НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Т
 
ТЕЛО
ТЕЛО И КРВ
ТРЕЗВЕНОСТ
ТРПЉЕЊЕ
ТУГА
Туга спасоносна
 


 
ТЕЛО
 
• Наша тела су створена ради духовне насладе… Услед пада она су се спустила на ниво склоности ка скотоподобним насладама… Путем истинског покајања она могу да се врате на склоност ка духовним насладама. Авај! Људи су изгубили чак и знање о постојању способности људског тела за духовни осећај. 1. 346
• Оно се рађа заражено смрћу и грехом, рађа се за смрт, по узору на тело какво је начињено за првог, палог човека тело које је било створено из прашине и вратило се у прашину; али оно се препорађа у купељи Крштења за спасење, по узору на тело које је примио Небески Човек, Који се зачео и родио од Духа Светога и Пречисте Дјеве: Који се гog у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). Посредством чудесног Тајинства Евхаристије наше тело се сједињује са телом Самог Христа тело се сједињује са Божанским телом, крв са Божанском Крвљу. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв рекао је Господ у Мени пребива и Ја у Њему (Јн. 6.56). Ко једе свесвето Тело Христово и пије свесвету Крв Христову у потпуности се сједињује са Богочовеком: његово тело постаје Тело Богочовека, а његова крв – Крв Богочовека. Истински хришћанин почива у Господу и Господ почива у њему; хришћанин је обучен у Христа, и опет у хришћанину је Христос. Сазерцавајући ту узвишеност хришћана, апостол им кличе: Тела су ваша удови Христови (1. Кор. 6,15). Тело је за Господа и Господ за тело (1. Кор. 6,13). Обуците се у Господа Исуса Христа, и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,14). „Дарови Духа Светога рекао је један велики угодник Божији (Велики Сисоје) већ су својствени обновљеној природи.“ Већ је природно телу, које је једно са Телом Христовим, да буде храм Духа Светога: где је Христос, тамо је несливено и нераздвојно од Њега и Дух Свети.
Многи истински служитељи Божији пројавили су за време земаљског живота присуство Духа Светога у телима њиховим и тиме су опитно доказали да тела хришћана треба и могу да буду храм Духа Светога. 4. 75 76
• Зашто je нашим телима страно духовно освећење? Зашто су наша тела способна само за скотоподобна осећања, када је Дух Свети посведочио да није свако тело исто, него је gpyгo тело човечије, a gpyгo тело животињско (1. Кор. 15,39)? Зато што не маримо за упозорење Господа нашег, Који је рекао: Али пазите на себе, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама oвoгa живота (Лк. 21,34). Отежала су наша срца, прилепиле су се за земљу наше душе; такво стање духа доводи до тромости тела, па нам постаје страно опитно познање да се наше тело може обрадовати Богу живоме (Пс. 83,3): Гope имајмо срца“, па ће за срцем онамо бити повучено и тело. 4. 76
Љуби Господа Бога својега свом снагом својом: ка Богу треба да буду усмерене не само све силе душе у том стремљењу треба да узме учешће и само тело. Тело је способно за то. Чежња за Богом била је испрва природна нашем телу, створеном да чезне за Богом. Чежња за Богом била је духовна и света: и тело је било духовно и свето. Услед пада оно се заразило одебљалошћу и пропадљивошћу, заразило се скотоподобним жељама. Искупитељ му је вратио спо собност да чезне за духовним, и истински следбеници Искупитеља искористили су тај дар, изагнавши из својих тела страсне жеље, задобивши свету чежњу. Нашим телима је својствена Божанска љубав. Када се ослободе од болести греховности која им је несвојствена и непријатељска, наша тела још током земаљског странствовања свом својом снагом бивају привучена ка Богу, сједињујући ту снагу са снагом душе. Након свеопштег васкрсења освећена тела која приме у себе освећене душе, узнеће се силом Божанске љубави, силом Духа Светога, у рајске обитељи (1. Сол. 4,17); она ће се узнети на небо, где се као претеча људи Својим светим телом узнео Господ наш Исус Христос. Апостол вели: Дајте телеса своја у жртву живу, свету, yгoднy Богу (Рим. 12,1). Јер треба ово распадљиво да се обуче у не распадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1. Кор. 15,53). Сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1. Кор. 15,44). 4. 256-257 (в. ДУША, СЈЕДИЊЕЊЕ, ЈЕРЕС, МОЛИТВА ИСУСОВА – ТЕЛО У МОЛИТВИ)
 
ТЕЛО И КРВ
 
• Против правде Христове, која је Крст Његов, устаје правда наше изопачене природе. Наше тело и крв буне се против Крста. Крст позива тело на распеће, захтева проливање крви, а они хоће да се сачувају, да јачају, да господаре, да се наслађују. Пут ка Крсту је сав од невоља, увреда и лишавања; они неће да иду тим путем: они су горди, они хоће да расту и цветају. Схваташ ли, да су тело и крв горди? Погледај украшено тело и бујну крв како су гиздави и надмени! Нису нам без разлога заповеђени сиромаштво и пост! 6. 275
• Делатник молитве обавезно мора да спозна и увиди дејство страсти и духова на његову крв. He каже Свето Писмо без разлога не само за тело, него и за крв, да не могу наследити Царства Божијега (1. Кор. 15,50). Бог одбацује не само грубе телесне осећаје старог човека, него и финије осећаје, понекад и веома фине, који потичу од покрета крви. Тим пре овај предмет захтева пажњу подвижника, јер истанчано дејство страсти и духова на крв постаје јасно само онда када срце осети у себи дејство Духа Светога. Осећај се објашњава осећајем. Када је задобио духовни осећај, подвижник изненада сасвим јасно увиђа дејство крви на душу и види на који начин страсти и духови, делујући на душу посредством крви, на најфинији начин, држе душу у покорности себи. Тада ће он да схвати и да се увери да је свако деловање крви на душу, не само грубо, него и префињено, омражено пред Богом, и да представља жртву оскврњену грехом, недостојну да се нађе у духовној области, недостојну да се уброји у духовна дејства и осећаје.
До појаве дејства Духа у срцу, фино дејство крви остаје или потпуно несхватљиво, или тешко схватљиво, па чак може да буде сматрано и за дејство благодати, ако се не предузму потребне мере опреза. Ове мере опреза састоје се у томе да се до тренутка очишћења и обнове Духом ни један осећај срца не сматра за исправан, осим покајног осећаја – спасоносне туге због грехова, помешане са надом на помиловање. Од пале природе Бог прима само жртву срца, само осећај срца једно његово стање: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19).
Деловање крви на душу потпуно је очигледно приликом дејства страсти гнева и помисли гнева на крв, нарочито код људи који су склони гневу. Како избезумљен постаје човек када се распали гневом! Oн губи власт над собом; подлеже страстима и духовима који жуде за његовом пропашћу и желе да га погубе, употребљавајући као оруђе злочина њега самога; он говори и поступа као да је лишен разума. Такође, деловање крви на душу очигледно је када се крв распали блудном страшћу. Деловање других страсти на крв мање је очигледно, али постоји. Шта је туга? Шта је униније? Шта је лењост? To су различита дејства разних греховних помисли на крв. Среброљубље и користољубивост свакако утичу на крв: наслада коју у човеку изазива маштање о богатству није ништа друго него заводљива, лажна и греховна игра крви.
Духови злобе, који неуморно и незасито жуде за човековом погибијом, делују на нас не само кроз помисли и маштања, него и кроз различите додире, дотичући наше тело, нашу крв, наше срце, наш ум, трудећи се да на сваки начин и свим средствима улију свој отров у нас. Потребна је опрезност и пажња, потребно је јасно и детаљно познавање духовног пута, пута који води ка Богу. На том путу много је лопова, разбојника и убица. Посматрајући безбројне опасности, заплачимо пред Господом нашим и постојаним плачем Га умолимо да нас Он Сам руководи на тесном и тешком путу који води у живот. Различита распаљивања крви под дејством разних демонских помисли и маштања представљају онај пламени мач који је приликом нашег пада дат палом херувиму, који он окреће у нама, забрањујући нам улаз у тајанствени Божији рај духовних помисли и осећаја. 2. 213-215
• Постоји дејство од крви, које се неопитнима чини благим и духовним, али није благо и духовно оно долази из наше пале при роде и познаје се по томе што је силовито, ватрено, нарушава мир у себи и ближњима. Духовно дејство се рађа из мира и рађа мир.
Гледај да твоје воде (осећања срца) теку тихо као што је пророк рекао за воде Силоамске. Свако распаљено осећање је од крви! He сматрај га усрдношћу, ревношћу за побожност, љубављу према Богу и ближњима. He, то је покрет душе, произведен у њој нервима, крвљу. А крв покрећу душевне страсти, које су оруђе и ланци кнеза овога света, символи његове моћи. Чувај себе у дубоком миру и одбацуј све што нарушава мир као неправилно, чак и ако споља делује исправно и праведно. 6. 229-230
• „Дејство“ које помињеш, које je у теби изазвало читање Светог Писма какав су утисак на Јована Богослова и мироносице имали удаљени звуци чекића који прикивају клинове приликом распињања Спаситеља било је „од крви“. Схвати: нерви су били узнемирени. Таква дејства се у духовном подвигу одбацују и називају „прелешћу“, то јест потичу од самообмане и воде ка њој, јер нису од благодати Божије, него представљају стање својствено људима, нашој палој природи, до кога се дошло напрезањем уобразиље и чула. Неопитни у духовном животу таква своја стања приписују деловању благодати; од тога се јавља одређено мишљење о себи; то мишљење, када се усвоји, јесте самообмана или прелест. Стога себе треба држати у стању сталожености, тишине, спокојства и сиромаштва духа, брижљиво се клонећи сваког стања које производе распаљеност крви и нерава. 6. 286 (в. ПОДВИГ ДУШЕВНИ И ТЕЛЕСНИ)
 
ТРЕЗВЕНОСТ
 
• Преподобни Агатон, монах египатског Скита, кад су га упитали шта је важније, телесни или унутрашњи подвиг, одговорио је: „Човек је налик дрвету; телесни подвиг је налик листу дрвета, а унутрашњи плоду. Али, како је у Светом Писму речено, свако дрво које добра рода не рађа сече се и баца у огањ (Лк. 3,9), из тога је јасно да сва наша брига треба да буде о плоду, то јест о чувању ума. Потребно је и то да дрво буде покривено и украшено лишћем, чиме је представљен телесни подвиг“. „О, чуда! кличе блажени Никифор Атонски, који је речи преподобног Агатона навео у своме делу о духовном подвигу Какву је изреку овај свети изговорио против свих који не чувају ум, него се уздају само у телесно делање! Свако дрво које добра рода (тј. чување ума) не рађа, него има само лишће, тј. телесне подвиге, сече се и баца у огањ. Страшна је оче твоја изрека!“
Чување ума, трезвеност, пажња, умно делање, умна молитва све су то различити називи једног истог душевног подвига, у његовим различитим појавним облицима. Душевни подвиг у своје време прелази у духовни. Духовни подвиг је исти тај душевни, али већ осењен Божанском благодаћу. Овај душевни или духовни подвиг оци одређују на следећи начин: „Пажња срца јесте непрестано безмолвије, које увек и непрекидно призива Исуса Христа, Сина Божијег и Бога, дише са Њим и са Њим храбро устаје на непријатеље, исповеда се Њему, Јединоме Који има власт да опрашта грехе“. Једноставније речено, то је унутрашње делање, умно, душевно делање, умна молитва, трезвеност. Чувањем ума назива се исто то: побожно бављење Исусовом молитвом. Блажени Никифор Атонски упоредио је ове називе са одрезаним комадом хлеба који се сходно облику може назвати и парчетом, и кришком, и окрајком. Божанско Писмо Старог Завета одређује: На сваки начин чувај своје срце, јер је то исходиште живота (Прич. 4,23). Пази на себе, да не буде у срцу твоме тајна реч безакоња (Понз. 15,9). Бдење над срцем и његово очишћење налаже посебно Нови Завет. Ка томе су усмерене све заповести Господње. Очисти најпре вели Господ изнутра чашу и зделу, да буду и споља. чисте (Мт. 23,26). Посудама од крхког стакла и јефтине глине Господ је овде назвао људе.
Свети Варсануфије Велики каже: „Ако човеку не помогне унутрашње делање са Богом, то јест делање осењено Божанском благодаћу, онда ће се он узалуд подвизавати спољашњим, то јест телесним подвигом“. Свети Исак Сиријски: „Онај ко нема душевно делање, лишен је духовних дарова“. У другој беседи овај исти наставник хришћанског подвижништва телесне подвиге без подвига очишћења ума пореди са неплодним утробама и пресахлим грудима: „Ти подвизи – рекао је свети – не могу да се приближе разуму Божијем“. Свети Исихије Јерусалимски: „Онај ко нема молитву чисту од помисли, Нема оружје за борбу, говорим о молитви која непрестано дејствује у унутрашњости душе, о молитви која призивањем Христа поражава и спаљује непријатеља приликом његовог тајног напада“. „Немогуће је очистити срце и одагнати непријатељске духове од њега без честог призивања Исуса Христа.“ „Као што је немогуће проводити земаљски живот без хране и пића, тако је немогуће да душа, без чувања ума и чистоте срца у чему се састоји трезвеност и што се назива трезвеношћу достигне било шта духовно или да се ослободи од мисленог греха, чак и када би неко себе страхом од вечних мука приморавао да не греши (на делу).“ 1. 204-206
• Као основ таквом учењу Светих Отаца, попут крајеугаоног камена грађевини, служи учење Самог Господа.Истински богомолитељи клањаће се Оцу у Духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је Дух: и који му се клањају, у Духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,23-24). 1. 207
• Навика да се пази на себе чува од расејаности и усред бучне забаве која човека окружује са свих страна Пажљив човек чак и када је окружен мноштвом људи пребива у усамљености, сам са собом. Познавши из опита корист од пажње и штету од расејаности, један велики отац (преподобни авва Агатон) је рекао: „Без усиљене пажње над собом, не може се успети ни у једној добродетељи“. 1. 372
• Често један неопрезни поглед рањава срце. Неколико поновљених погледа могу толико да продубе ову рану, да се она једва лечи дугогодишњим молитвама, дугогодишњим подвигом и плачем. 1. 375
• Преподобни Пимен Велики је рекао: „Трезвеност, безмолвије срца и расуђивање – то су три делања душе“.
Под безмолвијем срца овде се подразумева умна молитва, која се савршава уз саосећање и саучешће срца, и не нарушава се расејаношћу и маштањем. 7. 319
• Ономе ко жели да води пажљив живот, (преподобни) Серафим завештава да не обраћа пажњу на приче са стране, од којих се глава испуњава испразним и сујетним помислима и успоменама; он завештава да се не обраћа пажња на туђа дела, да се о њима не размишља, не суди и не говори; завештава да се избегавају разговори, да се човек држи као страник, да оцима и браћи које сретне поштовање указује поклоном и ћутањем, и да се чува да их не посматра испитивачки, јер такав поглед обавезно у души производи некакав утисак, који ће јој донети расејаност, пошто ће њену пажњу привући на себе и одвојиће је од молитве Уопште, онај ко води пажљив живот не треба ни на шта да гледа са интересовањем, нити ишта треба да слуша нарочито пажљиво, него да гледа као да не види, и да слуша у пролазу, како би сећање и сила пажње увек били слободни од светских утисака, способни и спремни за примање Божанских утисака. 2. 269
• Трезвеност се задобија постепено: стиче се дуго и напорно; рађа се првенствено од пажљивог читања и молитве, од навике да се пази на себе, да се бди, да се свака реч и свако дело претходно промишља, да се пази на све своје помисли и осећања, да се пази на себе, да човек ни на који начин не постане плен греха. Будите трезвени и бдите каже свети апостол Петар јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером (1. Пет. 5,8-9). „Буди попут Херувима, сав око – рекао је Јевтимије Велики монаху који је био изложен ђавољем искушењу – ограђујући се са свих страна највећом опрезношћу: јер ходиш посред замки.“ Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк су онима који желе да воде трезвен, богоугодан живот дали најбољи савет за делатну трезвеност. Они су саветовали да се пре сваког подухвата, то јест да се пре ступања у разговор или приступања послу, мисао узнесе ка Богу и да се од Њега измоли уразумљење и помоћ.
За пребивање у трезвености потребно је пажљиво чувати свежину и светлост ума. Ум се помрачује од неблагоразумне употребе хране, пића и сна, од многоглагољивости, расејаности и свакодневних брига. Пазите на себе рекао је Господ да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. 5. 265-267 (в. ДОБРОДЕТЕЉИ)
 
ТРПЉЕЊЕ
 
• „Дом душе је трпљење, јер она живи у њему; храна душе је смирење, јер се она храни њиме“ рекао је свети Илија Евдик.
Тачно: хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају je у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства.
Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања. 1. 318
• Свети Оци заповедају да се борба издржи без напуштања места, нарочито ако у њему нема очигледних повода за грех. Монах који због душевне борбе оставља место свога живота, никада не мо же да задобије духовне плодове. Непоколебивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају мирно стајање, са непоколебивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе нате дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата… И одбаuu Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу. 6. 156 (в. ВОЉИ ПОКОРНОСТ, НЕВОЉЕ, СЛАБОСТИ СВОЈЕ, ИСКУШЕЊА)
 
ТУГА
 
• Одбацимо роптање, одбацимо жаљење на судбину, одбацимо тугу и жалост срца, од којих слабе душе страдају више него од самих невоља. 1. 351
• Бог, Који допушта невоље човеку, са њима шаље и утеху. Уверен сам да ту утеху вашем срцу од Престола Божијег доноси ваш свети Анђео чувар, јер истинска утеха може да дође само од Бога. Земаљске забаве само пригушују патњу, али је не искорењују: чим оне прођу, патња, која као да је ојачала од предаха, почиње да делује са још већом снагом. Напротив, утеха од Бога уништава патњу срца у самом њеном корену у мрачним помислима безнађа. Она човеку доноси благе и смирене помисли покорности Богу, помисли пуне живе вере и кротке сладости наде. Пред очима ума открива се неизмерна вечност и живот на земљи почиње да се чини као кратко странствовање; срећа и несрећа у том животу чине се ситним и неважним, јер се све неравнине земаљског живота исправљају и изглађују сазерца вањем вечности. 6. 468
• Када жеља остане неиспуњена, нарочито када се чини разумном, корисном и потребном, онда срце бива поражено тугом. Сходно значају жеље и туга може да се појачава, па неретко прелази у униније и чак очајање. 2. 96
• Чамотиња ме обузима из следећег разлога: када паднем у неко греховно дело, реч, или помисао, па се после тога дуго не бавим покајањем, чак и ако се у то време бавим корисним стварима. Душа тад осећа недостатак и оскудицу, а услед осећаја недостатка – тугу. 6. 411 (в. УНИНИЈЕ, ПОМИСЛИ, ПОМИСЛИ ТУГЕ, СТРАСТИ, НЕВОЉЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА -Метод)
 
Tyгa спасоносна
(в. СУЗЕ, ЈЕВАНЂЕЉЕ, МОЛИТВА)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *