НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XVIII ОНИ КОЈИ СЕ ПОДВИЗАВАЈУ РАДИ ИСЦЕЉЕЊА СВОЈИХ ДУШЕВНИХ НЕДУГА (ТЈ. СТРАСТИ) МОГУ И ДРУГИМА БИТИ БАЊА ИСЦЕЉЕЊА
 
Данас је недеља у коју спомињемо чудесно исцељење раслабљеног, који тридесет и осам година лежаше болестан. У Јеванђељу се помиње чудотворна старозаветна бања, у којој анђео Господњи узбуркаваше воду свакога лета. Ко би први улазио пошто се вода узбурка, постајао би здарв, ма од какве болести боловао. У овој бањи бејаше пет тремова, у којима лежаше велико мноштво болесника – слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.
Врло је разумљиво што данас прослављамо и спомен на светог мученика Аврамија. Његове нетљене мошти, које овде почивају, јесу наша чудотворна бања. Нека долази ко год жели, и то не једанпут годишње, већ свакога дана и сваког часа, и нека не чека анђела, већ нека сам узбурка чудотворну воду молитвеним покретима и уздисајима, те ће засигурно отићи здрав и исцељен од недуга који оптерећују душу, па чак и тело, уколико га промисао на благодат Божија нађе достојним чуда.
Ово је, дакле, јасно. Али, можда вам, сестре, није сасвим јасно и схватљиво због чега је данас празник у вашој обитељи? Очевидно да је узрок овоме била жеља да се у вашим мислима снажније запечати овај догађај из Јеванђеља. Но, чему подсећање на њега? И зашто за вас, монахујуће? Шта се овим жели казати о вама – и вама самима, и нама са стране? Да ли да сте ви својеврсна Овчија бања за све који овамо притичу, болујући од различних душевних недуга, или, пак, да су ваше келије налик на оних пет тремова где леже болни и немоћни, иштући и чекајући целебне таласе изван себе, са друге стране? То није јасно: јесте ли ви лековита бања или трем где леже болни? Желео бих да то разјаснимо, како бисмо извукли корисну поуку.
По моме расуђивању, дужне сте да будете и једно и друго. У себи самима, у својим осећањима и самопроцењивању, дужне сте да будете болне, док за друге треба да будете исцелитељке душевних недуга. Саме треба да имате осећање да сте пуне душевних недуга – да сте духовно слепе, хроме, сухе. Онима, пак, што притичу вашој обитељи са мноштвом душевних немоћи треба да пружате свако исцељење – да вид дарујете слепима умом и самопрелашћенима, да хроме и неодлучне усправљате и постављате на обе ноге, и да оживљавате свештена осећања у душама исушеним од таштине и свакидашњих брига. Немојте мислити да у овоме постоји противречност. Можда ће вам се учинити да није могуће да [човек] себи изгледа душевно немоћан и да уједно исцељује друге. Одакле ће сам себи немоћан човек обрести исцељујућу силу за друге? Одговорио бих да у спољашњем животу заиста убоги другима не пружа изобиље, нити слаби – поуздан ослонац осталима. У духовном, пак, животу све изгледа другачије: уколико [човек] сам себи изгледа немоћнији, утолико је силнији. Јер, сила се Божија у немоћи показује. Што се више понижава, [човек] чини све славнија и спасоноснија дела. Јер, ко се смирава у осећањима, преузноси се делима која Бог кроз њега твори.
Дакако, вама је добро знано како тече духовни живот. Када је сав под влашћу страсти, човек није у стању да их сагледа у себи, будући да у њима и кроз њих живи. Али, када подејствује благодат Божија, он у себи почиње да разликује и примећује страсно и греховно, да га исповеда, да се каје и да поставља темељ намере да се уздржава. Тако отпочиње борба. Спочетка се она води против дела. Када се, пак, човек одвикне од рђавих дела, заподева се битка са рђавим помислима и осећањима. Она проходи више ступњева. При томе је најважније знати да се помисли и осећања не могу наједанпут ослободити од страсти и греха. Њима се робује још извесно време након одбацивања злих дела. Премда грешних дела више нема, душа ипак помишља на грешне ствари и њима се наслађује. То ће брзо приметити свако ко ревнује за своје спасење. Пажња коју упражњава да би се посматрао, непрекидно му открива густе сплетове страсних помисли које се роје у њему. Приметивши тај неред, он почиње да одгони рђаве помисли, да у себи гуши страсне покрете, да стиче навику да препознаје почетак сваке страсне помисли, да их лови када се прикрадају, увлаче у душу и прелашћују је, али истовремено и да их побеђује, тера и гаси. Што борба дуже траје, страсти се све више и више искорењују из срца.
Дешава се чак да се страсти потпуно искорене из срца. Искорене! Зауставимо своју пажњу на томе шта значи искоренити страсти из срца. Страсти се искорењују, али борба не престаје. Оне се искорењују из срца, али не излазе из наше природе, већ остају у њој. Знак да је страст искорењена из срца јесте одвратност и мржња према њој. Али, чак и када се то постигне, страсне помисли неће престати да долазе и да покушавају да обузму човекову душу. Не! И у том стању страсне помисли ће нападати и саблажњавати, премда без успеха, будући да их срце одмах одбацује са мржњом и одвратношћу. Страст је, дакле, искорењена из срца, али остаје близу њега, крај врата његових, као кушач.
Претпоставимо да је овако било са једном, другом, трећом страшћу и са свима које су човеку својствене. Све су те страсти искорењене из срца, и све их оно одгони и мрзи. Међутим, оне стоје близу њега и саблажњавају га. Шта мислите, како ће се осећати и како ће себе доживљавати човек у коме се то збива? Свакако као да је нечист, будући да су страсти нечисте. И, премда их мрзи, он не може да их не примети у себи. Ето, долази сујета; ето и осуђивања; ето лењости; гле, завист; гле, похота! Премда их све одгони и одбацује, он не може да не уочи да обитавају у њему, и да не осети своју слабост због њих.
Сетимо се казивања о оном великом подвижнику, који је, седећи у келији, гласно осуђивао себе због различних грехова. Ученици су извана чули како он говори: „Ето, већ си се посвађао“. Нешто касније је признавао: „А сада си се прејео“. Затим: „Постао си судија и свима си пресудио“. Тако је он све грехе пажљиво набрајао, као да их на делу чињаше. А то не беху греси, већ помисли што му досађиваху. Међутим, подвижник је себе осуђивао као нечистог, као њиховог саучесника и грешника. Ипак, гледајући на напредак у животу, и он, и њему слични, стоје на високом степену. И заиста се показује да се човек осећа слабији у срцу, држећи да је страстан и осуђујући се због тога, уколико је савршенији на делу. И то је тако премда су страсти већ одбачене и омражене. Ваљало би овде нагласити да се он осећа страсним управо због тога што је успео да одбаци страсти. Јер, све док страсти не буду одагнане из срца, човек нерадо признаје своју кривицу, све се некако правдавајући.
Нека се он осећа пониженим, као да је сав у гресима и ранама. Тако и треба. Ми, пак, погледајмо о чему се у ствари ради. Он је, наиме, већ све страсти победио и ишчупао из срца. Дакле, он је на делу испитао каква је која страст, како страсна помисао делује у нама и како се побеђује, истражио је све лукаве замке греха и страсти и све мере које се духовном мудрошћу против њих преписују. Он све добро познаје из властитог искуства. Такав човек је ризница духовног исцељивања: можеш му отићи са било каквом душевном слабошћу, и он ће ти све објаснити – како да поступиш у којој прилици, како да се оснажиш и победиш себе. Јер, он је све испитао и искуствено спознао лековиту моћ својих средстава, њихову корисност и подесност у разним приликама. Будући да је сам био искушаван, може да помогне онима који трпе искушења, како казује свети апостол. Чак можемо да тврдимо да је само такав човек способан да буде истински исцелитељ душа. Онај ко се сам није излечио, а жели да лечи друге, упашће у погубну прелест заједно с оним кога лечи. Један другоме ће преносити и погоршавати проказу уместо да се излече, слично као што ће два слепца пасти у јаму ако један од њих буде предводио.
Сада видите, сестре, како онај ко се осећа слабим и страсним заправо јесте најбољи исцелитељ душевних немоћи и страсти. Због тога решите да и ви саме себе сматрате немоћним, а да би за друге представљале лековиту Овчију бању. Ступите у беспоштедну борбу са страстима и помислима, па ћете постићи и једно и друго. Тешко да ћете имати греховна дела, али ћете вероватно носити бреме греховних помисли, и због тога бити грешне пред Богом. Стога највише на помисли управите пажњу и сву ревност вашег подвизавања. Када оваквом унутарњом борбом искорените страсти из срца, бићете способне да исцељујете и друге, и да испуните своје назначење у светој Цркви. Јер, ради чега постоје монашке обитељи? Њихово је назначење да свету подаре духовне исцелитеље и исцелитељке. Ви сте свакако дужне да то постигнете: то од вас очекује Црква, томе се од вас надају и сви Хришћани. Пошто се то не може постићи без борбе са страстима, треба да се борите, и то усрдно и без лењости. Шта би се у противном десило? У свету владају страсти и све гњече. Човек долази у обитељ да души олакша, али и у њој наилази на исте страсти? Где ће се онда световњаци уклонити од страсти? Стога вазда имајте на уму своје назначење, и ревнујте не само да личите, већ и да заиста будете онакве каквима би сви желели да вас виде. Амин.
 
10. маја 1864. године
у Владимирском женском манастиру

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *