ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
УНУТРАШЊИ ЖИВОТ
 
Унутрашњи живот је темељ над темељима православне вере и он мора бити саставни део живота православног Хришћанина. Уколико не будемо бдили над собом, над својим срцем, над својим разумом и помислима нећемо се спасти. Морамо да пазимо да све наклоности нашег срца буду усмерене на прослављање Господа и да наше мисли буду усмерене само према Њему.
Кроз самопознање и бдење над собом добијамо благодат и силу за стицање бесмртног живота.
Понекад гледаш човека – наизглед се ни по чему не разликује од других, а по унутрашњем животу је велик пред Богом и често чини велика дела добродетељи.
Без унутрашњег живота, без бдења над собом човек лако пада у грешке и безакоња, зато треба да се трудимо да нашим спољашњим, спољашњим понашањем управља унутрашње расположење срца. Уколико човеков спољашњи живот преовладава над унутрашњим, уколико је он заокупљен само земаљским стварима и не стара се о духовним, т.ј. о свом спасењу, пре или касније осетиће незадовољство животом, празнину, мрак, и то ће га неизбежно одвести у чамотињу, па чак и у очајање.
Да, страшно је живети без Бога, другим речима, без унутрашњег живота овакав човек се никада неће насладити миром и духовном радошћу, радошћу по Богу у овдашњем земаљском животу, а још мање у животу будућег века.
Труди се, пријатељу мој, да унутрашњем животу даш првостепени значај. Немој мислити да је он могућ само за поједине изабране. Он је прихватљив за све људе било ког звања, било ког стања, који живе у било које време, који обављају било коју дужност, било који посао, па чак и најтежи. Нема разлога због којег човек не би могао да уће у себе и да прати сваки покрет срца, сваку помисао. Не може само онај ко не жели да се бави унутрашњим животом, ко више жели да се бави собом него Господом. Међутим, у души која је заокупљена само собом, само спољашњим животом не може да пребива благодат.
Моли, пријатељу мој, Господа нашег Исуса Христа, да ти дарује ону чисту светлост самопознања која би те научила да се никад не одвајаш од Господа. Кад окусиш сладост унутрашњег живота више нико и ништа неће моћи да те спречи у побожности. Господ ономе ко се бави самосазрцањем дарује такву способност да може истовремено и да се моли и да обавља најкомпликованији и најтежи посао. Ево, на пример, уметник, музичар, скулптор, па чак и писац могу истовремено унутрашње да се моле и да се баве својим послом, и још да учествују у разговору.
Многима то изгледа недостижно, немогуће, али у стварности тако јесте. Ови људи стално окушају сладост беседе с Господом, насићени су и обилују духовном радошћу. И ти тежи ка томе.