НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
X О ЗИДАЊУ УНУТАРЊЕГ ХРАМА БОЖИЈЕГ
 
Дочекасмо да подигнемо и осветимо још један храм живоме Богу! Ето још једног станишта славе Његове, покојишта жалосних душа, још једне трпезе где ће се хранити и појити душе гладне и жедне слова Божијег и Светих Тајни, још једног места присног општења са невидљивим светом анђела и светих! Заблагодаримо Господу који је ово добро дело овенчао успехом! Благослов Господњи да буде на онима који га отпочеше, који на својим плећима изнесоше труд око окончања дела, на онима који помагаху, на свима сатрудницима и удеоничарима у њему.
Овај храм намењен је вама, сестре, које остависте свет и Господу се уневестисте. Удаљиле сте се, бежећи, и настаниле се у пустињи да бисте без препрека притицале Господу кога заволесте, те да бисте очима, које су чисте од прашине световне сујете, вазда сагледавале красоту лица Његовог. И гле, Господ вам јавља знамење свога благоволења и снисхођења. Он пружа руке своје да вас прихвати, показује вам место где му је угодно да услишује благе жеље ка Њему отворених срдаца ваших. Рекао бих да од тога за вас нема силнијег подстрека да вазда притичете овоме дому Божијем – ако не баш непрестано, оно барем сваки пут када вас устав свете Цркве на то позива.
Не сумњам да је тако било, и да ће бити. Ипак, не могу да вам не напоменем да је за вас мало да се јављате пред лицем Господњим у храму устројеном изван вас самих. Ви треба, наиме, да у самима себи устројите Господу храм, како бисте га вазда носиле у себи и са собом. Јер, свима су, а нарочито вама, упућене речи апостола: Не знате ли да сте храм Божији. Исто тако се на све, а на вас понајвише, односи и заповест: И вu сами, као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу кроз Исуса Христа (1.Пт.2,5).
О овоме треба утолико пре да размишљате, уколико подигнути и освећени храм представља истински образ невидљивог храма, који треба да устројимо у срцима нашим. Стога овоме, с помоћу Божијом, ваљано окончаном труду око подизања видљивог храма, дометнимо још један напор, коме заправо и нема краја – припремање срца да постане свагдашњи духовни храм Господу.
Немојте мислити да вам предстоји некакво сложено и претерано замршено дело, које би превазилазило ваше снаге. Ви се већ узиђујете у овај храм, те треба само да продужите започето и истрајете са ревношћу са којом сте подвигу и приступиле. Да бисмо могли расудити шта нам је чинити, покушаћу укратко да представим како изгледа зидање храма Господњег у срцу.
Када се приступа изградњи видљивог храма, најпре се пажљиво одабира погодно место, а затим чисти и уређује терен. И ми у себи треба да очистимо место срца ради зидања духовног храма. Ово чишћење се врши покајањем, тј. искреним познањем грехова својих и самоосудом због њих, како бисмо вазда пред лицем Господњим стајали без одговора, очекујући спасење само по Његовој великој милости. Господу нису мили они који му се представљају као праведници. Његова благонаклоност почива само на онима који попут митара узвикују: Боже, милостив буди мени грешноме. На рашћишћеном терену се копа и утврђује темељ. Темељ, пак, духовног храма у срцу сачињавају вера и решеност да се по њој живи. Само ће вера, сјединивши се са готовошћу, наше унутарње здање учинити непоколебљивим и недоступним сумњама и недоумицама, као и непријатностима, противностима и невољама. Онај ко је решио да живи по вери, неће се бојати ни скорби, ни саме смрти: ето због чега се он сматра непобедивим и утврђеним на неразрушивом темељу.
Када се, пак, положи темељ, отпочиње се са зидањем: камен се слаже на камен, и повезује познатим материјалима – све по унапред приправљеном плану и у предвиђеној размери. Све ово на одговарајући начин постоји и мора постојати и у нашем унутарњем храму. Камење од кога га градимо јесу различне врлине, попут кротости, уздржања, трпљења, послушања, милости, трудољубља и других, и то како се којој нађе место и прилика. Слажући се једна на другу, оне чине да узраста здање унутарњег храма. Везивни цемент су, с једне стране, приливи благодати преко Светих Тајни, без које би све наше остало суво, неповезано, неутврђено, непостојано; а с друге стране – љубав, без које никакви подвизи нити напори немају вредности, или, како би апостол казао, представљају – ништа. План и размера јесте расуђивање, којим се одређује мера, тежина и количина напора, прегнућа и подвига. Они би без овог унутарњег уравнотеживача могли да изобличе читаво здање, те да све поднете напоре учине ништавним и бескорисним. Навика за здраво и темељито расуђивање задобија се послушним живљењем под руководством пастира, духовних отаца, стараца и старица, који у почетку, а понекад и читавог живота, треба да буду наши јединствени руководитељи у припремању срца за Господа.
Труд око добрих дела, прожет љубављу и облагодаћен Тајнама Божијим, при руководству искусних пастира и уз сопствено расуђивање, чини да здање доспе до врха. Кров овога здања треба саздати од најдубљег смирења, које ће га штитити од влаге сујете и човекоугађања, од врелине надмености и гордости, од силовитих удара самовоље и непокорности. Остаје још само да се здање возглави, тј. да се на њему постави крст. То ћемо постићи кроз преданост вољи Божијој, која је круна врлина самоодрицања и крста, на коме се потпуно разапиње наше самољубље.
И ето храма! А хоћете ли да знате шта сачињава његову спољашњу ограду? Непоколебљива верност свим уставима и правилима свете Божије Цркве, а код вас, поред овога, и вашем манастирском уставу. Ова ограда благонадежно штити од свих бура и ковитлаца изазваних духом овога века, празном мудрошћу и страстима. Све док постоји ова верност, здање је сигурно. Где, пак, ње нема, грађевина ће се, полагано, распасти, да најзад не остане ни камена на камену.
Али, ми смо још увек изван овог унутарњег храма. Треба ући у њега, украсити га, осветити, окадити, како бисмо прикладно остварили свето свештенство и принели жртве благопријатне Богу. Јер, Господ не жели само да обитава у нама, него и да у нама сапребива са нама. Питаћете: „А како ћемо ући у себе?“ Одговорићу просто: Пажњом, трезвоумљем, сабраношћу. Када су расејане, мисли непрестано круже око различитих спољашњих ствари. Уколико се, пак, више удаљавамо од спољашњих ствари, утолико више ће се мисли сабирати у нама, те ће се, по мери своје сабраности, још више удаљити од спољашњег света. Овим дејством најзад сазрева унутарње трезвоумље, у коме поглед ума вазда гледа унутар срца, те се успоставља дубока, непомућена пажња према ономе што је у њему и према свему што у њега улази.
Чиме да украсимо унутарње одаје срдаца наших? Пре свега, благим помислима, сачињеним од најдубље убеђености у истине вере, и одговарајућих осећања и расположења, тј. размишљања о Триипостасном Богу, о Његовом безграничном савршенству, Његовом стварању и промишљању, о чудесној тајни искупљења, о читавом домостроју спасења и будућем пресаздању свега, и слично. Овакве помисли не могу а да не испуне срца страхом, или скрушеношћу, или надањем, или храбром готовошћу на све, што заједно узето и чини дивну красоту одаја срца.
Овај храм стиче освећење кроз неометано и непрестано сагледавање свудаприсутног Бога, без кога се [човек] не може ни сабрати у уму, ни испунити богоугодним осећањима. И само сагледавање се, пак, потпомаже сабраношћу и благим осећањима, и сазрева заједно са њима. Осветљавајући и загревајући срце, ова светлост боговиђења, у њему буди непрестана призивања Бога или уздисаје из дубина, која су праћена откривањем Господу најразличитијих, пролазних и сталних, потреба духа, или пројављивањем љубавног двига према Њему најслађем. Све то представља тамјан срдачне молитве, која се као зора или као кад миомира узноси ка Богу.
У храму срца окађеном на тај начин, приносиће се и Богу пријатна, духовна жртва, која се састоји од приношења Господу свести, делања и слободе. Она се изражава кроз болно припадање Њему, са скрушеним и смиреним срцем. Овакву жртву Господ од нас очекује. Она му је мила, и ради ње је готов да нам ниспошље сваки добри дар и сваки савршени поклон. Овако се приводи крају устројење унутарњег храма Богу и унутарњег свештенодејства у њему.
Ето, то је све! Било тешко, или лако, то дело је неопходно. Не смемо да се заустављамо само на спољашњем делању, премда треба да имамо на уму да без њега нема ничега унутарњег. Ако је учињено спољашње, потрудимо се и о унутрашњем. Нема потребе да сумњамо да оно постоји, те да је, вероватно, ради њега и оно спољашње. Ипак, треба бити пажљив да оно видљиво, као очигледно, не заклони и не засени оно невидљиво и готово неухватљиво. Стога бдите и стражите, да непријатељ не би уништио плодове ваших напора, зауставивши вас на половини пута.
Сине, дај ми срце, говори Господ. Па, дајмо га. Сетимо се приче о десет девојака. Шта недостајаше лудима? Управо, унутарње делање. Јер, споља оне бејаху праведне: и девственост чуваху, и постове држаху, и у храм Божији хођаху, и сва правила испуњаваху. Међутим, о устројењу мисли и осећања оне не показиваху бригу. Уместо храм Божији, њихово срце беше честар обрастао свакојаким коровом и драчом, пун змија и гамади, или, пак – рушевно и напуштено здање, обиталиште буљуна и слепих мишева.
Чувајте се, дакле, да вас не задеси њихов удео. Дело које започесте је добро и многоцено. Међутим, треба га и довршити како приличи. Иначе ће вам започето бити на осуду, јер – отпочесте, а не довршисте. Молите се Господу и пречистој Мајци Његовој, Владичици нашој, којој посветисмо овај храм, да вас, благовољењем доброте своје, покажу у свему савршенима, да се дух ваш, душа и тело очувају у савршености за долазак Господњи, те да вам Бог подари силу да се утврдите Његовим Духом у унутарњем човеку. Нека би се Христос вером уселио у срца ваша. Амин.
 
8. јула 1859. године
у Сухотинском женском манастиру
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *