико и симпатичан“.
    Овако пише дневник „Демократија“ од 13.02.1997. Крајем септембра 1996, из ТВпрограма који нуди “ Политика експрес“, сазнајемо да је један од најпознатијих савремених глумаца, Ричард Гир, који је од протестантаметодисте постао будиста, променио веру зато што у хришћанству није нашао задовољавајуће одговоре. Сматра да се преко мантре, коју свакодневво понавља, ослобађа свог егоа. Са Далај Ламом је обилазио Европу и излагао своје фотосе о Тибету. Основао је Гир фондацију“ за помоћ тибетанским избеглицама, а око врата „носи огрлице које му је поклонио Далај Лама и које га штите од беса, љубоморе и свих негативних емоција“. У дневнику „Блиц“ од 7. новембра 1996. тврди се да су од 600.000 европских будиста половина Французи. То су углавном средовечни људи, високе стручне спреме, сами или у ванбрачној вези. Године 1994. на питање „Фигароа“ која им се религија допада, два милиона Француза је рекло: будизам. Тридесеттрогодишњи информатичар Ноел, на питање зашто воли будизам и зашто га упражњава, каже: “ Будизам ме је „помирио“ са религијом: почива на искуству, трпи критику разума, не позива ни на шта изван нас самих (подвлачење наше, нап. аут.) Нема свемогућег Бога, нема наметнутих моралних догми од споља“. У исто време, омогућава рад на себи и предлаже строг морал, али применљив на сваки појединачан случај. За Франсоа, зенбудизам значи опуштеност, нема стреса… Он је пажљивији и ужива у садашњем тренутку. Запад је, заиста, све вшпе будистички. Као да се испуњавају снови шамбалиста…
    Тантра и тантрички будизам били су повезани са свим већим окултним покретима XX века. Гурђијев, Кроули и његов ОТО, Хабардова сајентологија… Хипиреволуција шездесетих у тантри леве руке имала и свог савезника; наиме, и тантристи су користили дроге, нарочито марихуану, ради измене стања свести, Гуруи нарко револуције, Тимоти Лири, Ричард Олпорт и Ралф Мецаер, своја „психоделична искуства“ са LSDијем објавили су 1964. као коментар „Тибетанске књиге мртвих“. Скоро све што се у хипиери говорило о сексу, дрогама и просветљењу имало је тантрички призвук. Чувева Морисонова песма „Light My Fire“ је својеврсни позив јогина да у рокјогију пробудв кундалини…
    Када су Кинези освојили Тибет, много тибетских будиста, међу којима су били и велики магови мудраци, стигли на Запад. Тартханг Тулку је основао на Берклију медитациони центар још 1969. године, а Чогјам Трунгпа је то учинио у Вермонту и Колораду. В. Андерсон у својој књизи „Откривене тајне: западни водич за тибетански будизам“ истиче да је ова врста будизма веома много утицала на Америку, и да многи савремени интелектуални и социјални правци, као и хуманистичка психологија, имају везе са ламаизмом: покрет људског потенцијала, западна феноменологија, јунговска психологија, теоријска физика, покрет зелених… Године 1984, по цени биоскопске улазнице милиони Американаца и осталих заинтересованих могли су да се, макар на први поглед, упознају са тантризмом: „Индијана Џонс и храм проклетства“ описао је борбу Индијане Џонса за враћање „шива лингама“ (у филму названог „камен шанкара“) групи десних тантриста, пошто су овај камен моћи (симбол фалуса) узели леви тантристи… Књиге о тантра секти са насловима какви су „Секс и јога“, „Алхемија екстазе“, и слично, могу се наћи у свим књижарама…
    Нингма институт који је основао лама Тартханг Тулку је од почетка седамдесетих до почетка осамдесетих САДу дао 15 хиљада људи који су дипломирали тантричку медитацију, уметност и психологију. Њихова издавачка кућа, „Dharma press“ издала је у 120 томова тибетске списе, као и 40 текстова о тантричком будизму… Седамдесетпет северноамеричких универзитета се, према подацима из 1983, бавило изучавањем будистичких списа… Трунгпа Тулкуов Наропа универзитет, отворен за студенте разних факултета преко лета, привлачио је многе значајне личности, од Алена Гринберга до Нормана Мајлера. Само 1985. за време ферија га је походило 600 студената, који су поред читања и слушања предавања медитирали… Трунгпа Тулку је организовао, са неким католичким и протестантским свештеницима, курсеве „хришћанскобудистичке медитације“, а Тартханг Тулку је направио својеврсну „Нингма терапију“, као специјални семинар за психологе и психијатре. Мада Далај лама тврди да нема намеру да преобраћа запад, његове ламе мисле овако: „Ако будизам (на западу, нап.аут.) постане црква, то ће бити неуспех: ако је духовна пракса, имаће велики утицај у свим областима: уметности, музици, психологији.“ Ламаисти нуде помоћ у програмима „природног лечења“, „уметности умирања“ (за старе). Лама Анагарика Говинда тврди да је Христос просветљени будиста… Једном речју, Запад полако нестаје у таласима „жуте вере“.
  22. За тибетанског будисту гордост је „божанска особина“, а за православног Хришћашна кључна особина сатане. Свети старац Силуан је говорио: „Сва наша борба је да бисмо се смирили. Зли дуси су пали због гордости и њоме хоће да нас одвуку у пропаст. Али, братијо, смиримо се, па ћемо још овде на земљи видети славу Господњу (Мт. 16, 28); (Мк. 9,1). Јер, Господ смиренима даје да Га Духом Светим познају (…) Нема ништа боље него живети у смирењу и љубави. Ако будемо волели своје непријатеље, у нама неће бити места за гордост, јер Христова љубав не зна за охолост. Гордост као огањ спаљује свако добро, а смирење Христово је неизрециво слатко. Када би људи то знали, сва би се земља учила тој науци“. На жалост, савремени човек, умисливши да је бог, одавно је заборавио науку смирења. и тражи путеве магијског, сатанског обоготворења. Али истина о смирењу као путу Божјем остаје. Свима нама, и целом роду људском, Љубављу ће судити Онај Који је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим“. Његов позив важи и даље…

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *