НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
VI ПОДИЗАЊЕ УНУТРАШЊЕГ КРСТА
 
Данас празнујемо преславно Уздизање часног и животворног Крста Господњег. Свима је знано због чега је до њега дошло, како се оно збило и зашто се у Хришћанској Цркви тако величанствено прославља. Да се подсетимо. Пошто је Господ наш Исус Христос био скинут са Крста и положен у гроб, на Голготи су остала три крста. Часни и животворни Крст је, затим, заједно са крстовима на којима су висили разбојници, био бачен у дубоку пештеру недалеко од места распећа. То место се временом претворило у сметлиште, да би убрзо било сасвим заборављено.
Када је [свети равноапостолни] Константин примио Хришћанску веру, а мати његова, Јелена, у срцу своме решила да подигне храм Васкрсења Господњег на самом месту чудесног догађаја, по особитом иромислу Божијем беше пронађен и Крст Господњи. Народ који се ту окупио у огромном мноштву жељаше да види Крст. Царица тада нареди да се удовољи народној жељи, те епископ високо уздиже Крст и показа га свима. Овај чин подизања или воздвижења, који представља врхунац и круну свих напора који су му претходили, заједно са чудесним дејствима Божијим која се показаше, света Црква установи да би се сваке године помињао и прослављао знак особите милости Господње.
Заблагодаримо Господу за Његову промисаону бригу о нама, и покушајмо уједно да се поучимо чему нас она обавезује. Сетимо се такође да свако од нас има свој крст, који, по призиву Господњем, носимо идући за Њим, и на коме, по примеру светог апостола, треба да се саразапнемо Христу. Голгота за овај крст јесте наше срце. Он се узноси и утврђује ревносном решеношћу да живимо по духу Христовом, а саздаје се од разних расположења срца, која су главни извори [благодати] у хришћанском животу. И као што од Крста Господњег исходи спасење целом свету, тако и распињање на сопственом крсту омогућује наше спасење. Исто тако, као што је животворни Крст Господњи био бачен у дубоки понор и затрпан свакојаким нечистотама, и ми можемо да одбацимо свој крст, да га прекријемо немарношћу и безбрижношћу: у томе случају ми нисмо међу онима који се спасавају, већ међу онима што гину. Због тога је крајње неопходно да тачно познамо од чега се саздаје наш крст, како бисмо јасно препознали да ли је утврђен у срцу нашем, или смо га одбацили, идемо ли са њим за Господом, или смо се збили с пута те, збацивши са себе благи јарам Христов, лутамо незнано куда и незнано чему.
Објаснићу вам састав нашег унутарњег крста, имајући у виду ваше монашко живљење, сестре, пошто ме је Господ удостојио да данас са вама прославим часно Уздизање Његовог Крста. И ваш, монашки крст, налик је на уобичајене крстове других Хришћана, изузев што је нешто другачије саздан и има извесних особености у саставним деловима, заједничким и за друге крстове. Додуше, ваш крст је нешто мало, ако не и много тежи од осталих, премда је и плодотворнији. И ако, уопште узев, од крста долази живот – онда испод монашког крста жуборе преизобилна врела живота.
Нећу вам све подробно излагати, него ћу само указати на осећања и расположења без којих не можете ни корака начинити на монашком путу, без којих нема истинског манастирског живота, без којих монаховање није право монаховање, него обичан живот, само унутар манастирских зидина. Па, послушајмо!
Доњем делу крста, који се забада у земљу, на нашем унутарњем крсту одговара самоодрицање, којим се раздире земља срца и у који се поставља крст. Одрећи се себе значи поступати према себи онако како се други понашају према одбаченима. У монаштву овај чин задобија нешто другачији облик – умирање за себе и за читав свет. Инок је исто што и мртвац, закопан у земљу. Манастирски зидови су његов гроб, а одећа му је покров за укоп. Он оставља све изван зидова манастирских, и ништа од постојећег му није сродно: он је странац свему и све му је страно, те се на њега у потпуности односе речи апостола: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14). Онај ко је стекао овакво расположење, поставио је чврст темељ своме унутарњем крсту и моиаховању.
Горњи део унутарњег крста, окренут нагоре у усправном положају, сачињен је од трпљења, односно од тврде решености да се истраје у намери, од решености коју неће поколебати никакве препреке, никаква незадовољства или напори. Без трпљења нико не може да истраје у добру, утолико пре ни монах у монаштву. За световњаке трпљење означава постојаност у подношењу свих напора, у испуњавању обавеза на њих наложених. За иноке, пак, трпљење је, поврх тога, и чврстина пребивања у своме чину и на своме месту. Сваки корак у монаховању јесте испољавање трпљења. Стога се у њему ни корак не може начинити без трпљења. Прегледајте манастирски устав, па ћете се уверити колико се широк простор оставља за дела трпљења. Само онај ко је умро за себе и за свет може како ваља да понесе све што се од њега захтева.
Попречни део унутарњег монашког крста чини послушање, тј. расноложење по коме се ништа не предузима самостално, по коме се ништа не замишља, већ се само слуша и без роптања испуњава оно што други захтевају. Послушан инок наликује на балон који се лако котрља у правцу у коме га је усмерио ударац. Он се добровољно одриче самосталности и предаје другоме у руке као оруђе. Он делује или према савету, или по наредби, не верујући ни властитој мисли, ни сопственој жељи. Стога је он потпуно откривен. Ако други нешто не сагледају, он се сам открива изабраном или назначеном [духовнику], како се под видом доброг не би утајило нешто рђаво.
Сада све ово покушајте да спојите у једну целину, па ћете видети да умирање за све доводи до одласка у манастир, трпљење обезбеђује пребивање у њему, а послушање обухвата свеукупну делатност његових житеља. Ето троделног крста, из кога исходи истински монашки живот!
„Али, какав је то живот!“, помислиће неко. Отуђити се од свега, одрећи се своје воље кроз послушање, угасити готово сва осећања у трпљењу – зар је то живот?! Немојмо се, међутим, задржавати само на спољашњости. Свака монашка врлина, поред своје спољашње, доста сурове стране има и унутарњу, животну и утешну страну, која проистиче из прве.
Тако се, рецимо, трпљење одржава и живи благодарећи нади да труд монаховања није узалудан. У предокушању жељених добара, нада потхрањује трпљење, чинећи га незаситим. Нада срце испуњава радошћу због несумњивости поседовања онога што се очекује. Том радошћу она ублажава врело трпљење у напорима. Због тога се трпељиви монах радује. Он не страда толико колико се наслађује, премда је у очима других вазда велики страдалник.
Послушање се оживотворава љубављу. Оно представља одрицање од своје предузимљивости и властитог расуђивања, дакле, од онога што нам је најдраже. Потребна је велика снага да бисмо себе победили и њега се одрекли. Снагом воље могуће је, разуме се, сломити себе самога. Чврста готовост успева у томе. Међутим, све док у нама делује само снага воље, све што чинимо кроз послушање налик је на ломљење сувих грана. Само је љубав способна да послушању прида безболну савитљивост. Љубав је спремна на све жртве, тако да јој ни напори, ни губљење времена, ни расипање снаге или имовине ништа не значе. Где има љубави, све се чини радосно, лако и брзо. Само је послушање из љубави способно да све напоре, који су на монаха наложени као обавеза, претвори у радост.
Најзад, умирање себи и свету бива оживотворено и изазвано вером да тако треба да буде и да другачије не може бити, уколико онај који жели овај живот хоће да буде онакав, какав треба да буде. Света вера нас учи да смо некада били саздани ради живљења у Богу, и да смо од Њега отпали, павши у окове самољубља и прелашћивања светом. Стога свако ко хоће да изнова устане ради живљења у Богу треба најпре да умре себи и свету. Увереност у неминовност оваквог поретка, заједно са пламеном чежњом за истинским благом, потхрањује умирање за све [светско] и оживотворава га, нарочито уколико је повезано са убеђењем да је само у том расположењу могућно привити се уз Христа и, сараспевши се са Њиме, у Њему захватити пуноту живота.
На тај начин, основу унутарњег крста чини вера са самоодрицањем или умирањем за све; његов уздужни део представља трпљење, крепљено надом, а попречни – послушање, разгоревано љубављу.
Ако крст представимо у облику дрвета, корен ће бити вера, из које ће, пре свега, израсти самоодрицање и готовост да се све одбаци, те да се прихвати једино дело спасења душе у удаљавању од свега. Из самоодрицања се рађа љубав, која је спремна за свако послушање; из послушања, или напоредо са њим, развија се трпљење, које бива овенчано надом, која узводи на небо, унутар иза завесе, како говори апостол. Где су присутна сва ова расположења крсно дрво неће остати голо, већ ће се разгранати на мноштво разноврсних врлина и обрасти лишћем спољашњег благодоличног понашања и преизобилно родити плодове добрих дела. Ту су заборав света и његових обичаја, непрестано пребивање у обитељи без удаљавања, љубав према усамљености, молитвени труд у келији и храму, пошћење, неуморно занимање рукодељем, готовост да се помогне брату, свепраштање, узајамно бодрење на свако добро, мир, уздржавање очију, језика и ушију, и много, много друго. Блажена је душа која, ушавши у себе, све ово пронађе у свом срцу! То ће бити очигледан знак да је крсно дрво у њој подигнуто, да је чврсто усађено и да преизобилује живом унутарњом силом, због чега се уистину може назвати живоносним дрветом, и то не у уопштеном смислу, него у односу на њено срце.
А шта је у нама, сестре, расудите саме. Ако све врлине које овде побројасмо заиста постоје у срцима вашим, значи да је крст ваш уздигнут. Ако ли их, пак, нема, знајте да је крст прекривен рђавим осећањима и расположењима, која су супротна врлини. Овде их нећу набрајати, пошто су сама по себи очевидна. Међутим, не могу да не изрекнем жељу, или пре прозбу: Ако нађете да се крст ваш накривио у страну или да је потпуно пао, или да је чак затрпан прашином и нечистотом злих помисли и жеља – потрудите се да га откријете, да га очистите покајањем и изнова уздигнете и утврдите у срцу чврстом решеношћу да ревнујете за спасење душе све до полагања живота. Верујте да без овога крста нема духовног живота, нити спасења, нити радости у монашком живљењу. Без крста се нико није спасао, нити ће се спасти. Као што је Господ засијао у слави, пошто је пострадао на Крсту, тако и сви који иду за Њим преко свога крста бивају удостојени сапрослављења с Њиме. Желите ли да уђете у ову славу? Онда се пре свега успните на крст. Са крста ћете већ поћи на небо. Амин.
 
14. септембра 1860. године
у Сухотинском женском манастиру
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *