NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

 

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU
 

 
SUZE
 
Suze su pouzdan znak da se čovek kroz pokajanje rađa za novi, duhovni život. Međutim, ove suze nisu suze koje čovek mora da iscedi iz sebe, koje se pojavljuju zato što se čovek na njih primorava, već su to suze koje je teško zaustaviti i sakriti od tućeg pogleda. Ukoliko čovek nije dostigao takve suze, to znači da on delo Božije dela samo svojim spoljašnjim čovekom, a da je njegov unutrašnji čovek još uvek jalov, zato što plod unutrašnjeg čoveka počinje suzama. Onaj ko se preporađa za duhovni život plače neprekidno danju i noću dve pa i više godina. To je kada blagodat dotakne srce i kad čovek teži ka blagodati. Ona se kao nežna i brižna majka čas javi čoveku, čas se na neko vreme sakrije da bi ga naučila svoj duhovnoj mudrosti i učinila iskusnim i jakim u duhovnom životu, jer neiskušavan čovek nije iskusan.
Ovakvim obilnim suzama čovek sve više omiva, čisti dušu i zatim nastupa stanje mira, blaženo stanje. Duh Sveti se useljava u čoveka i rukovodi svim njegovim postupcima.
Svaki čovek koji prebiva s Bogom takoće ima suze: čas kada je u umnom sazrcanju, čas kada čita Sveto Pismo, čas za vreme molitve; ali su ove suze umerene, radosne, sladosne. U tom slučaju može se reći da čovek plače zbog obilja sreće.
Evo kakvom pokajanju treba težiti. Suze su naročito korisne na ispovesti. One smekšavaju okamenjenost, otklanjaju glavnu prepreku ka pokajanju – našu sebičnost. Gordi i samoljubivi ljudi po pravilu ne plaču zbog svojih grehova, već plaču zbog uvrede, ali su takve suze grešne. Ne plaču oni koji okrivljuju druge i opravdavaju sebe.
Suze se daju samo smirenim grešnicima. Ne stidite se suza na ispovesti. Neka se duša što potpunije omiva od grehovne prljavštine, samo ne zaboravljaj da je tuga zbog grehova korisna i spasonosna u slučaju da ne prelazi granice dopustivog, a ukoliko postaje neumerena, kako se kaže, ako prevrši meru, onda ta tuga prelazi u pogibeljno osećanje – očajanje. Izbavi nas, Gospode, od toga!
Korisno je da čovek stalno ima osećanje skrušenosti zbog grehova, ali ne smemo da zaboravimo ni na milosrđe Božije. Gospod oprašta svakom grešniku koji se kaje i prelazi s puta nečastivosti na put blagočešća.
Ukoliko zbog duševne nemoći ne možeš odmah da se preporodiš i ako opet budeš grešio, ne očajavaj, već ponovo i opet pribegavaj Svetoj Tajni Pokajanja.
Ma kakav pad da se desi, odmah ustani (kaj se). Zbaci sa sebe greh kao prašinu, kao prljavštinu i nastavi da ideš uobičajenim putem s dvostrukom energijom. Vežbaj nezlobivost, neosuđivanje i druge hrišćanske vrline.
Shimonah Nikodim Atonski piše: „Da bismo se gnevili na demone, a ne na ljude treba demonima da odgovaramo: „Iako sam mnogogrešan ne želim da gubim nadu u spasenje, jer se uzdam u milosrđe Božije! Samo sam Bogu zgrešio, pred Njim se i kajem. Samo On je moj Sudija, a ne vi, prokleti demoni. Šta vas briga za mene? Vi ste odstupnici od Boga i On vas je odbacio, nemate prava da me mučite, pošto ste sami osuđeni na večnu pogibelj; ne želim da znam za vas, prokletinje. Bog je moja sila, Bog je moj Spasitelj, sva moja nada je u Njegovu milost i sve zavisi od Njegovog pomilovanja. Straha vašeg neću se uplašiti, čak i ako biste našli hiljadu puta više grehova koje sam počinio, ni tada ne bih primio očajanje koje mi nudite, nadam se u neizrecivu milost Božiju, u molitve Majke Božije, svetih Anđela i ugodnika Božijih, koje pozivam u pomoć. Amin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *