НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
IX О ПОДСТИЦАЊУ СЕБЕ НА МОЛИТВУ И НА ОБУЧАВАЊЕ У МОЛИТВИ
 
Заблагодаримо Господу, који благоволи да се у вашој обитељи устроји овај храм, који вам је толико потребан. Пред овим призором не можемо да се не радујемо, између осталог и због тога што ваша обитељ цвета, и то управо са оне стране која представља најсуштаственију црту живота који сте прихватиле. Јер, ви сте молитвенице. Храм, пак, јесте дом молитве. Старајући се о устројељу храма, ви сте показале своју потребу и жеђ за молитвом. А шта вам је сада чинити? Преостаје вам да делу подизања храма додате и дело коме је храм намењен, тј. да разгоревате у себи све већу и већу жељу за молитвом и да се на самом делу молите.
Тако, дакле, подстичите се на молитву.
Шта вам је било на уму и у срцу када сте, оставивши све, ступале у обитељ? Рекао бих да је било само једно – жеља да се молите, и само молите. Таква жудња, очевидно, није вам страна. Потрудите се не само да сачувате пламен те тежње, већ да га још већма разгорите. То је једноставна ствар. Као што обичну ватру одржавате сталним додавањем дрва, тако се старајте да чувате и молитвени огањ у срцу, домећући му, као духовни огрев, разне духовне помисли. Највише се чувајте духовне ситости. Сит човек се не брине за храну. Ко се сматра духовно ситим, неће се молити. Засићеност је за молитву исто што и вода за огањ. Али, духовна засићеност није ништа друго до обмана. Јер, како можемо бити сити имајући толике духовне потребе? Потребно нам је и уразумљење, и укрепљење, и утеха, и то свакога часа, и споља, и још више изнутра. Онај ко жели да буде исправан не може а да не осећа ове потребе. Он ни трен не може провести а да не вапије за њиховим задовољењем. Тај вапај и јесте молитва.
Само се занемела душа не моли. Очувајте у себи осећање потребитости, и вазда ћете имати подстрека за молитву. Стога не гледајте на оно што већ имате, него на оно што вам још недостаје. Ниједна од вас, јамачно, није остала необдарена. Ипак, у поређењу са оним што треба да стекнете, мало је да поседујете чак и Соломонову мудрост, Аврамову веру, Јовово трпљење, жар Давидова духа. Будући потпуно свесни овога, и они велики праведници говораху за себе: „Прах сам и пепео, и црв земаљски, а не човек. Ја сам срамота људима и поруга народу“. Стекните расположење на основу кога нећете моћи ни измислити са чиме бисте се на земљи могле упоредити у својој убогости и ништавности. Када вама овлада такво стање, појавиће се и осећање потребитости и невољности, а са њиме ће у вама почети да ниче и потреба да се молите. Најважније је да та потреба вазда буде у души. Она ће вас даље сама поучити на који ћете се начин молити. Невоља свему учи. Потреба за мољењем ће вас научити молитви. А одакле ће вам се додати мудрост и дар расуђивања? И у самоћи, и на заједничком послушању, и у келији, и на путу, и у цркви, и за столом, и за рукодељем – душа ће се довијати да не пропусти молитву и не занемарује молитвено обраћање Богу. Самим творењем молитве стиче се и искуство мољења и опитност у молитви.
Све ово вам је засигурно познато. Само немојте мислити да је подвиг мољења нека тешка и замршена ствар. Када је гладно, дете прилази мајци и говори: „Дај ми хлеба“. Да ли му је за то потребна каква оштроумност или довитљивост? Исто важи и за молитву Богу. Осетиш ли да те греси узнемиравају, припадни Господу и реци: „Сагреших Ти, Господе, помилуј ме!“ Мори ли те однекуд туга, припадни Господу и реци: „Господе, подај ми утеху“. Осетиш ли да ти клонуо духом, опет припадни и реци: „Помози, Господе!“ И тако у свакој прилици. Када осетиш потребу – приђи и повери је Господу у простоти срца. Призови у молитви и Мајку Божију за самолитвеницу, и свог анђела чувара, и све свете, те заједно са њима и под њиховим покровом, припадни свемилостивом Спаситељу.
Ето, то је све! А сва мудровања и паметовања у молитви ваља одбацити.
Најбоље руководство у молитвеном делању јесте молитвено правило предвиђено уставом. Њега су установили свети богоносни оци, чија је молитва и горе померала. Њих подражавајте, и по њиховом правилу живите. Молите се у келији онако како је заповеђено уставом. Храмовну молитву такође творите као што вам се налаже. Навикавајте се на непрестану молитву на начин који вам се уставом предочава. Пошто станете на молитву, саберите мисли своје, и, читајући или слушајући, са сваком речју сједињујте мисао и осећање – и то је све. Овоме би ваљало додати још само труд да се управља мислима, које се, иначе, нерадо задржавају на једном истом, и још – бригу да се молитвени труд не прекрати по завршетку молитвеног правила, већ да се настави и у остало време. Онај ко ово стекне, заиста је истински молитвеник. Уколико човек више истрајава на таквом молитвословљу, утолико се већма погружава у молитву. Уколико је, пак, дубље погружавање, утолико се лакше удаљавамо од онога видљивог, од онога што нас окружује, а надаље и од самих молитвених речи, приближавајући се стању у коме се у молитви са Богом говори сопственим, а не туђим речима, па чак не ни речима, него мишљу и срдачним осећањем. Ето читаве молитвене лествице – једноставне, и без икаквих мудровања и паметовања!
Нека вам је, ипак, и ово знано: као што свако дело захтева неки напор, тако се и на молитви ваља потрудити, па чак и пренапрегнути, и телом, и, још више, духом. Телу припадају стојање, поклони, молитвословље, а духу – пажња, осећање, удаљење од свега и узношење ка Богу. Ради се, дакле, о заједничком труду тела и духа! Треба се приморавати и на један и на други напор. Земљоделац улаже велики зној док припреми и засеје њиву, те, уз помоћ Божију, сабира добар род… Потрудите се у молитви, и добићете све што иштете, достижући савршенство у молитвеном подвигу. Без труда, пак, нећете постићи ништа. Дрвце се таре о дрвце, и букне огањ. Тако се и ви потрудите у стајању, бдењу, поклонима, па ћете задобити огањ молитве. Човек мора да се приморава на свако добро дело, а нарочито на молитву. И видевши труд наш и усрђе да задобијемо савршенство у молитви, Господ ће на нас ниспослати благодат своју и молитвеним облаком осенити дух наш. Ушавши у њега, душа ће, попут Мојсија на Синају, лицем у лице умно беседити са Господом.
Нека би вам свемилостиви Господ подарио овај дар, како бисте се показале савршене у молитви, као и велики молитвеници – утемељитељи молитвеног чина. Господ вам је помогао да изградите храм. Сада се постарајте да му саме себе принесете као дом духовни, као свештенство свето, приносећи духовну жртву, благопријатну Богу, кроз Исуса Христа. Тако ћете избећи прекор: „Шта ће ми мноштво жртава ваших? Грађа од које се зида храм нисте ви!“ Срца своја принесите Господу и од њих му сазидајте храм у коме ће радо почивати Дух Његов, приносећи вам благослов, и споља и изнутра. Амин.
 
4. августа 1861. године
у Кадомској женској обитељи
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *