NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Đakon Andrej Kurajev
Da li je Hristos bio u Indiji?

Hrista su poslali u progonstvo. Prognali su ga na Himalaje, u Šambalu – što dalje, samo da Ga ne puste na prag svoje kuće i svog srca. Ne govorim o događajima od pre dvadeset stoleća, nego o onome što se zbiva u sadašnjoj Rusiji.
Neće čovek da živi po Evanđelju. Ali da se pošteno kaže (makar samom sebi): „smeta mi Evanđelje, ne želim da živim po Njegovim zapovestima“, – znači lišiti se izvesne intelektulane i kulturne respektabilnosti. Zato se stvara složeniji mehanizam protivevanđeljske samozaštite: Hrista uvažavam, ali Evanđeljima ne verujem zato što je reč o previše crkvenim knjigama. Kažu („naučno je dokazano“) da su crkvena Evanđelja – poznije, falsifikovane knjige, u kojima je već izgubljen pravi ezoterizam Učenja Isusovog. Hristos je, vele, u samoj stvari bio u Indiji (da li u mladosti, da li posle Raspeća), i tamo se naučio istinskoj mudrosti. Ta mudrost je nezapisana i maglovita. Ali, nema sumnje, ona se sastojala upravo u onome što se lično meni sviđa baš u ovom trenutku. Na taj način se realne Hristove reči, zapisane u realnim i drevnim hrišćanskim izvorima uklanjaju – da bi od Hrista napravili papagaja koji poslušno odobrava okultnointelektualističke mode savremenosti. Jer, ako je od Njega ostalo samo ćutanje i nepovezani odlomci legendi, onda se to ćutanje može protumačiti kao znak slaganja sa bilo čim. A meni se sviđa da se Hristos slaže upravo sa mnom.
Na taj način Hristos, Koji je došao da Novim Zavetom razveje magiju paganizma, postaje poklonik Preporođenog starog okultizma. Na taj način Hristos, Koji je došao da obnovi i užeže čovekovu savest, biva transformisan u magijski talisman iz Puškinove bajke: „Ogledalce, ogledalce, reci nek’ se zna, jesam li na svetu najlepši baš ja?“ Evanđelje od Mateja, od Marka, od Luke i od Jovana će reći: „Ne!“ Pa šta? U vatru s njima, tvrdoglavima!
Sva ta Evanđelja ćute o prvih trideset godina Hristovog života. To ćutanje nije za čudo: Evanđelja – nisu biografije. To vije portret Hrista i priča o Njegovom životu. To je ikona. I priča o Njegovoj službi. O tome šta je Gospod učinio „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“. U tome i jeste razlika pravih Evanđelja od apokrifnih: Hristos ne čini besmislena čuda, On ne pravi ništa što samo šokira.
U kanonu su sva čuda Hristova centrirana oko glavnoga: oživljenja naše ljudske prirode. Čovek, zanet propovedima i čudesima koja se umnožavaju iz godine u godinu, ne bi primetio dva glavna čuda – Stradanje i Pashu. Priče o drugostepenom odvukle bi pažnju od onog glavnog. I upravo kod Jovana – čoveka koji piše najsadržajnije Evanđelje i čoveka, koji je godinama živeo od istim krovom sa Isusovom majkom, i koji je više od bilo koga drugog mogao da sazna o mladim godinama Spasitelja, manje je nego kod ostalih enađelista posvećeno pažnje predpashalnim događajima.
Postoji svojevrsna duhovna pedagogija u tome što nije bio poznat Mojsejev grob i u tome što sam Mojsej nije mogao da uđe u Obećanu zemlju (inače bi mogao da se javi Mojsejev kult, u čijoj bi svetlosti potamnelo sećanje na Onoga Koji je Mojseja dao Izrailu.) Postoji i svojevrsna pedagogija u tome što apostoli ćute o godinama što su prethodile Golgoti.
Ali upravo ona osnova zbog koje su apostoli propustili da govore o mladosti Hristovoj, taj period Njegovog života čini veoma privlačnim za okultiste. Apostoli ne govore o ranim godinama, „jer rasudih da ne znam među vama išta, sem Isusa Hrista, i to raspetoga“ (1. Kor. 2, 2). Apostole je progutala misterija Krsta – i oni govore samo o njoj. Okultisti ne vole Krst. On im je nepojmiv – i zato su oni spremni da pišu svoja „evanđelja“, u kojima se Raspeće pokazuje samo kao tradicionalan kraj sižea, neizbežni gest. Da ne bi ostali u blizini Golgote, teozofi beže u Hristovu mladost.
Okultisti ne žele da budu hrišćani, oni neće da čuju jasne reči Hristove o Njegovoj službi. Nije im drag Hristos Koji poučava, zato nastoje da Hrista naprave svojim školskim drugom, nastoje da samog Hrista navedu da klekne pred Jedino Velikim Budom.
I tako grob Hristov pokazuju čas u Kašmiru, čas u Japanu, a Hrista proglašavaju čas učenikom egipatskih magova, čas šegrtom tibetskih magova, čas pitomcem japanskih magova. I ljudi su spremni da veruju u sve – samo da ne bi poverovali svedočanstvu apostola. Učiteljica Reriha Jelena Blavacka (a kasnije Ana Bezant) tvrdile su da se Hristos rodio „u drugom veku pre Hrista“; a rerihovski đak Endrju Tomas (Tomaševski) – nije manje bespogovorno tvrdio da se Hristos rodio u trećem veku posle Hrista. Nikakve argumente niko od njih nije naveo ali po zakonima žanra to je nepotrebno: propaganda je propaganda. Glavno je: potkopati poverenje prema crkvenoj tradiciji, a zatim se već može pristupiti ostvarenju velikog poziva osivača „AUM Šinrikjo“: „Pretvorimo Rusiju u Šambalu!“
Alergija na Evanđelje pojavila se kod Evropljana u prošlom stoleću – skupa sa marksizmom, darvinizmom, ničeanstvom i spiritizmom. Tada su i počele da se pojavljuju glasine o „neverovatnim doživljajima Isusa u Indiji“. Ni jedna od legendi o dalekoistočnim Hristovim putešestvijima ne može se fiksirati pre XIX veka. Uz to, eve ove legende stvarane su po opštoj shemi: neko je negde video „jedan drevni rukopis“, koji kasnije niko i nigde nije mogao ni da vidi, ni da proveri.
Neki put su ispravljači Evanđelja prolazili bez ikakvih „novootkrivenih izvora“ – oslanjali su se samo na svoju želju. Na primer, legenda o tome da je Hristos posle raspeća otišao u Kašmir i tamo spokojno umro posle nekoliko decenija svoje poreklo ima da zahvali osivaču muhamedanske sekte ahmadija Mirzi Guljamu Ahmadu Kadijani. Tu ideju je on počeo da širi 1889, koristeći se njome da bi svojim učenicima nametnuo stav da je on lično:

a) muslimanski prorok Mahdi:
b) Mesija;
v) novo vaploćenje Krišne.

Po njegovom mišljenju, čekanje drugog Hristovog dolaska je besmisleno: on nije vaskrsao i zauvek je umro, a ona proročanstva Biblije, koja govore o Carstvu Hristovom, o dolasku Mesije, ne odnose se na Isusa iz Nazareta, nego na Mirzu Guljama Ahmada. Sledbenici ove sekte su posle teozofu Nikolaju Rerihu pokazivali Hristov „grob“ u Kašmiru (treba reći da im on nije naročito poverovao).
Fantazije u vezi sa boravkom Isusa u Indiji nezavisno od muslimanskih sektaša imaju svoj koren u knjizi N. A. Notoviča.[1] Sam Notovič[2] nije znao ni sanskrit, ni pali, čak ni tibetanski i, po svojim rečima, priču je zapisao po kazivanju tumača[3] – „zbog čega ga je, kako primećuje V. Koževnikov, „stigla surova, ali sasvim zaslužena kazna od strane naučne kritike“[4]. Uz to, Notoviču ne pripada samo zapis, nego i kompozicija teksta koji je objavio.[5]
Njegova priča ničim nije potvrđena. „Osnovna slabost publikacije N. Notoviča i mnogobrojnih autora koji su došli posle njega sastoji se u tome što niko od njih nije posedovao dokumente koji bi potvrdili njihovu verziju. Potraga mnogobrojnih istraživača u manastiru Hemis u Ladaki nije dala rezultate“, veli jedan od autora koji simpatišu teozofiju.[6] Zanimljivo je da je i sam Nikolaj Rerih poricao da je video rukopis koji govori o obitavanju Hrista u Indiji. Uopšte nikakav nalaz, zabeleška, misao, svedočanstvo iz Notovičeve knjige nisu ušli u upotrebu među naučnicima – orijentalistima. O njegovoj knjizi su više slušali (nego što su je čitali) okultisti i iz nje su usvojili jednu ideju: na Istoku postoje legende koje o Hrostu govore kao o zemljaku Istočnjaka.
Na zapadu je, među naučnicima koji su kritikovali Notovičevu publikaciju, bio poznati orijentalisga Maks Miler. U Rusiji su se na njegovu brošuru kritički odazvali o. Evgenije Akvilonov („nesumnjiva krivotvorina“),[7] T. Butkevič,[8] I. Stelecki.[9]
U zaštitu Notoviča stao je neki „arhimandrit Hr.“ Njegovi argumenti u korist apokrifa nisu bili objavljeni. Pa ipak, mislim da nisu bili naročito ozbiljni. Sumnju u religiološku kompetenciju “ arhimandrita Hr.“ u mene je posejala ovakva njegova rečenica: „U svim tim zapisima priče imaju koloritni karakter budističkih poimanja, što se, na primer, vidi iz kraja drugog manuskripta, gde se nalazi takva fraza: „Isa – to je čovek Bogom blagosloveni i bolji od svih; njega je veliki Brama izabrao da bi u njega vaplotio svoj duh, koji će se od Najvišeg Bića odvojiti u čas sudbom određen“.[10] Upravo budista ne bi mogao da napiše bilo šta slično. Ideja Brame budiste ne zanima, i uz to, Brama panteističkog hinduizma se ne interesuje naročito za ljude i ne „blagosilja“ ih.
Doduše, savremeni čovek razvio je zapanjujuće umeće da sudi o knjigama koje nije pročitao, kao i umeće da se autoritativno poziva na nepročitane knjige.
Ali, hajde da bliže pogledamo Notovičev apokrif. Stoga – postavimo pitanje: šta je Isa naučio na Tibetu? U kakvom se odnosu nalaze njegova propoved i okultizam?
„Isa je poricao božansko poreklo Veda i Purana“ (5, 12). On protestuje kako protiv induizma, tako i protiv zoroastrizma. Paganima je govorio: „Postoji samo On jedini, Koji hoće i dela; On postoji od večnosti, Njegovo postojanje nema kraja, Njemu nema ničeg sličnog ni na nebu, i na zemlji“ (5,16). Razumljivo je da to uopšte nije Brama, koji je vremenom ograničen, i da to nije panteističko Jedno, koje niti šta hoće, niti šta stvara; i to uopšte nije rerihovski „kosmički elektricitet“. Te reči Isa govori pošto je već „prošao obuku“ kod bramana. Prolazi čitav niz godina učenja kod budista, ali se njegov stav ne menja: „Čovek mora da očekuje veliku milost, koju mu Bog daruje po svojoj odluci“ (7,8). “ Čovek je ništa pred večnim Sudijom, kao i životinja pred čovekom“ (6,14). Na kraju, Isa poriče seobu duša, tvrdeći da „Bog nikad neće poniziti svoje čedo, prinuđujući njegovu dušu da se seli, kao u čistilište, u telo životinje“ (6,11).
Šta onda okultisti mogu da preuzadu iz Notovičeve knjige? – Ništa. U najboljem slučaju mogli bi da kažu: „Isin život“ nepravilno izlaže učenje „Iniciranog Isusa“, ali nema nije važan sadržaj knjige, niti Isine reči, nego sižejna osnova: knjiga koja krivo tumači njegovo učenje, ipak je donela vest o tome da je On bio u Indiji“.
Ali, ni takvu utehu neće moći da dobiju iz knjige Notoviča. Stvar je u tome što su istorijske realije koje se u knjizi pominju unakažene do neprepoznativosti. Izrailj ne dolazi sam u Egipat, nego Egipćani napadaju njihove plodne zemlje i odvode ih u ropstvo (2,12). Mojsej je bio po krvi Egipćanin, rođeni sin faraona, a ne Jevrejin (2, 7). Mojsej sam uvodi Jevreje u Obećanu zemlju i tamo im daje zakone (prema Bibliji, Mojsej je umro, ne ušavši u Palestinu) (2, 17). Izrailjska država postaje „najmoćnija na svetu“ (2, 19). Rimljani, osvojivši Palestinu, „ruše hramove“ (Hram je u Izrailju bio samo jedan) (3, 9). Na kraju, sam Pilat, a ne Sinedrion, pokazuju se kao inicijator kazne za Isu, a sveštenici, a ne Pilat „peru ruke, govoreći: Mi smo nevini u krvi pravednika“ (13, 25).
Apokrif koji je tako fantastičan po svojim detaljima teško da može buditi poverenje u ono što je u njemu glavno. Glavna je njegova tvrdnja da je “ Isus bio u Indiji“.
Ali, pretpostavimo da Notovičev tekst nije izmišljotina. Pretpostavimo da zaista postoji predanje o boravku Hrista u Indiji. Pretpostavimo čak da to predanje nije iz XIX veka, nego iz prvog milenijuma. Ali čak ni to neće biti povod za trijumf psevdoindijskog okultizma nad hrišćanstvom. Jer iz činjenice postojanja nekog predanja ne proizilazi činjenica Hristovog putovanja.
Indijski apokrifi mogu biti plod prirodne želje svakog naroda da sebi pripiše svetinju. Ruska predanja smeštaju apostola Andreja na granicu sa Finskom – na Valaam. Ruske narodne pesme pevaju o tome kako „ide Gospod naš Isus Hristos po Svetoj Rusiji u Jerusalim“. Običan ruski parohijanin ubeđen je u to da je Sveti Nikolaj Čudotvorac – čisti Rus, i nisu baš svi obavešteni o tome da su apostoli bili Jevreji…
Isto tako je istočnim narodima (bez obzira na to što nisu u potpunosti primali njegovo učenje) bilo stalo da nalaženje nečeg zajedničkog između Njegovog života i njihove domovine. Muhamedanski sektaši pokazuju Hristovu grobnicu u Šrinagaru i grob Majke Božje blizu Kašgara. „Zanimljivo je slušati kako lokalni Indus priča kako je Hristos propovedao kraj malenog bazena za vodu pod velikim drvetom koje više ne postoji“, vele putopisci.
Pojava takvih legendi je činjenica koja svedoči o odnosu Indusa prema Hristu i o tome da su Indusi hteli da „prisvoje“ Hrista, ali nikako ne o tome da je Sam Hristos bio u Indiji.
Postoji i stvarna činjenica migracije religioznih sižea. Širenje priča o ovom ili onom religioznom delatniku ne zahteva njegovu sopstvenu posetu nekog regiona, gde se ponovo čuje povest o njemu. Iz prisustva veoma poznih legendi o Hristu ne može se izvući zaključak da je On bio induista.
„Tibetansku legendu o Hristu“ mogli su da stvore sami hrišćani (i to uopšte ne apostolskog doba). Nikolaj Rerih je izrazio pretpostavku da je legenda o lutanju Hrista Indijom možda nestorijanska[11] (nestorijanci su hrišćanski jeretici koji su iz Vizantije bežali u Persiju i dalje u Indiju.) Opet i opet napominjem: to se može samo pretpostaviti; naučno dokazati nepatvorenost i bilo kakvu drevnost teksta koji je Notovič publikovao nemoguće je. Ali se sasvim može pretpostaviti da se među induskim hrišćanima pojavile legende koje povezuju Hrista i njihovu zemlju.
Te su legende imale misionarski karakter: to su mogli biti pokušaji indijskih hrišćana da svojim drugačije verujućim sugrađanima dokažu da je vera njihovog učitelja sabrala u sebe mudrost svih ostalih religijskih škola, čak ih prevazilazeći. I bramane, i budiste i zaratustrovce je slušao Isus i sve ih je prevazišao svojom mudrošću i ljubavlju prema ljudima… Hristologija tog teksta je veoma slabo razrađena, ali u njoj nema ničeg takvog sa čim se ne bi složili upravo nestorijanci (po mišljenju krajnjih nestorijanaca, nema ipostasne istovetnosti Boga Sina i Isusa; božanstvenost potonjeg pokazuje se samo time što je njegova ljudska volja sasvim potčinjena Božanskoj). Ali, ako je to tekst čije je poreklo nestorijansko, mi postajemo svedoci veoma zanimljive istorijsko – religiozne kolizije. Tekst, koji je bio argumenat hrišćana u njihovoj polemici sa budistima, sada postaje antihrišćanski argumenat neobudista.
Uz to, treba imati u vidu da Indija, za razliku od monoteističkih religija Bliskog Istoka, uopšte nema predstavu o „lažnoj veri“ – ona nastoji da bilo kakvu veru uklopi u svoj univerzalistički sistem, pri tom je stavljajući na određeni jerarhijski stepen istinitosti. Sukobi između religija u Indiji završavaju se time što novi propovednik u svoju veru mora da obrati ne ljude, nego bogove, bogove – pokrovitelje svojih oponenata.
Buda propoveda bramanskim božanstvima i obraća ih u svoju veru i samim tim u očima budista postaje nastavljač vedske tradicije. Zatim je vedanta Budu obratila u svoju veru – učinivši ga avatarom, samim tim inkorporirajući budizam u okrilje tradicionalnog induizma. Krišnaisti su protumačili Budinu pojavu kao Božju intervenciju, čiji je cilj bio da se izgrdi koristoljublje brahmanističke škole karma – mimanse, a u njihovoj sredini se pojavila himna Brama Sampradiji, koja glasi: „O Kešava! O Gospodaru Vasione! O Gospode Hari koji si primio lik Bude! O, Budo, čije je srce puno sastradanja, ti osuđuješ ubijanje nesrećnih životinja, koje se obavlja pod vidom vedskih žrtvovanja“. Tako je Buda, koji se za života borio čak i protiv panteizma, posmrtno bio obraćen u teizam.
Formalno obrnuta, ali po suštini ista takva procedura bila je u indijskoj religijskoj svesti sa Isusom. Iz teiste Njega su pretvorili u budistu – da bi se i taj, tako neobičan Učitelj, mogao pribrojati spisku uvažavanih duhova.
Pa ipak, kao što budisti ne priliči da smatra da je Buda bio avatar Višnu, tako i hrišćanin ne treba da sa ushićenjem sluša priče o Isusu Budista.
Isto tako iz prisustva veoma poznih (kad se porede sa kanonskim Evanđeljima) istočnjačkih legendi o Hristu ne sledi da je Isus stvarno bio induista.
Bilo kakav istorijski fenomen treba najpre objasniti iz njegovog najbližeg konteksta. Ako sličnu misao nađemo kod Puškina, Deržavina i u „Upanišadama“, logičnije je pretpostaviti da je Puškin pretrpeo uticaj Deržavina, a ne Upanišada. Kad se razmišlja o novozavetnim sižeima, njihove praslike bi trebalo tražiti u blizini – u Starom Zavetu, a ne u onoj kulturi koja je bila radikalno tuđa i nepoznata Palestincima. Da, budističke džatake pričaju o tome kako se Buda u svojim prethodnim inkarnacijama žrtvovao radi spasenja drugih (sve da umirućih putnika koje je pojio sopstvenom krvlju), – i slične su evanđeljskom opisu golgotske Žrtve. Ali, prvo, te džatake su veoma poznog porekla (to je pozni budizam mahajane), i, sasvim je moguće, nisu nastale bez uticaja hrišćanstva. Drugo, upravo je sama jevrejska religiozna tradicija znala nasumnjivo drevno proročanstvo koje se zaista faktografskom tačnošću opisuje Golgotu. To je 53 glava knjige proroka Isaije…[12] Da li su evanđelisti znali džatake – to je pitanje za veliku diskusiju. A to da su poznavali knjigu proroka Isaije – ne može se dovesti u sumnju. Isus je celosno ukorenjen u realije Palestine i pogled na svet Starog Zaveta. Ado se nešto u Njegovoj propovedi nemože objasniti Njim Samim, nego pomoću „uticaja“ i „pozajmica“, to se ovi „uticaji“ sasvim iscrpuju svetom Novog Zaveta i prednovozavetne rabinske literature.
Da, Novi Zavet uopšte nije puki nastavak Starog ili komentar istog. Ali u onome što razlikuje Novi Zavet i od vere Proroka, nema ničeg što bi se moglo tumačiti uticajem budizma. Hristos ne poznaje nikakvu automatsku i bezdušnu „karmu“. On govori o Ocu, Koji želi da oprosti ljudima.
Teozofski poravnavajući religijski hazard ne priznaje Novom Zavetu pravo na novinu. Hristos nije imao pravo da kaže ništa novo; On je morao da ponavlja samo ono što su prethodnih stoleća učili istočnjački učitelji. Teozofi šalju Hrista na nauke u Indiju samo zato da bi opravdali svoje odbijanje da se uče kod Samog Hrista. Mit o putovanju Hrista u Šambalu potreban im je da bi hrišćanstvo protumačili samo kao bočno i ne naročito razvijeno grananje tibetanskog tantrizma. Hristos se proglašava učenikom magova – da ne bi bilo nikakvih moralnih prepreka za sopstveno magijsko delanje.[13]
Eto u čemu je razlika sadašnjeg vremena od prošlih stoleća: onda se greh nazivao grehom. Hrišćanin je bludničio, ali nije Hrista nazivao bludnikom. Sada je ljudima malo da sami upadnu u mistički blud sa paganizmom – oni hoće da u to uvuku i Spasitelja. Malo im je da sami budu u Šambali – hoće tamo da smeste i Hrista…

Sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević


NAPOMENE:

  1. N. A: Notovič, Neizvestnaя žiznь Iisusa Hrista (tibetskoe skazanie). Žiznь svяtogo Issы, nailučšego iz sыnov čelovečeskih Spb., 1910.
  2. Notovičev apokrif na srbskom se pojavio kao spis o Svetom Isi, u izdanju beogradskog „Orbisa“, 1993.
  3. L. V. Mitrohin, Isus Hristos v Indii: legendы i skazaniя //Vokruk Iisusa/, Kiev, 1993, s. 24
  4. Koževnikov V. A., Budizm v sravnili s hristianstvom.
  5. Arhimandrit Hr., Predvaritelnыe svedeniя/Neizestnaя žiznь Iisusa Hrista. Tibetskoe skazanie, Spb. 1910, s. 11.
  6. L. V. Mitrohin, Isus Hristos v Indii, s. 33
  7. V. Bitner, Predislovie redakcii//Neizvestnaя žiznь Iisusa Hrista. Tibetskoe skazanie, Spb. 1910, s. 3
  8. T. Buktevič, Kak vospolnaяюtsя mnimыe evangelьskie „probelы „// Vera i razum, 1895, № 22
  9. U časopisu „Trudы Kievskoй Duhovnoй Akademiki“, do sada nisam uspeo da nađem podrobnije podatke o tom članku.
  10. Arhimandrit Hr., nav. delo, str. 11
  11. N. K. Rerih, Cvetы Morii, Riga, 1992, s. 173
  12. „Kako se mnogi začudiše Tebi, što bijaše nagrđen u licu mimo svakoga čovjeka, i u stasu mimo sinove čovječije, tako će opet udiviti mnoge narode, carevi će pred Njim zatisnuti usta svoja… Gospode, ko vjerova propovijedanju našemu i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred Njim kao šibljika i kao korijen iz suhe zemlje; ne bi obličja ni ljepote u Njega; radi čega bismo Ga poželjeli; prezren bješe i odbačen između ljudi, Bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od Koga svak zaklanja lice, prezren da Ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi, i nemoći naše uze na Se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na Njemu našega mira radi, i ranom Njegovom mi se iscijelismo. Svi mi kao ovde zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na NJ bezakonje svih nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta Svojih: kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onim koji je striže, tako ne otvori usta Svojih. Od tjeskobe i od suda uze se, a porijeklo Njegovo ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živijeh i za prestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrt bi sa bogatima, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima Njegovijem“ (Is. 52,14-53, 9).
  13. Strastvena želja da Isusa prevede na budizam prinuđava osnivačicu teozofije, Jelenu Blavacku, da budističkim proglasi čak i one evanđeljske reči koje svim srcem mrzi. Kod okultista bilo kakva propoved pokajanja i praštanja greha izaziva gnev. I odjednom, u poglavlju koje dokazuje „budizam“ Hrista, čitamo: „Isus je, isceljujući bolesne, govorio: „Opraštaju ti se gresi tvoji“. To je čisto budistička doktrina“ (J. Blavacka, „Razotkrivena Izida“, t. 1, str. 452). Još je, međutim, zanimljivije saopštenje Blavacke o tome da je „Isus pripadao masonstvu svog vremena“(tamo, tom 2, str. 388).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *