НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
II НАГОВЕШТАЈИ МОНАШКОГ ЖИВЉЕЊА У ЖИТИЈУ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ
 
Веома приличи да се празник у част светога пророка, претече и крститеља Господњег Јована празнује у пустињској обитељи! Јер, свети Претеча беше први пустиножитељ од рођења Христовог. Сви потоњи пустињаци ишли су његовим стопама, његовим примером се надахњујући и подражавајући његова правила. Због тога сви који напуштају свет треба дубоко да проникну у свештено житије Претече Господњег Јована, како би по њему управљали своје кретање. Приђите, сестре, научимо се од Претече Господњег како да се удаљимо од света. Ви знате због чега је то вама потребно више него другима.
Данас прослављамо спомен рођења светога Јована, крститеља Господњег, сећајући се почетка његовог живота. Покушајте да вашу пажњу обратите на овај догађај. Јер, као што се у семену види будући изданак, тако и рођење светога Претече у потпуности пројављује оно што ће се збивати са сваким који отпочиње монашки живот.
Погледајте. Да ли је ико помишљао да ће се од остарелих и бездетних Захарије и Јелисавете родити дете? Па ипак, гле, незнано како, зачиње се плод у остарелој утроби, сазрева, и долази на свет Јован, имењак благодати. Исто тако се, на чудесан и од свих скривен начин, у тајни срца зачиње, расте и јача жеља за одрицањем од света. Јер, Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде. Тако бива и са сваким ко реши да напусти свет. Мисао о овоме, као анђео-благовесник, скривено заискри у дубинама душе, споља окруженој видљивим делима благочашћа. И поред тога што расуђивања од овога света непрестано устају против ње са недоумицом: „Како ће се то десити, постоји ли уопште могућност да се тако нешто догоди?“, она расте и јача, сабирајући око себе све добро, све док, испунивши читаво биће човеково, не почне да продире и у речи, и у дела, и у навике, постајући свима очигледна, те је сви стану називати благодатним делом. У овоме је – избрање Божије и Божији прст: указање на почетак монашког пута. Господ ће бити са оним ко овако почиње, и њега са његове стазе неће скренути никакве непријатности. Ко, пак, отпочне са другачијим рачунима – неће избећи пад, као што и суви лист најзад пада са гране.
Погледајте даље, каква светла знамења прате рођење Претече Господњег: долазак анђела, Захаријина занемелост, играње младенца у утроби материној, необично и на несвакидашњи начин дато име, очево пророштво о рођеном сину. Својеврсна знамења прате и свако ступање на монашки пут. Ово је познато свима који ступају на тај пут. Код њих се не ради само о жељи, премда је она корен свега. Вазда се појављују и друге околности, у којима је јасно видљив прст Божији. Оне касније служе као потпора надања да ће започето бити и окончано, да ће онај који отпочиње имати снаге и да доврши. А шта се ту заправо збива, не може се описати. Свако искуси нешто што је само њему знано, и што му је већим делом веома необично. На тај начин се потврђује да је монаштво – и у отпочињању, и у каснијем пребивању – дар са неба, те да је монах чудесна благодатна појава на земљи, без обзира на његову спољашњу униженост. Штавише, уколико је он у већем унижењу, утолико је његова појава благодатнија.
И тек што неста чудесних знамења крај колевке Јованове, гле, отпочеше прогони. Није знано како је он био спасен од мача војника посланих да погубе младенце, али је сигурно да особита Божија помоћ није изостала. Свакакве непријатности неизоставно прате и почетак монашког живљења. Једни искусе веће непријатности, други мање; неки се суоче са унутарњим, други, пак, више са спол>ним искушењима. Искушења прате свакога, и свакоме су тешка сагласно мери која се може поднети. Јер, потребно је раскинути пређашње везе, одрећи се од ранијих навика и успротивити им се; потребно је не само скршити своју вољу, већ се изборити са целом породицом, понекад и са читавом родбином; треба издржати чекање, мучећи се неодољивом жељом за што скоријим удаљавањем од свега. За неке пут до обитељи и сам улазак у њу бива повезан са огромним тешкоћама, да и не говоримо о томе да свет не воли оне који га одбацују и стара се да их јавно или тајно притешњује. Све се ово збива према поретку дела Божијих, и никако не представља знак неблаговољења (тј. ненаклоности) Божијег. Оно представља поприште искушавања и крепљења воље на првим корацима ради каснијег благонадежног хођења. Може бити да на свету није било монаха коме би монаштво било лагано! Ипак, нека не пада у униније онај ко је вољан почети. Што је тежи почетак, то је инок касније чвршћи.
После Иродовог гоњења свети Јован остаде у пустињи, васпитавајући се на чудесан начин. Како? То је једино Богу знано. Али, крај је показао колико је плодоносан био Јованов пустињски живот. Ово је образ ступања у обитељ свих који се одричу света.
Са већ сазрелом жељом да се посвети јединоме Господу, савладавши све препреке и са стране света, и, понекад, са стране саме обитељи, склања се најзад под сводове манастирске душа жедна мира у Богу, појући са пророком: Удаљих се бежећи, и настаних се у пустињи, чекајући Бога који ме спасава (Пс.55,7). Свет не зна шта затим бива са оним ко се склонио у обитељ. Он у њој види само беживотну и суву пустињу. То и јесте тако, премда само за плот, али не и за дух. Овде се у потпуности испуњују апостолске речи: Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Од монашке обитељи нема плоднијег и орошенијег тла за раст овог унутрашњег. Колико је ту само сладосних врела са којих се напаја душа! И реч Божија, и свакодневна богослужења, и читање, и пост, и [духовно] руковођење старијих, Божије уразумљење, тајна и јавна упозорења, неометано пребивање у молитви, од које долазе свако добро и сваки напредак. Разуме се, и овде је много неравнина. Али, само ако постоји добра намера да се послужи и Господу и обитељи, све ће се на крају поравнати, те ће крај украсити дело довођењем до савршенства започетог и намераваног… Даље нећемо ићи са поређењима, будући да није свима својствено оно што ће се касније збивати са светим Јованом. Мислим на његово позивање да изађе из пустиње и да послужи спасењу рода људскога. И из обитељи многи бивају позвани да служе људској добробити. Међутим, тада се ради о посебном промислу Божијем, а не о циљу монашког живота. Оно, пак, што све треба да држите на уму и у срцу јесте исправно пребивање у обитељи по свим правилима монашког понашања и монашког подвижништва. Само сам на то, сестре, желео да вас подсетим.
Описујући околности доласка Претече Господњег на свет, покушао сам да вам предочим зачетак монашког живота код готово свакога човека који се одрекне света. Многе од вас су, вероватно, у томе препознале и неке најопштије обрисе властитог живота. Међутим, није ми био циљ да изазовем испразне помисли, већ да сваку од вас подстакнем да у околностима које су пратиле почетак њеног монашког живљења нађе снажан подстрек за ревносно подвизавање. Сећате ли се како вам је у души никла прва жеља за монаштвом, коликом вас је топлином угрејала, како је често и како слатко хранила срца ваша? То је Господ налагао на вас своју руку и благослов. Стога пазите да не изневерите оно што Бог од вас очекује, и ревносним подвизавањем покажите се достојним Његовог избрања. Сећате ли се како вас је Господ упућивао да оставите свет, како вас је наводио да одаберете управо ову, а не неку другу обитељ? Стога пазите да се не колебате сумњом да оно што сте одабрале није по промислу Божијем, и не будите малодушне када вам се учини да је Господ окренуо главу своју од вас. Јесте ли заборавиле колико сте труда поднеле на самом почетку да бисте ступиле у обитељ, и колико сте препрека савладале? Чувајте се да овај свој труд не учините бесплодним пошто сте већ достигле оно што искасте, и да не положите оружје које вам је неопходно у боју. У обитељи је оружје још потребније. Овде имате све што вам је потребно за успешно монаховање. Но, сам монашки живот се не задобија забадава. Колико он само захтева зноја и напора, и опих унутрашњих, и оних спољашњих! Вама је то добро знано. И опет, сигурно вам је знана и утеха које се удостојава трудбеница, и свакако јасно сагледавате круну, ка којој труд приводи. Због тога немојте клонути: неће Бог заборавити ни ваш труд, исто као што није заборављао ни друге који се трудише да прославе свето име Његово. Ви још чувате живе успомене на оне који су овде успостављали монашки живот, и још осећате присуство њиховог духа међу вама. Не гасите, но још већма разгоревајте овај огањ, подстичући се њиховим примером. Велика је предност ваша што сте имале такве [духовне] учитеље. Међутим, бићете блажене тек пошто кренете њиховим стопама. Ја се молим Господу нашем да вас благослови у свим напорима, молитвама светога пророка, претече и крститеља својега Јована. Амин.
 
24. јуна 1861. године
у Сезеновској женској обитељи
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *