ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УВОДНА РЕЧ
 
Пријатељу мој! Много пута си се исповедао и причешћивао Светим Христовим Тајнама. Хвала Богу! То је добро! Приступајући Светим Тајнама Исповести и Причешћа човек се омива, обнавља, оживљује и излази из храма као из крстионице. У суштини, то и јесте тако. Кроз покајање и причешће враћа нам се благодат коју смо добили на Крштењу, зато што они враћају изгубљену благодат. После покајања и причешћа човек осећа радост, мир и утеху.
Међутим, вероватно си искусио и друго, када се у души уместо радости и утехе после исповести одједном појави нејасно осећање мучнине: тескоба, незадовољство, некаква потпуна раслабљеност. То је знак да си се неправилно исповедио и недостојно причестио Светим Христовим Тајнама. Значи да си на исповести био тром и хладан, да твоја осећања нису била дубока, да у теби није било жудње за очишћењем, срдачне скрушености због грехова, ватрене жеље да се сјединиш с Господом: када је свештеник набрајао грехове ти си говорио: „Грешан сам“ – махинално, ето ти резултата!
Истина, дух се мучи и из другог разлога, када Господ допушта искушење, али чешће бива када се неправилно кајемо. Неки с покајањем мешају самооправдање, па чак и осућивање, остављају по страни лично покајање за своје грехове и прелазе на духовну беседу, или што је још горе, дотичу се питања из свакодневног спољашњег живота. То их расејава и слаби покајничко осећање.
Неки окривљују свештеника и кажу: „Отац није успео да изазове осећања код мене. Код другог сви плачу, а овај…“
Овакво схватање је неправилно. Није свештеник крив зато што у исповеднику нема срдачне скрушености, што нема покајничких суза. Узрок овога човек треба да тражи у самом себи. Значи, у његовој души нешто није како ваља.
Наравно, похвално је кад свештеник врши исповест с великим духовним надахнућем, али ако је свештеник у поодмаклим годинама и ако је болестан, да ли се од њега може захтевати посебно надахнуће? А да ли је то толико и потребно?
Раније није било заједничких исповести. Свештеник није морао да подсећа оне који су исповедали шта су можда згрешили зато што је свако од њих добро знао своје грехове. Хришћани су строго пазили на своје поступке, дела, речи, па чак и помисли, и због тога су брзо и сигурно набрајали све што су имали на савести. Нису морали посебно да напрежу сећање: савест као да им је дошаптавала све грехове.
Сада, пак, људи долазе на исповест код свештеника и не знају шта да кажу? У чему је ствар? Који је разлог за то што је савест људи огрубела и отупела, и човек више не осећа како га она гризе, постао је као без савести. Греши и не примећује да греши, а понекад умањује грех, тј. говори: „То је мали грех, Бог неће питати за њега“ – и не каје се.
Ђаво се радује оваквој безбрижности људи, радује се што не живе трезвено, што не пазе на себе и уљуљкује их умишљеном праведношћу. Он им сугерише помисао: „А шта сам нарочито урадио? Нисам убио, нисам украо. Живим као сви други.“ Испада да нема потребе за покајањем. Ево како зли дух лукаво прилази…
Дакле, пријатељу мој, да бисмо посрамили злу силу, да не бисмо доспели под њен утицај и да не бисмо погинули заувек, такође треба да научиш да се правилно кајеш и да не очекујеш да те други натерају да осетиш скрушеност због својих грехова. Јер, ако осећаш скрушеност због грехова само на исповести и то још само ако је свештеник красноречив и има нарочиту силу благодатне молитве која разбуктава срца – да ли је таква скрушеност поуздана и чврста? Какве плодове може да донесе овакво покајање?
Слушамо – плачемо, кајемо се… Изашли смо из храма и заборављамо да смо осећали скрушеност због грехова, да смо се кајали и давали обећање Богу као да смо дали заклетву пред Крстом и Јеванђељем, да се нећемо вратити ранијим гресима и да ћемо се уз Божију помоћ поправити… Све смо заборавили. Опет почињемо да празнословимо, осуђујемо, да клевећемо, да се једимо, гневимо, свађамо… ево то је најстрашније. То значи да у нама нема правог, истинског покајања: постоји само форма покајања, а нема духа покајања. А Господу није потребна форма, већ суштина! А суштина покајања се не састоји само у томе да махинално изговоримо грехове пред свештеником, већ је главно да срце, одакле излазе помисли, не прима зле речи и зла дела, већ да прима само чисте и свете помисли и осећања, а да свему злом каже: не пристајем. Суштина покајања се састоји у исправљању греховног живота, у самоусавршавању.
Овакво покајање је плодотворно, оно увек доноси добре плодове. Уколико човек речима говори: опрости, а сам и даље чини зло, као што је чинио, то се не може назвати покајањем. То је лицемерје пред Богом. Избави нас од тога, Господе!

Коментарисање није више омогућено.