ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XVI ПОДСТИЦАЊЕ РЕВНОСТИ ЗА ТРУД
 
Велику сам жељу имао, сестре, да видим вашу младу смерну обитељ, те да заједно узнесемо молитве своје Господу и испросимо благослов за отпочињање монашког поретка. Радујем се што ми се жеља испунила, и то на дан када прослављамо преславну Мајку Божију, мати свих Хришћана, а особито девственица и девственика. Нека би вас њен покров свагда покривао, и њено многомилостиво заступништво неодступно било уз вас.
Вама је највише потребна небеска помоћ. Јер, ви сте започеле тежак подвиг, и кренуле на напорно дело. Будите храбре. Гле, по мери жртве коју чините, биће вам уготовљена и небеска помоћ и небеска награда! Но, и помоћ и награда се указују труду. Не дођосте овамо да се одмарате – немојте ни искати покоја. Немојте се жалостити због оскудице, него кад свега имате у изобиљу.
Не сматрам да је потребно да вам изложим опширну поуку о монаховању. Ви његове законе не познајете само на основу чувења. Подсетио бих вас само да је потребно да се са великом ревношћу старате о њиховом испуњавању. Ваша обитељ настаје. Међутим, у самом почетку се обично поставља темељ за све што ће уследити. Сестре које ће се после вас подвизавати, равнаће се према вама, те ће им ваш пример служити или као подстрек, или као повод за раслабљивање. Потрудите се да у вашој обитељи, и за унутарње, и за спољашње упражњавање, уведете поредак, који ће, као испуњен духом монаховања, доцније непрестано одржавати и крепити сестре. Тешко ће се одбацити оно што једном уведете. Оно што сада пропустите да уведете, касније ће се тешко постићи. Све, дакле, добро и све рђаво што се касније појави у обитељи упућиваће на вас, служећи вам на похвалу или на осуду. Стога не жалите труда!
Свако дело захтева известан труд, а велика дела траже велики труд. И саме знате да није лако водити исправан монашки живот. Стога не очекујте никакве олакшице. Ваистину, нико вас није натерао да кренете овим путем: саме сте га предузеле! Стога благодушно носите благи јарам, без роптања, без освртања назад, или у страну, без искања да на другога свалите своје бреме. Напротив, подстичите једна другу и готово се надмећите у напорима. Тада нећете ни приметити како се лако остварују и најтежи напори!
Постоји молитвени труд. Постоји и труд пошћења. И труд послушања. Ниједан од њих се не може заобићи, будући да се на њима темељи монашки живот. Он се и састоји у непрестаном прелажењу са једних напора на друге, и у ношењу свих заједно! На тај начин устројте живот свој: молите се по послушању и са пошћењем; постите са молитвом и не по својој вољи; понесите свако послушање, снажећи се молитвом и постом. Тако чинећи, поћи ћете складним и лаким кораком стазом вашег живота. Сваки ће вам дан бити по један корак напред, подражавајући апостола који о себи сведочаше: Стремим не бих ли… достигао (Фил. 3,12).
Опхрваће вас покаткад слабост, изнемоглост, раслабљеност. Чувајте се да не поклекнете пред обећањима слатког покоја, којима ће непријатељ вашега спасења покушавати да вас прелести, не бисте ли оставиле започето. Учините напор, потрпите мало, те, макар с муком, обављајте своје дело. Проћи ће вас слабост, вратиће се храброст, и труд вам, као некада, неће бити тежак. Јер, тако је Господ устројио живот наш. Претрпиш нешто мало, а затим ти лакне. Попустиш ли, све ћеш више себе жалити, те ће ти и најлакши труд изгледати неиздржљив.
Ко се без труда удостојио раја?! Погледајте наш православни календар: све сами свети подвижници и мученици! Тешко је мучеништво. Међутим, није ли и подвижништво трајно мучеништво? Ако већ нема другога пута у рај, ваља се потрудити. Јер, у аду чека вечни труд, премда бескористан и неутешан. Наш је труд, међутим, сладак и спасоносан, и врши се пред лицем Господа нашега. Он види труд и награђује га пуном мером, дајући уздарје које приличи, сагласно усрђу и напорима које трудбеница улаже. Марљиву и ревносну трудбеницу, која себе не жали, још ће овде Господ одликовати, награђујући њен труд брзим напредовањем. Ко себе не жали, вазда напредује, а ко се предаје лењости, све више заостаје, премда се споља ништа не примећује.
Пожртвованим напорима, без жаљења себе самих, дометните и међусобну љубав, мирољубље и покорност једној вољи. Све ви треба да сачињавате једно тело. Како ћете, међутим, бити једно, ако допустите да се међу собом делите и мислима и расположењима? Чим дође до ма каквих размимоилажења међу вама, ослабиће сила ваша, те ће ненависник сваку од вас редом побеђивати и увлачити у рђава дела. Будете ли, пак, једнодушне, непријатељ вам ништа неће моћи учинити. Господ је тамо где су мир, једнодушност, сагласје и љубав, а где је Господ, тамо је Његова сила и утеха, која услађује и олакшава сваки труд. Мирољубив човек је вазда радостан, и живот му протиче у весељу. Он спокојно леже и устаје, и снови су му мирни. Немиран је, напротив, вазда мрачан, и нема покоја од немирних мисли и осећања. Што ради дању, не успева, а ноћу га сни раздиру. Ако тако буде са једном, другом, трећом, и даље узнапредује међу вама – како ће ваша обитељ бити тихо пристаниште? А истина је да нам тако мало треба да избегнемо невољу и да стекнемо благо спокојства и мира! Треба све да се саберете и окупите око једне воље, и да је следите. Такво стање треба установити већ на самом почетку. Међу вама ће тако завладати једновољност, која ће довести до једномислија, свагдашњег сагласја и неразрушивог мира.
Сва невоља долази од мисли. Почну тако мисли да лутају, па и забразде у подозрење, неповерење, осуђивање, што доводи до попуштања напора, и појаве раздора и непокорности. Стога вазда треба стражити над мислима и не давати им претерану слободу. Онај коме су мисли сређене, све држи у благословеном поретку. Подвиг одржавања мисли у реду назива се пажљивошћу ума. Није могуће да човек не мисли – зато му је ум и подарен. Али, мислити се може и о добром, и о рђавом или испразном. Пажња се и састоји у одгоњењу рђавих и празних мисли, те задржавању добрих, сагласних са вољом Божијом и Његовим светим заповестима, при сваком послу, и у сваком положају. Мера за доброту мисли јесте слово Божије. Помисли у свакој прилици треба усаглавашати са написаним. Будете ли на овај начин поступале, ред и складност ће владати у вашем уму. Стекнете ли ред у уму – имаћете ред и у делима вашим, и сагласје међу собом.
Труд, међусобно сагласје и благоустројење сопствених мисли јесу покретачи ваљаног живљења. Нека свака од вас уђе у одају свога срца и сама за себе, према овим цртицама, забележи правило, односно законе по којима ће се владати и који ће одређивати сваки ваш спољашњи корак, и сваки унутарњи покрет. Тако ће се све усмерити ка благословеном грађењу спасења. Нека би Господ благословио да тако учините! Амин.
 
26. јуна 1864. године
у Светојезерској женској обитељи Гороховског среза
(Владимирска губернија)

Comments are closed.