НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ДВА ТИПА ОНИХ КОЈИ СЕ ИСПОВЕДАЈУ
 
Стоји један исповедник на исповести и пред његовим мисаоним погледом протиче цео његов живот. Сећа се и каје: данас се успавао, устао је пола сата касније и није стигао да прочита јутарње молитве, чак је и крстић заборавио да целива… Кајем се, Господе, смилуј се и опрости! Јуче на путу, у брзини умало да преврнем колица с бебом и јако ударих старицу – кајем се, Господе! У току дана сам те и те људе увредио и наљутио речима и делима, хотимице и нехотице, у знању и незнању кајем се, Господе! Милицу сам неправедно казнио, а Јована је била неваљала и заслужила је казну, а ја је чак нисам ни опоменуо – кајем се. Господе, смилуј се и опрости итд. И што се више удубљује у свој живот његово срце постаје све скрушеније. Чини му се да је гори од разбојника, да је гори од блуднице. „Разбојник,“ мисли он, „крвљу је платио свој грех, а ја живим у благостању, а дела ми нису ништа боља од његових. Час једног закачим речима горе него бодежом, час другог убодем као мачем. Разбојник је погубљивао само људска тела, а душе им је спасавао: умирали су као мученици, а ја… јадни људи! Колико их вређам! Час трпе од мене, час од овог-оног, исто тако неразумног као што сам ја… Човек и не жели да чини лоше, а оно само по себи тако испада кад заборави молитву и буде расејан. Ево, на пример, јучерашњи случај… Купио сам жени цвеће, хтео сам да јој честитам имендан, да је обрадујем. Одједном ми у сусрет долази Тања с непознатим младићем. Почех да се правим важан пред њом као дечарац, уделих јој много комплимената и утрпах букет… Јадна, како се збунила… Добро, пред собом могу да се оправдам тиме што је много добра учинила нашој породици и достојна је још веће пажње, а жени сам купио други букет. Али, није ствар у томе! Зашто нисам био тактичан, опрезан, будан?.. Дошла је, јадница, сва у сузама. Каже, младожења јој је направио сцену. Питао је: ко је то? И шта је то? Нисам знала шта да одговорим…
И увек сам такав, чим направим и корак без молитве одмах је то саблазан за људе, било шта да кажем испада неспоразум… Тешко мени! О, Господе! Само се у Тебе надам! Помози ми да увек чувам молитву у уму. Учини да буде нерасејана, да ђаво не прави од мене своју играчку и да не прави своје сплетке људима преко мене, проклетог.
Господ није осудио блудницу, али су је сви други осудили и хтели да је каменују. Какву бруку је доживела! Какву срамоту, какво понижење! А ја?… Ох! Најнесрећније створење! Сматрају ме побожним човеком, наводе ме као пример за углед, а мене горе од животиње неразумне побеђује похота. Где је моје уздржање? Где је поштовање закона, дана уздржања? Све је погажено грехом сладострашћа. Јадна супруго! Својом пожудом вучем те у ад… Моли се за мене, рођена, слаб сам… О, Господе, спаси нас – како год знаш!
Тешки, пригушени уздаси откидају се из његових груди… Све саме грешке, све сами грехови…
Поштеди, Саздатељу милосрдни, помози да се поправим, јер без Тебе немам снаге ни да помислим нешто добро.
Стоји он тако и осећа искрену скрушеност у срцу. Не примећује како га притискају, гурају, како га газе… Потпуно се удубио у себе, у свој телесни омотач, како се каже, увукао се под кожу ради унутрашњег рада на својој души, на свом срцу, да би их што је могуће потпуније очистио. Из дубине срца вапије: „Спаситељу! Не долазим Ти зато што могу да Ти принесем чврсту, непоколебљиву веру, срце пуно наде и покорности. Не!
Долазим зато што немам ништа, што сам постао убог и што бих желео да се поново обучем у одећу светлу, у одећу чистоте. Трпим хладноћу и жеђ, и само Ти можеш да ме наситиш хлебом живота и да ме напојиш извором живе воде. Господе, не остављај ме. Снаго моја! Похитај ми у помоћ!“
Стоји он као свећа пред Богом, каје се, осећа скрушеност, усрдно се моли жалећи што је служба брзо прошла. Желео би да продужи богослужење. Не жели да се растане од храма. Овде је тако лепо, лако и радосно! Овде осећа близину Бога, Мајке Божије и Светих, који га живим очима гледају с икона нежним и охрабрујућим погледом.
Овакво покајање увек бива плодотворно. Оно доноси много-много добрих плодова и исправљање живота. Човек све сигурније иде лествицом врлине и овакви верници достижу чистоту и светост живота као Преподобни Јона и Васа Псково-Печерски и њима слични.
А други исповедник стоји на исповести и мучи се душом и телом. Он не зна шта је унутрашњи рад на себи. А зашто не зна? Па зато што не жели да зна! Зашто, каже, да се оптерећује сувишном бригом? Човек веселије живи кад не мисли о греховима (по његовом схватању). И сва његова брига на исповести се састоји од тога да одгурне од себе све и да сам комотно стоји, да се наслађује празним, греховним помислима, маштањима или је у мислима оптерећен стварима из земаљског живота, само не молитвом.
Богослужење му тешко пада. Дошао је у храм да би се исповедио и причестио Светим Христовим Тајнама испуњавајући споља дужност православног Хришћанина, а не због унутрашње жеље срца. Није навикао и тешко му је да стоји у цркви, ево га где ропће: „Зашто свештеник отеже и не почиње исповест? А што си ти прва стала? Дошла си последња! Мали, што ти овде стојиш? Ти немаш грехова!“
Шта ће овај јадни човек добити од исповести? Ако не осети скрушеност срца због својих грехова испуниће само обред, али ће као и раније бити далеко од покајања и из храма ће отићи с истим оним тешким хаотичним осећањем с којим је дошао у храм: остаће необновљен и неисцељен.
Искрено кажем, Д., жао ми је оваквих људи као што је човеку жао потпуно слепих људи. Међутим, телесно слепило је пролазно, као што је пролазан наш живот на земљи и зато није толико страшно и опасно као духовно слепило које заувек упропаштава душу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *