НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Јеромонах Дамаскин Кристенсен
Од Зен Будизма до Сунца Правде

Први корак у духовном трагању, рекао је о. Серафим Роуз, „јесте да се дође у додир са Стварношћу, да се пронађе Стварност дубља од свакодневне која се тако брзо мења, пропада, ништа за собом не оставља и људској души не нуди никакву трајну радост.“ Други корак је сазнати да је та Стварност Личност…
Тама, бесконачно ништавило, постојање ван простора и времена, где све је сада и време нема значаја. Оно постоји иза свега, испод свега; или можда би било боље рећи изнад свега, јер када сам га ја угледао, угледао сам и безбројне облике, бића, која су се њему пружала као просецима светлости, истезала се, иштући га овим бићем. Али тама, ништавило, једноставно није марило! То је била потпуна равнодушност, потпуна безличност.
Такво је било моје искуство када сам практиковао зен медитацију. До данашњег дана ја то сматрам истинским искуством, увидом у вечност. Проблем није био у призору већ у мојој интерпретацији њега, будући да сам у то време мислио да је оно што сам видео Бог. Таква вечност, која постоји трансцендентно, иза свега бића: шта би друго могло да буде?
Убрзо након овога искуства, отишао сам на сусрет хришћана у свој студентски кампус (УК Санта Круз), тек да бих видео како мање просветљени обожавају Бога и да бих то осмотрио из предности вишег знања које сам стекао. Сећам се да сам помислио, чим сам сео, како ови хришћани имају потребу за личним Богом јер су још увек заплетени у своја ега; да им је потребно да се поистовете са таквим Богом јер нису превазишли своју сопствену личносност, да су још увек антропоцентрични, засужњени у своје људске, телесне форме и да стога имају потребу за стварањем човеколиког Бога. То је још увек боље него да га не траже уопште. Ја сам, са друге стране, мислио да знам тајну коју они још нису у стању да сазнају, тајну која би им се учинила језивом будући да су се још увек поистовећивали са својим егом, но која мене ни најмање није узнемиравала. А тајна је била ова: да, Бог постоји, али не онакав како већина људи мисли. Он – или боље То – је безлично. Тражите Бога колико год хоћете. Он(о) не мари. Није против вас, али ни са вама није. То није нешто. Нема заправо ничега што о томе можете рећи. То је напросто тамо и увек ће бити тамо.
Мени је већина људи на томе састанку била досадна. Ипак, био је тамо један младић за кога ми се учинило да можемо да комуницирамо. Изгледао ми је као обични сантакруски хипик, дуге косе која му је падала преко очију, одевен у јужноамерички пончо, а када је говорио, чинило се да има праву жудњу за истином. Након сусрета дуго сам разговарао са њим и тада је потврдио мој први утисак да није просечни савремени амерички хришћанин. Звао се Тим. Био је веома креативна особа која је знала да мисли својом главом, уметник и нешто попут философа уз то.
У следећем периоду читао сам духовне књиге и разговарао са људима који су имали искуство безличног бога као и ја. Неко је то описао као више надличног бога – то јест, свако има дно вечно апсолутно ништавило у суштини свога бића, будући да је бог свако – али ово би практично значило што и рећи да је Бог безличан. Неки су ово окусили кроз зен и јогу, други помоћу психоделичних дрога. Један младић, који се уопште није бавио икаквом духовном праксом, рекао ми је да је једном на LSDу ишао све даље и даље, дубље и дубље, унутар себе, док коначно није дошао до мале лопте. Ушавши у њу, нашао се обујмљен бесконачним ништавилом, Вечношћу, за коју је претпоставио да је Апсолут.
То је било „Вечито Сада“ о ком су говорили духовни учитељи на Западу, безлично „То“, „Вишњи Идентитет“, свачије надлично Велико Сопство за које је Ален Вотс говорио да људи на Западу морају да га спознају да би пронашли унутарњи мир. Да ли је то била Коначна Стварност, та безлична сила свемира, нешто што би савремени људи могли да сазнају узевши једноставно кап LSDа, док су се сви свети људи у прошлости борили током живота да то спознају и коначно дошли тек до искварене, антропоморфизоване верзије тога?
Али истина о нечему, како ме је зен научио, није требало да се нађе у промишљању о томе већ у опитовању тога. Па хајде онда да окусим плодове своје новостечене свесности о безличном богу која би ми, како рекоше они који знају, донела унутарњи мир и савршено прихватање свега.
Временом, нашао сам да ме је мој увид (што сам мислио да је) у безличног бога оставио неиспуњеним. Али зашто бих се ја бринуо о испуњавању – будући да сам превазишао свој его? Ипак, није ми се чинило праведним да мој его, којег сам макар и на тренутак превазишао, буде у паклу. Али био је. Сећам се да сам непрестано слушао песму “ Скочи у ватру“. У њој се пева о човеку који запомаже као да је у паклу. Потпуно сам могао да се идентификујем са њом, а слушајући је, некако ми је бивало боље.
Будући у таквом стању, мислим да никада нисам разматрао могућност да Тима обратим вери у безличног бога, али желео сам да истражим ствари којима се Тим бавио. Знајући да се занимам за мистицизам, Тим ми је показао најсадржајније, најдубље и најмистичније хришћанске књиге за које је знао. Тим је био римокатолик, али књиге које ми је дао нису биле римокатоличке. Биле су православне. Прве књиге биле су од архимандрита Софронија, који је био апстрактни уметник и јогин у Паризу пре но што је отишао у православне манастире на Атос, у Грчку, где је постао ученик смернога мистика, старца Силуана.
Једна од књига архимандрита Софронија звала се „Његов живот је мој“. Заинтересован за мистичке технике, сместа сам отворио одељак под насловом: „Исусова молитва – метод.“ Тада сам прочитао део који ме је задивио као ништа до тада прочитано и који је заувек променио мој живот. Ево тога одељка у целини:
„Пут отаца захтева чврсту веру и дуготрпљење, док наши савременици желе да силом и на брзину досегну сваки духовни дар, укључујући чак и непосредно созерцање апсолутног Бога, и често ће повући паралелу између молитве у име Исусово и јоге или трансценденталне медитације и сличног. Морам да нагласим опасности од таквих погрешака – опасност од гледања на молитву као на једно од најпростијих и најлакших „техничких“ средстава која воде непосредном јединству са Богом. У заблуди је свако ко настоји да се ментално лиши свега што је пролазно и релативно, да би прешао неки невидљиви праг, спознао своје вечно порекло, своју истоветност са Источником свега што постоји, да би се вратио и стопио са њим, безименим надличним апсолутом. Такве вежбе оспособиле су човека да се уздигне до надразумског созерцања бића, да искуси известан мистички трепет, да упозна стање тихости ума, када он превасходи границе времена и простора. У таквим стањима човек може осећати спокој што је умакао непрекидно променљивим појавама видљивога света; може чак имати и извесно искуство вечности. Али Бог Истине, вечни Бог, није у свему томе. То је човекова сопствена красота, створена по икони Божијој, што се созерцава и види као божанство, будући да Он Сам још пребива у оквирима Своје творевине. Ово је веома важно. Трагедија је у чињеници да човек види призор који, у својој жеђи за вечним животом, погрешно узима за истинску оазу. Овај безлични облик аскетизма води до коначне тврдње да божанско начело постоји у самој човечијој природи. Човек се тако примиче идеји самообожења – узроку првобитног пада. Ко је заслепљен имагинарним величанством онога што созерцава, заправо је ступио на пут самоуништења. Одрекао се откривења Личнога Бога. Он принцип Личности сматра ограничавајућим, невредним апсолута, покушава да се отме таквим ограничењима и врати у стање за које мисли да му је припадало још од пре доласка у овај свет. Овај (…) у дубини сопствеиог битија није ништа друго него приближавање небитију из кога бесмо позвани Творчевом жељом“ (моје подвлачење).
„Истинити Творац открио нам се као лични апсолут. Целост нашега хришћанског живота заснива се на познању Бога, Првог и Последњег, Чије Име је Ја Јесам. Наша молитва увек мора бити лична, лицем у Лице. Он нас је створио да бисмо се причестили Његовом божанском битију, не разоривши свој лични карактер. То је тај облик бесмртности који нам је Христос обећао.“
У једном одељку (првоме) архимандрит Софроније је савршено именовао оно што сам ја искусио. Његове речи одјекнуле су истином у мојој души – а мислим да се ово не би догодило да претходних месеци нисам прошао толика страдања. Одјекнуле су истином јер о. Софроније, и сам бивши јоги, није порицао истинитост искустава надличне свести. Он није био хришћанин који мисли по спољашњем, заробљен словом закона, који би само порекао искуство нехришћанских духовних практичара као зле и демонске. О. Софроније показује и у чему су ова искуства истинита и у чему су лажна. Овај један одељак разјаснио је све. Објаснио је зашто сам био у паклу (и зашто је, како сам касније сазнао, Ален Вотс умро у духовној беди, од алкохолизма). Објаснио је зашто су хришћански светитељи провели целе своје животе у покушају да се приближе личном Богу, док су горепоменути младићи, чак и не покушавајући, нашли безличног бога пржећи се од LSDа.
Раније, мислио сам да је вера у Личнога Бога само делимично, непотпуно стање духовног развоја и да иза тога лежи Стварност безличног, надличног Апсолута. Сада сам почео да схватам да је истина управо супротна: искусити надличну вечност било је само Ерећи део пута а иза тога лежи Онај Који обитава у тој вечности, лични Ја Јесам. Да, окусио сам вечност као ништавило, али то ништавило није Бог. То је, како казује о. Софроније, пре стање вечнога небитија из кога сам призван у битије. Када човек крене све дубље у себе кроз медитацију (или помоћу дрога), вероватно је да ће доћи до овога стања, ништавила из кога смо сви дошли.
Ово искуство можда може да послужи као припрема за познање Бога (као мени што је), али не може буде и крај пута. Пут сједињења са Богом је кроз љубав, љубав између личности и Личнога Апсолута. То је најтежи од свих путева али једини достојан Бога и једини достојан човека створеног по Његовој Икони. О. Софроније каже: „Нема тежег и болнијег аскетског подвига од покушаја приближавања Богу, Који је Љубав.“ Даље, он пише:
„Када се Сами Бог открије у виђењу Нестворене Светлости, човек природно изгуби сваку жељу да урони у надлични апсолут. Знање које је натопљено животом (као супротност апстрактном знању) немудар може ограничити на интелект: мора постојати стварна заједница са чином Битија. То се постиже љубављу. „Узљубите Господа Бога свога свим срцем својим… и свим разумом својим.“ Заповест нам је да љубимо. Љубав, стога, није нешто што нам је дато: она се мора стећи напором слободне наше воље. Наредба је упућена превасходно срцу као духовном центру човековом. Ум је тек једна од енергија човековог Ја. Љубав почиње у срцу а ум је суочен са новим унутарњим догађајем и созерцава Битије у Светлости божанске љубави.“
Све је то било потресно, али ипак то је била само књига, а њен писац живео је у Енглеској. Био ми је потребан неко ко ће ми помоћи да уђем у ову стварност, да спознам Бога као Личност. Тим ме је са тиме упознао, али он није могао да ми буде духовни учитељ, а и никада се то није ни градио. Одвео ме је у католички манастир у Биг Сур, али ни са ким тамо нисам успоставио однос. Атмосфера ми се чинила прилично стерилном, али заиста ми се допала блискост са природом, будући да је манастир био смештен на дивном месту које је гледало на океан. Када сам о томе говорио Тиму, рекао ми је: „Чуо сам ја за други такав манастир, православни, који је много ближи природи. Налази се горе, у северној Калифорнији, а нема ни струју чак, ни телефон, ни текућу воду.“ То ме је веома заинтригирало, али Тим није знао да каже ишта више.
Кроз неколико месеци, неочекивано, у УК Санта Круз дошао је управо из тога манастира јеромонах Серафим Роуз да одржи нека предавања. Довезао се у старом расклиматаном комбију и указао се у својој изношеној црној раси, дуге косе и изразито дуге коврџаве седе браде.
Следеће чега се сећам је шетња са о. Серафимом кроз колеџ. Вечера се тек завршила, студенти су се мотали и шетали око кафеа. Сви су зурили у о. Серафима, али он је крај њих пролазио природно, као да је код куће. Усред овог престижног америчког колеџа, он је изгледао као неко ко је тек изашао из етипатске пустиње 4. века.
О. Серафим је отишао у слушаоницу и одржао беседу. Десило се да је у то време био болестан и током предавања шмрцао је све време. Очевидно исцрпљен, ипак је остајао бистре главе, радостан и спреман да надугачко одговара на питања. Могао сам да видим да је учен као ма који од мојих професора, али далеко мудрији од њих, а ипак је очито то био човек дивљине, који се природније осећао у шуми него у учионици.
Оно што ме је највише поразило у вези са о. Серафимом било је да је то човек који се потпуно принео Богу и Истини. Он није био универзитетски професор који добија пристојну плату за ширење знања, нити је био религиозни вођа који жуди за влашћу, утицајем или корпом воћа да му се стави пред ноге, као други духовни учитељи који су у том крају имали следбенике. Није био „у религији“ због онога што би могао да добије од ње, није му била потребна икаква психолошка потпора. Био је тек прости монах који је тражио Истину изнад свега. И ја сам знао да је он, ван сваке сумње, спреман да умре за ту Истину и могао сам да осетим да је за Њу већ и умирао. Раније сам чуо да је о. Серафим, пре но што је постао православни монах, био у источним религијама. Како сам сазнао касније, прво је практиковао зен и био ђак Алена Вотса. Касније се удаљио од зена и пажњу усмерио философији Лао Цеа, за кога је нашао да је далеко чистији и изворнији, те је студирао и научио старокинески од преносиоца таоистичке философске традиције, ГиМинг Шјена. Чак и таоизам, као вероватно најчистија философија пре Христа, остављао га је неиспуњеним, будући да није представљао пуноту истине већ само њен наговештај, али кроз овај наговештај он је враћен назад истини и неоскврњеном Хришћанству.
Када се предавање о. Серафима окончало, мислио сам: „Ово је најмудрији човек кога сам икада срео.“ Када су почели да постављају питања, сетио сам се своЈе главне тадашње преокупације. Запитао сам га: „Откуда је дошла идеја о надличном богу?“
„Овај концепт“, рекао је, „долази од људи који не желе да се сретну са Личном Богом, јер Он несумњиво пред човека поставља захтеве…“
О. Серафим у младости није желео да се сретне са Личним Богом, који би нешто тражио од њега. Он је био јака и бескомпромисна личност и знао је да, ако Лични Бог заиста постоји, он не може да га следи као они млаки хришћани који то чине тек да би добили материјалну корист и задовољили своје ћудљиве жеље. Он је знао да, када би веровао у Личнога Бога, дао би Му све своје. Живот без Личнога Бога, ипак, за њега је био такав пакао, да је, као магнет, бачен назад, Христу, чим је на хришћанском Истоку нашао чист облик Христовога откривења.
У писму младом боготражитељу О. Серафим писао је о томе како је дошао до вере у Личнога Бога:.
„Током година свога студирања био сам задовољан тиме што сам „изнад“ традиција али ипак некако им веран.. Када сам посетио једну православну цркву, то је било само зато да бих видео још једну традицију. Ипак, када сам први пут ступио у православни храм (у руску цркву у Сан Франциску) догодило ми се нешто што нисам искусио ни у једном будистичком или ком другом источном храму. Нешто ми је у срцу рекло да сам „код куће“, да је све моје трагање окончано. Нисам истински знао шта то значи, будући да и је служба била прилично чудна и одвијала се на страном језику. Почео сам да долазим на православне службе чешће, постепено учећи њихов језик и обичаје… Када сам се упознао са Православљем и православним народом, у моју свест почела је да улази нова идеја: да Истина није тек апстрактна идеја, која се жуди и спознаје умом, већ нешто лично – чак Личност – коју тражи и љуби срце. И тако се сретох са Христом.“
Тако се са Христом сретох и ја. Али ако овај чланак почиње да звучи као она хришћанска сведочанства која сте све већ чули, дозволите ми да га учиним другачијим дајући му другачији завршетак. Када сам постао хришћанин, нисам живео срећно „све до краја живота“. Нисам добио добро плаћен посао, лепа кола, кућу у предграђу са пространом гаражом, лепу хришћанску жену и фино васпитану децу. Уместо тога, отишао сам да живим у шуми у којој је живео и о. Серафим, у његову стару дрвену колибу. Сустанари су му били мишеви, нетопири и гуштери, а за храну имао сам оно што и јелени и веверице. Немам све оно што проповедници предности Јеванђеља обећавају успешним хришћанима, али имам увид у то какав је начин на који је требало да живе људска бића – као једно са природом. Мислим да би Лао Це ово одобрио.
Ни моје страдање није окончано сада када сам се сјединио са Христом. Како рече архимандрит Софроније: „Нема тежег и болнијег аскетског подвига од покушаја приближавања Богу, Који је Љубав.“ Али ја бих далеко радије био са Личном Богом и страдао, но веровао у безличног бога и не страдао. Следити Христу значи следити крсни пут, али у радосном прихватању наших земаљских крстова нама се даје неземаљска, унутарња радост, коју нам нико не може одузети. Следити Христа значи следити пут Небеса, који сва творевина треба да следи, и вратити се изворном стању, првобитној простоти, што је изворно назначење човештва.
са енглеског:
Јелена Петровић

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *