НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Г
 
ГНЕВ
ГОРДОСТ
ГРЕХ
Уочавање греха
Греси смртни
ГРЕХ ПРВОРОДНИ
 


 
ГНЕВ
(в. СТРАСТИ, БЛИЖЊИ, ПОМИСЛИ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Начин)
 
ГОРДОСТ
 
• Кнез овога света се на сваки начин труди да човека задржи унутар његове пале природе што је довољно, и без тешких падова у грех, да се човек отуђи од Бога. Према тачном прорачуну ловца, тешки падови у грех у потпуности бивају замењени гордим мишљењем хришћанина о себи, јер он се задовољава добродетељима (врлинама) своје пале природе и предаје самообмани, отуђујући се тиме од Христа. 1.394
• Страст гордости делује другачије него блудна или гневна страст. Ове две страсти делују очигледно, а јаснија су и сама њихова оправ дања и лукавство у оправдањима. Гордост се пак прикрада неприметно. Њу посеју даровитост, раскош и пре свега људске похвале. Мада ми те похвале наоко не примамо и у себи се не саглашавамо са онима који нас хвале, тајни печат похвала ипак остаје у уму и срцу, и када дође до неког понижења, оно се тешко подноси – тим теже, што смо више били засићени похвалама. На тај начин се доказује постојање печата гордости и то да се она тајно уселила у нас. Тешко нама! Сами благодатни дарови били су људима повод за гордост и њене плодове – падове! Главна обележја гордости су захлађење у односу према ближњима и остављање исповести. 6. 225-226
• Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљм. 6. 227-228 (в. СТРАСТИ, ЛАЖНО СМИРЕЊЕ, МОЛИТВА ГОСПОДЊА)
 
ГРЕХ
 
• Грех нам је посредством пада постао толико својствен, да су њиме прожете све наше особине и сви покрети душе. Одбацивање греха који се сродио са душом, изједначило се са одбацивањем душе. Такво одбацивање душе неопходно је за њено спасење. Одбацивање природе упрљане грехом неопходно је ради усвајања природе обновљене Христом. Из тањира се баца сва храна када је један њен део затрован; тањир се пажљиво пере, па се тек онда поново у њега ставља храна која треба да се искористи. А затрована храна се сасвим оправдано и сама назива отровом. 1. 85
• Ни за један грех немој да мислиш да је неважан. Сваки грех представља нарушавање закона Божијег и противљење вољи Божијој, гажење савести. Од беспосличења и наоко ситних сагрешења, постепено прелазимо на велике грехе. 1. 368
• Безосећајност постаје… уобичајено стање душе. Она често бива задовољна њоме; често је сматра за стање угодно Богу и за спокојство савести, док она заправо представља – губитак осећаја сопствене грешности, губитак осећаја благодатног, духовног живота, успављивање и слепило савести.
У таквом стању – стању страшне помрачености и безосећајности – различити греси слободно улазе у душу, правећи од ње своју јазбину. Греси који се укорене у души, претварају се у тако силне навике, као сама природа, понекад и јаче. Греховне навике се називају страстима Човек то и не примећује – али неприметно са свих страна бива окован грехом, потчињен његовој власти и поробљен.
Онај ко постојано пренебрегава опомене савести и ко је себи допустио да падне у ропство греху, тај само уз највећи труд и нарочиту помоћ Божију може да покида окове поменутог ропства и победи страсти, које као да су се претвориле у природне особине. 1. 369
• Пораз једног војника још увек не представља пораз читаве војске. Тако и ваше сагрешење речју још увек не представша пад душе. Због таквих свакодневних и честих падова не треба прекомерно да тугујемо, јер је то лукавство ђавола који претераном тугом хоће да унесе раслабљеност у душу. Управо за таква прегрешења Серафим Саровски каже како не треба да осуђујемо себе када дође до спотицања, него да се сматрамо способним за сваки грех и да знамо како наше спотицање није новост и нешто неуобичајено, те да стога ходимо пред Богом у скрушености духа, испуњени покајним мислима. To је оно што Бог нвће презрети,тј. када се срце скрушено и смирено постави изнад спотицања, онолико колико човек може да буде изнад њих. 6. 212
• He треба себе да осуђујемо због спотицања, али не зато што је неки грех неважан – не, јер сваки грех је рана – него зато што смо откупљени за неизмерну цену: Крвљу Богочовека. Онај ко осуђује себе пада у очајање, а ко се узда у Христа приноси покајање и исцељује се њиме. 6. 237-238
• Најтежи грех је – очајање. Тај грех вређа свесвету Крв Господа нашег Исуса Христа, одбацује Његову свемоћ, одбацује спасење које је Он даровао, показује да су у души претходно владали самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били страни. Очајања се треба чувати више но свих других грехова – као смртоносног отрова, као љуте звери. Понављам – очајање је најгори од свих грехова. Сазрело очајање обично се изражава самоубиством или делима која су истоветна самоубиству. Самоубиство је – најтежи грех! Онај ко га почини лишио је себе покајања и сваке наде на спасење. Света Црква не савршава никакав помен за њега, не удостојава га опела и погреба на хришћанском гробљу. За самоубиством по својој тежини следе смртни греси какви су: убиство, прељубочинство, јерес и други њима слични. Ови греси, иако мање погубни него самоубиство и очајање које води до самоубиства јер ономе ко их је починио ипак остављају могућност покајања и спасења називају се смртним. Ономе ко пребива у њима, према правилима свете Цркве, не допушта се причешћивање Светим Христовим Тајнама и учешће на Богослужењима. Ако га смрт задеси непокајаног због тих грехова, његова вечна пропаст је несумњива. Покајање човека који пребива у смртном греху може да буде прихваћено као истинско само онда када он остави тај смртни грех. Тек тада њему може бити допуштено да се сједини са Христом кроз причешћивање Светим Тајнама! Зато се, осим очајања и самоубиства, посебно пажљиво треба чувати смртних грехова, уз тврду и одлучну намеру у души да се не пада у њих. Ако се пак догоди несрећа да се падне у неки смртни грех, одмах га треба оставити, исцелити се покајањем и на сваки начин се чувати да се поново не падне у њега. Ако се пак каквим несрећним стицајем околности догоди да се поново падне у смртни грех, не треба се препуштати очајању – поново треба прибећи Богом дарованом духовном леку, покајању, које чува сву своју снагу и делотворност све до самог краја нашег живота.
Постоје и греси који нису смртни: један од њих је тежи, други лакши. Прво се треба одучити од тежих грехова, а потом од лакших. На пример, грех који није смртан је – преједање; такође, није смртни грех – стомакоугађање. Преједање је грубље и праћено је тежим по следицама него стомакоугађање. Зато се прво треба одучити од преједања, а потом од стомакоугађања. Уосталом и греси који нису смртни, као што су преједање, стомакоугађање, расипништво, празнословље, подсмевање и слични, када се рашире и обузму човека, могу веома да се приближе смртним гресима. Грех који овлада човеком назива се страшћу. Страст подлеже вечним мукама, рекли су оци. Стога никако не треба умањивати значај грехова који нису смртни, већ треба пазити да неки грех не нарасте и да се од њега, кроз навику, не формира страст. Ради очишћења од таквих грехова и ради бољег чувања себе, света Црква је за сваког православног хришћанина одредила да најмање четири пута годишње (у изузетној ситуацији обавезно једном) приступа Светој Тајни Исповести. Света Исповест доноси двојаку корист: даје опроштај од Бога за учињене грехе и чува од поновног пада у њих. „Душа – каже свети Јован Лествичник – која има обичај да свакодневно исповеда своје грехе, уздржава се од новог пада сећањем на исповест као уздом. Неисповеђени греси лако се понављају, као да су почињени у мраку“.
Постоје греси који се чине речју. Њих никако не треба сматрати за неважне! Од шаљиве до зле речи веома је кратко растојање! Због својих ћеш речи бити оправдан и због својих ћеш речи бити осуђен (Мт. 12,37) рекао је Спаситељ. Језик је починио велика зла: изговорио је одрицања од Бога, хуле, лажне заклетве, клевете на ближњег. Одрицање од Христа и богохуљење убрајају се у најтеже смрт не грехе.
Постоје греси који се савршавају мислима, осећањима срца, покретима тела. Ни један од њих није мали, сваки је – непријатељство према Богу! Али када се мисао и срце наслађују грехом, када воле да га привидно остварују кроз дуга и бујна маштања – такав тајни душевни грех близак је греху почињеном на делу.
Човек врло брижљиво треба да избегава сваки грех уопште. Дужан је да свакодневно приноси Богу покајање за оне грехе у које пада по немоћи – делом, речју, помишљу и свим чулима – а најбоље је да TO покајање приноси no свршетку молитвеног правила, пред одлазак на починак.
Осим тога, дужан је да сваке године барем четири пута очишћује своју савест Светом Тајном Исповести. Ако се пак догоди да падне у смртни грех, без одлагања треба да га исповеди своме духовном оцу. 6. 385-387
• He везујте се за ситнице и не судите себи због ситних погрешака и непромишљених корака. И једно и друго служи као извор узнемирења и унинија. Ситне погрешке, у које непрестано пада сваки човек, лече се сталним покајањем пред Богом, покајањем које се са стоји од малобројних речи изговорених од срца. Често се показује да је реч покајања могуће изговорити само умом и то је довољно, уколико се изговори са пажњом. 6. 533
• Пази: нема ничег чудног и необичног у томе што падамо у грехе, што грех делује у нама! Томе се чуде само неискусни – само њих то узнемирава. Сви смо ми у стању пада. Зачињемо се у беза коњима, рађамо се у гресима. Са трпљењем треба да носимо „јарам Навуходоносоров“, тј. деловање греха у себи, и из милости према себи да се очишћујемо покајањем, бацајући своју слабост пред Бога и непрестано My је показујући. Свако нарушавање закона очишћује се покајањем; неисправно дело постаје исправно када се исправи по јеванђелским заповестима. 6.311
• Браћо, чувајмо се наше слабости! Чувајмо се греха који нас лако превари, који се лако увуче у нас, пороби нас и окује! Чувајмо се наше пале природе, која не престаје да рађа коров греха! Стално треба да пазимо на себе, да проверавамо своје душевно стање према Јеванђељу и да никако не допустимо ни једном греховном наговору да ојача и да се размножи у души, сматрајући га неважним. „Кад будеш уведен у зачетак зла, немој себи да кажеш: неће ме победити. Јер колико си уведен, толико си већ побеђен“ каже преподобни Марко Подвижник. Треба знати и то, да „ђаво мала сагрешења представља као још мања, будући да другачије не може да доведе до већих сагрешења“, како је рекао исти преподобни. Никада не треба занемарити коров који ниче у срцу, или греховне помисли које се јављају у уму. Помисли треба одмах одбацивати и одагнавати, а греховна осећања искорењивати и уништавати, супротстављајући им јеванђелске заповести и прибегавајући молитви. Коров се лако почупа кад је слаб и млад. Када се пак временом и услед навике укорени, тада његово уклањање изискује велике напоре. Греховна помисао, када је примљена и усвојена умом, постаје део начина размишљања, лишавајући га исправности; а греховно осећање, кад се укорени у срцу, као да постаје његово природно својство, лишавајући срце духовне слободе. 5. 297 298
• Да би човек поверовао у Христа и да би примио хришћанство, потребни су свест о сопственој грешности и покајање; да би човек био хришћанин потребно је да види своје грехове, да их буде свестан, да их исповеда и да се каје. Немогуће је да неко ко пребива у греху и љуби грех буде прихваћен од стране Христа: Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла(Јн. 3,20). Шта има праведност са безакоњем; или какву заједнииу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14 15). Да би човек пришао Христу и ступио у јединство са Њим посредством светог крштења, неопходно је да се најпре покаје. После светог крштења нама је такође остављена слобода или да пребивамо у јединству са Господом, или да нарушимо то јединство кроз грех. И не само то! Светим крштењем није уништена особина наше пале природе да рађа помешано зло и добро, како би наша воља стално била искушавана и како би наш избор Божанског добра, које смо заволели више него зло, био слободан и доказан прихватањем свих тегоба крсног пута. Светим крштењем се брише првородни грех и греси почињени пре крштења, греху се одузима насилна власт над нама коју је имао пре но што смо се поново родили, дарује нам се благодат Духа Светога Којим се сједињујемо са Богом у Христу и добијамо снагу да обарамо и побеђујемо грех. Будући да нисмо избављени од борбе против греха, у нашем земаљском животу не можемо да будемо у потпуности слободни ни од сагрешења, јер и праведник седам пута(тј. често) паднеи опет устанекроз покајање (Прич. 24,16), како каже Свето Писмо. Он пада због своје слабости и ограничености, јер не може увек да примети грех који ниче из пале природе, након што је претходно фино и неприметно донесен и убачен од стране палих духова; покајање стога постаје његово неотуђиво наслеђе, његово постојано оружје, његова непроцењива ризница. Праведник покајањем подржава своје општење са Христом; он се покајањем лечи од рана које му наноси грех. Ако речемовели свети Јован Богослов да гpexa немамо, себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо гpexe своје, веран je u праведан ga нам опрости гpexe, u очисти нас oд сваке неправдв. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо гa лажом и реч Његова није у нама(1. Јн. 1,8 10). Он ово говори о невољним гресима – гресима услед слабости и ограничености, онима који су мање важни, које ни свети не могу да избегну; али о добровољном греховном животу говори следеће: Сваки који у Њему (у Господу Исусу Христу) пребива не гpeшu; сваки који греши није гa видео нити гa је познао. Дечиие, нико дa вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори гpex од ђавола је, јер ђаво грешu од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља. Сваки који је рођен од Бога не чини гpex(тј. не води грешан живот, не пада у смртне нити у добровољне грехе), јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити јер је од Бога рођен. По овоме се познају деца Божија и деиа ђавоља(1. Јн. 3,6 10). Деца Божија живе по јеванђелским заповестима и приносе покајање због својих слабости. Ако се служитељу Божијем неким несрећним случајем догоди да падне у смртни грех, он се од греховне ране исцељује покајањем и исповешћу, те стога не престаје да буде дете Божије. Они који добровољно воде грешан живот, из љубави према таквом животу, и који радо падају у сваки грех када им се понуди – сматрајући блуд у разним облицима у којима се јавља и свако друго преступање јеванђелских заповести за сладости живота – то су деца ђавола, чак и ако себе називају хришћанима, чак и ако учествују у неким црквеним молитвословљима и обредима, чак и ако приступају Светим Тајнама, које су им на срамоту и на осуду. 5. 368-370
• Оци који су били силни духом и телом, бојали су се и најмањег греха, и најмањег одступања од јеванђелског учења: тим пре ми, слаби по духу и телу, треба да се плашимо греха који налази сигурно уточиште и потпору у нашој слабости, и који улазећи у нас узима облик неважне ситнице, а када уђе претвара се у страшно чудовиште. 5. 291-292
• Бежимо, бежимо од нашег убице греха! Бежимо не само од смртног греха, него и од опростивог, како се услед наше небриге не би претворио у страст, која обара у ад једнако као и смртни грех. Постоје опростиви греси. Тако, ако се некоме догоди да га понесе преједање, блудни поглед или помисао, да слаже, да нешто ситно украде, да се преда сујети, да се погорди или разгневи, да се за кратко време огорчи на ближњега или да злопамти – у свим таквим случајевима, када no људској слабости дође до пада, уколико за њим уследе свест о греху и покајање, ми лако добијамо опроштај од милосрдног Бога. Опростиви грех не одваја хришћанина од Божанске благодати и не умртвљује његову душу онако како то чини смртни грех; али и опростиви греси су штетни када се због њих не кајемо, него само увећавамо њихово бреме. Према поређењу које дају свети оци, човека једнако може да потопи тежак камен везан око врата, или врећа пуна ситних зрна песка; тако једнако вуку у адску пропаст и смртни грех и мноштво накупљених малих, опростивих грехова. 3. 168 (в. КРШТЕЊЕ, СТРАСТИ – Правилан однос према страстима, САБЛАЗНИ)
 
Уочавање гpexa
 
• He може да види свој грех онај ко се њиме наслађује, ко себи дозвољава да га окуси макар и само помислима и пристајањем срца.
Свој грех може да увиди само онај ко се одлучно одрекао сваког дружења са њим, ко је стао на стражу пред вратима свога дома са исуканим мачем – речју Божијом, ко тим мачем одбија и сече грех, ма у коме виду да се приближио.
Ономе ко саврши велико дело – ко успостави непријатељство са грехом насилно отргнувши од њега ум, срце и тело – Бог дарује велики дар: виђење сопственог гpexa.
Блажена је душа која уочи грех како се гнезди у њој! Блажена је душа која у себи види пад прародитеља, оронулост старога Адама! Такво виђење свога греха јесте духовно виђење, виђење ума који је Божанском благодаћу исцељен од слепила. Света Источна Црква нас учи да постом и преклањањем колена молимо од Бога увиђање свога греха.
Блажена је душа која се непрестано поучава Закону Божијем. У њему она може да види лик и лепоту Новог Човека и да према Њему исправи сопствене недостатке. Блажена је душа која је самоумртвљивањем у односу на греховне подухвате купила себи село [имање] покајања! У том селу [имању] она ће пронаћи непроцењиву ризницу спасења. 2. 122-123
• Почетак просвећења душе и обележје њеног оздрављења састоји се у томе да ум почне да сагледава сопствена сагрешења, која су својим мноштвом налик песку, рекао је свети Петар Дамаскин. Овај отац уочавање свога пада и сагледавање сопствених грехова назива духовним видом који се, под дејством благодати, отвара у ономе ко извршава заповести Христове. Света Црква је својим чедима одредила да најтоплијом молитвом траже од Бога велики дар – увиђање својих грехова. Пала природа поражена је слепилом ума. Она не види свој пад, не види своје грехе, не види своје лутање на земљи, него се на њој влада као да је бесмртна, као да постоји једино ради земље. Она не само да окрутно суди и пресуђује ближњима за грехе, него, полазећи од свога јадног стања, ближњем приписује и оне грехе којих код њега нема. Она се саблажњава чак и узвишеним хришћанским добродетељима (врлинама), искривљујући њихово значење сходно своме лажном разуму и по злоби свога срца. 2. 410
• Нудим вам свештену причу из дубоке старине: „Три монаха усрдна према добродетељном животу узеше себи следећа благоче стива занимања: први да мири завађене. На то занимање навеле су га следеће речи Јеванђеља: ...блажени миротворци.Други је одлу чио да читав живот посвети служењу болеснима; њега су таквом занимању привукле речи Господње:...болестан бејах и посетисте Me.Трећи се удаљио на безмолвије у пустињу. Онај који је мирио завађене имао је веома скроман успех. Уморивши се, дошао је код брата који се посветио служењу болеснима, али и њега је затекао клонулог, без снаге да продужи своје служење. Тад се њих двојица сложише да треба да посете пустињака. Дошавши код њега саопштили су му своју тугу и замолили га да им каже шта је стекао безмолвијем? Поћутавши мало, пустињак је узео воду, налио је у посуду и рекао: ‘Погледајте воду’. Они су је погледали, али ништа нису видели пошто је била мутна. После неког времена пустињак им је опет рекао: ‘Вода се избистрила погледајте сад’. Кад су је погледали видели су у њој своја лица као у огледалу. Пустињак им рече: ‘Човек који живи међу људима не види своја сагрешења, јер га узнемирава светска врева. Када пак дође на безмолвије, нарочито у пустињу, онда почиње да види грех који живи у њему’. Треба најпре увидети свој грех, опрати га покајањем и стећи чистоту срца, без које ниједна добродетељ не може да се саврши чисто и у потпуности, мирне савести“.
Сагледавање сопствених сагрешења није тако лако како се на први и површан поглед може учинити. Да би човек задобио то сагледавање, потребна су многа претходна знања. Потребно је детаљно познавање закона Божијег, без чега се не може тачно знати која дела, речи, помисли и осећања припадају праведности, а која греху.
Грех често узима изглед праведности! Треба добро познавати човекове особине како бисмо знали у чему се састоје греховне ране ума, у чему – ране срца, a у чему – ране тела. Треба знати шта је човеков пад. Треба знати које су особине својствене потомцима Новог Адама, како бисмо видели који су и у чему се састоје наши недостаци. Ова претходна знања су веома важна да бисмо јасно могли да видимо своја сагрешења! До сагледавања сопствених сагрешења доводи истинско безмолвије. Оно души пружа расположење слично води бистрој као огледало, те човек може да види и своје стање и, у мери свога напретка, стање ближњих. 6. 411-413
• Веома је добро када човек себе стално посматра и исповеда као грешног. Од таквог самопосматрања његов дух стално пребива у смирењу и Богољубљеној жалости. Али битно је да такво самопосматрање буде прожето разборитошћу и да не прелази потребну меру. Јер у последњем случају оно може да буде штетно за човека, може да га доведе до потпуне недоумице у вези са његовим животом.
Наша природа је повређена грехом. Из тог разлога срце сваког човека само од себе производи велику количину корова. Зато кад неко у себи види коров како ниче, никако не треба да се чуди – као да је то нешто необично – и да пада у малодушност и недоумицу. Тако мора да буде! Коров срца чини своје: расте и расте; почупан, опет се појављује. И ми треба да чинимо своје: да коров плевимо и плевимо. На тај начин у човеку се укорењује смирење. На смирење силази милост Божија. Свемоћни и Свеблаги Бог непрестано гледа на нас. Он и допушта ситуацију која нас води ка смирењу, како би могао да нам дарује Своју милост. Све има своје време: постоји вре ме за обраду земље пред сетву пшенице, постоји друго време за сетву, опет друго за жетву, за вршидбу, за претварање у брашно, за печење и на крају за једење хлеба. 6. 522
 
Греси смртни
 
• Кад неки смртни грех порази душу човекову, тад сво мноштво грехова приступа човеку они објављују да полажу право на њега, позивајући се и ослањајући на духовни закон (Јак. 2,10), по коме онај ко се добровољно потчини једном облику греха, истовремено се нехотице потчињава греху уопште, те стога и свим његовим облицима. Међу гресима, као и међу добродетељима (врлинама), постоји природна повезаност. Једна добродетељ, када се искрено савршава, привлачи за собом у душу и све друге добродетељи; и смртни грех, када се се оствари на делу, доводи за собом у душу све греховне слабости. To се догодило нашем праоцу Адаму; преступивши једну заповест Божију, он је изненада у себи осетио дејство свих страсти: и стида, и лукавства, и гордости, и страха, и телесне похоте (Пост. 3). Адамов грех био је смртан по одлуци Самог Бога (Пост. 2,17). Исто се догађа и свој деци Адамовој, када падну у грех. 5. 414 -415
• Сви смртни греси, осим самоубиства, лече се покајањем. Покајање се за истинско и делотворно сматра само онда када је његова последица – остављање смртног греха. Без те последице, покајање је – бесплодно. Ако се пак и поред кајања смртни грех не оставља и добровољно не одбацује, због снажне привезаности за њега, и ако покајник не удаљава од себе узроке греха или их сам добровољно не избегава, онда је такво покајање слабо, дволично, површно, и убраја се у дела лицемерја. Оно представља погибељни покушај човека да превари и Бога и самога себе. 5. 460
• Шта је смртни грех? Смртни је онај грех који вечном смрћу убија душу свога починиоца. Ако човек умре у смртном греху и не принесе за њега потребно покајање, онда демони грабе његову душу и одвлаче је у подземне, мрачне и загушљиве поноре, у ад, на вечно мучење. Смртни греси су следећи: јерес, раскол, одступништво од хришћанске вере, богохуљење, врачање и магија, убиство и самоубиство, блуд, пијанство, светогрђе, пљачка, крађа и свака љута нечовечна увреда. Од смртних грехова једино за самоубиство нема покајања; остали смртни греси, по великој и неизрецивој милости Божијој према палом људском роду, лече се покајањем. Покајање за смртни грех састоји се у томе да се грех исповеди духовном оцу, да се од њега добије епитимија и да се убудуће у тај грех не пада. Но, колико је само оних који су пали у смртни грех и нису имали прилику да принесу покајање! Неко се опио вином и у таквом стању његова душа се одвојила од тела! Неко је пошао у крађу или пљачку, и гнев Божији сустигао га је током извршења самог злочина! Чувајте се браћо смртних грехова! Понављам: смртни грех убија душу! Ако неко умре у смртном греху и не стигне да се за њега покаје, његова душа иде у ад! Она нема никакве наде за спасење!
Шта значи грех који није смртан? To је грех помишљу, речју и делом, у знању и незнању, који не убија душу, него је само више или мање рањава. Ови греси нису страни ни светима; али свети пазе на себе и када примете грех у који их је увукла њихова људска слабост, истога часа лече га покајањем. Ако дође до одвајања душе од тела у време када човек још ннје стигао да своје грехе опере покајањем, душа се због тих грехова одвлачи у ад; на путу ка небу, у ваздуху, она бива мучена од стране лукавих духова који су саучесници у чињењу људских грехова, и пружа јој се прилика да своја сагрешења искупи добрим делима. Ако душа има довољно добрих дела, нарочито ако је за живота давала много милостиње, она том милостињом и другим добрим делима искупљује своја сагрешења – отварају јој се небеске двери и она улази на небеса ради вечног покоја и радости. Но, догађа се да у души има тако много грехова, иако не смртних, а тако мало добродетељи, да се она због мноштва тих грехова одводи у ад. Свети оци смртни грех пореде са тешким каменом, а грехе који нису смртни са зрном песка. Ако се човеку за врат веже велик камен он ће потонути у дубину; тако је и један смртни грех довољан да душу потопи у адске поноре. Неколико зрна песка немају готово никакву тежину; тако и код светих Божијих, грех који није смртан и који је сасвим умањен сталном самоконтролом и постојаним покајањем, нeма готово никаквог утицаја на њихову вечну судбину. Ho, у душама које су се предале земаљским бригама и нарочито забавама, тај исти несмртни грех добија велику тежину, и једнако као и смртни вуче грешну душу у ад. На пример: ако је неко изрекао подсмешљиве или чак непристојне речи, а потом се због њих покајао, то је грех који је лако опростив; ако пак неко стално изговара подсмешљиве, увредљиве, па чак и срамне речи, тај због свога постојаног празнословља и сквернословља лако може да буде подвргнут вечним мукама у аду. Греси који нису смртни, својом многобројношћу могу да донесу исту пропаст души, какву може да јој донесе и смртни грех, баш као што врећа набијена ситним песком и везана човеку о врат може да га потопи једнако лако као и најтежи камен. 4. 380-382
• Смртни грех православног хришћанина, који се не излечи потребним покајањем, подвргава онога ко је сагрешио вечним мукама; такође, речено је да незнабошци, муслимани и друга лица која припадају лажним религијама од сада припадају аду и лишени су сваке наде на спасење, будући да су лишени Христа, јединог средства за спасење. Смртни греси за хришћанина су следећи: јерес, раскол, богохуљење, одступништво, врачање, очајање, самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, родоскврнуће, пијанство, светогрђе, убиство, пљачка, крађа и свака љута, нечовечна увреда. Само један од тих грехова самоубиство – не подлеже лечењу покајањем, али сваки од њих умртвљује душу и чини је неспособном за вечно блаженство, све док се не очисти задовољавајућим покајањем. Ако човек макар једном падне у неки од тих грехова, он умире душом. 3. 163-164 (в. ГРЕХ, ВЕРА)
 
ГРЕХ ПРВОРОДНИ
(в КРШТЕЊЕ, СТРАСТИ)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *