Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Ђакон Андреј Курајев
Да ли је Христос био у Индији?

Христа су послали у прогонство. Прогнали су га на Хималаје, у Шамбалу – што даље, само да Га не пусте на праг своје куће и свог срца. Не говорим о догађајима од пре двадесет столећа, него о ономе што се збива у садашњој Русији.
Неће човек да живи по Еванђељу. Али да се поштено каже (макар самом себи): “смета ми Еванђеље, не желим да живим по Његовим заповестима”, – значи лишити се извесне интелектулане и културне респектабилности. Зато се ствара сложенији механизам противеванђељске самозаштите: Христа уважавам, али Еванђељима не верујем зато што је реч о превише црквеним књигама. Кажу (“научно је доказано”) да су црквена Еванђеља – позније, фалсификоване књиге, у којима је већ изгубљен прави езотеризам Учења Исусовог. Христос је, веле, у самој ствари био у Индији (да ли у младости, да ли после Распећа), и тамо се научио истинској мудрости. Та мудрост је незаписана и магловита. Али, нема сумње, она се састојала управо у ономе што се лично мени свиђа баш у овом тренутку. На тај начин се реалне Христове речи, записане у реалним и древним хришћанским изворима уклањају – да би од Христа направили папагаја који послушно одобрава окултноинтелектуалистичке моде савремености. Јер, ако је од Њега остало само ћутање и неповезани одломци легенди, онда се то ћутање може протумачити као знак слагања са било чим. А мени се свиђа да се Христос слаже управо са мном.
На тај начин Христос, Који је дошао да Новим Заветом развеје магију паганизма, постаје поклоник Препорођеног старог окултизма. На тај начин Христос, Који је дошао да обнови и ужеже човекову савест, бива трансформисан у магијски талисман из Пушкинове бајке: “Огледалце, огледалце, реци нек’ се зна, јесам ли на свету најлепши баш ја?” Еванђеље од Матеја, од Марка, од Луке и од Јована ће рећи: “Не!” Па шта? У ватру с њима, тврдоглавима!
Сва та Еванђеља ћуте о првих тридесет година Христовог живота. То ћутање није за чудо: Еванђеља – нису биографије. То вије портрет Христа и прича о Његовом животу. То је икона. И прича о Његовој служби. О томе шта је Господ учинио “ради нас људи и ради нашег спасења”. У томе и јесте разлика правих Еванђеља од апокрифних: Христос не чини бесмислена чуда, Он не прави ништа што само шокира.
У канону су сва чуда Христова центрирана око главнога: оживљења наше људске природе. Човек, занет проповедима и чудесима која се умножавају из године у годину, не би приметио два главна чуда – Страдање и Пасху. Приче о другостепеном одвукле би пажњу од оног главног. И управо код Јована – човека који пише најсадржајније Еванђеље и човека, који је годинама живео од истим кровом са Исусовом мајком, и који је више од било кога другог могао да сазна о младим годинама Спаситеља, мање је него код осталих енађелиста посвећено пажње предпасхалним догађајима.
Постоји својеврсна духовна педагогија у томе што није био познат Мојсејев гроб и у томе што сам Мојсеј није могао да уђе у Обећану земљу (иначе би могао да се јави Мојсејев култ, у чијој би светлости потамнело сећање на Онога Који је Мојсеја дао Израилу.) Постоји и својеврсна педагогија у томе што апостоли ћуте о годинама што су претходиле Голготи.
Али управо она основа због које су апостоли пропустили да говоре о младости Христовој, тај период Његовог живота чини веома привлачним за окултисте. Апостоли не говоре о раним годинама, “јер расудих да не знам међу вама ишта, сем Исуса Христа, и то распетога” (1. Кор. 2, 2). Апостоле је прогутала мистерија Крста – и они говоре само о њој. Окултисти не воле Крст. Он им је непојмив – и зато су они спремни да пишу своја “еванђеља”, у којима се Распеће показује само као традиционалан крај сижеа, неизбежни гест. Да не би остали у близини Голготе, теозофи беже у Христову младост.
Окултисти не желе да буду хришћани, они неће да чују јасне речи Христове о Његовој служби. Није им драг Христос Који поучава, зато настоје да Христа направе својим школским другом, настоје да самог Христа наведу да клекне пред Једино Великим Будом.
И тако гроб Христов показују час у Кашмиру, час у Јапану, а Христа проглашавају час учеником египатских магова, час шегртом тибетских магова, час питомцем јапанских магова. И људи су спремни да верују у све – само да не би поверовали сведочанству апостола. Учитељица Рериха Јелена Блавацка (а касније Ана Безант) тврдиле су да се Христос родио “у другом веку пре Христа”; а рериховски ђак Ендрју Томас (Томашевски) – није мање беспоговорно тврдио да се Христос родио у трећем веку после Христа. Никакве аргументе нико од њих није навео али по законима жанра то је непотребно: пропаганда је пропаганда. Главно је: поткопати поверење према црквеној традицији, а затим се већ може приступити остварењу великог позива осивача “АУМ Шинрикјо”: “Претворимо Русију у Шамбалу!”
Алергија на Еванђеље појавила се код Европљана у прошлом столећу – скупа са марксизмом, дарвинизмом, ничеанством и спиритизмом. Тада су и почеле да се појављују гласине о “невероватним доживљајима Исуса у Индији”. Ни једна од легенди о далекоисточним Христовим путешествијима не може се фиксирати пре XIX века. Уз то, еве ове легенде стваране су по општој схеми: неко је негде видео “један древни рукопис”, који касније нико и нигде није могао ни да види, ни да провери.
Неки пут су исправљачи Еванђеља пролазили без икаквих “новооткривених извора” – ослањали су се само на своју жељу. На пример, легенда о томе да је Христос после распећа отишао у Кашмир и тамо спокојно умро после неколико деценија своје порекло има да захвали осивачу мухамеданске секте ахмадија Мирзи Гуљаму Ахмаду Кадијани. Ту идеју је он почео да шири 1889, користећи се њоме да би својим ученицима наметнуо став да је он лично:

а) муслимански пророк Махди:
б) Месија;
в) ново ваплоћење Кришне.

По његовом мишљењу, чекање другог Христовог доласка је бесмислено: он није васкрсао и заувек је умро, а она пророчанства Библије, која говоре о Царству Христовом, о доласку Месије, не односе се на Исуса из Назарета, него на Мирзу Гуљама Ахмада. Следбеници ове секте су после теозофу Николају Рериху показивали Христов “гроб” у Кашмиру (треба рећи да им он није нарочито поверовао).
Фантазије у вези са боравком Исуса у Индији независно од муслиманских секташа имају свој корен у књизи Н. А. Нотовича.[1] Сам Нотович[2] није знао ни санскрит, ни пали, чак ни тибетански и, по својим речима, причу је записао по казивању тумача[3] – “због чега га је, како примећује В. Кожевников, “стигла сурова, али сасвим заслужена казна од стране научне критике”[4]. Уз то, Нотовичу не припада само запис, него и композиција текста који је објавио.[5]
Његова прича ничим није потврђена. “Основна слабост публикације Н. Нотовича и многобројних аутора који су дошли после њега састоји се у томе што нико од њих није поседовао документе који би потврдили њихову верзију. Потрага многобројних истраживача у манастиру Хемис у Ладаки није дала резултате”, вели један од аутора који симпатишу теозофију.[6] Занимљиво је да је и сам Николај Рерих порицао да је видео рукопис који говори о обитавању Христа у Индији. Уопште никакав налаз, забелешка, мисао, сведочанство из Нотовичеве књиге нису ушли у употребу међу научницима – оријенталистима. О његовој књизи су више слушали (него што су је читали) окултисти и из ње су усвојили једну идеју: на Истоку постоје легенде које о Хросту говоре као о земљаку Источњака.
На западу је, међу научницима који су критиковали Нотовичеву публикацију, био познати оријенталисга Макс Милер. У Русији су се на његову брошуру критички одазвали о. Евгеније Аквилонов (“несумњива кривотворина”),[7] Т. Буткевич,[8] И. Стелецки.[9]
У заштиту Нотовича стао је неки “архимандрит Хр.” Његови аргументи у корист апокрифа нису били објављени. Па ипак, мислим да нису били нарочито озбиљни. Сумњу у религиолошку компетенцију ” архимандрита Хр.” у мене је посејала оваква његова реченица: “У свим тим записима приче имају колоритни карактер будистичких поимања, што се, на пример, види из краја другог манускрипта, где се налази таква фраза: “Иса – то је човек Богом благословени и бољи од свих; њега је велики Брама изабрао да би у њега ваплотио свој дух, који ће се од Највишег Бића одвојити у час судбом одређен”.[10] Управо будиста не би могао да напише било шта слично. Идеја Браме будисте не занима, и уз то, Брама пантеистичког хиндуизма се не интересује нарочито за људе и не “благосиља” их.
Додуше, савремени човек развио је запањујуће умеће да суди о књигама које није прочитао, као и умеће да се ауторитативно позива на непрочитане књиге.
Али, хајде да ближе погледамо Нотовичев апокриф. Стога – поставимо питање: шта је Иса научио на Тибету? У каквом се односу налазе његова проповед и окултизам?
“Иса је порицао божанско порекло Веда и Пурана” (5, 12). Он протестује како против индуизма, тако и против зороастризма. Паганима је говорио: “Постоји само Он једини, Који хоће и дела; Он постоји од вечности, Његово постојање нема краја, Њему нема ничег сличног ни на небу, и на земљи” (5,16). Разумљиво је да то уопште није Брама, који је временом ограничен, и да то није пантеистичко Једно, које нити шта хоће, нити шта ствара; и то уопште није рериховски “космички електрицитет”. Те речи Иса говори пошто је већ “прошао обуку” код брамана. Пролази читав низ година учења код будиста, али се његов став не мења: “Човек мора да очекује велику милост, коју му Бог дарује по својој одлуци” (7,8). ” Човек је ништа пред вечним Судијом, као и животиња пред човеком” (6,14). На крају, Иса пориче сеобу душа, тврдећи да “Бог никад неће понизити своје чедо, принуђујући његову душу да се сели, као у чистилиште, у тело животиње” (6,11).
Шта онда окултисти могу да преузаду из Нотовичеве књиге? – Ништа. У најбољем случају могли би да кажу: “Исин живот” неправилно излаже учење “Иницираног Исуса”, али нема није важан садржај књиге, нити Исине речи, него сижејна основа: књига која криво тумачи његово учење, ипак је донела вест о томе да је Он био у Индији”.
Али, ни такву утеху неће моћи да добију из књиге Нотовича. Ствар је у томе што су историјске реалије које се у књизи помињу унакажене до непрепознативости. Израиљ не долази сам у Египат, него Египћани нападају њихове плодне земље и одводе их у ропство (2,12). Мојсеј је био по крви Египћанин, рођени син фараона, а не Јеврејин (2, 7). Мојсеј сам уводи Јевреје у Обећану земљу и тамо им даје законе (према Библији, Мојсеј је умро, не ушавши у Палестину) (2, 17). Израиљска држава постаје “најмоћнија на свету” (2, 19). Римљани, освојивши Палестину, “руше храмове” (Храм је у Израиљу био само један) (3, 9). На крају, сам Пилат, а не Синедрион, показују се као иницијатор казне за Ису, а свештеници, а не Пилат “перу руке, говорећи: Ми смо невини у крви праведника” (13, 25).
Апокриф који је тако фантастичан по својим детаљима тешко да може будити поверење у оно што је у њему главно. Главна је његова тврдња да је ” Исус био у Индији”.
Али, претпоставимо да Нотовичев текст није измишљотина. Претпоставимо да заиста постоји предање о боравку Христа у Индији. Претпоставимо чак да то предање није из XIX века, него из првог миленијума. Али чак ни то неће бити повод за тријумф псевдоиндијског окултизма над хришћанством. Јер из чињенице постојања неког предања не произилази чињеница Христовог путовања.
Индијски апокрифи могу бити плод природне жеље сваког народа да себи припише светињу. Руска предања смештају апостола Андреја на границу са Финском – на Валаам. Руске народне песме певају о томе како “иде Господ наш Исус Христос по Светој Русији у Јерусалим”. Обичан руски парохијанин убеђен је у то да је Свети Николај Чудотворац – чисти Рус, и нису баш сви обавештени о томе да су апостоли били Јевреји…
Исто тако је источним народима (без обзира на то што нису у потпуности примали његово учење) било стало да налажење нечег заједничког између Његовог живота и њихове домовине. Мухамедански секташи показују Христову гробницу у Шринагару и гроб Мајке Божје близу Кашгара. “Занимљиво је слушати како локални Индус прича како је Христос проповедао крај маленог базена за воду под великим дрветом које више не постоји”, веле путописци.
Појава таквих легенди је чињеница која сведочи о односу Индуса према Христу и о томе да су Индуси хтели да “присвоје” Христа, али никако не о томе да је Сам Христос био у Индији.
Постоји и стварна чињеница миграције религиозних сижеа. Ширење прича о овом или оном религиозном делатнику не захтева његову сопствену посету неког региона, где се поново чује повест о њему. Из присуства веома позних легенди о Христу не може се извући закључак да је Он био индуиста.
“Тибетанску легенду о Христу” могли су да створе сами хришћани (и то уопште не апостолског доба). Николај Рерих је изразио претпоставку да је легенда о лутању Христа Индијом можда несторијанска[11] (несторијанци су хришћански јеретици који су из Византије бежали у Персију и даље у Индију.) Опет и опет напомињем: то се може само претпоставити; научно доказати непатвореност и било какву древност текста који је Нотович публиковао немогуће је. Али се сасвим може претпоставити да се међу индуским хришћанима појавиле легенде које повезују Христа и њихову земљу.
Те су легенде имале мисионарски карактер: то су могли бити покушаји индијских хришћана да својим другачије верујућим суграђанима докажу да је вера њиховог учитеља сабрала у себе мудрост свих осталих религијских школа, чак их превазилазећи. И брамане, и будисте и заратустровце је слушао Исус и све их је превазишао својом мудрошћу и љубављу према људима… Христологија тог текста је веома слабо разрађена, али у њој нема ничег таквог са чим се не би сложили управо несторијанци (по мишљењу крајњих несторијанаца, нема ипостасне истоветности Бога Сина и Исуса; божанственост потоњег показује се само тиме што је његова људска воља сасвим потчињена Божанској). Али, ако је то текст чије је порекло несторијанско, ми постајемо сведоци веома занимљиве историјско – религиозне колизије. Текст, који је био аргуменат хришћана у њиховој полемици са будистима, сада постаје антихришћански аргуменат необудиста.
Уз то, треба имати у виду да Индија, за разлику од монотеистичких религија Блиског Истока, уопште нема представу о “лажној вери” – она настоји да било какву веру уклопи у свој универзалистички систем, при том је стављајући на одређени јерархијски степен истинитости. Сукоби између религија у Индији завршавају се тиме што нови проповедник у своју веру мора да обрати не људе, него богове, богове – покровитеље својих опонената.
Буда проповеда браманским божанствима и обраћа их у своју веру и самим тим у очима будиста постаје настављач ведске традиције. Затим је веданта Буду обратила у своју веру – учинивши га аватаром, самим тим инкорпорирајући будизам у окриље традиционалног индуизма. Кришнаисти су протумачили Будину појаву као Божју интервенцију, чији је циљ био да се изгрди користољубље брахманистичке школе карма – мимансе, а у њиховој средини се појавила химна Брама Сампрадији, која гласи: “О Кешава! О Господару Васионе! О Господе Хари који си примио лик Буде! О, Будо, чије је срце пуно састрадања, ти осуђујеш убијање несрећних животиња, које се обавља под видом ведских жртвовања”. Тако је Буда, који се за живота борио чак и против пантеизма, посмртно био обраћен у теизам.
Формално обрнута, али по суштини иста таква процедура била је у индијској религијској свести са Исусом. Из теисте Њега су претворили у будисту – да би се и тај, тако необичан Учитељ, могао прибројати списку уважаваних духова.
Па ипак, као што будисти не приличи да сматра да је Буда био аватар Вишну, тако и хришћанин не треба да са усхићењем слуша приче о Исусу Будиста.
Исто тако из присуства веома позних (кад се пореде са канонским Еванђељима) источњачких легенди о Христу не следи да је Исус стварно био индуиста.
Било какав историјски феномен треба најпре објаснити из његовог најближег контекста. Ако сличну мисао нађемо код Пушкина, Державина и у “Упанишадама”, логичније је претпоставити да је Пушкин претрпео утицај Державина, а не Упанишада. Кад се размишља о новозаветним сижеима, њихове праслике би требало тражити у близини – у Старом Завету, а не у оној култури која је била радикално туђа и непозната Палестинцима. Да, будистичке џатаке причају о томе како се Буда у својим претходним инкарнацијама жртвовао ради спасења других (све да умирућих путника које је појио сопственом крвљу), – и сличне су еванђељском опису голготске Жртве. Али, прво, те џатаке су веома позног порекла (то је позни будизам махајане), и, сасвим је могуће, нису настале без утицаја хришћанства. Друго, управо је сама јеврејска религиозна традиција знала насумњиво древно пророчанство које се заиста фактографском тачношћу описује Голготу. То је 53 глава књиге пророка Исаије…[12] Да ли су еванђелисти знали џатаке – то је питање за велику дискусију. А то да су познавали књигу пророка Исаије – не може се довести у сумњу. Исус је целосно укорењен у реалије Палестине и поглед на свет Старог Завета. Адо се нешто у Његовој проповеди неможе објаснити Њим Самим, него помоћу “утицаја” и “позајмица”, то се ови “утицаји” сасвим исцрпују светом Новог Завета и предновозаветне рабинске литературе.
Да, Нови Завет уопште није пуки наставак Старог или коментар истог. Али у ономе што разликује Нови Завет и од вере Пророка, нема ничег што би се могло тумачити утицајем будизма. Христос не познаје никакву аутоматску и бездушну “карму”. Он говори о Оцу, Који жели да опрости људима.
Теозофски поравнавајући религијски хазард не признаје Новом Завету право на новину. Христос није имао право да каже ништа ново; Он је морао да понавља само оно што су претходних столећа учили источњачки учитељи. Теозофи шаљу Христа на науке у Индију само зато да би оправдали своје одбијање да се уче код Самог Христа. Мит о путовању Христа у Шамбалу потребан им је да би хришћанство протумачили само као бочно и не нарочито развијено гранање тибетанског тантризма. Христос се проглашава учеником магова – да не би било никаквих моралних препрека за сопствено магијско делање.[13]
Ето у чему је разлика садашњег времена од прошлих столећа: онда се грех називао грехом. Хришћанин је блудничио, али није Христа називао блудником. Сада је људима мало да сами упадну у мистички блуд са паганизмом – они хоће да у то увуку и Спаситеља. Мало им је да сами буду у Шамбали – хоће тамо да сместе и Христа…

Са руског:
Владимир Димитријевић


НАПОМЕНЕ:

[1] Н. А: Нотович, Неизвестная жизнь Иисуса Христа (тибетское сказание). Жизнь святого Иссы, наилучшего из сынов человеческих Спб., 1910.
[2] Нотовичев апокриф на србском се појавио као спис о Светом Иси, у издању београдског “Орбиса”, 1993.
[3] Л. В. Митрохин, Исус Христос в Индии: легенды и сказания //Вокрук Иисуса/, Киев, 1993, с. 24
[4] Кожевников В. А., Будизм в сравнили с христианством.
[5] Архимандрит Хр., Предварителные сведения/Неизестная жизнь Иисуса Христа. Тибетское сказание, Спб. 1910, с. 11.
[6] Л. В. Митрохин, Исус Христос в Индии, с. 33
[7] В. Битнер, Предисловие редакции//Неизвестная жизнь Иисуса Христа. Тибетское сказание, Спб. 1910, с. 3
[8] Т. Буктевич, Как восполнаяются мнимые евангельские “пробелы “// Вера и разум, 1895, № 22
[9] У часопису “Труды Киевской Духовной Академики”, до сада нисам успео да нађем подробније податке о том чланку.
[10] Архимандрит Хр., нав. дело, стр. 11
[11] Н. К. Рерих, Цветы Мории, Рига, 1992, с. 173
[12] “Како се многи зачудише Теби, што бијаше нагрђен у лицу мимо свакога човјека, и у стасу мимо синове човјечије, тако ће опет удивити многе народе, цареви ће пред Њим затиснути уста своја… Господе, ко вјерова проповиједању нашему и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред Њим као шибљика и као коријен из сухе земље; не би обличја ни љепоте у Њега; ради чега бисмо Га пожељели; презрен бјеше и одбачен између људи, Болник и вичан болестима, и као један од Кога свак заклања лице, презрен да Га ни за што не узимасмо. А он болести наше носи, и немоћи наше узе на Се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцијелисмо. Сви ми као овде зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста Својих: као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред оним који је стриже, тако не отвори уста Својих. Од тјескобе и од суда узе се, а поријекло Његово ко ће исказати? Јер се истрже из земље живијех и за преступе народа мојега би рањен. Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрт би са богатима, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима Његовијем” (Ис. 52,14-53, 9).
[13] Страствена жеља да Исуса преведе на будизам принуђава оснивачицу теозофије, Јелену Блавацку, да будистичким прогласи чак и оне еванђељске речи које свим срцем мрзи. Код окултиста било каква проповед покајања и праштања греха изазива гнев. И одједном, у поглављу које доказује “будизам” Христа, читамо: “Исус је, исцељујући болесне, говорио: “Опраштају ти се греси твоји”. То је чисто будистичка доктрина” (Ј. Блавацка, “Разоткривена Изида”, т. 1, стр. 452). Још је, међутим, занимљивије саопштење Блавацке о томе да је “Исус припадао масонству свог времена”(тамо, том 2, стр. 388).

2 Comments

  1. Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.

  2. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.