ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XVII БЕЗ ИКАКВОГ ИЗГОВАРАЊА ТРЕБА РЕВНОВАТИ ЗА МОНАШКА ДЕЛА
 
У овом граду, сестре, пало ми је у део да прво код вас служим, и то на дан који је за све велики празник – на дан преподобног и богоносног оца нашега Антонија Кијево-Печерског. Рећи ће неко: “Случајност”. А ја бих рекао: Таква је била воља Божија. Господ ми је поверио да вама и свим монахујућим данас напоменем о обавезама које монашки живот намеће. Преподобни Антоније је родоначалник рускога монаштва. Али, какав је почетак такав треба да буде и даљи развитак. Сви наши иноци и инокиње дужни су да од преподобног Антонија приме и правила, и дух монашког живљења. Осећајући дуг да вам кажем беседу ради укрепљења и утврђења, не морам се дуго трудити око избора поуке која би вам највише одговарала. Бићу задовољан једноставним саветом: Угледајте се на преподобног Антонија и подражавајте га. Поучавајте се од његовог живљења и настојте да према њему и свој живот устројите. А шта ћемо видети, гледајући на живот и подвиге преподобног Антонија?
Видећемо потпуно нестицање (сиромаштвољубље), строго испосништво, изнуравање плоти без икаквог самосажаљења, премнога бдења, непрестану молитву, потпуно одрицање од своје воље, љубав према усамљивању, беспоговорно послушање, висину целомудрености и чистоте, потпуно умирање за свет и све од овога века, пресељење умом и срцем у други свет, те сваковрсна спољашња и унутарња дела подвижништва – пажљивост ума, чистоту помисли, хођење пред лицем Божијим и сваку врлину – и делатну, и сагледатељну. Такав беше преподобни Антоније. Такви би требало да буду и сви који су у монашком звању.
Помишљајући на све ово, будите у себи порив за подражавањем. Нека ниједна од вас не каже: “Ко је за овако нешто способан?” Не штедите себе, и не мудрујте како бисте нашле изговора за своје самосажаљење.
Нека нико не каже: “Можда се некада тако и могло живети. Како је, пак, данас то могуће?!” Опет ћу рећи: Какав је почетак, такво треба да буде и све што из њега происходи. Закони и правила монашког живљења не слабе са временом. Монашки живот може да се напустити, али је онај ко жели да ваистипу буде монах, дужан да буде онакав какви су били први међу монасима. Без обзира на то колико се налазио далеко од својих почетака, човек је ипак дужан да буде у сагласности са њима, као што гране високог кедра, ма колико биле удаљене од свога корена, и макар се налазиле и у самом врху крошње, ипак имају иста својства као и онај део дрвета што непосредно израста из корена. Кедрова грана, пак, која се, рецимо због калемљења, промени у својим својствима и саставу, више неће бити кедрова грана. Тако је и у нашем случају: ко измени правила монашког живота, више неће живети монашким животом, већ неким другим – ни монашким, ни световним животом, него некаквим новим животом, коме је тешко дати име.
Немојте говорити: “Ми живимо у свету, или пред лицем света. Како да се сачувамо од духа овога света? Ако стално ходиш по чађавом простору, и сам ћеш се огаравити”. Нажалост, истина је да су вам прелести овога света блиске. Али, из тога не следи закључак да треба да им се предајете. Зар је неопходно поклекнути пред искушењем које се појави? Зар сте, пресретне ли вас непријатељ, дужни да му се предате и покорите само зато што сте га сусрели? Тако је и са вама. Нека свет распростире пред вама своје прелести. Ви у томе не налазите повод да их прихватате, него да их одгоните; не да се предајете у ропство, већ да се борите и побеђујете. За вас је пре предност него недостатак што вам је свет пред очима: имам у виду корист за монашки живот. Кад је свет пред вама – имаћете више искушења, а више искушења значи – више борбе и победа. Што је више борбе и победа, више ће бити успеха у ослобађању и очишћењу срца, а тиме и више напредовања у монаховању. Сусретне ли вас прелест овога света, раздражи ли вас искушење – ступите у битку и победите, те ћете учинити корак напред. Исто учините и са другим искушењем, и са трећим, и тако редом. Сваки пут кад наиђе на вас искушење, постарајте се да га победите, не попуштајући и не штедећи себе, те ћете веома брзо постати искусне монахиње. Како војник постаје искусан ратник? Само када често прихвата борбу с непријатељем. То се и на вас односи. Ви можете брже да напредујете од оних које су се сакриле у пустињу. Једино треба да се строго придржавате правила да се никада, баш никада, не предајете световним делима и прелестима – ни у малом, ни у великом. Кога привлачи свет и ко му се предаје – већ прима дух његов. А примите ли дух света, бићете монахиње по оделу, а световњакиње по срцу.
Не говорите: “Ми немамо општежиће, већ свака од нас сама себи набавља храну и одело. Како да нам у таквим приликама буде до строгог вршења монашких правила?” Заиста је доста незгодно што сте лишене општежића. Међутим, тај недостатак може само да отежа ваш монашки живот, али не и да умањи вашу обавезу да строго испуњавате све на шта сте се заветовале. Он вас не лишава могућности да остварите завете. Од чега је живео свети Антоније? Од труда руку својих. Од труда руку својих живљаху и древни подвижници – и пре него што су се припојили новооснованим општежитељним обитељима, а и после. И сви су се спасли, и прославили. Ово може да постигне и свака од вас. Труд је већ сам по себи свето дело. Уклоните од њега неблаговременост, таштину, завист, жељу за истицањем и остале неумесности – те неће представљати никакву препреку у делу вашег монаховања. Затим из обезбеђивања свог издржавања одбаците све што вас везује за свет и уплиће у ковитлац његових послова, а из саме бриге за издржавање изоставите све без чега се може, те ћете видети да начин вашег спољашњег живота неће умањити унутарње напредовање, нити послужити као препрека за строго испуњавање монашких правила. Стичите неопходну опскрбу и издржавајте се само онако како доличи инокињама, не владајући се попут скупине људи која живи по својим жељама и угађа себи. У противном ћете се од световњакиња разликовати само по томе што живите унутар манастирске ограде и што ходите у црном руху нарочитог кроја.
Можда ћете рећи: “Тешко!” Ваистину, и јесте тешко. Монашки живот је узвишен и тежак. Тежак, али спасоносан. Чему онда бежање од труда? Живот у свету такође није лак, већ можда и тежи. Међутим, напор који се њему улаже не води право ка спасењу. Зар сте долазиле на одмор када сте ступале у обитељ? Ако не на одмор, чему онда страх од тешкоћа?! Почешће се сећајте првобитне решености, и почешће је разгоревајте у себи, доводећи је до жара који негда имадосте. Та решеност је снага која се не страши тешкоћа, већ им са радошћу иде у сусрет. Да бисте себи олакшале напор, држите се усамљивања. Излазите само из крајње потребе, невољно, као да вас нека туђа сила приморава. Усамљеништво ће уродити сабраношћу мисли, а сабраност мисли ће дати снагу и крепост вашој вољи. Са усамљивањем сједините молитву, и келијну и црквену, и усмену и умну. Држите се једнога: ни због каквих наводних разлога не реметите свој молитвени поредак, па ћете угледати плодове молитве. Она ће осветити сваки труд и свако дело ваше, а ум и срце удаљити од свега и сјединити са Богом. То, пак, и јесте позив монаха.
Потрудите се око овога, па ћете се показати као непостидне делатнице монашког живљења. Нека би вас Господ тога и удостојио, молитвама преподобног и богоносног оца нашег Антонија. Амин.
 
10. јула 1864. године
у Суздаљском манастиру
Полагања ризе Пресвете Богородице

Comments are closed.