НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
У
 
УВРЕДЕ
УВРЕДЉИВОСТ
УЗДРЖАЊЕ
УЗНЕМИРЕЊЕ
УКРАШАВАЊЕ
УМИШЉЕНОСТ
УМНО ДЕЛАЊЕ
УНИНИЈЕ
УНУТРАШЊЕ (ДУШЕВНО) ДЕЛАЊЕ
УСАМЉЕНОСТ
УСАМЉЕНОСТ ДУХОВНА
УТЕХА ДУХОВНА
УТИСЦИ
УЧЕНОСТ СВЕТСКА
УЧЕЊЕ ИСТИНСКО И ЛАЖНО
УЧИТЕЉ
 


 
УВРЕДЕ
(в. ПОНИЖЕЊА)
 
УВРЕДЉИВОСТ
 
• Браћо! Код подножја Крста Христовог сакупимо и сахранимо сва схватања света о части, увредама, жалостима, губицима, неправедности, о људским законима и људској правди. Постанимо јуродиви Христа ради! Окренимо наше образе да их пљују и ударају! Нека наша стара, земаљска част буде прекривена прашином уништења! Немојмо да са жаљењем и саучешћем гледамо на наше пропадљиво имање: нека га разграбе и разнесу вихори кад буду допуштени! Немојмо штедети своје тело у добровољним подвизима и невољним страдањима! Научимо се од Господа Исуса Христа Његовом тајанственом ћутању, које представља најузвишеније Богословље и красноречивост, задивљујући и саме Анђеле! Ни Њему, ваплоћеном Богу, свет није узвратио правично: па зар ми да тражимо правичност од света? Одрекнимо се тражења правичности у подножју крста Христовог! He будимо звери, које гризу и рањавају ловце и друге звери када их нападају! Овде на земљи, током нашег краткотрајног земаљског лутања, постанимо налик Јагњету Божијем, и Он ће нас учини сличним Себи у вечности, где нашем блаженству неће бити краја ни мере. И овде, у земаљском изгнанству, верном ученику Исусовом долази Дух Свети, Утешитељ, доносећи његовој души неисказано блаженство будућег живота, који му одузима осећај страдања и уводи га у невидљиву, свету насладу, која не зависи од људи и околности. Пред том насладом су све земаљске насладе чак и законите – ништа. 1. 420
 
УЗДРЖАЊЕ
 
• За подвижника Христовог крајње је неопходно распињање тела! Неопходно је подвргнути се благом јарму подвига и то ради обуздавања скотоподобних стремљења тела, а не зато да би му се одузели здравље и снага неопходни за подвижништво. „Ми смо научили да будемо убице страсти, а не тела“ каже Пимен Велики. Чак и за слабе по телу и болесне, нарушавање уздржања је веома штетно, јер оно појачава болести, а слабог и болесног не снажи, него га раслабљује. Благоразумна умереност посебно може да подржи и сачува телесне снаге и здравље – како код људи јаке конституције, тако и код оних слабих, болешљивих. 2. 350 (в. ДОБРОДЕТЕЉИ)
 
УЗНЕМИРЕЊЕ
 
• Разлог узнемирења срца је неверовање; разлог спокојства срца, благодатног мира срца је вера. При обилном дејству вере читаво људско биће се са свештеним миром Христовим погружава у духовно најутешнију насладу, као да се храни и преиспуњава тим осећајем. Опијено њиме оно постаје безосећајно за стреле узнемирења. Право су рекли оци, да „вера јесте смирење“, да „веровати значи пребивати у смирењу и благости“. 1. 315
• Чувајте мир у себи. Знајте, да ако сте узнемирени, то је знак да вам се поткрала нека лажна мисао. 6. 596
• Деловање мира Христовог у човеку јесте показатељ његовог пребивања у заповестима Христовим, изван заблуда и самообмана: напротив, узнемирење, па и најфиније, каквим се год оправдањима прикривало, служи као поуздани показатељ скретања са тесног пута Христовог на широки пут, који води у пропаст. 2. 223 (а ДОБРО, ПРАВИЛАН ОДНОС ПРЕМА СТРАСТИМА, ВЕРА ПОМИСЛИ, ХУЛНЕ ПОМИСЛИ, ПРАВИЛО, САМОУКОРЕВАЊЕ)
 
УКРАШАВАЊЕ
(в. ОДЕЋА, ЈЕДНОСТАВНОСТ, СТРАСТИ, ТЕЛО И КРВ)
 
УМИШЉЕНОСТ
 
• Гордост и умишљеност, издејствовавши пад и погибију људском роду, не виде пад у људској природи и нису га свесне: оне у њој виде само врлине, савршенства и лепоте; и саме болести душе, и саме страсти, сматрају се за племените особине. Такав поглед на људски род чини идеју о Искупитељу сасвим сувишном и страном. Вид гордих је ужасно слепило; а одсуство гледања код смирених је способност за виђење Истине. На то се и односе речи Господње: На суд у свет овај дођох, да слепи ирогледају, а који виде слепи да буду 4. 173 (в ЗАПОВЕСТИ)
 
УМНО ДЕЛАЊЕ
(a ТРЕЗВЕНОСТ, МОЛИТВА ИСУСОВА)
 
УНИНИЈЕ
 
• Шта умирује човека у тешка времена душевне невоље, када је било каква помоћ од људи или слаба, или немогућа? Умирује само свест о себи као слуги и створењу Божијем – само та свест има такву снагу. Чим човек из свег срца молитвено каже Богу: „Нека буде нада мном, Господе мој, воља Твоја“ утихнуће немир срца. Од тих речи, искрено произнесених, и најтеже патње више неће притискати човека.
Шта то значи? Значи да човек, исповедајући себе као слугу и створење Божије, предавши се у потпуности вољи Божијој, одмах, свим својим бићем, ступа у област свете Истине. Истина пружа правилно расположење духу, животу. Узашавши у област Истине, подучивши се Истини, потчинивши се Истини, човек добија моралну и духовну слободу, моралну и духовну срећу. Та слобода и срећа не зависе од људи и од околности. 2. 96
• Шта може да буде теже од стања душе коју муче искушења? Пребивање у аду, у вечним мукама. Сећање на њих олакшава овдашња искушења. „Мој непријатељ, говори (у Лествици) униније – јесте сећање на смрт.“ Сетите се друштва демона у аду и људи ће вам изгледати добри; сетите се мука у аду и искушења ће вам по стати лака. 6.157
• Чамотиња, која се у монашком животу назива униније, редовно с времена на време напада оне који воде усамљенички живот. За време тог напада веома је корисно бавити се рукодељем и при томе се сећати покојника – ко је како умро, као и неумитности наше сопствене смрти. 6. 685 (а ТУГА, ПОСЛУШАЊЕ, СТРАСТИ, ПРА ВИЛО, МОЛИТВА ИСУСОВА Метод)
 
УНУТРАШЊЕ (ДУШЕВНО) ДЕЛАЊЕ
(в. ПОДВИГ ДУШЕВНИ И ТЕЛЕСНИ, МОЛИТВА ИСУСОВА)
 
УСАМЉЕНОСТ
 
• Наша усамљеност je у Богу. У Богу нашем ум и срце могу да нађу оно поуздано и тихо пристаниште, на које не делују ни таласи, ни ветрови мора живота. Без тога, Богу непријатељски свет ће нас пратити чак и у дубине шума, у клисуре и пећине, како би нас тамо учинио својим служитељима. 5. 366
• Обилни плод који се сабира у усамљености, представља последицу напорног пребивања међу људима. Друго је основ првог, и прво не може да се догоди ако му не претходи друго. 6. 705
• Ум подвижника, који се није усамио и закључао у себи, нужно се налази окружен испразним причама и метежом произведеним безбројним помислима које увек имају слободан приступ ка њему, и сам болесно, без икакве потребе и користи, штетно по себе, тумара светом. Човеково усамљивање у самоме себи не може да се оствари на други начин него посредством пажљиве молитве, првенствено посредством молитве Исусове. 1. 204
• Ако желите да се не сусрећете са људима, знајте да је то неправилна жеља. Када је преподобни Доротеј питао о томе свога старца авву Јована Пророка, Јован је одговорио да је избегавање сусрета са људима веома штетно за онога ко није достигао савршенство, јер то скрива од њега његове немоћи, које људи откривају, те га стога чини бесплодним. 6.161
• Усамљеност је увек била корисна, и онда када je, по духу времена, у друштву било много благочестивих људи; а данас, уз општу распрострањеност разврата, усамљеност и удаљавање од познаника и познанстава представља неопходан услов за спасење. 6. 519
• He тугујте због недостатка усамљености. Околности, или правилније Промисао Божији, наводе вас да служите вашим ближњима и да им пружате утеху. Трудите се на тој њиви на коју сте постављени, не предајући се, с једне стране, расејаности, a са друге, неразумној усрдности, уз коју се неумитно прикрада помисао да ви пружате утеху другима а не да Бог преко вас пружа утеху другима. Сладост усамљености потиче од претходног испуњавања заповести Христових, у општежићу. 6. 585 (в. БЕЗМОЛВИЈЕ, МИР)
 
УСАМЉЕНОСТ ДУХОВНА
 
• Тугујеш због своје духовне усамљености? To стање је својствено готово свима. Тридесет осам година је раслабљени лежао на улазу у Соломонов храм, сред многољудног Јерусалима; и када је његовом одру пришао ваплоћени Господ, пожалио му се: човека немам. Раслабљени није могао да пронађе човека 38 година! У таквом случају треба се надати на Бога: Он човеку допушта да пати од глади, како би овај умео да цени храну када му буде понуђена. 6. 696
 
УТЕХА ДУХОВНА
 
• Трпеза духовне утехе је као храна и уједно као отров! Ко њу окуси, губи живи осећај за све оно за чиме жуди свет. Све што свет цени, њему почиње да делује као пуста и гнусна прашина, као смрадна стрвина. 6. 317
• Када се човек удостоји да осети било шта духовно, то јест осећај од Бога, он схвата да су сва његова сопствена осећања ништавна, повезана са самообманом. На путу за обећану земљу треба да се прође кроз пустињу. Кад човек иде том пустињом, он треба да зна да је то пустиња, а не обећана земља, да не би неку пустињску оазу са раскошном и богатом природом прихватио као обећану земљу, па да због тога буде лишен праве обећане земље. Те оазе представљају утехе које се повремено дају почетнику у подвигу молитве. На њих никако не треба обраћати посебну пажњу. Први духовни дар је благодатна пажња на молитви, каква се не може имати само сопственом снагом. 6. 738
• Чувај утеху и не дозвољавај твоме уму да се препушта маштањима. Утеха најпре делује на ум обнављајући мисли; а он, када осети да је оживео, по своме неискуству лако се предаје маштањима и у њима бесплодно и неразумно исцрпљује сладост која му је дарована… Када добијеш утеху, посвети се више благодарењу, молитви и самоукоревању; утеха ће тако бивати све већа… Ове утехе представљају тајанствену манну, која је у Светом Писму названа хлебом небеским (Пс. 77,24), који храни нове Израиљце – хришћане – током њиховог путовања кроз пустињу, то јест за време њиховог земаљског странствовања. Те утехе су манна сакривена (Отк. 2,17) из Откривења, за коју је Син Божији рекао Јовану Богослову када му се јавио:
Ономе који победи даћу да једе од мане сакривене. Она је заиста сакривена: невидљива за људе, јер њу види само Бог Који је даје; а слуга Божији који је прима, осећајем види невидљиво. Такав слуга Божији и када је окружен мноштвом људи пребива насамо са Богом, видљив и невидљив, знан и непознат ма коме. 6. 316-317
• Када се појави утеха, за нелажно и Божије примај само потпуно нематеријално духовно дејство, које се пројављује у спокојству срца, у његовој необичној тишини, у некаквој хладној, али уједно ватреној љубави према ближњем и сваком створењу, љубави којој су страни распаљеност и нагони, љубави у Богу и Богом. Ова духовна ватрена хладноћа, овај свагда једнообразни најфинији пламен постојано је својство Спаситеља, које постојано и једнако сија из свих Његових дела, из свих Његових речи, које нам чува и предаје Јеванђеље. У то својство се облачи Дух Свети када даје утехе служитељима Христовим, скидајући са његове душе одећу старог Адама, облачећи га у одећу Новог Адама и пружајући му на тај начин суштинско познање Христа, познање потпуно тајанствено и потпуно очигледно. Одвраћај се од свега материјалног било да се јави телесним очима или уобразиљи 6. 321
• Људска повређеност састоји се у мешању добра са злом; исцелење се састоји у постепеном удаљавању од зла, када у нама почиње више да делује добро. Потпуно одвајање добра од зла и чисто деловање само добра бива само код савршених, и то привремено и повремено. Место где делује само чисто добро је Небо; на земљи је помешано. Кроз наше духовне утехе и даље делује та помешаност, само што количина добра премашује количину зла одатле утеха. Сходно томе, приликом утеха треба чувати крајњу опрезност, знајући да су нам грех, пад и прелест близу. Служите Господу са страхом завештава пророк и радујте се Њему са трепетом. 6.323
• Када Господ хоће да некога преведе од крвног или душевног осећаја ка духовном, с времена на време Он му шаље, како каже свети Максим Исповедник, да опитно окуси тај осећај. Окусити га то представља први додир са обећаном земљом. 6. 836 (в. БОГООП ШТЕЊЕ, СУЗЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Утеха)
 
УТИСЦИ
(в ДЕЛАТНОСТ, ЧИТАЊЕ, ОДЕЋА, ЈЕДНОСТАВНОСТ)
 
УЧЕНОСТ СВЕТСКА
 
• Како су добро поступали наши древни оци Православне Цркве! Обучивши се у људским наукама, они су на себе узимали јарам Христов и на попришту самоодрицања под руководством Крста Христовог учили су се Божанској Премудрости, јер је људска ученост за њих постајала скромна слушкиња, коју су употребљавали да послуже Божанској Премудрости, како би ту Премудрост пренели својим ближњима.
Књишки човек који се научио Царству Небеском, може да износи и старо и ново, покоривши старо новом и прилагодивши га њему; а онај који се није научио, очигледно може да износи само старо, које је смрт и непријатељство према Богу. To непријатељство и на ближње оставља себи својствен утисак, чак и када им говори о Богу, и када угађа слуху душе, будећи у њој најфиније прељубне покрете страсти, које многи сматрају за дејство благодати. Спаси нас, Господе! Пропадамо због себе, јер смо заволели сопствена учења, а одбацили или слабо ценимо оно које нам је послато од Бога. 6. 64-65
• Свети Исак Сиријски је знања прве врсте (теоретска) упоредио са изворима воде и плодовима насликаним на зиду, који се са задовољством могу погледати ако су добро нацртани, али ништа више од тога. Познања друге врсте (из опита) овај свети је упоредио са самим изворима воде, са самим плодовима, који човеку могу да служе за исхрану. 6. 570 (в. НАУКЕ, МУДРОСТ, ЈЕРЕТИЦИ, ДУХОВ НИШТВО)
 
УЧЕЊЕ ИСТИНСКО И ЛАЖНО
 
• Свет љуби своје рекао је Спаситељ. Када свет чује реч Божију, која се објављује по стихијама и у духу овога света, то јест када чује своје учење, прикривено маском учења Божијег, он га обасипа похвалама. Када пак у речи осети присуство другог Духа, који делује разорно на владавину света, тада се заражава мржњом према речи и покреће гоњење на онога ко је реч изговорио. Веома је опасно задобијати познања не у Христу, него развијајући сопствену палу природу, пребивајући по духу у општењу са светом. Делујући на описани начин, људи се неприметно заразе непријатељством према Духу Светоме, као што су се тим смртоносним непријатаљством заразили јеврејски свештеници, због чега их је разобличио првомученик Стефан (Дап. 7,51). Ови књишки учењаци нису нашли речи којима би се супротставили Стефановим речима, па су са завишћу и мржњом планули против сасуда Духа Светога, одговоривши на његове речи камењем: на истину која им је предата одговорили су убиством. Свет је одувек гонио реч Божију; гоњење од стране света свагда је представљало сведочанство учења које потиче од Бога. 6. 545-546
• Учење Светих Отаца Источне Цркве је истинито: то је учење Духа Светога. Молим вас, држите се тога учења! Оно ће нас руководити ка блаженој вечности. У Светој Цркви Христовој запаљен је блистави светилник – сијање Духа Светога: не окрећите своје погледе ка другим светилницима, који светле на различитим путевима. Само пут свете истине води у спасење; други путеви воде у погибао. Многи се труде, многи страдају, многи се подвизавају, но спасени ће бити само они који се законито подвизавају. Заиста законити подвиг je у Христу Исусу и Духу Светоме, унутар ограде Источне Цркве. 6. 421
• У изучавању сваке науке захтева се да то изучавање буде правилно спроведено: без тога долазимо до погрешних и лажних резултата; баш тако је и у изучавању хришћанства неопходна правилност без ње ће човек свакако скренути у најразличитије заблуде. 6. 606 (в. МУДРОСТ)
 
УЧИТЕЉ
 
• Каква је корист ако него сазида дом ближњег, а уједно разори свој? Почетници не треба да се упуштају у поучавање ближњег, због ватрености свога темперамента, због неискуства, због дејства крви у њима. Крв, која је час веома узбуркана, час од самог таласања уморна и умара, наизменично води душу у два супротна стања: у распа љеност и униније. 6. 833
• И од старања о ближњима неретко се појављује гордост, као кукољ од пшеничног зрна. Зато је свети Марко Подвижник рекао: „Кад човек користи речи и дела другога, обојица нека разумеју благодат Божију“. Јер не проповедамо себе каже свети апостол Павле него Христа Исуса, Господа (2. Кор. 4,5). Ко буде неговао таква осећања, у њему ће се истребити пристрасност према људима, а зацариће се љубав у Христу, која у свима гледа образ Божији. Када пак ум буде усхићен утехом ове љубави, човек ће себе видети као неки сасуд испуњен смрадом и гнусобом, и задивиће се како зраци Божанског учења продиру кроз њега и исцељују људске душе.
Овде би било прикладно да поменем речи светог Јована Лествичника, које је поновио преподобни Нил Сорски: „Неки су огрезли у блато, али су друге упозорили да тако не падну, и ради тога што су ове спасили, Господ је и њима даровао спасење“. 6. 227 (в. САВЕТОВАЊЕ)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *