НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XII ИСКАЊЕ „ОНОГА ШТО ЈЕ ГОРЕ“ ЈЕСТЕ ПРВО ДЕЛО МОНАХОВАЊА
 
Узнео си се у слави, Христе Боже наш, приредивши ученицима радост!
 
У светоме Јеванђељу читамо да су се апостоли, по Господњем вазнесењу на небо, са великом радошћу вратили у Јерусалим. Они јамачно умом и срцем осећаху сву величину добара изливених на род људски Вазнесењем Господњим, будући да су се веселили у тренуцима када је требало да се, људском мером мерено, предају тузи и жалости. И не само што се сами веселише, већ повод за ликовање предадоше свој светој Цркви, која нас сваке године изнова позива на празновање.
И данас, ето, празнујемо. Али, светој Цркви није угодно да, због опчињености светлошћу празника, заборавимо шта је узрок и повод за нашу радост, те да спољашњим торжеством заклонимо величину Онога који се вазнео и благотворност Вазнесења. Црква жели да у мислима својим обновимо познање свега што нам је подарено Вазнесењем Господњим, да у нашој савести освежимо свест о томе какви треба да будемо, те да расудимо јесмо ли ваистину такви.
Приђите, успнимо се мислено на Јелеонску гору, управимо умне очи наше на Господа који се вазноси, и поучимо се из сагледавања. Ходите, успнимо се сви, а пре свих ви, сестре, које нас позвасте да скупа отпразнујемо у вашој обитељи. Пре свега ви, кажем, јер је у Вазнесењу приказан живот који је вама својствен. У њему је дат савршени образ вашега чина са његове унутарње стране.
Гледајте: вазноси се Господ! Божанством својим Он, истина, вазда бејаше са Оцем. Сада се наша природа вазноси у Њему, и с Њиме бива постављена са десне стране Богу, у слави и царском величанству. Они који поверују у Господа постају једно са Њим: они се у Христа крштавају и у Христа облаче, како касније не би били лишени оне части која је указана нашој природи у Христу Исусу. Толико велике части смо се удостојили! Тако је узвишено назначење наше! У нама је посађено семе уподобљења Христу – овде у савршенству [тј. врлиновању], а тамо у слави. Имајте ово на уму и не допуштајте да се ваше високо звање унизи неподобним делима. Ви сте, сестре, примиле анђелски образ да бисте вазда пребивале пред лицем Господњим, као што анђели на небу окружују престо Његов, те да бисте саставиле умни хор оних што певају и славе Вазнетог.
И апостол слично заповеда: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе (Кол.3,12). Понеки су заузети бригом о храни и оделу, о дому, о добрим односима са другима, о задовољствима, о части и власти. Апостол нас позива да оставимо све. Иштите оно што је тамо где Христос седи с десне стране Бога. Питаћете: „Шта би ради овога ваљало чинити?“ Одговор би био: Трудите се да обретете оно што је Господ заповедио, говорећи о блаженствима, и наћи ћете тражено. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско, говори Господ. Царство небеско је онде где пребива Христос Цар. Сходно томе, сиромашни духом већ поседују оно највише, где Христос седи са десне стране Богу. Почните и ви од тога: осиромашите дух свој, па крените даље, иштући плач и сузе, скрушеност, кротост и правду, милост и мир, чистоту срца и свестрано трпљење. Јер, свима овим врлинама припада Царство, све су оне у наручју Христовом. Оне свима који се њима украшавају крче пут према месту где Христос седи Богу са десне стране. Њих иштите, и стичите једну за другом. Овај труд вашег искања биће налик на човека који се спрема да изађе пред цара, те једно за другим облачи свечана руха, свако пажљиво загледајући и чистећи, све док се сасвим не одене и не буде приправан. Ни ваше одело, сестре, нема неки другачији смисао. Од главе до пете на вама је све прикривено нарочитим рухом, и сваки његов део указује на одређене врлине својствене монашкоме чину. Ревнујте да и у срцу будете на месту које одговара вашем оделу, па ћете се наћи тамо где Христос седи с десне стране Бога.
Свакако ћете рећи: „То је тешко. Ко то може испунити?“ Живот је и иначе тежак. Он је још напорнији, уколико ревнујемо за врлине, а најтежи – ако се подухватамо ваљаног монаховања. Удаљавање од свега, свакојака, премда добровољна, лишавања, душевни и телесни подвизи, непрестана борба са страстима и похотама, замке вражије, непријатности од људи – ко би све могао побројати? Али, чујте шта казује Господ који се вазнео и сео с десне стране Оца: Где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн. 12,26), и обрадујте се. Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18). Хоћемо ли дуго трпети? Тек један трен, а блаженство ће бити вечно. А ваља ли много истрпети? Тамо је, пак, оно што око не виде и ухо не чу, и што у срце не уђе. Крепите се, и нека се снажи срце ваше. Благодушно носите бреме које узесте на се. А када вас замор већ опхрва, погледајте на Господа који седи са десне стране Оца, и у срцу обновите Његово обећање. Јер, истинита је реч Божија, и извесно је да ће сва преславна блага која су нам обећана ваистину бити наша, само ако не отклонимо могућност да она доспеју у наш посед. Друге, опет, неће толико смућивати спољашња лишавања и скорб, колико душевне немоћи и падови, који вређају Господа, и који оптерећују савест. Али, утешите се! И ако неко сагреши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника (1.Јн.2,1), који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас (Рим.8,34). Немојмо, ипак, сметнути с ума да није само у томе оправдање наше. Господ се стара за све људе, али сила заступништва Његовог нисходи само на оне који га, и сами, скрушена срца и са сузама и уздисајима, умилостивљују. Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити. И као што нема човека без греха, тако нема никога коме не би био упућен призив на плач и скрушеност. А на нама је, сестре, и рухо оних који плачу. Плачимо, дакле, изјутра и увече, и ноћу и дању. Јер, то је монашки. Световњаци ридају када сахрањују ближње, а инок, који је себе сахранио за свет, плаче и рида све док види да су у њему још остали признаци живота за свет. А када ће томе доћи крај? Стога, плачимо без престанка.
Сада бих укратко поновио оно чему нас учи Вазнесење Господње на нашем монашком путу. Ви сте се определиле за плач због грехова ваших. Плачите да бисте задобиле силу заступништва Онога који, вазневши се на небеса, седи с десне стране Бога Оца. Почевши од плача и покајања, ступиле сте на пут напора и подвига, са сваковрсним лишавањима, вољним и невољним. Не одступајте од започетог. На ово вас са висине престола свога позива Господ који се вазнео, коме сте се потчиниле, и који говори: „Трудите се. За напоре ваше приправљено вам је место код мене. Када будете готове, узећу вас себи“. Трудећи се у зноју лица свог, напрежући силе душевне и телесне, ви не иштете блага овога света, него ревнујете да примите образ духовних савршенстава о којима Господ говори у беседи о блаженствима. Зато ревнујте и даље. То је ваше главно дело. На то је и мислио апостол, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога.
Да ли је то све овако код нас, сестре? Нека би дао Господ да се све ово догоди! Јер, само тако ходећи, ми ћемо се успети на духовни Јелеон, да бисмо са њега били узнети на небо, где као претеча за нас уђе Исус (Јев.6,20). Амин.
 
1. јуна 1861. године
у Тамбовском женском манастиру

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *