НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Православни пут спасења и оријентално-окултна учења
О. Владимир Јелисејев

Три правца окултних и мистичних учења

Сваки од датих праваца, који се последњих година експанзије мистике буквално сручио на наше главе, може бити подељен у три важне струје: 1) окултна уче-ња; 2) психофизичка пракса; 3) учење и пракса, који развијају и проповедају интуитивно уместо рационалног познања ствари.
У прву групу, која се одликује научношћу и интелектуалистичким приступом, могу се уврстити:

– теозофија Ј. П. Блавацке
– антропозофија Р. Штајнера
– учење А. Бејли
– агни-јога Ј. И. Рерих
– кабала
– учење Вивекананде
– „Ружа света“ Д. Андрејева
– и остале научно-окултне дисциплине.

У свим овим учењима циљ деловања палих духова јесте – ум. Оно се доживљава на нивоу идеја (помисли), кроз општење са духовима захваљујући читању и изучавању окултне литературе, диктиране из невидљивог света оснивачима поменутих праваца.
Последица света овога је развој пријемчивости за помисли које из невидљивог света шаљу од стране духова, што се назива развојем интуиције. Човек се осећа способним да прониче у скривену страну ствари, и окултно разумевање ствари и појава. Овај облик окултизма подстиче духовну форму општења с невидљивим светом, а не чулну. Свакако да су могући тренуци и чулног виђења. У сваком случају, њихови оснивачи су овладали и овим обликом, иначе не би могли да их запишу.[1]
Јављања овог типа добро су позната православним подвижницима. Ево шта се догодило у Оптинској пустињи за живота Преп. Амвросија Оптинског. „Бшга је код нас кућица у којој је живео један инок – говори оптински старац, архимандрит Варсануфије. Њему се једном десило – после вечерњег правила, да види у својој келији човека како седи и говори му: „Зашто се ти овде толико мучиш, врати се својем ранијем занима-њу, тамо ћеш имати већу корист и добићеш бољу плату, живећи по својој жељи…“. „Али, како да изађем одавде? Врата скита су чврсто закључана?“. „Ти немој бринути о томе, само пожели, и ја ћу те тренутно пренети. Испред врата већ чека тројка. – Ко си ти? Сигурно си демон?! – „Да“. – „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“ – узвикнуо је ужаснути монах, и зао дух је истог часа нестао. Било је око 12 сати ноћу кад је дотрчао баћушки Амвросију и испричао му цео догађај: „Да, страшно си виђење имао – рекао је старац – посетио те је осмолегеонски ђаво, и коме се он јави, сигурно га убија. – „Шта ме је онда спасло?“ – „Господ ми је рекао да си у опасности, – одговори отац Амвросије – и ја сам устао на молитву, и Господ те је подсетио на страшно и славно Име Своје, од Кога дрхте адске силе“ (2, с. 20-21).
Нажалост, Ј. И. Рерих се није сетила тог страшног и славног Имена, није се прекрстила, нити је прекрстила придошлицу, није призвала Господа молитвом, нити је упитала: „Ко си ти?“ (Свети Оци саветују да се ово обавезно учини при оваквим јављањима (5. т. 3. с. 38-53). А Преп. Амвросије није био с њом да би се молио за њу. У својој гордости она је себе сматрала савршено достојном Божјег виђења, није посумњала и – пала је у прелест, поставши оруђем демонске силе!
„Ђаво је једном пришао старцу преобразивши се и говорећи „Ја сам Христос“. Старац је затворио очи и рекао: „Ја сам недостојан да видим Христа, који је сам рекао: „многи ће доћи у име Моје, говорећи ја сам Хри-стос; и многе ће преварити“ (Мт. 25, 5). Ђаво, чувши ово ишчезе: старац прослави Бога… И ти мораш знати да се беси појављују у двојаком облику: понекад у свом обличју, а понекад – у виду Ангела, како би ти тобож помогли“ (5, т. 3, с.47)
Основни садржај ових учења су псеудонаучне теорије и концепције о устројству невидљивог света, о јерархији невидљивих бића, о утицају космоса на суд-бину човека, народа и човечанства, о уређењу људског друштва, о еволуцији света, загробном животу итд. Све ово збркано, магловито и неразумљиво износи се на страницама многотомних и веома дебелих књига, чије изучавање захтева дугогодишњи труд. Ако се у овим учењима могу пронаћи неки практични савети о измени живота, о измени психе и физиологије, они су свакако у другом плану. На првом месту су – интелектуалне спекулације, чији садржај даје човеку широке могућаности да се узноси над другим људима, уљуљкан у своју самодовољност и гордост.
Ова учења својствена су интелектуалцима и љу-дима теоријског ума. Уобичајене психичке последице изучавања окултизма, како показује искуство, су: раз-вијање у човеку хладноће, цинизма, презирања бли-жњих, душевне пустоши, унутрашње немоћи, и некакве потпуне унутрашње пометености, незнања шта да се ради са собом у животу, осећање очајања и чамотиње. А поред свега овога, осећај нарастајуће гордости, сујете и сопствене богоизабраности.
На другом месту су – психофизиолошке методе и пракса преуређења сопственог организма, и зато овај правац има бесповратне последице по здравље. Човек постаје отворени објекат за напад бића из невидљивог света, и тако је могуће нарушити ток својих физиолошких процеса да ни један лекар није у стању да разуме шта се са њим догодило. У овај правац могу се сврстати следећа учења:

– методе тибетанског будизма;
– тантричке методе;
– методе „Светског Белог Братства“;
– метод Перпелицина;
– метод П. Иванова;
– наркотици (ЛСД-терапија С. Грофа);
– метод Д. К. Лилија;
– метод дисајних техника (С. Грофа) итд…

Овај списак у себе укључује како традиционалне источне, тако и модерне „научно засноване“ модификације примењене у психотерапији, као и наше домаће методе разних психо-група, интензива просветљења и метода контроле ума. Ако је у традиционалним методама довољна проста и примитивна теорија, то се модер-не методе ослањају на солидна научна достигнућа, која, ништа мање од наркотичних или дисајних техника, отварају невидљиви свет феномена и илузија.
Главни аргумент свих токова психофизичке мистике јесте чињеница да она стварно делују. Пракса предлагача њиховог упражњавања даје јасно опипљив ефекат. Људе, који нису склони размишљању, а подложни су утицајима, све ово веома привлачи.
Обично се користе следеће методе које доводе до „упада“ у невидљиви свет:

1) физичке методе: савремена истраживања су показала да је непрестано понављање било које фразе, чак и речи „пита од јабука“ прави значајне измене у психофизиолошком стању човека;
2) визуелизација: то је метод рада уображавањем, или „маштањем“ по терминологији Светих Отаца, кад човек, затворивши очи, покушава у мраку да представи неки лик – временом стиче способност да маштарију
види савршено јасно и упечатљиво;
3) метод „сензорне депривације“ тј. стварања такве ситуације којом се потпуно прекида дејство спољашњих стимуланса који делују на чула. Обично човека зароне у воду да би отупело осећање тежине, па у потпуну таму и тишину, чиме се стимулише „отварање чула“ ради комуникације са невидљивим светом;
4) коришћење наркотика, и други методи.

Трећи правац – то је интуитивна мистика, у коју је могуће сврстати следећа учења:

– зен-будизам
– философски таоизам
– гјана – јога (јога знања)
– учење Џ. Кришнамуртија
– учење О. Раџниша
– учење К. Кастанеде, и др.

У овим учењима, по правилу, одриче се рационално-логички прилаз стварима, подстиче се парадоксалност и противречност у понашању и речима, развијање способности да човек реагује ванразумно, спонтано, интуитивно, без препреке у испуњавању својих жеља и оцењивања датих реакција.
Мото оваквих учења је – пуна унутрашња слобода. Резултат религиозног таоизма – јесу разуздане оргије; адепти зен-будизма дозвољавају себи да чине све што им падне на памет; а скандалозна историја О. Раџниша и његових следбеника, потпуно разузданих страсти, под изговором слеђења природних потреба, очигледно показују до каквог се анималног нивоа може доћи под заставом ослобађања од стега, спонтаности и природности.
Философија зен-будизма, вулгарно схваћена на западу, представљала је један од разлога за рађање хипи-покрета, слободне љубави, сексуалне револуције, и других покрета 60-их година, чија је главна лозинка била – слобода. У самом зен-будизму, морални захтеви су веома високи – само мајстор себи може све дозволити. Зен има за циљ достизање просветљења као ираци-оналног стања .јединства и хармоније са светом“.
Искључење интелекта показује се као средство продора у невидљиви свет у учењу Карлоса Кастањеде.
У учењу Кришна-муртија циљ је достизање „чисте свести“ слободне од сваке мисли, облика и форме. Циљ достизања свесности, јер у претпоставци да она у себи садржи сву Истину и сво Блаженство. Ово је упрошћена варијанта нирване.
Подела свих видова мистике на три правца (интелектуални, психофизички и интуитивни) је сасвим условна. Пре треба говорити о стављању акцента на разум, праксу и интуицију у правцима који су поменути. Сви се они, у овој или оној мери, прожимају и имају много тога заједничког, па није могуће обухватити све детаље датог учења у једном кратком огледу. Оно што представља заједничку нит свима, јесте – медитација.
Медитација – у најширем смислу речи јесте процес оперисања пажњом, у току које човек пажњу одваја од било ког садржаја свести, а са циљем да се постиг-не „чиста свест“, или пажњу задржава непомично на било ком објекту. Овакво задржавање пажње оснажује емоционално осећање блаженства, што се рађа понављањем мантре, као у кришнаизму; али никаква меди-тација не садржи скрушеност срца, што је основ Православне молитве. У овоме је суштинска разлика између медитације и молитве. Без скрушенога срца и Исусова Молитва прераста у медитацију, и може бити погибељ-на за хришћанина, о чему често говоре Свети Оци Цркве (17, с. 22-31).
И пажња и трепет могу бити присутни у Православној молитви и у медитацији, а скрушеност срца се не може наћи ни у једном источном учењу. Јасно је зашто – ниједно учење, осим хришћанства, не признаје покајање, онако како се оно схвата у хришћанству. И зато, сви источни и окултни путеви воде у пропаст лажи и заблуда, на којима је могуће погинути заувек. „Почетак Премудрости је страх Господњи“ (Приче 9, 10), а њега нема у источним философијама. Тамо је једна самовољна гордост и стремљење жуђе-ним циљевима мимо заповести које нам је дао Господ у замаљском животу, за наше добро.
Сви ми пребивамо у прелести, која је по светом Игњатију „озлеђеност природе човечије лажју“ (5, т. 1, 3. 330) и јесте „страсна или пристрасна наклоност душе према лажи на темељу гордости“ (с. 130). Само покаја-н>е може нас избавити од лажи и немогућности да видимо истину. Као што пише Свети Игњатије: „Сви видови демонске прелести… произилазе од тога што у срж молитве није уткано покајање, што кајање није извор душе, циљ молитве… Покајање, и све оно што га прати, као: скрушеност духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт, сећање на суд Божји и вечне муке, осећање присуства Божјег, страх Божји, јесу дарови Божји… Покајање, залог дарова вишњих и вечних… Скрушеност духа и плач је суштинска особина покаја-ња, суштина исправности молитвеног подвига: одсуство његово – знак је лажног настројења (5, т. 1, с 233-234). Управо ово одступање ми налазимо у нехришћанским, неправославним мистичним философијама.


НАПОМЕНЕ:

  1. Ево примера како је ступила у контакт с невидљивим светом оснивач агни-јоге Ј. И. Рерих: „То се догодило између 1907. и 1909. године. Остала је увече сама и рано отишла на спавање. Пробудила се изненада од врло јаке светлости и видела у својој соби фигуру човека необично лепог лица обасјану светлошћу. Све је било проже-то тако снажним вибрацијама да је прва мисао Јелене Ивановне била да је реч о смрти. Мисао о смрти убрзо је заменила јасна свест о необичном и неупоредивом присуству Више Силе. Овако је изгледала посета Учитеља Е. И. Рерихове“ (Беликов: „Духовна биографија Н. К. и Е. И. Рерих“).

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *