ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
СКРУШЕНОСТ СРЦА
Знати своје грехове још не значи кајати се за њих. Туга због почињених злих дела, плач због грехова – ево шта је најважније у делима покајања. А ако нема суза? Шта онда да се ради?
Не треба очајавати! И у том случају се свеједно треба кајати, кајати, кајати, ма како да смо хладни и безосећајни, надајући се само у милост Божју. До хладноће и безосећајности обично долази када у срцу нема страха Божијег, због маловерја или скривеног неверја.
Понекад човек на исповести крије да не верује у живот после телесне смрти или да сумња у његово постојање, и због тога га Господ кажњава хладноћом. Господ као да човеку у души говори: „Ти ниси хришћанин, ти си незнабожац. Постани свестан да немаш вере, покај се и тада ћу те утешити, опростићу ти грехове и послаћу ти радост.“
Заиста, какви смо ми то хришћани ако не верујемо у бесмртност душе? Ако не верујемо да ћемо вечно славити Господа када нас удостоји такве милости? У том случају се губи сав смисао вере у Бога! А како много има таквих хришћана-незнабожаца. Јаој, нама! Провери себе, Д.! Да ниси можда и ти такав незнабожац?