NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
I O ČUVANJU ZAVETA
 
Još ste čuli kako je kazano starima: Ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo (Mt.5,33). Tako je Gospod i Spasitelj naš, Isus Hristos, zajedno sa drugim poukama, govorio narodu koji se oko Njega okupio iz čitave Judeje i Jerusalima i iz primorja Tirskog i Sidonskog. Smisao ove poruke je u ovome: ono što je sa zakletvom obećano Bogu, neizostavno mora da bude ispunjeno. Današnje Jevanđelje, koje počinje ovim rečima, dobro mi je došlo, sestre, da bih i vas i sebe, već prilikom prve posete vašoj obitelji, podsetio na zavete koje položismo. Jer, svi se Hrišćani zavetuju Bogu u svetoj tajni krštenja. Oni, pak, koji stupaju u monaštvo, dodaju opštim, svima zajedničkim zavetima, i neke nove, koji se isključivo na njih odnose.
Dobro vam je znano, sestre, kakvi su to zaveti: njih ste glasno ponavljale pred licem Crkve, naočigled svih Hrišćana, monaha i svetovnjaka, slušajući pri tome pouke svoga [duhovnog] oca. Dobra su to obećanja. Ipak, znajte da će vam Gospod dati po onome što učinite, a ne po onome što ste obećale. Ovo vam ne kazujem zato što mislim da ste nemarne prema obećanju koje ste dale Bogu i što postoji potreba da vam se stalno govori da činite ovo ili ono. Naprotiv, ubeđen sam da vi mnogo toga činite i da se trudite, svaka prema svojim moćima. Stoga, prizivajući blagoslov Božiji na vaše napore, sa svoje strane mogu da poželim samo jedno: nastavite oiako kako ste započele, ne klonits, sećajući se da konac delo krasi, te da: Ko pretrpi do kraja, taj he se spasti (Mt.24,13). Iskusna prelja, ma koliko prela, vazda izvlači jednaku nit. Tako treba nositi nit revnosti u monaškom životu od momenta kada ste prekoračile prag obitelji, pa do časa kada ćete preći prag groba. Nesustajuća revnost znači mnogo, možda čak i sve. Jeste li nekada videle one složene mašine koje se pokreću parom? Kada ima pare – mašina je u pogonu, i što je para snažnija – rad je brži. Čim, pak, oslabi para, rad se usporava, a ako se prekine dovod pare – i pokretanje mašine biva zaustavljeno. Što je para za mašinu, to je revnost za bogougodni život. Ako imamo revnosti, sva će nam dela teći glatko, i ni jedan nam trud neće biti težak; nestane li revnosti, nestaće i snage, i truda, i reda – sve će dospeti u stanje rastrojstva.
Stoga ne posustajte u naporima monaškog života! Same pokrećite i bodrite dušu svoju, kako se ne bi predala lenjosti i kako neprijatelju ne bi dala priliku da vam se podsmehne. Činite sve da vam ne oslabi krepost duha. Jer, u njoj je sva sila vaša. A evo šta valja činiti:
Sećajte se češće prvog oduševljenja sa kojim ste, ostavivši svoju porodicu, srodnike i svoja nadanja, došle ovamo. Sećajte se kako vam je tada plamtela duša, kako ste pomišljale da ćete se, stupivši u obitelj, neprestano moliti i u keliji i u hramu, kako ćete se zanimati samo bogomislijem, dušespasonosnim besedama ili čitanjem duhovnih knjiga, kako ćete život provoditi u usamljenosti, ne predajući se sujeti i budući u miru sa svima, u bespogovornom poslušanju igumaniji i staricama. Ova vaša želja beše vaistinu sasvim iskrena. Sećajte se češće tog vašeg prvog zanosa, da bi se on u vama i dalje obnavljao, kao što se osvežava vazduh u sobi kada se [kroz prozor] pusti spoljna svežina.
Ovoj pokretačkoj pomisli dodajte i ovo: obnovite u sećanju vašem što više primera revnosti navedenih u žitijima svetih. Čitajte Žitija, i pamtite kako su se neumorno trudili sveti Božiji, i ljudi i žene, ne žaleći snage, pa čak ni živote svoje. A zatim, u svakom slobodnom trenu, pominjite Evdokiju, Pelagiju, Sinklitikiju, Saru, Teodoru, Efrosiniju Egipatsku, Mariju Egipatsku, Evpraksiju, Fevroniju, Efrosiniju Suzdal^sku i Polocku i druge svete žene, kao i trud koji su podnele na putu neumornog podvižništva. Međutim, o ovome nemojte pomišljati isprazno, već sa neizostavnim ubeđenjem da ste sve dužne da budete iste onakve kakvima su se pokazale ove proslavljene device. Tada će svaka takva pomisao biti poput biča koji šiba i nagoni na veći trud. Na takmičenju brzina trčanja prvoga podstiče i druge da su uz njega. I vi, radeći zajedno, nastojite da ne zaostajete jedna iza druge. Tako će vašu revnost pojačavati pomisli o velikom trudu koji usrdno podnošahu svete podvižnice.
A zar i među vama nema revnosnih – tako revnosnih da se revnost njihova ne može sakriti? Ali, čak i da nema – podstičite jedna drugu, bodrite se uzajamno savetima i primerima. Čemu su posvećene besede vaše kada se nađete na okupu? Nemojte govoriti ni o čemu drugom, do o vašem glavnom delu na koje ste stupile. Kada se sretnu, trgovci neprestano govore o tome kako će bolje i uspešnije trgovati. Tako i vi, okupivši se, ne dopuštajte sebi prazne razgovore, nego se svim silama starajte da besedu navodite na ono glavno – kako da živite, kako da dovršite ono što ste započele, kako da se ne spotaknete i ne budete na podsmeh neprijatelju. Jeste li primetile kako jedna reč rađa niz drugih reči, kako iz svake reči izvire čitav niz misli, dok nizovi misli prelaze u lanac poduhvata i dela, dobrih ili loših. Ko govori o ispraznom, biće mu prazno i u glavi i u srcu, prazno i u životu… Ko, pak, o dobrom besedi, sve više i više će se posvećivati dobru i njime bogatiti.
Ako, dakle, primerima drevnih podvižnica i uzajamnim podsticanjem i bodrenjem budete čuvale i podgrevale svoj prvi zanos, moguće je nadati se da vaša revnost neće oslabiti. Ipak, nemojte zaboraviti da vaš trud oko očuvanja živog duha revnosti neće ništa vredeti ukoliko se u poretku vašeg života (bilo kelijnog bilo zajedničkog, manastirskog života) nađe bilo šta što ga neposredno gasi. Stoga ustanovite sebi poredak u kome ćete znati samo za crkvu i keliju (ili zajedničko poslušanje), i u keliji – za rukodelje, čitanje i molitvu. Prelazite sa jednog od ovih dela na drugo, ne dozvoljavajući sebi da vam pažnju odvlači bilo šta sa strane. Neka iskusnije sestre u ovome rukovode mlađima. Za svako delo same izaberite najpovoljnije vreme i način na koji ćete ga izvršiti. Najviše se klonite spoljašnjih remećenja, kao i unutrašnjeg lutanja pomisli. Čuvajte se osuđivanja, imajte mir među sobom, držite se uzajamnog uvažavanja i poslušanja bez roptanja. Jer, kao što se ne može zagrejati prostorija u kojoj su vrata i prozori otvoreni, i kao što se neće vatra upaliti ako su drva vlažna ili ih namerno polivamo vodom, tako nećemo moći da u sebi očuvamo neugasivi oganj revnosti, ukoliko u poretku života dopustimo nešto što mu je suprotno.
Pored svega ovoga, nemojte ispuštati iz vida kraj do koga dovodi revnostan ili, pak, isprazan život. Sećajte se priče o mudrim i ludim devojkama, i pokušajte da osetite raspoloženje koje su morale da imaju i jedne i druge. Jedne su ušle u odaje Ženikove, a druge su čule: Ne poznajem vas. Stanite u mislima kraj te odaje i pokušajte da zamislite šta će se desiti sa vama ako čujete – Ne poznajem vas. Time raspaljujte duh svoj. Kako ko seje, onako će i žnjeti. Šta će roditi njiva ako joj brazde nisu orošene vlagom? Samo trnje i kukolj, čiji je udeo – da budu sažeženi. Sećate li se kako je neki sin stalno dosađivao majci svojoj: „Idem da se spasavam. Hoću u manastir, pusti me!“ I ma koliko ga starica odgovaraše: „Sačekaj malo. Čim umrem, otići ćeš“, on je ne slušaše, i najzad ode. Došavši u manastir, mladić pomisli kako je sve postigao već samim tim što je stupio u obitelj onih koji se spasavaju, te se predade bezbrižnosti: spavaše dugo, na poslušanju beše mrzovoljan i lenj, i u crkvu retko odlažaše. Što god da su mu govorili, on, kao gluv, ne hte primati. Međutim, Gospod, koji ne želi smrti grešnika, izvede mladića iz učmalosti na sledeći način. Mati njegova, koja življaše poput svih u svetu, na svetovan način, predajući se svim udobnostima i uživajući u svim utehama koje pružaju običaji ovoga sveta – umre, i primi ono što je životom svojim zaslužila. Razbole se i sin, lenjivi inok, i kraj mu se približi. A bratija, okruživši odar njegov, prolivahu suze, znajući kako je živeo, te se usrdno moliše Gospodu da ga pomiluje. On, pak, ubrzo ostade bez svesti i izdahnu. I već su ga gotovo u potpunosti pripremili za ukop, kad se on iznenada prenu. Videvši to, bratija pohita s radošću da ga zagrli. On se, pak, samo udaraše u prsa i gorko ridaše. I dugo ga ispitivahu: „Reci nam šta je bilo, šta se desilo“. On, međutim, ne mogaše ni reči izustiti zbog silne tuge koja mu izjedaše dušu. Kada se najzad malo umirio, on im ispriča sledeće: „Kada mi se duša približi ishodu iz tela, mome pogledu otkri se drugi svet. Ja videh kako anđeli odstupiše od mene, a približiše se zli duhovi, mučitelji. Taj užas nisam u stanju da opišem. Oni me ugrabiše i povedoše kroz mesta tame neprozirne, vičući, smejući se i rugajući se. Dugo smo tako propadali. Osetih iznenada sumpor i smrad, začuh nekakvu buku, i sve jasnije i jasnije do mog uha dopirahu uzdasi i očajnički vapaji. Premirao sam od užasa. Najedared se ukazaše i nekakve dveri – adovo grotlo! Već su zamahnuli da me bace, kad neko dolete poput munje i žustro zaustavi one što htedoše da me pogube. Tako ostadoh gde sam. Otvoriše mi se oči, te ugledah beskrajno ognjeno more, prepuno osuđenih, i jedva dođoh do daha. Tada se iz ognja pokaza mati moja, te kaza: „Zar i ti ovamo, sine?! Nisi mi davao mira, sve govoreći: ,Idem da se spasavam, idem da se spasavam!’ Zar si se tako spasavao?!“ Sa ovim rečima jedan jezičak adskog plamena opali mi ruku. Uzdrhtaše svi sastavi tela moga, i tada se prenuh. Još ne mogu da dođem sebi od onog straha i užasa koji je osetila duša moja“. Od tada je ovaj brat poživeo još dvanaest godina, oplakujući svoj pređašnji život, proveden u lenjstvovanju, da bi zatim mirno i blagonadežno otišao Gospodu.
Sećajte se ovoga, sestre, i zagrevajte u sebi duh revnosti. Isti je kraj svih lenjih i nemarnih. Gospod ne pruža svima urazumljenje na tako potresan način, kao u slučaju pomenutog brata. Pokazavši nam jedan primer ili učinivši poznatim poneki slučaj, On želi da se svi urazumimo i probudimo. Već sama činjenica što ste ostavile svet, pohvalna je i vredna pred Gospodom. Ali, potrudite se da u svakom savršenstvu dovršite delo. Eto, pogledajte šta se propoveda u današnjem Apostolu! Nije, navodi se tu, pravi Judejac onaj koji samo spolja pripada judejskome narodu, već onaj ko iznutra poseduje nastrojenost duha [pravog Judejca]. To se i za nas može reći. Ne treba izvoditi zaključak da je neko monah samo zbog toga što živi pod svodovima manastirskim… Ne, potrebno je još u sebi izgrađivati duh monaškog života. Oko toga se i potrudite. Amin.
 
27. maja 1860. godine
u Sofijskom Usmanskom ženskom manastiru
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *