NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Tomas Molnar
Pisma iz Indije: O, Benares

Posetio sam nekoliko svetih tradova: Rim, i Jerusalim, i Kairuan u Tunisu. Mogao sam da osetim svetost u Rimu i Jerusalimu, uprkos bučnim vespama u prvom i skupim sobama za smeštaj u drugom. Na četvrtom svetom mestu, u Delfima, utisak svetosti došao je i bio jači no igde,[1] možda zato što nije bilo bučnih trgovaca u zoru niti u sumrak koji bi upropastili nečije divljenje pred dolinom i dubravom.
U Benaresu, svetom gradu indijske države Utar Pradeš, utisak je bio strašan, u odrečnom smislu reči. To je hinduističko i budističko sveto mesto. Desetine hiljada vernika stiže ovde svake godine da se očiste u reci Gangu, da tu provedu svoje poslednje dane, i da budu spaljeni na pogrebnim lomačama na obalama reke, tako da bi njihov pepeo mogao biti razvejan ponad tih voda ispunjenih otpacima. Hindusi veruju da će onaj koji umre u Benaresu biti spasen.
To je ono što nam kažu bedekeri. Ne pominju istinski užas. Kao ovejani putnik, video sam strašne stvari. Bio sam u Kalkuti u društvu hiljada i hiljada telesa (živih? umirućih? mrtvih?) koja su ležala na ulicama, po alejama, u jarkovima. Ali Benares je učinio neznatnim sve što sam do tada video.
Rano je jutro. Vozili smo se pet milja od hotela do reke. Gužva je neopisiva: ali to nije zdrava aktivnost grada koji se budi. To je besciljno lutanje živih leševa sabijenih u masu. Evo „egzotičnog Orijenta“: radnje sa krojačima koji odšivaju i zašivaju, piskaralima koji drugama pišu pisma; Krave u laganom hodu, bikovi prekriveni blatom na putu za reku, magarci koji se, pretovareni, od tovara ne vide, kamile zlokobnog izgleda, čak i slonovi, sa crvenim surlama.
To može biti živopisno; ali nije. To nije „nerazvijenost“ koja stvara užas, odbojnost, smrad; to je, kad se sve kaže i učini, religija, koja toleriše ovu zapuštenost, prljavštinu, degradaciju i životinjstvo. To nije ubogost sirotinjskih četvrti grada, čak ni „villas miseria“ ili “ fevellas“ Lime i Rio de Ženeira. To je prihavaćeno i prirodno stanje stvari nekoliko prizora nije moglo a da ne ostane nezabeleženo fotoaparatom: žena u ritama koja na struni nosi dva pacova; tuceta iznurenih nesrećnika, muškaraca i žena, koji su sedeli i prosili u prljavštini od koje bi se čovek, zbog straha od zaraze, plašio da u nju kroči, a oni su, u toj prašini, praktično bili goli; mladi prosjaci čije je udove pojela guba, a koji nastoje da vam obgrle noge. Trebalo bi imati dušu majke Tereze[2] da se ne bi umaklo od njihovog pokušaja.
Došli smo do Ganga i platili vožnju čamcem. Sve zgrade koje smo mogli videti s reke bile su u različitim stadijumima ruševnrsti. Vrućina i vlaga razjedaju kamen, ciglu i kreč; sve je rošavo, ogubano, čak i s pažnjom pravljene zgrade, pošto, u tropskim zemljama, o njima niko ne vodi računa, i sve propada.
Prema reci na kamenju obalskom nalaze se mase ljudi. Poklonici i domaći živalj tu… – kako bi se njihova delatnost mogla nazvati? – žive svojim privatnim životom. Prljavozelena reka postaje kupatilo, nužnik, sredstvo za ispiranje usta, praonica rublja, izvor pitke vode za ljude i životinje. Sasvim ili samo do pola zaronivši, ljudi peru kosu, donji veš, plaču usta, vrše nuždu, o čemu svedoči izmet koji slobodno pliva… Sve to sa krajnjom otvorenošću, bez ikakve zbunjenosti. Naš veslač, znojeći se na suncu koje žeže, naginje se preko ivice i, zahvatajući dlanom, srče vodu reke.
Na ovoj strahotnoj plovidbi čamcem, nisam više znao da li plovimo rekom Stiks ili klizimo sa Danteom kroz tečni oganj pakla. Ugledali smo pogrebne lomače. Na putu za Benares prošli smo pored kamiona punih u belo umotanih leševa, koje su porodice pokojnika dovlačile iz dalekih sela. Čitavog dana lomače gore, i svaka tri sata otprilike u belo ili u crveno umotan, prekriven vencima sveća, leš leži na vrhu lomače. Tu gore satima.
Sećate li se Herodotovog opisa od koga ste se naježili – izveštaja o plemenima koja ostavljaju svoje stare na ulicama da ih rastrgnu psilutalice? Drevno doba, daleka mesta… Ali leševi koji gore u poslovno podne na obalama Ganga u Benaresu dovoljni su da vam se utroba prevrne. Nije u pitanju čin spaljivanja po sebi. U pitanju je prizor krajnjeg poniženja: prljavština, vršenje nužde, hašiš, gnojave rane na leđima induskih svetaca, poklonici koji se guraju i gomilaju po hramovima u kojima preovladava slatkasti vonj – sve to, plus mrtvi.
Bilo je teško, posle, da razvrstam utiske, da ih saberem u jedno. Pol Klodel je svojim prijateljima jednom pisao, tokom putovanja i ambasadorskih poslova na Dalekom Istoku, da su orijentalne religije đavolji izum. U ovim ekumenističkim vremenima ne očekuje se da čovek kaže tako nešto. Pa ipak, to je moj neizbežni zaključak. Vera poklonika je, bez ikakve sumnje, iskrena, čak i vatrena. Oni je prevode u dela nedomislivo časno. Ali predmeti poštovanja su surova, neljudska božanstva koja znaju kako da zaplaše, kazne, da se osvete, ismeju i prevare, a ne kako da uzvise i oproste; i oprema koja okružuje poklonike pre odbija nego što privlači: jezivi, sa grimasama idoli, lukavih ili okrutnih pogleda; neverovatno svečano prostaštvo, majmuni koji polno opšte, krave koje balegaju, blato, smrad, đubre.
Hipici su privučeni ovim veštičjim napitkom, a razlog nije teško naći. Kuće u Benaresu pružaju utočište (ako je to prava reč) hordama hipika iz Skandinavije, Holandije, Amerike i sa svih drugih strana. Visok i plav, prosečan hipik stoji u društvu sa drogiranim vozačima rikši i ostalim pripadnicima ovog podzemnog sveta sa reke Gang. Ono što ih ovde privlači i zadržava je ponižavanje: razuma, samopoštovanja, životnih snaga, vere u Boga i u čoveka. Ovde nalaze bezbroj bogova i nijednog boga, na kraju krajeva; svako može da obavlja svoje poput krava ili majmuna, tonući u Gangu ili u Nirvanu. Razumnost i svrhovitost raspadaju se na gomilama đubreta, telo trune dok se ne sjedini sa drumom, sa travom, sa balegom. Veliko ništavilo sve obuhvata, a pepeo odlazi u reku.

Sa engleskog:
Vladimir Dimitrijević


NAPOMENE:

  1. Čitalac je do sada već primetio da se kriterijum pisca o „svetosti mesta“ nikako ne može složiti sa stanovištem Pravoslavne Crkve. Međutim, možda je i još značajniji njegov stav koji iznosi, pošto neki ljudi mogu da optuže crkvenu svest da je odveć „politički nekorektna“ i uskih pogleda… (primedba uredništva Odgovora)
  2. Stav zasnovan na opštem, humanističkom uverenju koje vlada… Istinski hrišćani svih vremena su u ovaj svet išli kao u arenu sa lavovima, a nju ceo svet hvali i voli. Zar tu nešto nije čudno. Takođe, zašto ona velikim čovekom, smatra zloglasnog gurua Šri Činmoja?
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *