НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
XIV ОБРАЗАЦ МОНАШТВА У ОНОМЕ ШТО СЕ ДЕШАВАЛО СВЕТИМ АПОСТОЛИМА ПОСЛЕ ЧУДЕСНОГ НАСИЋЕЊА 5000 ЉУДИ КОД МОРА
 
Јесте ли, сестре, обратиле пажњу на данашње Јеванђеље? Чусмо како је Господ, чудесно нахранивши народ, ученике своје послао да уђу у лађу и да га чекају на другој страни мора; како се су се нашли у невољи на пучини, те им Господ дође око четврте ноћне страже; како свети апостол Петар, после порива силне вере, поче да се утапа чим осети силину буре, да би, затим, био спасен од Господа; како потом сви заједно, са Господом који уђе у лађу, пристадоше уз обалу.
У овој причи укратко се приказује образ вашег монашког живљења. Због тога не бих желео да је мимоиђем, већ ћу је искористити као повод да, налазећи се у вашој светој обитељи, за вас из ње извучем поуку.
Свака од вас је, уколико нисте заборавиле, засигурно доживела нешто слично чудесном насићењу гладног народа. Имам у виду радосно, одушевљено стање духа које вас је испуњавало када сте, једном за свагда, раскинувши са свиме, решиле да живот свој посветите Господу, чувајући и следећи Његове заповести и учење. Тада се свецело предавасте Господу, и Господ се вама дариваше. И то није само удео изабраних: такав је закон духа вашег живљења. Господ свима допушта да га на почетку окусе, како би се запитали: „Ако је овакав почетак, какав ли ће тек бити крај?“ Господ затим смањује ток благодати у вама, очекујући ваше сопствене напоре и труд. Он као да се удаљава на гору, оставивши вас саме на пучини, препуштене таласима скорби PI искушења напорног монашког живљен>а. Шта се сада од вас очекује? Нека таласи ударају о лађу вашу. Ви се немојте смућивати, већ се на све начине постарајте да доспете до обале, где ће вас сигурно срести Господ и занавек вас успокојити код себе.
Тако, дакле, сестре, вазда чувајте лађу своју: не жалите труда веслајући, дижите једра и крманите према намераваном циљу.
Подсетио бих вас и на речи преподобног Исаака Сирина о монашком животу. Наш живот, вели свети Исаак, јесте море, покајање је лађа, страх Божији – крманош, а уздисаји – једра. Душу узима страх Божији, укрцава је на лађу покајања и, једрима пуним уздаха, доводи до обале љубави Божије, тј. сједињења срца са Господом – до блаженства које је предокушај вечнога блаженства.
Најпре пажљиво осмотрите да ли вам је читава лађа, тј. дух покајања, срдачне скрушености и смирења. Немојте мислити да је требало да сте скрушена срца и да тужите због грехова својих само док бејасте у свету, те да, настанивши се под манастирским сводовима и обукавши се у црно, можете да се опустите и предате спокојном дремежу. Никако! Сада још више у себи будите дух скрушености, и то утолико пре, уколико су тананији греси којима можете да жалостите Господа. Јер, световњаци греше делом, а ви – мислима и осећањима. Знајте да је умањење скрушености једнако бродолому који може да нас сурва у бездан пропасти. Непријатељ нашега спасења ничим другим нас не побеђује тако успешно као позивом да попустимо срцу. „Пожали мало себе, шапуће он, много ти мука још предстоји. Већ си се доста напатила; ред је да мало и отпочинеш!“ Ако само послушаш, губљење скрушености пратиће раслабљење мисли и осећања. После тога ће се јавити хлађење, а за њим – живот по духу овога света, без обзира на монашко рухо и пребивање у обитељи.
А да свега овога не би било, постарајте се да вам се од срца не удаљује страх Божији, и уопште, страх и бојазан за себе и за своје спасење. Бог је свудаприсутан и види и оно најскривеније. Нека се ова мисао утврди у вама. Вазда над собом гледајте око Божије које нетремице посматра срце ваше, те се чувајте да га не ожалостите нечиме што би му било неугодно. Зар пред царем не бисте стајале са страхом и трепетом? Па, како онда без страха да излазите пред лице Господње, пред Сведржитеља у чијој је руци и живот и смрт? И, с друге стране, шта је наш живот? Упоредићемо га са ходањем по стрмим литицама, где свакога трена вреба опасност да се оклизнемо и сурвамо у бездан. 1<.ако онда корачати без страха и бојазни? Уз то, немојмо сметнути с ума да нас са свих страна окружују непријатељи. Па како да живимо без бојазни и опреза? Данассутра смрт ће закуцати на наша врата. Са чиме ћемо се појавити на ономе свету? Овако на све начине подстичите у себи страх, трезвоумље, стражење над собом. У противном, биће невоље! Са слабљењем страха умањиће се и труд, а затим ће се стишати или чак зауставити ток монашког живљења.
Начинимо још нека поређења. Замислимо да нам је читава лађа покајање, и да имамо весло страха Божијег. Преостаје нам још само да весламо, како би лађа запловила. Приликом обичне пловидбе, лађа се креће када веслачи веслају. И у нашем монашком животу све напредује ако уза се вазда имамо мноштво напора послушања и подвига монаховања: телесна прегнућа, молитву, духовне беседе, читање, богомислије. Наши напори представл^ају ударе весала и дизање једара. Од њих ће зависити брзина нашег животног кретања. Као што кретање узбуркава крв, подстичући је да снажије кружи телом, тако и монашки подвизи распламсавају ревност према монаховању, које их је и породило. А где нема напора, живот се зауставља и искре се гасе. Овакво стање увек је веома опасно, а особито у монашком живљењу. Стога се трудите! И нека су благословени напори ваши. Ово напомињем да нека од вас не би помислила да јој труд не приличи. У манастир се, међутим, не иде ради газдовања.
Напорима додајте мир и једнодушност. Лађа успешно плови када сви веслачи делају усклађено: тако је и за вас важно да чувате мир и љубав међу собом, да једна другоЈ помажете, да се међусобно бодрите, старате и молите једна за другу. Тада просто нећете ни приметити како ће вам живот протицати успешно, а на путу своме нећете срести ниједну непремостиву препреку. Дух мира је највећа покретачка снага. Где је мир, тамо једна ради за десеторо, а десеторо за стотину, а где мира нема – ништа не успева, већ се све ломи и руши.
Овако настројене, са трпљењем ходите ка ономе чему стремите. Трпљење је круна, ослонац и крепост свему. Покајање и скрушеност, страх Божији и бодрост, напори и подвизи, мир и сагласје – сачињавају поредак монашког живљења. Да би се сам живот одвијао, треба се држати наведеног поретка, што без трпљења неће бити могуће. Трпљење је предуслов свега: и молитве, и рукодеља, и читања, и сваког другог послушања, било малог или великог. Оно је неопходно да би се и сам монашки живот довео до краја. Без напрезања ни корак не можемо учинити. Напрезање, пак, захтева вољни напор, а он – трпљење. Стога трпите, имајући несумњиву наду да ће напори ваши на крају бити овенчани успехом. Али, у напорима не узимајте на себе ништа што би превазилазило ваше моћи. Нека свима вама, и свакој појединачно, свагдашње правило буде: не заостајати за другима и не старати се да се предњачи. Чак ни у напорима подвизавања није добро одвајати се од других. Може се десити да когод узме на себе претешко бреме и не издржи. Сетите се како се порив светог апостола Петра завршио пројављивањем људске немоћи. Издвајати се значи заправо преузносити се над другима и желети да се сви остали оставе иза себе. А овакво расположење, као грешно, Богу није угодно. А где Господ не помаже, узалуд се трудимо.
Живећи по овом правилу, сестре, старајте се да благодушно подносите сва искушења, и спољашња и унутарња, знајући да је Господ близу. Ето, Он ходи по води, и брзо ћете га угледати крај ваше лађе. Господ је вазда готов за помоћ, и пружа је онима који му срца своја отварају и заповести Његове држе. Ако се каткад и деси да не притекне одмах у помоћ, значи да још није сазрело време. Стрпите се мало. У четврту стражу ноћну, у назначени час, Господ ће вам се јавити и пружити брзу помоћ. Стога непрестано подижите руке своје к Њему са Надом, молећи га да дође и утиша буру вашег живота.
Ако све овако будете чиниле, живот ваш ће бити све зрелији, или, другачије казано, ваша лађа ће бити све ближа обали. А кад се пловидба ваша већ приближи крају, у лађу ће ући сам Господ, по обећању које изрече говорећи о онима који држе Његове заповести: „Доћи ћу и јавићу им се сам“. Тада ће се умирити бурни таласи и са Господом ћете, на крају пловидбе, на другој обали дочекати зору вечног и непролазног живота.
Нека би вас Господ све удостојио тога. Амин.
 
21.јула 1863. године
у Кирсановском женском манастиру
(Тамбовска губернија)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *