НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
К
 
КАЗНЕ БОЖИЈЕ
КЕЛИЈА
КЛЕВЕТА
КЊИГЕ
КОРИСТОЉУБЉЕ
КРОТОСТ
КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ
КРШТЕЊЕ
 


 
КАЗНЕ БОЖИЈЕ
(в ПАТЊЕ, ВОЉА БОЖИЈА, ИСКУШЕЊА)
 
КЕЛИЈА
 
• У келији треба имати само најпотребније ствари, по могућности најједноставније: према сувишним и лепим стварима одмах се јавља пристрасност, а ум поводом њих постаје склон маштању и расејаности, што је веома штетно. 2. 351
• …Он (преподобни Јован Пророк) је игуману заповедио да келије уређује без сувишне удобности, него према захтеву потребе, и то уз извесну скученост, као да је имао у виду пресељење, јер здања овога века у односу на вечности нису ништа више до шатори. 1. 490
(в. ПРОСТОТА, КОРИСТОЉУБЉЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА ИКОНЕ)
 
КЛЕВЕТА
 
• Свезнајући, свевидећи и свудаприсутни Бог каже: Сићи ћу да видим.Сићи ћу да видим је ли тачно да се у Содому и Гомору чине та велика безакоња, о којима приче долази до Мене. У овим речима садржана је мисао: „He верујем ономе што чујем; намеравам да се уверим сопственим истраживањем, сопственим испитивањем“. У тим речима крије се поука и за нас да не верујемо одмах речима оних који некога клевећу, да не журимо са осуђивањем ближњег и његовим кажњавањем, да не хитамо ка обавези строгости и неумољивости, што је занат и врлина џелата, него да најпре сами извидимо и поуздано испитамо оно за шта ближњег оптужују. Глупој и лакомисленој, слабој и неузвишеној души, својствено је да одмах поверује речима клеветника, да се гневи на оклеветаног, да се устремљује на њега ради освете и кажњавања, а да при томе за оптужбу није проверено да ли је истинита или лажна. Гласине често потичу од злобе лукавих, а узрок њиховог ширења бива лаковерност лакомислених. Злоба лукавих измишља клевету и предаје је лакомисленима и глупима, како би је они посејали у људском друштву. Понекад се пак ситне грешке и прегрешења претварају у крупне додавањем неистине истини, или украшавањем приче подсмесима и злонамерним претпоставкама. На тај на чин се добродетељ међу људима представља као грех, а недостатак који је попут какве гранчице, злочином налик на брвно. Зло тако поступа понајвише зато да би прикрило себе: оно оцрњује деловање ближњег и лицемерно се саблажњава тим деловањем како би сопствено деловање представило као светло. Потребна је трезвеност, потребна је опрезност и потребно је Богом заповеђено расуђивање, како лаж не би била прихваћена за истину, како не би било оживљено оно што не постоји, како ситно не би било претворено у огромно, и опростиво у неопростиво. Зато гласине треба проверавати сопственим судом. Уче ћи нас томе, Бог нам као узор нуди своје божанско деловање. Вика је у Содому и Гомору великакаже Он – и гpex је њихов Грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако да знам.Као Свевидећи Он је тачно знао грехе становника Содома и Гомора, али прихвата се дела својственог ограниченим бићима, како бисмо и ми поступали у складу са својом ограниченошћу, уместо да чинимо оно што је својствено неограниченом бићу, чији слух и вид не могу да погреше – бићу које није подложно обмани и превари. Чувши содомске крике, Бог не пружа одмах руку да би казнио, него најпре тачно испитује ствар, мада My је то и без испитивања било познато на најтачнији начин. Одбацивање суда, јединог темеља исправних и заиста добрих дела, било је узрок великих злочина. Људи предани сујети – који свој живот нису посветили побожности, користи људског рода и угађању Богу – непрестано падају у ту погрешку. Они не знају за лажност тог начела, јер не познају и неће да познају закон Божији. Тако чине неправду као правду и чине зло мислећи да савршавају велика и добра дела, или макар дела праведна. Гнев безумников одмах се позна каже Свето Писмо (Прич. 12,15). 4.199 201 (в.РЕВНОСТ)
 
КЊИГЕ
 
• Свете књиге које су саставили Свети Оци Православне Цркве, у наше време представљају једину стазу којом се може стићи до истинске светлости Христа. 6. 657
• „Неопходно je да имате хрншћанске књиге – рекао је свети Епифаније Кипарски – само те књиге одвраћају од греха и подстичу на добродетељи“. Свете књиге треба пажљиво чувати, одајући поштовање Духу Светоме Који у њима живи. Код стараца познатих по својој нарочитој побожности и духовном напретку, Нови Завет је стајао покрај светих икона. 5.18 (в. ЧИТАЊЕ, ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА, ЈЕРЕС)
 
КОРИСТОЉУБЉЕ
(в. СРЕБРОЉУБЉЕ, ИМАЊЕ, БОГАТСТВО)
 
КРОТОСТ
 
• Стање душе при коме су из ње уклоњени гнев, мржња, злопамћење и осуђивање, јесте ново блаженство; оно се назива кротост. 1. 519 (в. ДОБРОДЕТЕЉИ)
 
КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ
 
• Господ је Својим ученицима рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).
Шта значи крст својЗашто се тај својкрст, то јест посебан за сваког човека, уједно назива и Крстом Христовим?
Крст свој: патње и страдања земаљског живота, која су сваком човеку – његова лична.
Крст свој: пост, бдење и други благочестиви подвизи, којима се тело смирава и покорава духу. Ови подвизи треба да одговарају силама сваког човека, те стога свако има своје.
Крст свој: греховне болести, или страсти, које су сваком човеку – своје! Са једнима се рађамо, док се другима заразимо на путу зе маљског живота.
Крст Христов је учење Христово.
Узалудан је и бесплодан крст cвој, колико год да је тежак, ако се кроз следовање Христу на преобрази у Крст Христов.
Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер је истински ученик Христов тврдо убеђен да над њим неуморно бди Христос, да Христос допушта његове патње као неопходан и неминован услов да би био хришћанин, и да му се ни једна патња не би приближила да то није допустио Христос, те да кроз патње хришћанин бива усвојен од стране Христа и постаје причасник Његове судбине на земљи, а потом и на небу.
Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер истински ученик Христов испуњавање Христових заповести сматра за једини циљ свога живота. Ове свесвете заповести постају за њега крст на коме стално распиње свог старог човека са страстима и жељама његовим (Гал. 5,24).
Крст је тежак све док остаје крст свој. Када се преобрази у Крст Христов, онда постаје необично лак: јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11,30).
Ученик Христов правилно носи крст свој онда када зна да су му управо те патње које су му послате, а не неке друге, неопходне за образовање у Христу и спасење.
Трпељиво ношење крста ceoгa јесте истинско виђење и свест о сопственом греху. У тој свести нема никакве самообмане. Онај ко себе признаје за грешника, и уједно ропће и вапије са свога крста, тиме доказује да површном свешћу о греху само заварава и обмањује себе.
Трпељиво ношење крста свога је истинско покајање.
Са крста твога славослови Господа, одбацујући од себе сваку помисао жаљења и роптања, одбацујући је као преступ и богохуљење.
Са крста твога благодари Господу за непроцењиви дар, за крст твој – за твој драгоцени удео, за удео да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста богословствуј, јер крст је истинска и једина школа, хранилница и престо истинског Богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
He тражи хришћанско савршенство у људским добрим делима, врлинама. Њега тамо нема оно је скривено у Крсту Христовом. Крст свој претвара ce у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном свешћу о својој грешности којој је потребна казна, када га носи са благодарношћу Христу, са славословљем Христа. Од славословља и благодарења у страдалнику се јавља духовна утеха; благодарење и славословље постају најобилнији извор недокучиве и непропадљиве радости, која благодатно кипи у срцу, излива се на душу, излива се и на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашности, за телесне очи, тешко борилиште. За ученика и следбеника Христовог он је место најузвишеније духовне насладе. Ова наслада је тако велика да потпуно заглушује патњу, те следбеник Христов сред најљућих мука осећа само насладу.
Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном смрћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу. Они са свога крста силазе само зато да би душама сишли у вечни гроб, у адске тамнице.
Крст Христов узноси од земље ученика Христовог који је на њему распет. Ученик Христов, распет на крсту своме, мудрује узвишено, умом и срцем живи на небу и сазерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем. 1. 353-356
• Ко није распет – није Христов. 6.151
• Ко иде за Христом, као врховни Петар и првозвани Андреј, њему је намењен крст. Ко се обраћа Христу, као разбојник, њему је удео – опет крст. У првом случају крст постаје венац, a у другом он бива лествица. Али каква год да је наша ситуација, какав год образац узимали немогуће је да будемо Христови без крста. 6. 173
• Крст је знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! „Ако видиш некога рекао је преподобни Марко Подвижник – да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд“. Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука – Бог заборавио. He тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом. Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. 6. 397 (в. СТРАХ БОЖИЈИ)
 
КРШТЕЊЕ
 
• Онај ко животом према заповестима не чува дарове добијене светим Крштењем, губи стечено. „Неизрецива и страшна слава, каже свети Јован Златоуст, коју пружа Крштење, остаје у нама један или два дана; потом је гасимо наносећи на њу буру светских брига и заклањајући њене зраке густим облацима“. Оживевши Крштењем за вечни живот, ми себе изнова умртвљујемо животом по телу, животом ради греха, ради земаљских наслада и добитака. Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни телу, да по телу живимо. А који су по телу не могу угодити Богу, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8,12,8,6). Благодат крштења остаје без дејства, као светло сунце заклоњено црним облацима, као драгоцени златник закопан у земљу. Грех почиње да делује у нама свом снагом, па и јаче него пре примања Крштења, сходно томе у ком степену се предајемо греху. Али духовно благо које нам је дато, не одузима се коначно од нас све до смрти, и ми покајањем опет може мо да га откријемо у свој његовој сили и слави. 2. 56
• Људска природа је обновљена искупљењем. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Обновљена од стране Господа, људска природа се посредством крштења, да тако кажемо, привија уз палу природу. He уништавајући природу, крштење уништава њено пало стање; не чинећи природу другом, мења њено стање, присаједињујући људску природу природи Божијој (2. Пет. 1,4).
Крштење је уједно умртвљавање и оживотворење – уједно погребење и рађање. У купељ Крштења се погружава, у њој умире и бива погребена грехом повређена пала природа, а из купељи устаје обновљена природа; у купељ се погружава син старог Адама, а из купељи излази син Новог Адама To је посведочио Господ Који је рекао: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је(Јн. 3,5 6). Из ових речи је очигледно да Дух Свети, Који је у купељ Крштења примио телесног човека, онаквог каквим је он постао после пада, извлачи из купељи истог тог човека, али већ духовног, умртвивши у њему греховно телесно стање и родивши духовно. На Крштењу човеку се прашта првородни грех, наслеђен од праотаца, и сопствени греси, учињени пре крштења. На Крштењу човеку се дарује духовна слобода: он више не трпи принуду греха, него по својој вољи може да бира добро или зло. На крштењу се сатана, који живи у сваком човеку пале при роде, изгони из човека. Сваком крштеном човеку препушта се на вољу или да остане храм Божији и буде слободан од сатане, или да удаљи Бога из себе и изнова постане обитавалиште сатане (Мт. 12,43-44). „Крштењем се нечисти дух истерује (из човека) и одлази међу безводне (некрштене) и безверне душе, али међу њима не налази покоја: јер покој за демона састоји се у томе да рђавим делима смућује крштене – пошто му некрштени од почетка припадају – те се он стога у крштенога враћа са седам (других) духова. Као што постоји седам дарова Духа Светога, тако постоји и седам лукавих злих духова Кад се ђаво врати у крштенога и нађе га да је празан, то јест да услед лењости нема оно делање које се супротставља непријатељима, онда, ушавши у њега, чини зло које je горе него пре. Онај ко се очистио Крштењем, па се потом упрљао, нема наде у друго крштење, али има наду у претешко покајање“ (блажени Теофилакт Охридски, објашњење наведеног јеванђелског текста).
На крштењу сви људи постану једнаки, јер је наслеђе сваког човека исто: Христос.
…Чинећи добро које припада обновљеној природи, крштен човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на Крштењу, која, иако је сама по себи непромењива, сија у човеку светлије у мери у којој он чини хришћанска добра дела, као што и сунчев зрак, који је сам по себи непромењив, сија светлије у мери у којој је небо слободније од облака. Напротив, чињење зла после Крштења покреће и оживљава палу природу, па човек у већој или мањој мери губи духовну слободу: грех изнова добија насилну власт над човеком, ђаво изнова улази у човека, постајући његов господар и руководитељ. Онај ко је свемоћном десницом Божијом био избављен од мучног и тешког ропства, опет се сопственом вољом нашао у ланцима, у ропству, у тамници, у аду. Таквој несрећи човек бива подвргнут у већој или мањој мери, сходно гресима које себи дозвољава и навици на грешни живот коју је стекао. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим назива се страшћу. Страст се не изражава увек очигледно: она може тајно да живи у човеку и да га погуби. Духовна слобода се у потпуности губи ако крштен човек себи дозволи да живи по разуму и вољи пале природе: јер крштени се одрекао своје природе и обавезао да у свим делима, речима, помислима и осећањима, пројављује само природу обновљену Богочовеком, то јест да живи једино по вољи и разуму Господа Исуса Христа, или другачије – по јеванђелским заповестима и учењу. Следовање својој палој природи, следовање њеном разуму и вољи, јесте делатно одбацивање Христа и обновљења које је Он даровао на Крштењу.
…Свети апостол Павле је рекао: Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). To значи: они који су се крстили у Христа, у самом Крштењу примили су дар од Духа Светога Који је деловао на њих, живи осећај Христа, осећај Његових својстава Али крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају старо или ново, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Онима који су поверовали и крстили се апостол каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо ce у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: а не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Heгo ce обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,12 14). Имајући слободу избора, крштени се Духом Светим позива на одржавање јединства са Искупитељем, на одржавање обновљене природе у себи, на одржавање духовног стања, дарованог Светим Крштењем, на уздржање од угађања жељама тела, то јест на уклањање од следовања тежњама плотског, душевног мудровања.
Исто значење имају речи апостола: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носи смо образ земљанога јер сви се ми рађамо у првородном греху и са свим оним слабостима које је наша природа усвојила као последицу пада, а које су се показале у Адаму по његовом паду тако ћемо носити и образ небескога, посредством Крштења које нам тај образ даје, као и брижљивог чувања јеванђелских заповести које тај образ у нама чувају целим, у његовом савршенству и пуноти Божанског (1. Кор. 15,47-49). Носити образ Небеског Човека, облачити ce у Господа Исуса Христа, свагда носити на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4,10) то не значи ништа друго до непрекидно умртвљивати телесно стање у себи, кроз постојано држање јеванђелских заповести. Тако ce у Богочовека обукао и пребивао у Њему свети апостол Павле; зато је за себе могао смело да каже: А живим не више ја, neго живи у мени Христос (Гал. 2,20). Исто он захтева и од свих верних: Или не познајете себе каже он да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13,5). Оправдан захтев и оправдана оптужба! Светим крштењем ce у сваком крштеном човеку одсеца његова пала природа, а привија му се природа коју је обновио Богочовек. Због тога се крштење у Светом Писму назива бањом новога рођења (Тит. 3,5), а живот после крштења новим животом (црсл. пакибитије). Сваки крштен човек обавезан је да покаже и развије у себи обновљену природу: то и јесте – показати Господа Исуса Христа у себи живог и делатног. Хришћанин који то не учини – у нечему није ваљан. 2. 376-386
• Уочи примања светог Крштења неопходна је брижљива припрема. Брижљива припрема је неопходан услов да би велика Света Тајна обилно донела свој плод и послужила на спасење, а не на још већу осуду. Ово говорим ради објашњења Тајне, а односи се нарочито на оне који јој не приступају у детињем узрасту, у коме, због прилика нашег времена, готово сви примамо крштење.
Припрема за свето Крштење је истинско покајање. Истинско по кајање је неопходан услов да би свето Крштење било примљено на достојан начин, на спасење душе. Такво покајање састоји се у признавању својих грехова, у жаљењу због њих, у њиховом исповедању и на пуштању греховног живота. Другим речима: покајање је свест о паду, свест о неопходности Искупитеља; покајање је осуда своје пале при роде и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – сасудом називам људски ум, срце и тело у односу на Божанску благодат – претходно буде очишћен за примање и чување Духовног Дара који предаје свето Крштење. Неопходно је не само да тај сасуд буде очишћен, него и пажљиво прегледан; неопходно је да оштећења која на њему постоје, нарочито пукотине, буду пажљиво поправљена; ако оштећења остану, онда се жива вода (Јн. 7,38), која се светим Крштењем улива у сасуд, неће задржати у њему: на његову највећу несрећу, исцуриће из њега. Пукотинама називам греховне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна као зидинама буде ограђен добрим владањем и обичајима. Само тада ћемо моћи да у купељи Крштења принесемо на жртву нашу палу природу, а да обновљена при рода, коју нам пружа свето Крштење, постане олтар погодан за приношење жртава и паљеница угодних Богу (Пс. 50,20-21).
Без такве припреме каква корист може бити од Крштења? Каква корист може бити од Крштења када ми, примајући га у одраслом узрасту, уопште не схватамо значај ове Свете Тајне? Каква корист може бити од крштење када ми, примајући га у детињству, касније остајемо у потпуном незнању о ономе што смо примили? Међутим, примили смо непроцењиви Дар, примили смо на себе страшну обавезу; одговорност по тој обавези је једнако неизмерна и бес коначна као и сам Дар. Каква корист може бити од Крштења када не схватамо свој пад, када чак и не признајемо да се наша природа налази у најжалоснијем палом стању? Каква корист, кад добро наше пале природе сматрамо за најфиније и највредније добро? Када упорно тежимо да чинимо то добро, не примећујући како оно у нама само храни и подиже наше самољубље, како нас само све више уда љава од Бога, како само појачава и утврђује наш пад и отпадање? Каква корист може бити од крштења, када чак ни смртне грехе не сматрамо за грехе, на пример прељубу у свим њеним варијантама, које називамо сладостима живота? Каква корист, када не знамо да је наша природа обновљена Крштењем и када потпуно занемарујемо делање по законима обновљене природе, окружујући то делање хулом и подсмесима? 2. 390-393
• На савременим пастирима лежи свештена и непромењива обавеза да пружају тачно и детаљно знање о светом Крштењу онима који су ту Свету Тајну примили у детињству и стога о њој немају никакво опитно познање. Добили су дар: неминовна је одговорност за његову употребу. Благовремена припрема за давање одговора крај ње је неопходна! Немарно и невешто владање тим Даром повлачи за собом најжалосније последице. Ономе ко Дар не употребљава по жељи и заповести Дародавца, ко не развије у себи благодат Крштења деловањем по јеванђелским заповестима, него таланат који му је поверен сакрије у земљу – то јест закопа и сахрани благодат Крштења, уништи у себи свако њено дејство, и потпуно се преда земаљским бригама и насладама њему се, дакле, на суду Христовом благодат Крштења одузима. Онај ко недостојно поседује благодат, бациће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 25,30)… Крштење је – непоновљива Света Тајна. „Исповедам једно крштење за опроштење грехова“ објављује православни Символ Вере. Као што рођење за живот (битије) може да се догоди једном, тако и рођење за нови живот (пакибитије) Крштење може да се саврши само једном. Као што се различите болести које човека могу да задесе након рођења, а које нападају, потресају и разарају сам његов живот, лече различитим лековима, који ослонац налазе у животној сили предатој заједно са животом, тако се и различита сагрешења, почињена након Крштења, лече покајањем, чија делотворност почива на благодати Духа Светога која је у човека засађена светим Крштењем, а састоји ce у развијању те благодати, прекривене и пригушене сагрешењима. 2. 393-394

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *