НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XI КРИЛА МОЛИТВЕ
 
Свемилостиви Господ особито благоволи да обитава у храмовима освећеним молитвеним призивањем Његове благодати. Стога се овакви храмови с правом називају скинијом Божијом са људима, местом где се Бог настањује међу људе, као што и сам Господ сведочи: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2.Кор.6,16). У древном Израиљу ово сведочанство је свима било предочено на видљив начин: облак је осењивао скинију, и реч је долазила из облака. Касније, за све време лутања по пустињи, облачни стуб, који се уздизаше и устављаше над скинијом, вођаше Израиљце у њиховој сеоби ка обећаној земљи Хананејској. Над хришћанским храмом ми, међутим, нећемо угледати вештаствени облак, па ипак чврсто верујемо у стварност благодатног присуства осењења Божијег. Наш храм се не подиже и не покреће попут скиније, тј. покретног храма Израиљаца. Па ипак, он је верни путовођа свима који путују у небески Ханаан.
Ово ми пружа повод да се укратко задржим на начину кретања Израиљаца око скиније, како бисмо схватили каквим богоугодним расположењима треба да окружимо наш храм да би нас водио у небески Ханаан.
По освећењу и устројењу скиније, Бог заповеди Мојсију да се убудуће поворка уреди тако да три племена иду напред, три позади, три с десне и три с леве стране, а да Левијево племе буде у средини и носи скинију. То је образ нашега хода ка небеској отаџбини под руководством Цркве, у коме три осећања и расположења треба да буду напред, три позади, по три са десне и с леве стране, и једно у средини – саобразно самој скинији. Указаћу вам укратко на та осећања и расположења, без жеље да тумачим скривени смисао имена синова Израиљевих. Та осећања ћу изложити у одређеном поретку, према њиховом унутрашњем значењу.
Напред ступају три највиша духовна осећања: вера да Господ ваистину од сада овде пребива својим благодатним присуством, да је овај храм постао Његов дом на који је вазда обраћено Његово око, и у коме вазда пребива Његово срце; нада да овде присутни Господ, попут чедољубивог оца, пажљиво слуша све прозбе које му упућујемо, и да је готов да их услиши; љубав према храму, због које је сладосно у њему пребивати, као у дому рођеног оца, и због које у њему мирно почива дух наш, као дете у материнском крилу. Ово су главна скривена расположења, која подстичу и предводе сва остала. Она сазревају у духу и усмерена су, могли бисмо рећи, лицем у лице према Господу, умном Истоку.
Са задње стране се налазе телесна делања потребна у дому Божијем као дому молитве – молитвени напори који се врше телом. И ових врлина има три: напор ревносног похађања свих служби Божијих у храму, већ на први позив црквених звона, без изговарања, самосажаљевања или измишљања којекаквих препрека, по правилу: чим зачујеш звона, остављаш све и хиташ у храм; затим, труд трпељивог пребивања у храму од почетка до краја службе, без померања, свагда на истом месту, у ставу помало напрегнутом, без опуштања, с бодрошћу; и труд побожног стајања, са тихим поклонима, погледа спуштеног или узнетог горе, или обраћеног на иконе и свештенодејства, са ушима које помно слушају све што се чита и поје, са ћутљивим језиком, без обазирања и разговора. Сва та расположења изражавају телесни труд у молитви, који се подстиче унутарњим молитвеним духом.
Попречну линију, која пресеца описану вертикалу између виших и нижих, предњих и задњих расположења, сачињавају душевни молитвени напори или упражњавања. С десне стране наћи ће се три дела: стојање умом у срцу у присуству Божијем, праћено страхом који отрежњује и саопштава бодрост, који освежава унутарње одаје наше, попут свежег јутарњег зрака; дубоко погружавање у силу и значење свега што се пева, чита и врши, са срцем отвореним за прихватање осећања и расположења која се природно у њему могу родити у таквим приликама и са готовошћу да се испуњавају као глас Божији; мирно расположење духа добронамерног према свим људима, не искључујући ни непријатеље, по заповести Господњој: Ако… се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником (Мт.5, 23-24), те иди и помири се.
Са леве стране стоје три одречна дела: нерасејаност мисли, тј. недозвол3авање уму да лута по различним местима и стварима док пребивамо у храму, те његов повратак уназад сваки пут када се самоволшо преда маштаријама; неоптерећивање срца житејским бригама, које беспоштедно прогоне свакога ко им се предаје и које не остављају слободног времена за занимање небеским; невезаност ни за шта земаљско, тј. слобода од свих пристрашћа која вуку доле, не дајући да кренемо према горе.
Ето молитвеног крста који се духом уписује у природи нашој, и под чијим осењењем у самом средишту делује молитва – и као молитвословље са поклонима, и као мирно узношење осећања ка Богу, и као скривено стојање духом пред Богом.
Онај ко у себе усади такво расположење према храму, стећи ће верно руководство и пут за достизање небеске отаџбине. Такав човек је, могли бисмо рећи, већ на путу ка њој. Не чини ли вам се да сва ова осећања и дела, налазећи се у описаном поретку, наликују птици која узлеће високо? Глава су јој вера, нада и љубав; десно крило – пребивање у Божијем присуству, отвореност срца за слушање гласа Божијег и мир са свима; лево крило – нерасејани ум, слобода од многобрижности и пристрашћа; реп – труд похађања храмовних служби, стајања у храму и творења молитве; а тело је – сама молитва. Удишући и издишући ваздух, покрећући крила, померајући главу и друге удове, птица лако и лепо лети. Њен лет и не може бити другачији. Исто тако, ни молитвено узношење Богу није могуће другачије, осим кроз сва поменута расположења. Ако ли само једно од њих недостаје, молитва ће нам се пореметити или чак прекратити, као што ће се искривити или зауставити у лету птица којој недостаје крило или какав други уд. Ово ће свако искусити и познати на себи самоме, само ако зажели да се увери. Човек жељан молитве неизоставно ће се сретати са свим овим расположењима, као што их сваки молитвеник већ поседује. И обратно: ко их не поседује, још није ни почео да се моли као што треба. Без молитве, пак, нема живота, нема уласка у Царство Божије. Без ње, човек је вазда заглибљен у низинама и пропада. Устаните, дакле, и успоштујте домове Божије посвуда расејане да би се у вама окрилио молитвени дух и да бисте, узносећи се са земље на небо, још овде предокусили вечна добра. Непријатељ је сам себи онај ко избегава храм. Није бољи пријатељ себи ни онај ко у њих ходи немарно, тек тако. Како је могуће да неко десетине година одлази у храм, а не уме да се моли, па чак ни не разуме шта је молитва? Узрок тога је неиспуњавање целокупног унутарњег поретка, неопходног за молитвено пребивање у храму. Поштедите себе, сестре, јер вама није непознато оно што говорим. Будући да вазда пребивате у храму, ви летите ка небесима попут птица, у лаком и слободном лету… Ипак, потрудите се да наведеним проверите своју молитвену настројеност. Ако приметите да вам недостаје по које перце на молитвеним крилима, немојте занемарити да га стекнете. Јер, наша молитвена птица има чудесну моћ да свагда обнавља и изнова ствара сваки уд који понекад може да јој недостаје. Амин.
 
3. јуна 1860. године
у Сезеновској женској обитељи
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *