НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ИСПОВЕСТ
 
Једно од главних дејстава покајања јесте исповест. Након што се грешник освести, попут јеванћељског блудног сина, испита речи и савест, позна своје грехове, обрати се Богу са скрушеним и смиреним срцем, прекори, осуди и оплаче себе пред Њим, он мора искрено да исповеди своје грехове пред свештеником, да открије своје греховно стање.
Приликом приступања исповести треба испунити три услова:
Треба да се помириш са свима којима представљаш терет. Ако ниси стигао лично да се помириш, онда њима у мислима опрости од свег срца, оправдај их, а себе окриви. Кад се сретнеш с њима замоли их за опроштај и понашај се у складу са својим покајничким осећањем.
Треба имати скрушеност срца и смирење. Онај ко се каје и спољашње треба да покаже своје смирење, да клекне на колена.
Моли се нерасејано.
Дакле, пре свега мораш да се помириш са свима који су ти тешки и којима си ти тежак. Можда ћеш рећи: „Зашто да идем да се мирим, ја се ни на кога не љутим. Ко се љути на мене нека моли за опроштај.“ А зашто се љуте на тебе? Значи, нечим си их повредио! Хајде, провери своју савест! Уколико се испостави да ти је савест заиста чиста, да никога ничим ниси увредио, ипак, ради љубави према ближњем, прићи и замоли за опроштај све оне који се гневе на тебе због зависти, због љубоморе или неког другог разлога. Јер, они су у великој опасности. У Јеванђељу се каже: “ Сваки који се гњеви на брата свога ни за што, биће крив суду“ (Мт. 5, 22). И ако не уложиш напор да се помире с тобом, испоставиће се да си и ти нарушио заповест Божију о љубави. Како ћеш прићи Чаши Живота?
Неки кажу: срамота је и понижење молити за опроштај. Срамота је завлачити руку у туђи џеп, а добро дело никад није срамота учинити. Овим човек показује своје смирење, а смирење и љубав су највеће врлине. У ономе ко се тога стиди, значи, још није нестала страст гордости, и он управо ње треба да се избави, треба силом воље да примора себе да моли за опроштај. Понекад^људи постављају питање: „Оче, шта да радим кад не желе да се помире?“
Људи не желе да се помире само с онима који моле за опроштај, а истовремено оправдавају себе.
Људске душе се међусобно разумеју, да тако кажем, без речи, срце срцу говори, тако да ако искрено праштамо, ако се не вређамо и ако за све кривимо само себе, а друге оправдавамо сигурно ће се с нама помирити чак и најнепомирљивији непријатељи.
Међутим, ако чак ни у таквим условима не желе да се помире онда “ чините добро онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). Ако будемо чинили добро онима који нас вређају та милост ће нас више од свих других добродетељи заштити на митарствима и на Страшном Суду.
Немојмо, пријатељу мој, никога понижавати, ни пред ким се не узносимо, сећајмо се да смо гори од свих и зато на сваку прекорну реч искрено рецимо: опрости. Ова реч одагнава смућење од душе, гуши гнев, уништава размирице, чини да завлада мир, тако да зла сила нема могућности да нашкоди ономе ко од срца каже: “ Крив сам, опрости ми.“
На исповести човек не треба да чека да му духовник поставља питања, већ сам треба да исповеда своје грехове, не стидећи се, не скривајући и не умањујући њихову важност. Уколико је исповест заједничка, човек треба све грехове које свештеник набраја, да доведе до свести и да их осети и да призна да је крив за све, јер ако неке грехове нисмо чинили делом, могли смо да их починимо речју или мишљу. Реч „грешан сам“ треба изговорити с осећањем дубоког покајања, а не махинално.
Исповест је подвиг самопринуђивања. Многи не могу да избегну саблазан самооправдавања и на исповести често говоре духовнику: ето да сам згрешио – згрешио сам, али тај и тај ме је приморао на грех… Нарочито кад се људи кају за свађу, гнев, раздражљивост, обавезно осуђују друге. Њих криве, а себе оправдавају. Овакво покајање је фалш, лажно, лукаво, лицемерно, мрско Богу. Оно је знак самољубља и одсуства личног дубоког покајања.
Понекад људи кажу:
“ Оче, имам слабо памћење не могу да се сетим греха.“ Погледаш, млад, здрав, човек, а жали се на заборавност.
„Не,“ кажем,“ није ствар у памћењу.“
„Стварно, оче, ничег се не сећам.“
„Верујем, верујем! Али, то није због тога што имаш лоше памћење, него зато што живиш непажљиво и расејано и не придајеш греховима озбиљан значај. Не задржаваш пажњу на греховима који имају озбиљан значај. Не задржаваш своју пажњу на гресима, не фиксираш их у сећању, зато их и заборављаш.“
Ето, и ти, Д., треба на то озбиљно да обратиш пажњу, код тебе такође постоји недостатак у том погледу.
Не заборављамо да седнемо за сто зато што хоћемо да једемо… Ако бисмо исто тако снажно жудели за небеском храном такође не бисмо заборавили своје грехове. Човек не седа за сто с џаком на леђима, у кожуху и рукавицама. Прво збаци терет, ослобађа га се, јер му он смета да једе. Тако и Небеском Трпезом нећемо моћи да се насладимо ако покајањем не збацимо са себе терет грехова. Душа се свакодневно оптерећује греховним теретом, сваког дана треба и да га збаца покајањем.
Исповедај се Богу пред крстићем који носиш око врата. То је крајње неопходно ономе ко због животних услова не може често да се исповеда и причешћује. Господ прима и овакво покајање. Тако ћеш се навићи и запамтити своје грехове и пребиваћеш у сталном спасоносном покајању. Пример за ово јесте Преподобна Марија Египатска.
Навика је друга човекова природа. Она, како се каже, улази у његово тело и крв и постаје неодвојива од човека, код њега се развија такозвани рефлекс. Човек многе ствари ради из навике не размишљајући: трепће, прави ритмичне покрете приликом кретања и сл.
Човекова навика да трепће чува рожњачу да се не осуши, навика да маше рукама приликом ходања помаже човеку да сачува равнотежу; тако је и у духовном животу, на пример Преп. Макарије Египатски је стекао побожну навику да све ствари закршта и да се пре почетка сваког посла крсти, т.ј. да ништа не почиње без благослова. Једном је демон смислио како да га искуша. „Сакрићу се,“ мисли, „у умиваоник и натераћу га да заборави, он ће заборавити да закрсти умиваоник, а тада… ех, како ћу се нашалити с њим!“ Тако је и учинио. Преп. Макарије прилази умиваонику, из навике га закршта и крсним знамењем запечаћује демона у умиваонику. Демона је опалило крсно знамење и он поче да преклиње Преп. Макарија да га пусти.
Видиш, Д., како је за нас драгоцена побожна навика, и уопштено говорећи, човек треба тако да буде расположен да сматра да је боље да не греши него да пошто згреши исповеда грехове.
Ма како потпуна и искрена исповест била ипак ће на души још бити уочљиви трагови греховних мрља. Они ће се коначно изгладити тек онда када с радошћу од Бога примимо и епитимију (казну) за своје грехове. Међутим, ко се од нас радује патњама и болестима? Ретко ко! Дакле, из дана у дан, из године у годину грехови се таложе у души и од такве тежине бива тешко не само самом човеку, већ и духовном оцу. Демони нам обично сугеришу или да уопште не исповедамо грехове духовном оцу или да их исповедамо као да се то десило неком другом или да пребацујемо кривицу свог греха на друге. Ето, посвађао сам се и изговорио много сувишних речи зато што су ме М. и П. извели из такта, навели су ме на то.
Исповест са самооправдањем је мрскост пред Богом! Где је скрушеност због грехова, где је самопонижење? Уместо њих присутно је осуђивање! Ранијим греховима додали смо нови грех… Помешали смо кашу с разбијеним стаклом (тајну очишћења с грехом осуђивања) и уместо оздрављења добили смо нове чиреве и душевне болести: помрачивање савести, стид и прекор, тежину на души.
Не! То није исповест. То је изопачавање Свете Тајне. За човека ни у ком случају није корисно да се правда: уколико му је савест чиста, зашто да се брине, пре или касније Господ ће показати истину, оправдаће нас, а ако нас савест разобличава не смемо више да се правдамо, зато што се том греху додаје нови грех – лаж. Уколико нас савест или духовни отац разобличавају треба пажљиво да ослушнемо и да се поправимо. Треба да се заинтересујемо за спасење и тада ћемо без допунских помагала памтити своје грехове. Човек не заборавља оно што га занима.
Уколико путујеш возом и гледаш кроз прозор нећеш ништа пропустити. Свака ситница, свака црта ће остати у твом сећању и све ћеш моћи да испричаш другима детаљно. Ако гледаш кроз прозор незаинтересовано, очима које ништа не виде, уколико си обузет својим мислима, твоја прича о путовању ће бити сувопарна, кратка, у општим цртама, без детаља. А можда ћеш морати да кажеш чак и: „Ничега се не сећам! Све сам заборавио!“ Ево тако онда бива и на исповести.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *