НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Б
 
БДЕЊЕ
БЕЗБРАЧНОСТ
БЕЗМОЛВИЈЕ
БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ
БЕСЕДЕ
БЕСТРАШЋЕ
БЕСОВИ
БЛАГОДАРЕЊЕ
БЛАГОДАТ
БЛАГОСЛОВ БОЖИЈИ
БЛАГОСТАЊЕ
БЛАЖЕНСТВА ЈЕВАНђЕЛСКА
БЛИЖЊИ
БЛИЖЊИ – његове слабости
БЛИЖЊИ – духовна помоћ ближњем
БЛУДНА СТРАСТ
БОГАТСТВО
БОГОМИСЛИЈЕ
БОГООПШТЕЊЕ
БОГООСТАВЉЕНОСТ БОГОПОЗНАЊЕ
БОГОСЛУЖЕЊЕ
БОГОХУЉЕЊЕ
БОЛЕСТИ
БОЛЕСТИ – Исцелење
БОРБА ДУХОВНА
БРИГЕ
 


 
БДЕЊЕ
 
• У мери у којој се појачава духовни осећај страха Божијег, појачава се и подвиг бдења. Али у почетку потребно је принудити себе на тај подвиг, без кога је немогуће постићи коначну и потпуну победу над страстима. Човек треба да дође у стање које му је од Господа заповеђено: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господapa cвojeгa када ће се вратити са свадбе, да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које Господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ће се опасати и посадиће их и приступиће те ће им служити. И ако дође у другy стражу, u у трећу стражу дође, u нађе их тако, благо слугама оним. Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лопов, бдио би и не би пустио да му поткопају кућу. И ви дакле будите спремни: јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији(Лк. 12,35 40). Овакво стање доноси осећај страха Божијег. Људи који у такво стање дођу, почињу да на земљи живе као путници у хотелу, спремни да у сваком трену одатле оду. Време земаљског живота скраћује се пред њиховим погледима када се пред њима открије необухватна, величанствена вечност. Идеја да у сваком трену могу да буду позвани од Господа непрестано их држи буднима, на непрестаној стражи против греха који стално насрће Они ноћи проводе као и дане, прихватајући сан само када је то крајње неопходно и никако себи не допуштају да се дубоко погрузе у њега и да их он раслаби. На своје тврде лежаје они лежу одевени и обувени, како би у случају нужде истога часа скочили на ноге. Подвиг бдења треба да одговара човековим телесним силама. Као и усамљеност и пост, он се појачава приликом постепеног преласка подвижника из телесног и душевног стања у духовно или благодатно. Духован човек, чак и када је слаб по телу, подноси неупоредиво тежи подвиг од онога за који је способан телесни и душевни човек. Првога на подвиг подстиче Божанска благодат и он наилази на мање препрека од стране свога тела, које приликом ступања у такво стање обично одбацује значајан део своје дебљине. 2. 352 -353
 
БЕЗБРАЧНОСТ
 
• Ученици Господњи покренули су питање безбрачног живота. Господ је на то рекао: He могу сви примити ту реч дo они којима је дано… Ко може примити, нека прими! (Мт. 19,11-12). Ко је тај ко „може да прими“? На основу чега свако од нас треба да суди и закључује о својој способности или неспособности за безбрачни живот? Одговор узимамо из дела Светих Отаца: на основу наше слободне воље. „Способност се даје онима који је искрена срца моле од Бога каже блажени Теофилакт Охридски јер Господ је рекао: Иштите и даће вам се… јер сваки који иште, прима (Мт. 7,7)“. Искреност тражења се доказује животом у складу са оним што се тражи и постојаношћу у тражењу, макар се испуњавање тога тражења одлагало за дуже или краће време, макар наша жеља била нападана различитим искушењима. Сопствени подвизи којима се монах труди да победи и измени своју палу природу, само су сведочанства његовог уистину слободног избора. А победа и измена природе припада Самом Богу. Где је побеђена природа каже свети Јован Лествичник тамо се признаје долазак Онога Који је изнад природе“. Природну тежњу Бог мења у ономе ко свим средствима која од њега зависе докаже своју искрену жељу да се та тежња измени: тада се Дух Божији дотиче људског духа, и он се, осетивши додир Духа Божијег, свим својим помислима и осећањима сав устремљује ка Богу, изгубивши склоност за предмете телесне жудње. Тако се остварују апостолске речи: а ко се сједини са Господом, један је дух с њиме (1. Кор. 6,17). Тада и само тело тежи онамо где стреми дух. 1.333 (а ДЕВСТВЕНОСТ, ЧИСТОТА, МОНАШТВО, МОНАШКИ ЗАВЕТИ)
 
БЕЗМОЛВИЈЕ
 
• Истинско безмолвије се састоји у томе да се молитва Исусова усвоји у срцу – и неки свети оци савршавали су велики подвиг безмолвија срца и затворништва окружени буком света. 1.224
Безмолвије је корисно за оне који су узнапредовали и разумеју духовну борбу, за оне који су кроз поуздану навику ојачали у јеванђелској духовности и одбацили привезаности (за све): све то претходно треба да се стекне у општежићу. Онима пак који су у подвиг безмолвија ступили без претходне задовољавајуће обуке у манастиру, безмолвије доноси највећу штету: лишава их успеха, појачава страсти, бива узрок умишљености, самообмане и демонске прелести. „Безмолвије погубљује неопитне (оне који нису опитно обучени када су тајне монашког живота у питању)“ рекао је свети Јован Лествичник. „За истинско безмолвије способни су ретки, примећује исти светитељ они који су задобили Божанску утеху као подстрек за напоре и Божанску помоћ у борбама“. 1.278
• Потпуно безмолвије је у наше време врло тешко могуће, готово никако: Серафим Саровски, Игњатије Никифоровски и Никандар Бабајевски монаси који су веома узнапредовали у умној молитви пребивали су час у безмолвију, час у монашкој заједници; нарочито се овај последњи никада није удаљавао у људима приметно безмолвије, док је у души био велики безмолвник. Најприкладнији је увек био онај начин безмолвног живота који је водио Арсеније Велики – он и данас треба да буде прихваћен као најбољи: овај отац је непрестано чувао ћутање, није одлазио по келијама братије, у своју келију је примао само у случају крајње потребе, a у цркви је стајао негде иза стуба; није писао нити је примао писма и уопште, клонио се сваког односа који би могао да наруши његову пажњу. Циљ његовог живота и сваког његовог дела било је управо очување пажње. Свети Исак Сиријски веома хвали тај начин живота којим је преподобни Арсеније постигао велик успех и предлаже га као веома погодан, мудар и много плодан узор за подражавање. 2. 289- 290
• Неки сматрају да је усамљеност најефикасније средство за духовни успех; други пак говоре да до духовног успеха доводи љубав према ближњем. Моме срцу више се допада ово последње; јер љубав према ближњем је неизоставна дужност сваког човека, док су за безмолвије способни само малобројни. 6.151 -152
• Немој да мислиш да је за учење безмолвија неопходно затворништво или најдубља пустиња. He! Много је лакше научити се безмолвију међу људима, помоћу духовног подвига. И сами падови, ближњима невидљиви, али видљиви Богу и савести, падови ума и срца, корисно ће послужити чинећи те искусним у борби против греха и откривајући ти сву људску слабост. Подвижник васпитан међу људима силом невидљивог унутрашњег подвига бива поуздан, богат знањем и духовним искуством, испуњен смиреномудреношћу пристаниште и уточиште за свога ближњег. Он је налик дрвету које је израсло на незаклоњеном брегу, изложеном силовитим ветровима и свим другим непогодама; таква дрвета корење пуштају дубоко у земљу и бивају нарочито сочна, пуна живота и снаге. Напротив, васпитаник затворништва и пустињске усамљености налик је цветку и дрвету одгајеном и пораслом у стакленику. Њему је својствена погубна неотпорност: при најмањој непогоди он већ страда; ако непогода буде мало јача умире. Потпуна усамљеност, према правилима духовног закона, дозвољава се само онима на чији је подвиг, како се изражава свети Јован Лествичник, сишла благодатна роса Духа Светога. Управо за такве је корисна и потребна строга усамљеност, како би се помоћу ње слободно предали поучавању и руковођењу Духа Светога. 6. 270 -271
• У данашње време у нашој отаџбини отшелништво у пустињи без људи може се сматрати потпуно немогућим, а затворништво веома тешко остваривим и опаснијим него икада пре. У томе треба видети вољу Божију и покорити јој се. Ако хоћеш да будеш Богу угодан безмолвник, заволи ћутање и из све снаге се потруди да се навикнеш на њега. He допуштај себи празнословље ни у цркви, ни за трпезом, ни у келији; не допуштај себи изласке из манастира, осим у случају крајње неопходности и то на најкраће време; не допуштај себи познанство, посебно блиско, ни изван, ни унутар манастира; не допуштај себи слободно обраћање људима и погубну разоноду; понашај се као путник и странац, како у манастиру тако и у земаљском животу уопште. На тај ћеш начин постати богољубљени безмолвник, пустињак и отшелник. А ако Бог види да си способан за пустињу или затворништво, онда ће ти Сам, недокучивим путевима Својим, дати пустињски и безмолвни живот. 5. 70 (в.УСАМЉЕНОСТ, МОНАШТВО – Разговор између лаика и монаха)
 
БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ
 
• „Шта је то грех? Ми за тако нешто нисмо ни чули?“ рећи ће многи. Према мишљењу Светих Отаца, безосећајност је умртвљивање духовних осећаја, невидљива смрт људског духа за духовне предмете, уз крајње развијање живости у односу на материјалне предмете. Догађа се да се услед телесне болести исцрпе све силе и увену све способности тела: тада болест, која себи не налази храну, престаје да мучи тело; она напушта болесника и оставља га изнуреног, обамрлог, неспособног за делање услед исцрпљености страдањима, услед страшне слабости која се не изражава ни кроз какво посебно страдање. Исто то се догађа и са људским духом. Дуготрајан немаран живот уз сталну расејаност, уз стална добровољна сагрешења, уз заборав на Бога, на вечност, уз непажњу или само површну пажњу у односу на јеванђелске заповести и учење Јеванђеља, одузима нашем духу осећај за духовне предмете и умртвљује га у односу на њих. Они за њега као да престају да постоје, јер је престао да живи за њих: све његове силе усмерене су само на материјално, пролазно, сујетно, греховно.
Свако ко хоће непристрасно и темељно да истражи стање своје душе, видеће у њој болест безосећајности, видеће колико је та безосећајност важна и тешка, и схватиће да је она пројава и сведочанство мртвила духа. Каква нас само чамотиња обузме када хоћемо да се бавимо читањем Речи Божије! Како нам се само све то што читамо чини нејасним, неважним и чудним! Како бисмо желели да се што пре ослободимо читања! Зашто? Зато што не осећамо Реч Божију. Када станемо на молитву, какву равнодушност и хладноћу осећамо! Како само журимо да окончамо наше површно мољење, испуњено расејаношћу! Зашто? Зато што смо се отуђили од Бога: ми у постојање Божије верујемо мртвом вером, за наша осећања Он не постоји. Зашто смо заборавили на вечност? Зар смо искључени из броја оних који треба да ступе у њену бескрајну област? Зар нам не предстоји смрт, као и другим људима? Зашто? Зато што смо се читавим својим бићем прилепили за материјално, никада не размишљамо и нећемо да размишљамо о вечности, изгубили смо њен драгоцени предосећај, и стекли лажни осећај у вези са нашим земаљским странствовањем, који нам земаљски живот представља као бесконачан. Ми смо толико обманути и заведени тим лажним осећајем, да у складу са њим уређујемо сво наше делање, приносећи способности душе и тела на жртву пропадљивости и не марећи за други свет који нас очекује, мада свакако треба да постанемо вечни житељи тог света. Зашто из нас као из извора лију празнословље, смех, осуђивање ближњих и подсмеси? Зашто, не оптерећујући се, многе сате проводимо у најиспразнијем увесељавању, и не можемо да се заситимо па се трудимо да једно сујетно занимање заменимо другим, ни најкраће време нећемо да посветимо разматрању својих сагрешења и плакање због њих? Зато што смо стекли склоност за грех, за све сујетно, за све што уводи грех у човека и чиме се храни грех у човеку; зато што смо изгубили склоност за сва занимања која у човека уводе и у њему умножавају и чувају богољубљене добродетељи. Богу непријатељски свет и пали анђели засађују у душу безосећајност, уз садејство наше слободне воље. Она расте и јача животом према начелима света; она расте и јача од следовања своме палом разуму и вољи, од остављања служења Богу и од немарног служења Богу. Када се безосећајност окамени у души и постане њена особина, онда свет и његови господари ударају на камен свој печат. Овај печат састоји се у општењу људског духа са палим духовима, у томе што људски дух усваја утиске који су на њега произвели пали духови, у потчињавању насилном утицају и власти одбачених духова. 4.152 -154
• Неки, који се не баве душевним делањем, или се баве сасвим мало -него се занимају само телесним, и то не без примесе фарисејства (јер делање које је само телесно, не може да прође без фарисејства) уопште не осећају жал савести и њене прекоре због грешности, те стога такво стање свога спокојства сматрају достојним похвале. У своме мишљењу они се ослањају и утврђују на многа своја јавна добра дела и људске похвале. На основу тога они овакво своје стање спокојства сматрају директном последицом богоугодног делања и беспрекорног живота испуњеног добродетељима (врлинама). Њихово спокојство се повремено претвара у нагонску радост: они се не устручавају да ту радост сматрају благодатном. Жалосна самообмана! Душепогубна заслепљеност! Самообмана је овде заснована на умишљености, а умишљеност је повређеност духовног ока, која је настала услед неправилног делања, а рађа још неправилније делање. Љубљени брате, спокојство којим се увераваш у исправност свога пута није ништа друго до недостатак свести о својој грешности и осећаја грешности, који потичу и произилазе од немарног живота, a радост која се у теби повремено јавља услед спољашњег успеха и људских похвала никако није радост духовна и света: она је плод умишљености, самозадовољства и сујете. Такво стање умишљеног спокојства Свети Оци називају безосећајношћу, умртвљивањем душе, смрћу ума пре смрти тела. Безосећајност или умртвљеност душе састоји се у одузимању и одступању чула покајања и плача од нашег духа, као и у одступању спасоносне немоћи, која се назива скрушеношћу, од нашег срца. Кад нема те немоћи срца и човек живи у умишљеном спокојству, онда је то сигурно обележје неправилног начина размишљања, неправилног подвига, самообмане. „Како год узвишено да живимо,- рекао је свети Јован Лествичник- ако нисмо задобили скрушеност срца, онда је тај живот лажан (притворан) и сујетан“. Недостатак скрушености потиче од непажљивог живота, од излазака из келије када за то није време, од неправовремених разговора, шала, смеха, празнословља и распричаности, од јела и преједања, од пристрасности, примања и усвајања сујетних помисли, умишљености и гордости. 5. 373-374
• Стање безосећајности је толико важно за нашег невидљивог непријатеља, да се он на сваки начин труди како би нас у њему задржао и утврдио, не узнемирујући нас ни другим страстима, ни спољашњим искушењима, јер умишљеност и самозадовољство које обично бивају последице укорењене безосећајности довољне су да одузму све духовне плодове и одведу у пропаст. Безосећајност је још страшнија зато што онај кога је обузела не схвата у како јадном стању се налази: он је обманут и заслепљен умишљеношћу и самозадоваљством. 5. 377 (в. ГРЕХ)
 
БЕСЕДЕ
(в. САВЕТОВАЊЕ, ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА, ЛИЦЕМЕРЈЕ)
 
БЕСТРАШЋЕ
(в. СВЕТОСТ, ОДНОС ПРЕМА СТРАСТИМА, ДУХОВНОСТ, СПАСЕЊЕ, САВРШЕНСТВО)
 
БЕСОВИ
. ДЕМОНИ)
 
БЛАГОДАРЕЊЕ
 
• Поставите себи за правило да свакодневно благодарите Господу за Вашу чашу, тј. за болести и за све ваше патње, за судбину ваших ћерки; благодарењем Богу посебно се одагнавају суморне помисли: кад наиђу такве помисли, „благодарење“ се изражава једноставним речима, пажљиво и често – све док не донесе умирење срцу. Од суморних помисли нема никакве користи: оне не избављају од туге, не пружају никакву помоћ, доносе само растројеност души и телу. Дакле, оне долазе од демона и треба их одагнати од себе. Суморне помисли се одагнавају „благодарењем“ Богу. Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а на послетку ће донети и небеску радост – залог и предукус вечне радости. 6.193
• Свети апостол Павле у Посланици Солуњанима каже да је непрестано молитвено благодарење за све што се догоди, предање које потиче од Самог Бога. На свему благодаритекаже он јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу(1. Сол. 5,18). Ако нема ничега што би се могло утајити од Бога, онда за све што се догоди треба узносити славословље Богу. Благословен Бог наш Који све промишља! Благословен Бог Који допушта (искушења)! Ништа се не може догодити без Његове воље! 6. 841 (в. СЛАВОСЛОВЉЕ, РОПТАЊЕ, ИСКУШЕЊА, БОЛЕСТИ)
 
БЛАГОДАТ
 
• Ко себе посебно и свим силама приморава на молитву, али се не труди око задобијања смирења, љубави, кротости и свих осталих добродетељи и не мучи себе како би их усвојио, тај може да постигне само то, да га се понекадпо његовом мољењу дотакне Божанска благодат, јер Бог по Својој природној благости човекољубиво дарује онима који моле то што они хоће. Ако пак онај ко ово добије не научи себе и на друге поменуте добродетељи и не навикне се на њих, онда се или лишава добијене благодати, или се узнесе и пада у гордост, или остаје на нижем степену на коме је, и више не напредује и не узраста. Духу Светом као престол и одаја, да тако кажемо, служе смирење, љубав, кротост и даље све свете заповести Христове. 1.287
•… Ако потајно очекујеш благодат пази се: налазиш се у опасном положају! Такво очекивање сведочи како за себе скривено сматраш да заслужујеш почасти, a то опет показује да у теби тиња умишљеност у којој је – гордост. За гордошћу лако следи и за њу се лако хвата прелест. Прелест је удаљавање од Истине и Духа Светога Који Истини садејствује, и то удаљавање према лажи и одбаченим Духовима који лаж подржавају. Прелест постоји већ и у умишљености, у указивању почасти самоме себи и у очекивању благодати. To су њени почетни облици, као што су пупољак, цвет и клица почетни облици зрелог плода. 2. 321 (в. КРШТЕЊЕ, ПОУЧАВАЊЕ, ЗА ПОВЕСТИ, ИСКУШЕЊА, СВЕТОСТ, СТРАСТИ, ЧОВЕК – НАЗНАЧЕЊЕ)
 
БЛАГОСЛОВ БОЖИЈИ
(в.МОЛИТВА, МОЛИТВЕНА ТРАЖЕЊА)
 
БЛАГОСТАЊЕ
 
• Господ не показује милост према Својим слугама кроз земаљско благостање, него кроз земаљске патње. Ова мисао је веома охрабрујуће изложена у житију великомученика Евстатија Плакиде: тамо је речено да ако Господ и пода земаљско благостање Својим слугама, то је за кратко време како се не би покварили. Постојано благостање веома квари срце. 6. 793
• Син овога света и века, који живи у такозваном постојаном благостању, дави се у непрестаним насладама, непрекидно се предаје забавама авај! заборављен је и одбачен од Бога. Његово стално благостање и изобиље показује највећу и вечну несрећу – отуђеност од Бога. 4. 371
 
БЛАЖЕНСТВА ЈЕВАНЂЕЛСКА
 
• Познато је да јеванђелска блаженства представљају духовна стања која се у хришћанину откривају у зависности од тога како он испуњава јеванђелске заповести; (познато је такође) да се блаженства откривају једно за другим, рађају једно од другог.
• „Брижљиво чување јеванђелских заповести учи човека колико је слаб“ (свети Симеон Нови Богослов). To значи: оно што се назива духовним сиромаштвом, од кога се рађа духовни плач, порађа из себе кротост. 2.407 408
 
БЛИЖЊИ
 
• Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближњим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули себе- риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето смирење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешницима – он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам предстоји рад и труд. 6. 284 285
• Прекрасно је рекао Георгије Затворник: „He тражим љубе ли мене; тражим, љубим ли ја друге?“ И Свети Оци не заповедају да испуњавање заповести тражимо од ближњег, будући да то само нарушава мир. 6. 830
• He тугуј што су неки од твојих сарадника хладни према теби. Светитељ Тихон је из сопственог искуства написао да се познаници и ближњи удаљавају од човека када он себе посвети Богу, и што се више он буде приближавао Богу, то ће они више да се удаљавају. 6. 748-749
• Љубави према ближњем претходи и прати је смирење пред њим. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, омаловажавање, клеветање, презир према њему, другим речима гордост. Свети монаси су се стално сећали речи Христових: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40). Они се нису упуштали у разматрање заслужује ли ближњи поштовање или не; нису обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака; њихова пажња била је усмерена на то да им случајно не измакне свест о томе да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прима као да су учињени према Њему. Горди пали анђео мрзи овакво схватање и употребљава сва средства како би га тајно уграбио хришћанину. Ово схватање је туђе телесном и душевном мудровању пале људске природе, и потребна је нарочита пажња како би се задржало у сећању. Потребан је значајан душевни подвиг, потребна је помоћ Божанске благодати како би то схватање било усвојено у срцу повређеном грехом и како би га човек стално имао на уму када је у контакту са браћом. Када по милости Божијој усвојимо то схватање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњем, љубави једнаке према свима. Узрок такве љубави је један Христос, Који се поштује и љуби у сваком ближњем. Ово схватање постаје источник најслађег умилења и најтоплије, сабране и усредсређене молитве. Преподобни авва Доротеј је говорио своме ученику, преподобном Доситеју, кога је с времена на време савладавао гнев: „Доситеју! Ти се гневиш, и не стидиш се што се гневиш и вређаш свога брата? Зар не знаш да је он – Христос, и да ти Христа вређаш?“ Преподобни велики Аполос је својим ученицима често говорио о примању стране браће која су му долазила – да им треба указивати поштовање земним поклоном: клањајући им се, ми се не клањамо њима него Богу. „Јеси ли видео брата твога? Видео си Господа твога. То смо – говорио је он – примили од Авраама.(Пост.18), а то да браћу треба успокојити (прихватити, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који је принудио (наговорио)Анђеле да преноће у његовом дому“ (Пост.19), 5.90-91.
 
БЛИЖЊИњегове слабости
 
• Неки посте, живе усамљено и у нестицању, моле Бога за обуздавање похота своје природе, али при томе дозвољавају себи да говоре лоше о ближњима, да их прекоревају и осуђују, да им се подсмевају – и помоћ Божија одступа од њих; они бивају препуштени сами себи и не налазе снаге да се супротставе греховним подстицајима пале природе. У неком манастиру живео је затворник по имену Тимотеј. Један брат из манастира био је подвргнут искушењу. Када је настојатељ за то сазнао, упитао је Тимотеја како да поступи са палим братом? Затворник је дао савет да се заведени монах истера из манастира. Када су га истерали, искушење палог брата прешло је на Тимотеја и довело га је у опасност. Тимотеј је почео да са сузама вапије Богу за помоћ и помиловање. И чуо је глас: „Тимотеју! Знај да Сам ти послао искушење управо зато што си презрео свога брата у време његовог искушења“. Са удовима Христовим – хришћанима -треба се опходити веома опрезно и увиђавно: треба имати разумевања за њихове слабости и одсецати једино оне који не пружајући наду за оздрављење, само друге заражавају својом болешћу. 1. 336-337
• Помоћу благодатног милосрђа са којим се истински хришћани односе према ближњима, њима остаје страна грешност ближњих, која се иначе кроз осуђивање предаје ономе ко осуђује, нарушавајући његово сопствено мирно, радосно и свето стање. 2. 409
• По мишљењу отаца, они људи који од ближњих захтевају потпуно уклањање недостатака, имају лажно схватање о том предмету. Ово отачко мишљење налазимо и код апостола. Један од њих (Јован Богослов) каже: Ако речемо да гpexa немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Други пак (апостол Павле) вели: Носите бремена један другогa, и тако испуните закон Христов (Гал. 6,2). Докле може да доведе презир према слабостима ближњег, показало је Свето Писмо на примеру мужева најузвишенијих у добродетељима. Ко је светији од апостола? Но, ми у Делима апостолским читамо да је између апостола Варнаве и Павла дошло до расправе, а потом и до – раздвајања. Без икакве сумње, Свето Писмо нам је на ову околност указало са циљем да бисмо као слаби били на опрезу и да се не бисмо заносили умишљеном ревношћу, него да бисмо носили бремена један другоме. Тако испуните закон Христов! 6. 223
• Као највећу опасност треба да избегавамо дружење са братом који живи у лењости, али не зато што га осуђујемо, никако! Други је разлог за то: ништа није толико заразно и насртљиво као братовљева слабост. Апостол Павле је саветовао: Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3,6). С неким који се брат зове, ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач, с таквим заједно и да не једете (1. Кор. 5,11). Зашто? Зато што, како каже исти апостол, зли разговори кваре добре обичаје (1. Кор. 15,33). Ако си се спријатељио са пијаницом, знај: у његовом друштву и сам ћеш се научити на пијанство. Ако често разговараш са блудником, знај: он ће пренети на тебе своја сладострасна осећања. Добри пријатељи треба да ти буду они којима је једина намера благоугађање Богу. Тако је поступао свети пророк Давид. Он за себе каже: Прохођах у незлобивости срца мога, посред дома мога; али, без обзира на такву незлобивост, чинитеље преступа омрзох богоугодном мржњом која се састоји из удаљавања од њих: онога који тајно клевета ближњеш ceojeгa, тога изгоних; оне с гордим оком и неситим срцем, са њима не једох. Очи су моје на вернима земље, да их посадим заједно са мном; који ходи путем непорочним, тај ми служаше. Не живљаше усред дома мога који чини охолост; који говopu неправду, тај не беше прав пред очима мојим (Пс. 100,2-7). А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс. 138,17). Преподобни Пимен Велики је говорио: „Закључак (крај и венац) целокупног поучавања монаха почетника је: клони се лошег друштва (познанства, пријатељства) и држи се доброг друштва“. 5. 20-21
 
БЛИЖЊИ – духовна помоћ ближњем
 
•He треба много туговати због оних који се не покоравају речи спасења и не пазе на њу. Њима треба рећи оно што је потребно, па их препустити вољи Божијој, а она може да их обрати на прави пут помоћу других оруђа и средстава, којих је у десници Његовој безбројно мноштво.
• На ближње јаче делује молитва за њих, него речи које им се упућују: јер молитва укључује у дело Самог свемоћног Бога и Бог са Својом творевином чини све што My је угодно. 6. 335
• Свети Оци су рекли: „Кад видиш дављеника пружи му крај свога штапа и учини све што можеш да би га спасао; али руку своју му не пружај, да те не повуче за собом у пропаст“. 6. 824
• Сети се да је Спаситељ заповедио Петру да иде за Њим, а када је Петар почео да се распитује и да се стара о другом, чуо је: Шта је теби дo тога? Ти хајде за Мном.Бринући се пре времена и неправилно о другима, ми често заборављамо или умањујемо бригу о себи. 6. 835
 
БЛУДНА СТРАСТ
 
• У људском срцу постоји животињска жеља, унета у њега падом, која стоји у вези са жељом палих духова. Ми верујемо да у срцу постоји и духовна жеља, са којом смо створени, којом се природно и правилно љубе Бог и ближњи, и која се налази у хармонији са жељом светих анђела. Да бисмо заволели Бога и у Богу ближњега, неопходно је да се очистимо од скотоподобне жеље. Очишћење савршава Дух Свети, у човеку који својим животом изражава жељу за очишћењем. 1. 254
• Грех блуда има ту особину да сједињује два тела, мада на незаконит начин, у једно (1. Кор. 6,16); због тога – иако се овај грех прашта одмах након покајања и исповести, уз неизоставни услов да га покајник остави – очишћење и отрежњење тела од блудног греха захтевају дуг временски период, како би веза и јединство које је успостављено међу телима, а које се укоренило у срцу и заразило душу, пропало и било уништено. Ради уништења безбожне навике, Црква онима који су пали у блуд и прељубу одређује веома дуге рокове за покајање, након чега им допушта да се причесте свесветим Телом и Крвљу Христовом. 1. 286
• Прељуба је била грех за владавине Старога Завета; била је грех као обешчашћење природе, као злоупотреба важне природне особине, као нарушавање природних закона. Она је сматрана за толико тежак преступ, да су кривци кажњавани смртном казном. У Новом Завету овај грех је добио нову тежину, јер су и људска тела добила ново достојанство. Она су постала удови тела Христовог, a нарушитељ њихове чистоте сада наноси срамоту Христу и раскида јединство са Њим, претварајући удове Христове у удове блуднице(1. Кор. 6,15). Прељубник се кажњава духовном смрћу. Од онога ко падне у грех блуда одступа Дух Свети; за таквог се сматра да је пао у смртни грех, у грех који одузима спасење, у грех који представља залог неминовне погибије и вечног мучења у аду, ако се не излечи благовременим покајањем.
Шта је то чистота? To је – добродетељ, која стоји насупрот блудној страсти; то је – удаљавање тела од пада у грех и од свих дела која воде греху, удаљавање ума од блудних помисли и маштања, а срца од блудних осећаја и склоности, за чиме следи и удаљавање тела од пожуде.
Неки тврде да је пад у блудни грех телом и пад у њега умом и срцем преступ једнаке тежине и значаја. Такво мишљење они заснивају на Спаситељевим речима: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5,28). Нетачно мишљење! Наслађивање блудним помислима и осећајима јесте блуд срца и прља човека чинећи га неспособним за општење са Богом, док је блуд тела измена целокупног људског бића услед мешања са другим телом, то јест потпуно одвајање од Бога, смрт и пропаст. Да би човек изашао из првог стања треба да се отрезни; да би пак изашао из другог треба да васкрсне, треба да се поново роди покајањем.
Неки тврде да човек не може да буде слободан од робовања телу, а тим пре од блудних помисли и осећаја, и да је такво стање неприродно. Законе поставља Бог Који боље од нас зна шта можемо, a шта не можемо; стога је достизање чистоте и тела и срца могуће за човека. Законе поставља Бог, Творац природе; стога чистота срца није противна људској природи. Она је неприродна палој природи; она је била природна природи након њеног стварања и може да јој постане природна након њеног обнављања. Она може да се однегује и задобије. Пшеница, поврће и плодоносно дрвеће не расту на земљи сами од себе. Али када се земља на одговарајући начин припреми и када се посеју и посаде корисне биљке, оне дају веома обилан принос за људску исхрану и уживање. Необрађена земља даје само коров, само траву, храну за животиње, а не за људе. Неопходан је подвиг. 1. 331-332
• „Као што се тело – каже преподобни Макарије Велики – кроз спајање са другим телом зарази нечистоћом, тако се и душа прља кроз сједињење са злим и скверним помислима. Ако неко разврати душу и ум пристајући на зло, заслужује казну. Као што тело треба чувати од видљивог греха, тако и душу треба чувати од непристојних помисли, јер она је – невеста Христова“. Удаљивши од себе узроке греха као што су: слободни разговори и расејан живот, преједање и наслађивање храном и пићима, раскош и претеривање када су у питању одећа и друге келејне потребе, осуђивање ближних, клевете, подсмех, празнословље и брбљивост – донесимо одлуку да се одрекнемо наслађивања сладострасним помислима, маштањима и осећањима. Немојмо их подстицати у себи и храбро их одбацујмо када се појаве из наше пале природе или када их предложе непријатељи нашег спасења – демони. 1. 337
• Наше тело је – неверан друг: оно жели друго тело не само на сопствену иницијативу, него и на туђи подстицај – на подстицај палог духа, који себи налази насладу у прљању тела које му не припада. 1. 339
• Најмудрији оци су сматрали да у борби са жељама природе уздржавање од хране и други телесни подвизи треба да буду благоразумни и умерени, да се телесна жеља само обуздава тим подвизима, а да се побеђује смирењем и молитвеним плачем, који на подвижника привлаче Божанску благодат, док су претерани телесни подвизи више штетни него корисни, када непотребно слабећи телесну снагу спречавају бављење молитвом, плачем и делима смирења. У Великом Старечнику читамо следећу повест: „Неки благочестиви муж у Египту оставио је жену и децу, одрекао се света и удаљио у пустињу. Силно га је напао блудни демон који му је доносио сећања на његову жену. Исповедао је то оцима. Видећи да је подвижник и да испуњава све што му се заповеди, они су му дали двоструки подвиг, позајмљујући га из различитих животописа светих отаца. Од овог подвига он је тако ослабио да је пао у постељу. По промислу Божијем тамо је дошао један старац из Скита. У Египатском Скиту -тако се звала бесплодна и дивља пустиња која се налазила недалеко од Александрије – живели су преподобни монаси који су поседовали благодатне дарове и нарочито дар духовног расуђивања. Скићанин је посетио болесника и упитао га: Авво, од чега си болестан?’ Он је одговорио: „Био сам ожењен, недавно сам дошао у ову пустињу и ђаво ме je напао поводом моје жене. Исповедио сам то оцима. Они су ми дали различите подвиге, позајмљујући их из житија светих отаца. Када сам почео да их испуњавам изнемогао сам, а борба у моме телу се удвостручила“. Чувши то скитски старац се растужи и рече му: ‘Оци су ти као јаки исправно заповедили да тако поступиш. Али, ако хоћеш, послушај моје смирење и остави испуњавање таквих подвига, па узимај умерену количину хране у за то одређено време и савршавај умерено правило, полажући сву своју тугу на Господа. Он ће победити непријатеља који те напада. Сопственим подвигом нећеш моћи да добијеш победу у тој борби. Нападнути брат је почео да се влада по савету скитског старца; по истеку неколико дана осетио је како болест пролази и борба је одступила од њега“. Преподобни Ага-тон, монах из Скита познат по свом духовном расуђивању, био је упитан о блудној страсти. Одговорио је: „Иди и баци своју снагу у прашину пред Богом, па ћеш пронаћи мир“. Сличан одговор о том предмету давали су и други велики оци. Потпуно исправно и тачно! Ако само Бог може да измери [= оцени, процени] природу, онда свест о повређености коју je у природи произвео првородни грех и смирено мољење за исцелење и обновљење природе од стране њеног Творца јесу најсилније и најделотворније оружје у борби са природом. To оружје слаби услед човековог самопоуздања, чему води претерани и снагама несразмерни телесни подвиг. Преподобни Касијан Римљанин примећује да „страст похоте нужно напада душу све док човек не схвати како је немогуће да је победи сопственим трудом и напором, ако не буде помоћи и покровитељства од Господа“.
Врло је много оних који желе да воде благочестив живот, па се нађу у потпуној недоумици када се у њима пробуде помисли и осећања телесне похоте. Они на то гледају као на нешто страно, као на нешто чега не би требало да буде, па се услед тога раслабе и растроје у души, и често одлуче да оставе Богоугодни живот сматрајући себе неспособним за тако нешто. To je најпогрешнији поглед на себе! Наша природа je – у стању пада. У стању пада телесне похоте су природне човеку и не могу да се не појаве. Дакле, не треба се чудити и бити у недоумици када се појаве помисли, маштања, страсне жеље:то je – природна нужност. Њој је потчињен сваки човек; потчињени су јој били и сви свети људи.
Ни то није све. За напредак у духовном животу неизоставно је потребно да се наше страсти појаве. Када се код подвижника појаве страсти, онда он ступа у борбу са њима. Онај ко ступи у борбу и храбро се бори може да однесе победу и да буде овенчан венцем победе, Духом Светим. 1. 341-343
• До смирења духа можемо да доспемо само онда када у себи будемо увидели пад људског рода, његову поробљеност и сурово господарење демона и вечне смрти над нама; тек тада можемо да завапимо Богу молитвом и плачем из дубине душе, из свег срца; таквим вапајем, таквом свешћу о сопственом пропадању и беспомоћној слабости привући ћемо себи у помоћ Божанску благодат. Из тог разлога борбе до којих долази у нама самима погодују нашем духовном напретку, ако се боримо храбро, уместо да малодушно прихватамо пораз. Преподобни авва Доротеј прича како је ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: „Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?“ Ученик је одговорио: „Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби“. „Такав је онај ко заиста хоће да се спасе!“ – кличе авва Доротеј окончавајући повест. Преподобни Пимен Велики је причао о великом угоднику Божијем Јовану Колову, за поуку и утеху братији, да је он умолио Бога и да је био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу, и испричао му је шта се са њим догодило. Старац је одговорио: „Иди помоли се Богу да ти врати борбу и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује“. Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање.
Много и често наносимо себи штету, онда када од себе тражимо нешто што нам није својствено. Тако они који су тек ступили у подвиг, и још су, да тако кажемо, прожети и испуњени похотом, хоће да немају склоности ка телесним помислима, маштањима и осећањима. Но, ова склоност постоји; она је природна, не може да не буде. Неразумно је тражити немогуће. Похота нужно мора да се појави из природе која је њоме заражена; али чим се појави, у било ком облику, ми треба да присилимо себе да јој се супротставимо на горе наведене начине. Насупрот моћној вољи читаве (пале) природе, ми треба деловањем слабашне воље самог ума, руковођеног Речју Божијом, да се отргнемо из нашег ропства, из наше изнемоглости, из нашег палог стања. Царство Небеско с напором се осваја– рекао им је Господ – и задобијају гaсамо они који присиљавају себе, савладавајући своју греховну вољу (Мт. 11,12). А када благодат Божија већ почне очигледно да нам помаже, онда прво обележје њене помоћи бива помисао непристајања, како каже свети Јован Лествичник, то јест, мало-помало у уму се појављује неслагање, уместо пређашњег слагања, од кога су потицали страст и пораз у свакој прилици када за супротстављање није био употребљен нарочит напор. 1. 344-345
• Блажен је онај младић који приликом прве појаве дејства похоте у себи схвати да не треба да јој се предаје, већ треба да је обуздава законом Божијим и опрезношћу. Када је обуздана већ при првим својим захтевима, похота се лако покорава уму, поставља слабије захтеве и делује као заточеник окован у ланце. Задовољена похота појачава своје захтеве. Похота којој разум дуготрајним и постојаним удовољавањем преда власт над човеком, као тиранин господари телом и душом, погубљујући и тело и душу. 1. 377
• Телесна похота копни више од исповести, него од поста и бдења. 1. 488
• Онај ко се предаје прекомерном сну и стомакоугађању не може а да се не упрља сладострасним покретима. Док год се душа и тело узнемирују тим покретима, док год се ум наслађује телесним помислима – дотле је човек неспособан за нове и непознате покрете које у њему подстиче осењеност Духом Светим. 2. 205-206
• Онај кога напада блудна страст у вези са било којим лицем, треба на сваки начин да се клони разговора са тим лицем, боравка на истом месту, чак и додира његове одеће или његовог мириса. Оци су рекли да онај ко се у свему томе не чува, остварује страст и чини прељубу помислима у своме срцу. Такав сам распаљује у себи пећ страсти и уводи у себе, као звери, зле помисли. 3. 171
• Свети Јован Лествичник, једнако као и Варсануфије Велики, заповеда онима које напада блудна страст нарочито интензивно мољење Именом Господ Исуса. Блажени старац Серафим Саровски је поучен личним опитом сведочио да молитва Исусова представља бич против тела и телесних похота. Делањем те молитве пламен ових похота се гаси. Кад она почне да делује у човеку, онда под њеним утицајем телесне похоте губе слободу свога делања, баш као што уловљена звер везана ланцем и даље поседује способност убијања и прождирања људи и животиња, али губи могућност да ту своју способност оствари. 1. 275 (в. СТРАСТИ, ДРСКОСТ)
 
БОГАТСТВО
 
• Свето Писмо… имућне људе назива само управитељима имања које припада Богу, а управитељи имање добијају привремено, како би њиме управљали по вољи Божијој. „Сви богаташи су надзорници и помоћници Божији, а не господари. Бог је једини Господар и Домаћин сваког добра и богатства; и даје га коме хоће, на општу корист. Ти испитујеш управитеља свога имања о новцу који му је поверен – где га је и на шта потрошио. И тебе ће Господ питати за богатство које си од Њега добио: у дан Суда Њему ћеш положити рачун за сваку рубљу на шта си је потрошио“ (свети Тихон Вороњешки). 4. 233
• Јеванђеље земаљску својину назива неправедноми туђом,а небеску – истинскоми својом. Ако, дакле, у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверити истинско? И ако у туђем не бисте вврни, ко ће вам дати ваше?(Лк. 16,11 12). Пролазно богатство названо је неправеднимзато што је последица пада. Нама не би био потребан ни новац, ни склониште од стихија за које се трудимо да га изградимо што раскошније, ни друга помоћна средства која прерастају у предмете раскоши, да из раја нисмо били избачени на земљу на којој боравимо врло кратко време, што нам је милосрђем Божијим дато како бисмо повратили изгубљени рај. Пролазно богатство названо је туђим.Оно се и само по себи постепено уништава и стално прелази из руке у руку; то богатство није нешто човеку својствено, него само показује колико је њему неопходна подршка – показује његов пад. Оно се не може задржати! Ни у чијим се рукама није зауставило. Увек се даје на више или мање кратак рок, али свакако врло кратак у поређењу са бескрајном вечношћу. Вечно богатство названо је истинскимкао непропадљиво и непромењиво, јер оно заувек остаје својинаонога ко га је једном задобио. За њега је речено да је човеково лично (ваше):човек је створен да би га поседовао и да би се наслађивао њиме. Да бисте добили истинскоимање које је вашеи које вам се не може одузети, сачувајте верност Богу кроз управљање имањем које вам је привремено поверено. He варајте се: немојте мислити да је земаљско имање ваше сопствено и да тим имањем можете да располажете како вам је воља! He варајте се: немојте мислити да употреба тог имања за раскош и увесељавање не представља грех! Ви сте обавезни да тим имањем управљате онако како захтева Бог Који вам га је поверио. Употребљавајући своје имање на раскош и увесељавање, ви газите закон Божији и одузимате ближњима оно што вам је Бог дао да бисте им поделили. Предајући се гозбама и весељима, ви уништавате сами себе: дух потчињавате телу, гушите и умртвљујете душу, заборављате на Бога и вечност, губите и саму веру. Развијајући у себи само плотска осећања, појачавајући их бираном, прекомерном храном и сталним телесним увесељавањем, ви већ не можете да се уздржите од прељубочинства и незасито му се предајете. У том смртног греху коначно сахрањујете своје спасење. Тешко вама богатима објавио је Спаситељ јер сте већ примили утеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети. Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати(Лк. 6,24 26). Дајте милостињу, начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити(Лк. 12,33). Нађите задовољство у чињењу добрих дела! Само почните да их савршавате и одмах ћете добити ту духовну свету насладу, док ће вам се телесне насладе учинити гнусним. Од милостиње коју дајете почеће у вама да се јавља жива вера, којом ћете опитно опазити и познати Бога. Особина милосрђа је да рађа веру, a вера рађа – милосрђе. 4.237-239 (в. СРЕБРОЉУБЉЕ, ИМАЊЕ, ДЕМОНСКИ НАПАДИ, САБЛАЗНИ)
 
БОГОМИСЛИЈЕ
 
• Свети Димитрије Ростовски и Тихон Вороњешки су се бавили богомислијем, тј. светим размишљањем о очовечењу Бога Логоса, о Његовом чудесном пребивању на земљи, о Његовим страшним и спасоносним страдањима и другим сличним дубоким тајнама хришћанства. Света размишљања поменутих светитеља изложена су у њиховим делима. Таква размишљања свети Петар Дамаскин, као и други аскетски писци, сврстава у духовна виђења, и међу духовним виђењима одређује им четврти степен. Свако духовно виђење представља посматрање тајни одређене врсте, које се код подвижника појављује у складу са његовим очишћењем кроз покајање… Покајање има своју постепеност, па тако постепености имају и духовна виђења. Тајне хришћанства подвижнику се откривају постепено, у складу са његовим духовним напредовањем. Онај ко жели да се бави богомислијем, нека чита дела светих. Такво богомислије биће сасвим непогрешиво и веома душекорисно. Насупрот томе, богомислије ће бити неправилно и штетно за душу ако подвижник, пре но што се очисти покајањем, без јасног познавања хришћанског учења, допусти себи самовољно размишљање које не може да не буде погрешно и стога не може да не донесе самообману и последице штетне за душу, не може да не повуче у пропаст погибељне заблуде. Светитељи су сасвим тачно и детаљно познавали православно богословље, па су се зато светим животом уздигли на висину хришћанског савршенства; за њих је богомислије било природно, а неприродно је за подвижника који нема постојана и тачна познања у богословљу, и који није очишћен покајањем. Зато су Свети Оци бранили богомислије монасима почетницима, па и уопште, свим монасима који за то нису били припремљени науком и који га својим животом још нису достигли. Свети Јован Лествичник каже: „Неизмерна је дубина догмата и уму безмолвника није лако да се погрузи у њу. Веома је опасно пливати у одећи: исто је толико опасно ономе ко се налази у ропству страсти да се дотиче богословља“. Ово упозорење упућено је безмолвницима; познато је да се безмолвије допушта само монасима који су већ узнапредовали. У старини су многи монаси падали у погибељни бездан јереси само зато што су допуштали себи да разматрају догмате који су надилазили њихову способност разумевања. „Смиреномудрени монах – наставља Лествичник не дозвољава себи љубопитљиво истраживање тајни; горди, напротив, стреми ка томе да истражи и судове Божије“. Управо тако! Жеља за упуштањем у богомислије код онога ко за то још није способан и сазрео представља наговор умишљености – то је неразумна и горда жеља. Вежбај се у молитви и читању душекорисних књига, то ће ти бити вежбање у Богоугодном и исправном богомислију. Као што чулне очи, када се исцеле од слепила, виде по своме природном својству, тако и ум, очишћен од греховне болести, природно почиње да сагледава тајне хришћанске вере. У своме подвигу ослони се на Бога. Ако је за тебе и за општу корист хришћанства потребно да сагледаваш дубоке тајне и да их проповедаш својој браћи, онда ће ти Бог свакако дати тај дар. Ако пак то није благоугодно Богу, онда треба да стремиш ка ономе што је суштински нужно за твоје спасење и што ће у потпуности да задовољи ту твоју потребу: треба да стремиш ка задобијању чисте молитве, сједињене са покајним осећањем и плачем, уз сећање на смрт, на суд Божији и на страшне адске тамнице у којима гори вечни огањ и влада вечна тама. Ова молитва, сједињена са таквим сећањима, представља непогрешиво, сјајно и душекорисно Богомислије. 5. 118-119
 
БОГООПШТЕЊЕ
 
• …Ти долазиш! ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. He остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!
Ти Силни улазиш у кућу, свезујеш јакога и отимаш покућство његово, али не на погибију, него на спасење! И кућа и покућство раније су припадали Теби; Ти си их направио направио за Себе; а они су се сами предали у жалосно ропство отимачу. И све до сада били су моји ум, душа и тело под влашћу љутог властелина, делујући под његовим утицајем. Ти долазиш и они се сада потчињавају Твојој власти, почињући да делују под Твојим светим и блаженим утицајем.
Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе, под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима, кишом и снегом – погодан само за неко привремено склониште за стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом долазиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту, укусну храну свакојаких страсних осећања?
Чини ми се да знам име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и свесветог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта довела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојанство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар Господ(Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште.
Како да назовем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем Наставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло древно, учење Божанско, а не људско?
Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или делањем унутар самог ума.
Да га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив – орошава и пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак(1. Цар. 19,12), али од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.
Он не изговара никакве речи – не изговара, али ипак говори, учи и пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње префињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу, која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља, Који једини има власт да саздава и пресаздава?
До сада сам говорио само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га именујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците ми ви – шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини?
Осећам присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у мени – не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно недокучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу неописивом светошћу те воље.
Невидљивом руком Он је узео мој ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су оживели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет – духовни осећај и покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сакрили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пређашње стање ишчезло је као смрт.
Од додира руке сви делови мога бића – ум, срце и тело – сјединили су се међу собом, сачинивши нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога, пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и свемоћна рука држи.
Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела управљано Духом Светим. To управљање не може се описати речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се непознатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега чулног, у области нематеријалног, у области која је не само изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не осећам ни само своје тело.
Моје очи гледају – и не гледају, виде – и не виде; уши слушају – и не чују; сви моји удови су опијени и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизобиља снаге. ЧашаГосподња, чаша Духа, напајајућа је као најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!… A време се скраћује!…
Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом силином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и беседа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли. Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи – изговарају се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се говорило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа(Јн. 3,8).
Ho, како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препознати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који превазилази сваки уми који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу(Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када приступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа.
.. .Божански Страник одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бесмртности – нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан – миомирис духовни, животни, који се може осетити новим чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота мојој браћи… 2.314-318 (в МОЛИТВА ИСУСОВА БОГООПШТЕЊЕ)
 
БОГООСТАВЉЕНОСТ
 
• Повремено, Бог нас препушта саме себи, како бисмо опитно познали колико смо слаби у нашој усамљености, и како бисмо се стога неодступно држали Бога, Који Једини може да буде победитељ греха у онима што истински желе да грех у себи виде побеђеним. 1. 379
• Да би човек задобио смирење, није му довољно самоукоревање – каже Варсануфије Велики – потребна су и људска понижења. Против смирења и трпљења ђаво доноси хулу на Самог Бога, Који је тобоже оставио своје слуге; али хула његова нека сиђе на главу његову, посредством славословља, благодарења и исповедања које Богу приносе Његове слуге, по примеру три света младића. 6. 834
• Мишљење да те је човек оставио још и може бити на месту, јер сваки је човек лажа; али мишљење да те је оставио Бог не само да је неправилно, него је повезано и са хулом. Зар не видимо да се тиме не показује непостојање Промисла Божијег, него само ограниченост наших погледа. Услед те ограничености погледа, ми остављеношћу називамо ово спасоносно обучавање кроз невоље које на нас пушта Божански Промисао. Требало би да се радујеш због невоља и различитих тешкоћа које се пуштају на тебе, јер оне су сведочанство не само призива него и твоје изабраности од Бога. 6. 380
 
БОГОПОЗНАЊЕ
 
• Ко је спознао да се људски род налази у палом стању, да је земља место нашег изгнанства, наша тамница, где проведемо кратко време па излазимо да бисмо добили или вечно блаженство или вечну казну, тај је свакако спознао и то да је једино уточиште човеково на земљи Христос, Спаситељ изгубљених. Сходно томе, једино непроцењиво благо човеково на земљи је – познање Христа и усвајање од стране Христа. Хоће ли онај ко жели да стекне то благо хтети да задобије и привремене насладе? Напротив – избегаваће их, чувајући се да га не одвуку. Биће задоваљан не само оним што је неопходно, него и сиромаштвом. А задовољан човек је богатији од богатих!
Браћо, ми смо у овај свет ступили наги; одлазећи из њега, оставићемо и наша тела. Зашто да тражимо пропадљиво имање? Зашто да тражимо оно што ћемо свакако морати да оставимо? Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа. Ка Њему устремимо и ум и срце; будимо задовољни својом храном и одећом; не допустимо себи неумерене прохтеве, да они мало помало не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа. 2. 144-145 (e. СТРАХ БОЖИЈИ)
 
БОГОСЛУЖЕЊЕ
(в. МОЛИТВА ЦРКВЕНА)
 
БОГОХУЉЕЊЕ
(в ВЕРА, ГРЕХ, ДОГМАТИ, ЈЕРЕС, ЈЕРЕТИЦИ, ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА)
 
БОЛЕСТИ
 
• Света Истина, Реч Божија говори: кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије.Невоље су посебно удео нашег времена, коме нису дати ни подвиг мучеништва, ни подвиг монаштва. Наше поприште, поприште хришћана последњих времена, јесу невоље, наоко ситне и ништавне. Вага је код Бога! Пред Њим, на Његовој ваги, свака невоља је ништавна, свака невоља је лака, колико год велика била, јер осењивање Његовом силом и благодаћу може и највећу невољу да претвори у највећу насладу. Тако и мала невоља пред Њим има вредност која никако није мања од велике невоље. Све зависи од Његове благодати – а Он од човека милостиво прима сваку невољу која се прихвата са благодарношћу, покорно и уз славословље.
Ту болест, која вас је неочекивано задесила, путем благодарења учините добровољном жртвом и нека је прими Бог као кадионицу испуњену миомирисним духовним тамјаном. Тамјан то је благодарење. 6. 379
• Човек је као трава – зар много треба да би била покошена? Његово здравље у тренутку може бити озбиљно нарушено, па да му тело заврши или у гробу, или у постељи са мучном и дуготрајном болешћу. Јеванђеље нас учи да никаква невоља не може да нас задеси без воље Божије – учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нас неочекивано задесе. Из болесничке постеље узносите благодарење Богу, као што га је са ђубришта узносио смрадним крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава окрутност болести. Благодарење болеснику доноси духовну утеху. Поучено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Изненада озарен светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божији који непрестано бди над читавом творевином. Такво сазерцање доводи човека у стање духовног заноса: душа почиње обилно да благодари и славослови Бога, почиње да хвали Његов свети промисао и да се предаје Његовој вољи. Болеснички одар, који се орошава сузама покајања и радости у Богу, често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада. За време болести себе најпре треба принудити на благодарење Богу, а када душа осети сладост и мир које доноси благодарење, она ће и сама да пожури у благодарење као у какво пристаниште. Душа тамо хита да би се склонила од тешких таласа роптања, малодушности и туге.
Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије.Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да се заслужује Божија казна, сећање на свете који су пут земаљског живота прошли кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство. 6. 432 433
• Господ Бог нека те помене милошћу Својом. Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио. 6.521
• Сасвим оправдано и богоугодно размишљаш кад кажеш да су ти болест и тескобе које су са њом повезане послате од Бога ради чувања од грехова и греховних саблазни, којих је свет данас пун. Но, изабрани се и данас спасавају. Печат изабраности су патње. Ономе кога прима и блиско усваја Себи, Господ шаље патње, а онога кога хоће да прослави, подвргава многим и различитим невољама, како би душа, потрешена невољама, опазила и угледала Бога и Његов Промисао. Веома је корисно предавати се у патњама вољи Божијој и благодарити Богу за послану невољу. За људе који пате корисно је да читају житије великомученика Јевстатија Плакиде (Житија светих за 20. септембар). 6. 521-522
• Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове и споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима.Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно обављен. Човек се подвизава правилно у својој болести онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, Свети Оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига безмолвије и послушање. 6. 527-528
• Болесни сте. Из искуства знам како је то тешко стање. Тело губи снагу и своје уобичајене способности, а уједно одузимају се силе и способности душе. Нервно растројство преноси се на душу, јер душа је повезана са телом у најтешњем и недокучивом савезу, услед кога душа и тело не могу да не утичу једно на друго. Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да предложени лек употребљавате неколико пута дневно, нарочито у тренуцима појачаних страдања – и душевних и телесних. He оклевајте да употребите силу и исцељујућу моћ који су скривени у овом наизглед сасвим скромном леку.
Усамите се, и полако, тако да само ви чујете, закључавајући ум у речи (савет светог Јована Лествичника), произносите следеће: „Слава Теби, Боже наш, за патњу коју си ми послао; примам оно што сам својим делима заслужио; помени ме у Царству Твоме“. Пошто се суштина овог вежбања састоји у усредсређеној пажњи, телу треба омогућити спокојан положај, како његови покрети, и кретање крви до кога услед њих долази, не би сметали уму да се усредсреди. Најбољи положај је лежати на кревету. И у Јеванђељу је речено да је болесник у том положају био показан Господу и да је добио милост од Њега. Са истим циљем – ради што лакшег постизања пажње – заповеђено је да се ум закључа у речи молитве и да молитву треба изговарати сасвим полако. Кад молитву изговорите једном, направите мали предах. По том је опет изговорите и опет предахните. Наставите да се тако моли те 5 или 10 минута, док не осетите да је ваша душа умирена и утешена. Видећете: после три молитве изговорене на тај начин почећете да осећате како мир улази у вашу душу и уништава узнемиреност и недоумице које је растрзавају. Разлог за ово је јасан: благодат и сила Божија крију се у славословљу Бога, а не у красноречивости и много-речитости. Славословље и благодарење су дела која су нам предата од самог Господа, а никако – људски изум. Апостол у име Божије заповеда то делање (1.Сол. 5,18).
Добровољно се предајмо вољи Божијој, јер хтели не хтели налазимо се и налазићемо се у рукама Божијим, мада нам је за неко време дата слобода у делању, како би се показала наша добра воља и сведочанство срца. 6. 528 529
• Демони су такође у стању да људима донесу болест и смрт. И сатана удари Јова злим приштем од пете go темена. Он би праведника кога је толико мрзео и убио, да му Бог то није забранио (Јов. 2,7,6). Сам Спаситељ је за згрчену жену посведочио да ју је свезао сатана(Лк.13,16). Демон Асмодеј је убио седморицу мужева за које је редом била удавана Сара, кћи Рагуилова (Тов. 3,8). 3. 226
Кроз многе невоље не малобројне, обратите пажњу, него многе и различите – ваља нам ући у Царство Божије. Тако је одредила Реч Божија. Та свесвета реч нам је заповедила да се не бојимо невоља, јер се оне на нас пуштају по Промислу Божијем, а Промисао Божији, који их пушта на нас јер је то нама суштински неопходно и корисно, неуморно бди над нама и чува нас. Тако лекар болеснику за исцелење даје горке, одвратне и мучне лекове и истовремено га брижно пази. Верујте у то и спокојно подносите своју болест благодарећи Богу за њу. 6. 531 (в.НЕВОЉЕ)
 
БОЛЕСТИ – Исцелење
 
• Начин на који духовни разум гледа на телесне болести и на њихова чудесна исцелења, потпуно је другачији од начина на који их по сматра телесно мудровање. Телесно мудровање болести сматра за несрећу, а њихово исцелење, посебно чудесно, за највећу срећу, не марећи много за то да ли је исцелење праћено коришћу за душу или штетом по њу. Духовни пак разум и у болестима које се шаљу Промислом Божијим и у њиховим исцелењима, која дарује Божанска благодат, види милост Божију према човеку. Озарен светлошћу Речи Божије духовни разум учи Богоугодном и спасоносном понашању у оба случаја. Он учи да је допуштено тражити и молити од Бога исцелење болести, уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, а никако не за служење сујети и греху. У супротном, чудесно исцелење ће болеснику послужити само на осуду и навући ће на њега још већу казну у времену и у вечности. Ово сведочи Господ, Који је исцелио раслабљеног и рекао му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што гope не дoгoдu (Јн. 5,14). Човек је слаб и лако се окреће ка греху. Ако су и неки свети, који су имали благодатни дар исцелења и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу греха и пали, онда тим пре дар Божији могу да злоупотребе телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима. И многи су га злоупотребили! Добивши на чудесан начин исцелење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за то доброчинство, него су почели да воде грешан живот и окренули дар Божији себи на штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога чудесна исцелења догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и веома би их желело. Иштете u не примате– каже апостол – јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).
Духовни разум учи да се болести и друге невоље које Бог шаље људима дају по нарочитом милосрђу Божијем, као горки исцељујући лекови болесницима и да помажу нашем спасењу и нашој вечној користи много сигурније него чудесна исцелења. Често, веома често, болест бива веће доброчинство него исцелење, да је до њега дошло. Болест бива тако важно доброчинство, да би њено одузимање кроз исцелење било одузимање највећег добра, неупоредивог са оним пролазним добром које пружа исцелење телесне болести. Сиромашни и болесни Лазар који се спомиње у Јеванђељу, није био исцељен од своје тешке болести нити избављен од сиромаштва, и скончао је у том положају у коме се тако дуго мучио, али су га због његовог трпљења Анђели узнели у наручје Авраамово (Лк. 16,22). Читаво Свето Писмо сведочи да Бог шаље различите невоље, међу њима и телесне болести, оним људима које је заволео (Јевр. 12,6). Свето Писмо тврди да су сви свети Божији без изузетка лутајући земљом прешли узак и трновит пут, испуњен свакојаким невољама и оскудицом. Полазећи од таквог схватања невоља, истински служитељи Божији су се према невољама које би их задесиле односили са најузвишенијом разборитошћу и смиреношћу. Каква год невоља била у питању, они су је дочекивали као нешто што им припада, верујући из све душе да невоља не би дошла да је није допустио праведни и свеблаги Бог сходно човековим потребама. Прво њихово дело по доласку невоље била је спознаја да је заслужују. Узрок невоље увек су тражили и налазили у себи. Потом, ако би видели да им је невоља сметња за Богоугађање, обраћали би се молитвом Богу да их од невоље избави, остављајући испуњење или неиспуњење мољења вољи Божијој и никако не сматрајући за исправан свој доживљај невоље. Он и не може да буде потпуно исправан: суд ограниченог, макар и светог човека, не обухвата и не узима у обзир све узроке невоље, онако како их обухвата и узима у обзир свевидеће око Божије, које допушта невоље на слуге и љубљене своје. Свети апостол Павле се три пута обраћао Богу са молитвом да анђео сатанин, који је ометао апостола у проповедању хришћанства, буде уклоњен. Павлова молитва није била услишена: суд Божији о том предмету био је другачији него суд богонадахнутог Апостола (2. Кор. 12,7 10).
Предавање себе вољи Божијој, и искрена и побожна жеља да се та воља испуни на нама, представља неопходну и природну последицу истинског духовног расуђивања. Свети монаси када би били подвргнути болестима, примали су их као највеће доброчинство Божије, трудећи се да пребивају у славословљу и благодарењу Богу, и нису тражили исцелење, мада се чудесна исцелења понајвише и савршавају међу светим иноцкма. Они су желели да стрпљиво и смирено подносе оно што је по допуштењу Божијем, верујући и исповедајући да је то за душу корисније од сваког добровољно изабраног подвига. Преподобни Пимен Велики је говорио: „Три монашка делања равна су по своме достојанству: кад неко правилно безмолвствује, кад је неко болестан и благодари Богу, кад неко обавља послушање са чистом мишљу“. У египатском Скиту где су се подвизавали највећи свети монаси живео је преподобни Венијамин. Због његовог врлинског живота Бог му је даровао обилан дар исцелења болести. Имајући тај дар, он се и сам разболео од тешке и дуготрајне водене болести. Веома је отекао. Били су принуђени да га преместе из његове келије у другу, пространију, и да због тога скину врата његове келије заједно са довратком. У другој просторији направили су му посебно седиште, пошто није могао да лежи. Иако се сам налазио у таквом положају, преподобни је наставио да исцељује друге, а онима који би ви дели његова страдања, па би саосећали са њим саветовао је да се моле за његову душу, а за тело да не брину. „Кад ми је тело здраво – говорио је – онда немам неке нарочите користи од њега. Сада пак када сам болестан оно ми не наноси никакву штету“.
Авва Петар је причао да је једном посетио преподобног Исаију Отшелника и затекао га како страда од тешке болести, па му је изразио своје саосећање, на шта му је преподобни одговорио: „Толико измучен болешћу, ја једва успевам да задржим у сећању грозно време (смрти и суда Божијег). Кад би моје тело било здраво, сећање на то време било би ми потпуно страно. Кад је тело здраво, тада се у њему лакше подстичу дела непријатељска према Богу. Патње нам помажу да чувамо заповести Божије“. У болестима и другим невољама које би их задесиле, свети оци су се трудили, као прво, да покажу трпљење колико је то било до њих: прибегавали су самоукоревању и самоосуђивању, притискајући њима своје срце и приморавајући га на трпљење; сећали су се смрти, суда Божијег и вечних мука пред којима бледе земаљске патње; мисао су узносили ка Промислу Божијем подсећајући се на обећање Сина Божијег да ће неодступно пребивати са вернима и чувати их, чиме су своје срце подстицали на спокојство и храброст; они су приморавали себе да славослове Бога и благодаре My за невоље, приморавали су себе на задобијање свести о сопственој грешности која, по праведности суда Божијег, управо због доброте Божије, захтева казну и уразумљење. Уз сопствени што је могуће већи труд око задобијања трпљења, они су чешће узносили пламене молитве Богу да им дарује и духовни дар – благодатно трпљење, које је неодвојиво од другог духовног дара благодатног смирења, а оба заједно служе као сигуран залог спасења и вечног блаженства. Велики оци схимници нису давали исцелење својим ученицима који би се по допуштењу или по Промислу Божијем разболели, мада су то лако могли да учине, јер нису желели да их лише духовног напредовања које болест свакако мора да донесе, уколико се подноси у складу са духовним предањем Цркве.
Игуман Наског манастира, преподобни Серид, ученик Великог Варсануфија који је и сам молитвено тиховао у том манастиру, дуго је био болестан. Неки од старије братије замолили су Варсануфија да исцели игумана. Свети Варсануфије је одговорио: „За здравље мога сина могли би да се помоле Богу неки овде присутни свети, како не би био болестан ни дана – и то би се испунило; али он тада не би добио плодове трпљења. Ова болест је њему веома корисна због трпљења и благодарења“. Објашњавајући неопходност патњи за подвижника Христовог, свети Исак Сиријски каже: „Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи, онда – нека се свака уста затворе, и сав свет нека буде крив Богу(Рим. 3,19)“. Подвижници се подвргавају искушењу зато да би умножили своје богатство: успавани да би се пробудили, своји – да би били још боље усвојени. Неуком сину не даје се да управља очевим богатством, јер он тим богатством не би умео корисно да располаже. Због тога Бог најпре искушава и исцрпљује, а потом даје дар. Слава Владики, Који нам преко горких лекова пружа наслађивање здрављем. Нема човека који се није намучио током школовања. Нема човека коме се није учинило горким то време када се напајао да би стекао духовно снагу. И то да претрпимо није наше. Како би сасуд од блата могао да држи бистру воду да претходно није био ојачан Божанским огњем? Ако у побожности непрестано будемо желели трпљење и са смирењем га будемо тражили од Бога, добићемо све у Христу Исусу, Господу нашем. 4. 321-325
 
БОРБА ДУХОВНА
 
• У наше време борбе нису толико жестоке, колико су деликатне. Нападач је постао необично вешт, као какав хомеопата, и пошто види да су чиоде и игле такође смртоносне када се умешно користе, а при томе не праве буку јер су неприметне, он је оставио по страни мачеве и копља који су произвели мученике. И мада тежина данашње борбе за већину људи остаје невидљива, она је ипак јасна Премудром Богу, Који је по Својој великој благости и данашњим победницима припремио венце. 6. 830
• У борбама треба побеђивати тамо где до њих дође, а не напуштати место борбе, јер се услед тога напади само појачавају. 6. 217
• На борбе треба гледати што хладнокрвније, као да се догађају неком другом, а не теби. Поглед на своје борбе постаје такав онда када човек бригу о себи повери Богу. Хладнокрвност је похвална и код војсковођа: она им омогућава да за време битке поступају на потребан начин; управо зато хладнокрвност је неопходна и уму који се бави невидљивом борбом.
Стање борбе је неопходно: оно уму пружа драгоцено искуство и доводи га до истинског и дубоког покајања. 6. 828
• Боље је не видети борбу, услед непажње према њој и пажње према молитви, него, остављајући пажњу према молитви и молитву, упуштати се у расуђивање о борби које превазилази наше могућности, јер од тог умишљеног расуђивања доспевамо до гордости која нераздвојно прати лично мишљење. Довољно ти је да будеш убеђен да је пали човек скровиште свих грехова; једни се грехови показују на делу, други живе некако притајено и на тај начин доводе подвижника у заблуду да не постоје. Буди пред Богом као да си цео једна рана и моли за исцелење и спасење, не обраћајући много пажње на нападе и не чудећи се њиховој појави, као да је то нешто необично. 6. 832
• Преподобни Пимен Велики је причао о преподобном Јовану Колову, оцу испуњеном благодаћу Духа Светога, да је умолио Бога и да је у њему престала борба коју производе слабости пале природе или страсти. Он је пошао неком старцу узнапредовалом у духовном расуђивању и саопштио му то говорећи: „Видим себе у ненарушивом спокојству, без икакве борбе“. Мудри старац је Јовану одговорио: „Пођи и умоли Бога да ти се врате борбе, јер услед борбе душа напредује, а када борба дође, немој да се молиш да буде одузета, него да ти Господ да трпљење у њој“. 5. 359-360
 
БРИГЕ
 
• Како је чудна и чудовишна тежња за земаљским успехом! За тим успехом се избезумљено јури. Чим се нађе, он одмах изгуби вредност и трагање започиње са новом снагом. Та се тежња ни са чим садашњим не задовољава: она живи само у будућности, жуди само за оним што нема. Предмети жеље маме срце тражитеља маштом и надом да ће бити задовољено: обманут и стално обмањиван, он све време земаљског живота јури за тим предметима, док га не задеси изненадна смрт. Како и чиме објаснити то трагање које је налик каквом нечовечном издајнику и влада свима, заводи све? У наше душе засађена је тежња ка бесконачним добрима. Али ми смо пали, и срце ослабљено падом у времену и на земљи тражи оно што постоји у вечности и на небу. 1. 86-87
• Расејани живот, испуњен свакодневним бригама, једнако као и преједање и пијанчење, чини да човек отежа (Лк. 21,34). Такав човек прилепљен је за земљу и заузет само пролазним и сујетним; служење Богу за расејаног човека постаје споредна ствар; и сама помисао на то њему је сурова, мрачна и неиздржљиво тешка. 1. 373
• Кућни и домаћи послови веома су корисни: удаљавају од доконости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба без таквих послова узводи у силни подвиг, који је дозвољен само ономе ко је на тај подвиг принуђен околностима, или га је Бог ту довео. Разборитост захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, напротив, треба је олакшати. 6. 353-354
• Са вером се предај вољи Божијој, не одбацујући делатну бригу о себи, него умишљену. Када дођу такве бриге, много је боље обраћати се Богу молитвом за себе, него се поуздати у прављење различитих планова који су увек неоствариви. 6. 523 . ДЕЛА, ДЕЛАЊЕ)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *