НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ЧОВЕКОВА ОДЛУЧНОСТ ДА ВИШЕ НЕ ГРЕШИ
 
Поуздан знак да је дошло до искреног покајања по којем грешник може да препозна да му је Бог заиста опростио грехове јесте мржња и одвратност према свим гресима до те мере да би човек пре пристао да умре него да својом вољом греши пред Богом; уз то у њему се појављује осећање жеље да свима опрашта, осећање лакоће, чистоте, необјашњиве радости, дубоког мира, жеља да све ради само у славу Божију, да омрзне и одстрани горду жељу да славу приписује себи. И обрнуто, недостојно покајање, после којег грехови остају, изазива осећање незадовољства, оно леже на срце као дупло теже, као неко тешко, мутно, нејасно осећање горчине.
Запамти Д., покајање неће бити потпуно и корисно уколико у теби не буде постојала унутрашња чврста одлучност да се не враћаш греху који си исповедио. Ако за било који грех (пад) кажеш: „Опрости!“, све ће ти бити опроштено, али ако тако кажеш, а онда се поново вратиш греху и не будеш се борио с њим, то зиачи да је твоје покајање лажно; то значи кајати се и остајати у греху. Сачувај, Господе!
Човек треба да позна свој грех и да га омрзне, треба да уложи што је могуће више напора да се не враћа ранијим безакоњима.
Опроштај грехова јесте слобода од страсти, и онај ко их се није ослободио благодаћу још није добио опроштај. А да би човек добио опроштај од Бога треба да промени сав свој живот и да, оставивши порок, стално пребива у врлинама.
Покајање се не цени по количини времена, већ по расположењу душе. Онај ко мрзи грех одвраћа се од њега и брзо побећује страсти у себи; Међутим, често се дешава да исповедник не примећује свој духовни раст и да га то узнемирава, као што је на пример случај с тобом. Чини му се да стоји у месту, или чак да је постао гори него што је био:“ Један корак напред, два корака назад.“ Не брини се, пријатељу мој, то ти се само чини, у ствари нема случаја да свака исповест не изврши у души промену на боље кад човек тежи ка благодати и кад има добру жељу да се поправи, да угуши грех у себи.
Човек не може себи правилно да суди, не може да зна да ли је постао бољи или гори. Само духовном оцу Господ открива истину, само он зна у каквом су стању душе његове деце. Обично повећана строгост према себи и појачан страх од греха у човеку стварају утисак да су се грехови умножили и да се духовно стање наводно није побољшало, већ да се погоршало. Осим тога, Господ често скрива од нас наше успехе да не бисмо пали у фарисејство, таштину и гордост.
Дешава се, иако се греха нисмо ослободили, да су га честе исповести и причешћивање Светим Тајнама, пољуљали и знатно ослабили његов корен, тако да уз то и сама борба с грехом и патња због свести о својој греховности доносе души велику корист. Зато, немој да се плашиш, пријатељу мој, ако чак и сваког дана будеш падао… Устани што пре, кај се и храбро стој у подвигу, и Господ ће те наградити за стрпљење.
Покајање није само исповест у цркви, то је цео човеков живот у покајању, у покајничком осећању. До саме смрти морамо да чувамо ово осећање, стално умом морамо да будемо у аду, то јест, да искрено сматрамо да смо достојни ада, али не да очајавамо, већ да се уздамо у милосрђе Божије. Уколико човек изгуби ово осећање своје непотребности изгубиће благодат.
Грех на нама оставља такву мрљу која се не може опрати ничим осим искреног покајања и горких суза због њега.
Онај ко не плаче због својих грехова плакаће због казне за грех и у овом и у будућем животу; зато је боље да овде отплачемо за своје грехове добровољно и претрпимо за њих него да тамо вечно плачемо у мукама.
Сваки грех се чини ради насладе и улази преко насладе, због тога се опроштај грехова даје кроз злопаћење и тугу, а грех се истерује горчином и сузама.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *