НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Православни пут спасења и оријентално-окултна учења
О. Владимир Јелисејев

Црква и окултизам

Крштење не значи уједно и – спасење; оно је посвећење у борбу са грехом која се води цео живот. Крштењем човек добија оружје за ту борбу, али се мора сам борити. Наравно, то је немогуће без помоћи Божје, али је лични напор и учешће човека неопходно.
За пружање такве помоћи у Цркви су установљене Свете Тајне, којих нема у другим религијама. Познаје ли нека религија Свету Тајну Причешћа – Телом и Крвљу самога Господа Исуса Христа – за спасење смртно болесне душе и пропадљивог тела – осим Цркве Христове? Не! Света Тајна Причешћа је – видљиво и очигледно средство обожења нашег и сједињења с Богом, када Његова Крв и Тело улазе у нас, и ми буквално, а не символично, постајемо удови Његовог Тела. Наше вишемиленијумско батргање по овој планети и покушај да изградимо вечно постојано и савршено друштво, наши индивидуални свакодневни покушаји да себе изменимо на боље, само показују немоћ да сами себе ухватимо за косу и извадимо из воде. Човек не може себе спасти својим личним напорима без помоћи Божје – може једино самог себе упропастити.
Наше телесно „узрастање“ у Господу кроз Свете Тајне спасава човека на видљив начин, преображавајући га у биће не земно (пролазно и безнадежно), него у биће Царства Небеског, где је савршенство једино и могуће. Источна и окултна учеша (нарочито у будизму) предлажу нам да се усредсредимо сами на себе, обмањујући нас обећањем немогућег.
Ево какве тврдње, приписане Буди, можемо наћи и у „Тајној доктрини“ – теозофском спису. Ј. П. Блавацке, оснивача савремене теозофије: „Буда учи да нисмо дужни веровати у нешто само зато што је тако речено; не треба да верујемо традицији само зато што је предана из древних времена; не треба да верујемо опште признатим мишљењима као таквим; не треба да верујемо списима мудраца само зато што су их мудраци написали; не треба да верујемо фантазијама за које се претпоставља да потичу од Анђела (иако се чине божанственим); не треба да верујемо у закључак који је произашао из случајних претпоставки; не треба да верујемо ничему само зато што је поткрепљено ауторитетом учитеља или предавача; али смо дужни да поверујемо у написано и речено учење или уверење, само онда кад наш разум и наше сазнање потврде да је истинито“ (1. с. 4).
Ево шта говори Господ Исус Христос: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли у ово?“ (Јн. 11, 25-26) „Ја у свијет дођох као свјетлост; да свако ко вјерује у Мене не остане у тами“ (Јн. 12, 46).
Тако окултисти, заједно са Будом, позивају да се сумња у све, а да се верује једино у себе, на основу свог разума. Замислимо дете које не верује одраслим родитељима, и – скочи у ватру. Нисмо ли и ми деца пред Господом, Творцем све твари, јединим Сведржитељем и Свемогућим, који нас позива да Њему верујемо, јер је чување заповести Његових неопходно ради нашег добра, зато што смо духовно слепи да бисмо проценили шта је истина, а шта лаж? Зар Бог није Творац васионе и свега видљивог и невидљивог – а не човек? Како ћемо ми проценити да ли је нешто сагласно са Речју Божјом?
Тако, с једне стране нам се предлаже сумња у све и вера само у себе и свој „здрав“ разум; а с друге, неопходно је „одрећи се себе“ следећи Христа (Мк. 8, 34), не веровати себи, већ само Господу. Прво води у самообману и гордост; друго – ка смирењу и покајању. На крају првог пута је – сатана, а конац другог пута је у Христу!

Један коментар

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *